Сарадник портала Порекло Војислав Ананић у ауторском тексту пише о Србима насељеним у Румунију још од 14. века па до последње велике сеобе после слома Првог српског устанка
Својевремено сам доста пута прокрстарио читаву област североисточног дела данашње Румунује (од Лугоша – Лугоја, до Темишвара, Ловрина, Сент Миклоша (Син Николау Маре), Арада, па опет назад до Жомбоља – Јимболие) и добар део југозападне Мађарске. И скоро у ком селу или граду да сам свраћао, још увек сам сусретао наше земљаке, Србе. То су у ствари били остаци некадашњих великих сеоба Срба на север, а било их је и потомака Потиско–поморишких граничара или чак оних који су се тамо нашли и као староседеоци, ко зна од када. Сваки сусрет са нашим сународницима, био је дирљив. Тек ван граница отаџбине, могуће је осетити и доживети ту необичну мешавину носталгије, поштовања извора духовности и намере да се међу другима остане свој. Али, пре свега, могуће је осетити велику жељу и снагу да се очува, што је могуће дуже, оно што се, једноставно, зове – коренима.
Углавном, данас су се многи асимиловали у већинску нацију, но, има још оних Срба који се тврдо опиру и туђем језику, навикама, и њиховим обичајима, култури… Још и сада многи од њих имају и прослављају своје крсне славе, а у Сен Миклошу сам једном наишао и на градску црквену славу „Кран“, са пуно народа у црквеној порти.
Посебно ми је било драго кад тамо негде у Румунији сусретнем баш оног правог Банаћанина, са типичним спорим изговором и понашањем, као да за све имају и превише времена. Вероватно, баш због те отуђености од своје матице, успели су да сачувају неискварен тај толико карактеристичан лалински говор и нагласак, са речима које су се употребљавале некад давно и овде, у нашем делу Баната. Они као да су нас некако препознавали и прилазили нам, жељни разговора на српском језику, а и да чују шта има новога овде код нас. Ми смо тада били за њих прави Амери, док су они живели врло скромно. У продавницама нигде хране, сем неких џемова или конзерви, а за млеко или онај баш црни хлеб, чекало се у редовима. Само смо у неком ресторану могли налетети на ћевапе, али велике.
Тамошњим нашим Србима, као да се у погледу осећао онај широки видокруг према Србији, из које су и неки њихови преци ко зна када стигли у ове крајеве. Можда криве и нашег почившег краља, који, кад се женио румунском принцезом, уместо да у мираз тражи српски део Баната, он га великодушно да Румунима. Као и Југославију „Словенима“. А Србима и из тадашњег Баната и из бивше Југославије, осташе само проблеми са којима се и данас и муче и боре не би ли сачували свој идентитет.
Неки подаци говоре да се још 1481. године у Темишвар (на слици лево српска Саборна црква у овом граду) доселило око педесет хиљада душа из Србије, у коју су Турци, након Маричке и Косовске битке, све више надирали, пљачкали, палили, убијали. Сеобе са југа ка северу су бивале све учесталије, а многи историчари тврде да је тако великих сеоба било и више од десет. После пада Баната под Турке, угарски краљ Матија Корвин, у писму римском папи 1483. године, наводи да се током протекле четири године у његово краљевство доселило преко двеста хиљада Расцијана. Фелнак је старо насеље које се у документима помиње још 1333. године. Срби га насељавају 1484. године. Село је лоцирано на реци Моришу, 25 километара западно од Арада. И данас је у њему остао да живи 310 Срба. У истом селу је подигнут један од најлепших православних храмова у Поморишју. Од тридесетак црквених књига у њему, посебно су вредне Антологион (Римник, 1643), Библија (Москва, 1663) и Октоих (Римник, 1703). Где год да су стизали, Срби су одмах подизали своје цркве и манастире. Тако је и саграђен манастир Ходош код Арада као задужбина Јакшића, још у 15. веку. У великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, у крајеве тадашње Аустроугарске монархије (значи и делова Румуније и Мађарске), пристигло је још преко 37.000 породица, које су у бекству од Турака, напустиле простор Косова, Македоније, Старе Рашке, Шумадије. Нешто касније, у 18. веку, између Тимиша и Мориша, забележено је преко двеста педесет насеља у којима су живели Срби. После пропасти Другог српског устанка у Србији 1813. године, у Хабсбурску монархију се слива још сто хиљада избеглица.
Број Срба на територији данашње Румуније је осцилирао, и као по неком правилу, увек се смањивао, односно, асимилирао са Румунима. Тако их је по попису из 1854. године било 62.000, 1905-те 53.000, 1938-ме 45.500, 1992-ге 29.000, а 2002-ге 22.518. А само у Араду је још 1927.године, било 30.000 Срба. Као националних мањина, Срба данас у Румунији има у Темишвару, Дети, Великом Сенмиклошу, Чакову, Решици, Старој Молдови, Араду, Фелнеку, Надлаку, Оршови….
И тамо у туђини, многи се још труде да сачувају Српство, свој језик, фолклор, културу. Али, време чини своје и једног дана нестаће и последњих потомака Срба у Румунији, поготово ако их матица не буде прихватала и уважавала, помагала, што је њена и морална обавеза. То на крају, приличи свакој цивилизованој и добро уређеној држави да води бригу о припадницима своје нације, па ма где се они у свету налазили.
АУТОР: Сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ, Сента
2. јануар 2018. у 09:32
Војислав Ананић
Игриш
Припада општини Велики Семпетар, основано је још на почетку другог миленијума нове ере. Налази се тик уз Мориш.
У средњем веку припадало је Чанадској жупанији. Срби су се овде населили највероватније крајем XV века. Око 1550. године држао га је Петар Овчаревић. Године 1557-58. године било је мешовито српско- мађарско насеље.
Насеље је забележено у Крушедолском поменику. Године 1582. налазиле су се у Игришу две сточарске породице са следећим домаћинима: Јованом Собоном и Јованом Марилом. Приликом првих пописа организованих од нове власти, 1717. године забележене су четири куће, да би се већ 1727. године њихов број повећао на 26. Насеље је погођено кугом 1736. године, те је број Срба нагло опао можда и расељавањем.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:33
Војислав Ананић
Јара (Jara)
Тада је припадало чанадској тврђави. По први пут помиње се 1233. године После једног века село прелази у посед властелинске породице Бечејски.
Сибињанин Јанко одобрава поделу насеља на два дела која потврђује наследницима. Уследиле су и друге деобе. Године 1456. власник је био Блазијус де Кези, који га поклања чанадском епископу Петру под условом да се овај моли четири пута недељно у олтару Светог Блажа чанадске катедрале након што ће он преминути. Иначе Блазијус де Кези је био заповедник тврђаве Шољмош и краљевски писар. Турски напади средином XVI века знатно ће наудити насељу. Према турском дефтеру из 1557-58. године село је имало 10 српских и румунских сточарских породица. Године 1625. било је у власништву липовског племића Стефана Вајо. Пописивачи су 1717. године овде забележили 17 кућа да би до средине XVIII века опустело, а становништво се повукло у Сараволу и Семиклуш.
Место је забележено у Крушевском поменику. Године 1647. било је насељено Србима. На мапи од 1723-25. године означено је као ненасељено .
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:35
Војислав Ананић
Кендереш
Насељена претежно Србима.
У Пећком катастигу 1660. године забележен је један Кендереш, међутим изгледа да је реч о другој локацији, доста удаљеној од овдашње.
Године 1557-8. овдашње насеље имало је 10 кућа, од којих 8 старих и 2 нове. Забележени су и домаћини.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:35
Војислав Ананић
Међа (варијанте Међ и Мећ)
Припадало је Чанадској жупанији и налазило се са западне стране Семиклуша између Нађуса и Бешенова. Забележено је 1393. Било је знатније насеље све до Мохачке битке 1526. године, када је опустело.
Пре доласка Турака у Банат поново је насељено Србима тако да су у турском дефтеру из 1557-58. године забележене 17 кућа, са следећим домаћинима: Томом Талковићем, Луком Черновићем, Стоном Дебедаром, Береном Драгојем, Лугачем Милавалом, Мартином Новићем, Миланом Манићем, Јованом Кузмићем, Г. Милованом, Ачотком Вуком, Станом Драговићем, Живком Черновићем, Лазом Лакићем, Вуком Бунићем, Ђуром Колочићем, Јаношем Литаријем, Станом Данчолом.
Међа је била српско насеље и 1654. године. Године 1666. пећки калуђери су забележили приложнике. И 1712. године ово село је било насељено Србима. Међу забележенима били су: поп Ранисав, кнез Петко и Михаило Ђуринац.
Из наведених примера произилази да је насеље било добро организовано, имало је кнеза, свештеника и највероватније и српску цркву.
Након првог пописа који су Хабсбурзи предузели у Банату 1717. године забележено је 13 домова, да би већ неколико година касније село поново опустело. Наиме на Мерцијевој мапи из 1723-25. године обележено је као ненасељено. Постоји тврдња да се становништво преселило на огњиште Великог Семиклуша.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:37
Војислав Ананић
Њерав
Налази се на југозападу Семиклуша. Постојало је у средњем веку. Срби су се овде населили пре доласка Турака пошто је већ тада носило назив Дуго Село (Дуго Селиште, Дугоселица, Дугосело). Године 1581. имало је седам српских сточарских породица са следећим домаћинима:
Вуја Сурдче,
Јак Галавић,
Ђорђе Дунић,
Т. Н. Колић,
Михајло Никола,
Лез…,
Јован.
Као насељено, помињало се 1660. и 1666. године.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:38
Војислав Ананић
Пони
Налазило се на око 1 км западно од садашњег Семиклуша, отприлике где је сада кварт Satu Nou. Документарно је потврђено још у XI веку када је припадало поседу породице Чанад да би касније припало Чанадској епископији. На северозападу овог села налазила се столетна шума позната као Забран. У XVI веку било је насељено српским становништвом.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:39
Војислав Ананић
Саравола
Старо насеље.
Према турским тефтерима 1557-58. године имала је 33 српска дома од којих 30 су били стари, а три нова. Забележене су и главе породице, те их наводимо у наставку:
Бендовић Лука,
Бораз Илија,
Бунић Стана,
Буздар Лукач,
Буздар Павел,
Варга Балас,
Варгић Илија,
Варгић Јакоб,
Викусанић Јован,
Добринић Петар,
Грунак Радован,
Илија Ђурка,
Истан Ђорђе,
Ивкучић Јован,
Јановић Ђура,
Кабас Радош,
Каначић Вуко,
Ковач Петар,
Ковач Тодор,
Кудај Лазар,
Ликар Деметер,
Мирковић Марко,
Михалинић Рада,
Митровић Стојан,
Николић Јован,
Ранковић Лука,
Сабо Лукач,
Седовић Марко,
Сендовић Балаш,
Турманић Маровин,
Барга Балаш.
Године 1581. у Сараволи је живело пет сточарских породица:
Деметровић Т.,
Радонић Петар,
Радонић К,
Радић Јак,
Варгић Миха.
Место је забележено у Крушевамком поменику, а 1647. године било је насељено. Пећки калуђери забележили су 1660. године да су поп Мата и кнез Радојица приложили у име села 1.700 аспри. Године 1727. село је имало 34 дома, а после ове године појачао се број Срба и Румуна. Године 1753. означено је као српско насеље. У другој половини XVIII века порастао је знатно број Румуна, а нешто касније колонизовани су Немци.
У сеоском атару забележени су следећи топоси: Бачка, Дувалиште, Зовичак, Зубанова унка, Краљица, Канђа, Курћеви, Лепи бунар, Мирковац, Митина унка, Попова унка, Пескуља, Пландиште, Раскопанице, Селиште, Слани бунар, Стара Саравола, Стејина унка, Телек, Цмонка, Шкиљина анта.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:40
Војислав Ананић
Стара Бешенова
У средњем веку познатаје под именом Бешеново, као куманско или печенечко насеље. Тада је забележено под именом Byssenis, по први пут 1230. године.
Срби су се овде населили још средином XV века. Место се помиње у Крушевском поменику. Када су га пећки калуђери посетили 1666. године, забележили су га као варош. Постојање свештеника указује на могућност да је ту постојала и српска црква, присуство кнеза потврђује административну организованост, а барјактара и неку војну организацију.
Царица Марија Терезија подарила им је бројне повластице тако да је ова заједница имала прилике да се развије и постане важан фактор у региону. Бавили су се сточарством и пољопривредом, и у Старом Бешенову браћа Христифор и Ћирил Нако су нашли погодне услове за развој трговине и стицање огромног иметка.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:41
Војислав Ананић
Томнатик
Јужни сусед Великога Семиклуша. У раном средњем веку забележен је под називом Nagy Eoz. По први пут помиње се у документима 1030. године као куманско насеље. Више пута се помиње под разним графијама све до Мохачке битке 1526. године када је опустео. Срби су се овде населили средином XVI века.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:42
Војислав Ананић
Чанад
Једно од најпознатијих насеља у доњем току Мориша. У другој половини XV века досељавају се Срби који долазе са југа бежећи испред Турака. И наредног века Чанад ће бити у центру збивања: опустошиће га 1514. године устаници Ћерђа Доже, у овим крајевима сукобиће се и Запољина војска са побуњеним Србима и Румунима под Јованом Ненадом 1526-27. године, Турци ће га опседати више пута – 1551. и 1552. године, борбе за његово ослобођење водиће се од 1595. до 1598. године.
Из турских тефтера дознајемо да је 1557/58. године у Чанаду било 45 опорезованих кућа, махом српских и румунских сточарских породица. Век и по касније, 1717. године пописивачи су забележили само 40 домова.
Број Срба се повећао после Велике сеобе и након што је укинута Потиско-поморишка граница. Насеље је једног тренутка преименовано у Српски Чанад, за разлику од Немачког Чанада, који су основали колонизирани Немци тик уз старо село. У међуратном периоду насеље се звало Велики Чанад, да би у наше време поново било названо Чанад.
Срби су ту од старине имали своју цркву и активан културно- национални живот.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.