Сеоба Срба у Краљевину Угарску у XIV и XV веку

3. јула 2012.

коментара: 22

Портал Порекло објављује текст историчара и члана САНУ Симе Ћирковића (1929-2009), једну од највреднијих анализа историјских трагова и записа о великим сеобама српског народа у краљевину Угарску у XIV и XV веку

Научну литературу о најстаријем таласу сеоба у Угарску, карактерише огромна несразмера између величине и значаја теме и пажње и интереса који је привукла. Не може се тврдити да наша историјска литература није имала отворене очи за велика померања народа, за промену позорнице на којој су се одигравали поједини чинови српске историјске драме. Напротив, она је све промене места радње примала к знању и укључивала их као нешто природно и по себи разумљиво у излагање политике и сваке друге историје; није се бринула за сама пресељавања, за драматичне догађаје који су их пратили, трагичне околности под којима су напуштана стара насеља и ништа мање тегобе прилагођавања новоме амбијенту. Небрига се може објаснити двојаким утицајима, с једне стране малобројним и фрагментарним изворима, а с друге стране, привлачношћу и надмоћи оне сеобе која је названа „великом”. Све оно што се десило раније у сенци је сеобе под Чарнојевићем, а од ње су изводили своје порекло не само породице и насеља, него у популарним представама српски народ Војводине.

Ту широко распрострањену заблуду нису, наравно, делили учени познаваоци историје. Већ је Павле Јулинац знао за деспоте из куће Бранковића у Срему, а Рајић је о њима и Јакшићима опширно писао. Ако је остало неке сумње, морала су је развејати издања турских дефтера за освојене делове Угарске са мноштвом српских и словенских имена насеља и становника на веома широком простору. Масовно српско присуство на великој територији од Коморана до Ердеља у другој половини XVI века није могло бити спорно, али су остале многе недоумице у односу на хронологију досељавања, области из којих су дошли, распоред на новом земљишту. Питања о старом завичају, племенској припадности, о даљем пореклу ретко су и постављана. Нису немар и лењост учинили да историчари оставе без одговора та питања о сеобама, него је то условила невоља. Извори су малобројни, атомизовани, распршени по тешко приступачним едицијама, претешки за интерпретацију. Отуда су и одговори били уопштени, повучени најгрубљим цртама, које су као узроке за покрет становништва наводиле турску опасност и глад, сеобе на север везивале за време после косовског боја, деспотске поседе, за бежање пред Турцима и образовање бедема за одбрану угарских граница. На то се своди сажетак недовршеног поглавља о миграцијама у Јиречековим предрадњама за Историју Срба.

Код Срба пресељених у Угарску најпре се почела у модерном смислу истраживати историја; они су добили добре опште прегледе — сетимо се дела Радонића и Ивића — а нису били занемарени ни у регионалној и локалној мађарској литератури XIX века, па ипак ми данас немамо историје тих предчарнојевићевских сеоба, као догађаја, који су утицали на судбину великих маса становника и ситуацију пространих области и на југу и на северу. Можда смо се историји тих раних миграција највише приближили сразмерно недавно, у другој књизи Историје српског народа (1981), настојећи да се препознају поједине етапе и струје сеоба, проблеми у новој домовини.

Усредсређујући се овога пута на саме сеобе и настојећи да излагање добије што је могуће потпунију емпиријску подлогу, свесно ћемо избегавати оно што је опште, што представља оквир ситуација у којима долази до сеоба, јер су основни елементи овом аудиторију добро познати. Истраживачке инструменте усмерићемо према миграцијама, настојећи да искористимо грађу сабрану стрпљивим радом генерација истраживача.

Оставићемо по страни тиха померања као што су разграњавања влашких или арбанашких катуна, затим осцилаторна кретања тзв. трансхумантног сточарења, периодично смењивање живота у планинским испашама и зимовиштима; премештаје у оквиру унутрашње колонизације у време демографског притиска. Иако код овог предмета нема нарочитих концептуалних тешкоћа, ипак можемо као критериј разграничења узети однос времена и простора: уколико померање становништва дуже траје и уколико мањи простор захвата, утолико је мање интересантно за историју миграција. С друге стране, што је већи број људи захваћен утолико је премештање за нас занимљивије. У вези с тим морамо увести модификацију допуштајући да интерес привуку и сеобе сасвим малих група, чак појединих породица, уколико су оне већег значаја.

По природи својој наша изворна грађа настала је у црквеним и феудалним срединама, па изражава интересовања и вредносне оријентације врхова друштва, има у виду далеко више кнежеве и господу, моћнике и владаре, него мали свет који се појављује као анонимна маса статиста у великим догађајима или му се посвети пажња код масовних страдања и патњи. Социјална условљеност наше грађе и једностраност која из ње проистиче не могу се анулирати ако хоћемо да останемо емпиријска дисциплина, не можемо претпоставкама или дедукцијама уводити народне масе. Не морамо, наравно, феудалне представе о свету и друштву, о људском положају conditio humana, прихватити као своје и давати им универзални карактер; дужни смо да укажемо на изобличеност и једностраност.

Бежање пред Турцима, прислно пресељавање Београђана у Цариград

Најпогоднију полазну тачку за наше разматрање могу представљати изричити подаци извора XIV и XV века о премештањима маса становништва, и то не уопште, у Европи, него на овом тлу са кога полазе сеобе које су предмет нашег излагања. Има таквих података који потврђују резоновања историчара, који су ратовима и пустошењима приписивали да су изазивале сеобе. У једној повељи из Душановог времена изричито се спомиње „када су пленили Турци Анатолију, тада су дошли слободни људи из Грка на црквену земљу у време светога краља”. Бежање пред Турцима не може да изненади кад се има на уму оно што извори говоре о плену из земаља које Турци пустоше, у коме су увек били и људи, вођени у робље и касније продавани. Остали су и описи људи, жена и деце, у дугим поворкама везаним коњима за репове. Из историје турских освајања овакви подаци су познати, па их није потребно овде опширно наводити. Издвајам овде само неколико сведочанства из времена око првог освајања Деспотовине (1438—1440) због тога што садрже бројеве који су, вероватно, претерани али могу да дочарају величину депопулације. Фрањевци из Цариграда јављали су да је из Србије одведено 1438. више од 60.000 душа, из Ердеља исте године 30—40.000, из целе Југоисточне Европе за две године 1439—40. укупно 160.000, односно за период 1436—1442. исти извори процењују да је одвучено више од 400.000 људи. Бележе се и губици на путовањима: у зиму 1440. од 7000 заробљених у Србији 3.000 је умрло од хладноће и напада звери.

Поред овог одвлачења људи у робље ради продаје, веома рано се јављају сведочанства о одвлачењу становништва у оквиру колонизационе акције. О страдању Митровице после никопољске битке, о коме знају домаћи угарски извори, српски летописи бележе под 1396: „Сије лето Турци на Угре војеваше, Дмитровце преселише у Брусу”. Из 1466. имамо познати савремени запис о пресељавању становника Охрида у Цариград. После освајања Београда његови становници су пресељени у околину Цариграда, где су им трагови до данас остали сачувани.

Колонизационе акције с политичким циљем предузимали су и српски владари. Немамо података о пресељавању с једног поседа на други, што је честа појава у другим земљама, али имамо изричито сведочанство о томе да је Душан после освајања Бера (Верија) отерао старе становнике и довео своје људе: „Већину њих (тј. житеља Верије) ако не и све, Краљ освојивши град прогна, а пошто се још увек плашио од одметања града, насели не мало војника и неке од својих великаша” — прича Јован Кантакузин.

Имамо података о напуштању земље и бежању због глади. Познате су нам само групе изгладнелих јадника које су се упутиле у Дубровник да би ту нашле спас или се укрцале у бродове и прешле на другу обалу Јадрана. Од таквих пресељеника потичу бар неке међу јужнословенским колонијама у Италији. Дубровник је пред овим „гладницама” (фамелици), нарочито бројним 1454. године, затварао капије у страху од зараза и нереда. Остали су потресни описи како су са обала преклињали и богорадили да их приме у барке и одвезу и тако спасу.

Прелазак границе на Сави и Дунаву

Ових неколико података смо навели да би се видели типичим узроци напуштања огњишта, који су деловали и на већи део сеоба у Угарску у XIV и XV веку. Остаје нам да се осврнемо и на ситуацију дуж границе коју су сеобе прелазиле. Битна је разлика између периода када је дуж Саве и Дунава ишла граница Угарске и Србије и периода када су се до те исте границе трајно проширили Турци. Добро је познато да су тврђаве на граници: Мачву, Београд, Голубац имали под својом влашћу угарски краљеви, а у неким периодима и појас територија у Мачви и Браничеву, касније само у Мачви. Смењивали су се периоди мира са периодима непријатељстава, честих нарочито за владе Милутина и Душана. У мирним временима граница се прелазила на уходаним местима, трговало се и размењивало, али нису забележена померања становника слична онима из XV века. Већа пустошења и страдања области с једне и друге стране границе почињу, како су тачно уочили историчари прошлог столећа, убрзо после косовске, и имају неједнак ритам зависан од односа Угарске и Србије са Османлијама и од мере турског експанзионизма, Владавине Бајазита I, Мурата II и, нарочито Мехмеда П, одликују се агресивношћу, чије последице допиру до крајева за које смо овде заинтересовани, а изразито затишје влада 1402—1425, када су Турци првенствено забављени унутрашњим борбама међу Бајазитовим наследницима.

То се поклапа са владавином деспота Стефана, када су изразито добри односи између Угарске и Србије, и када су области с једне и с друге стране границе тешње повезане него икад раније. Док смо из претходних периода обавештени скоро само о утврђењима, сада се може коистатовати и успон градских насеља, старих као што су Београд и Браничево или нових као што су Рудишта, Заслон, Смедерево на јужној, а обновљена Митровица, Земун, Ковин и Харам или Храм на северној страни река. Четврт века слободног кретања преко граница и редовних трговинских веза олакшало је приближавање житеља раздвојених границом упознавање области на другој страни и поспешило нека тиха и дуготрајна померања становништва, којима се ток не може пратити, али се виде резултати.

Овом периоду мира следи, као што је добро познато, још четврт века једнаких општих услова што се српско-угарских односа тиче, али различитих по томе што су територије с обе стране границе биле кад чешће кад ређе погођене турским провалама и пустошењима, што је пратила депопулација и што је давало повода за сеобе и померања становништва.

Пад Српске Деспотовине 1459.године

Прелом настаје падом Српске Деспотовине 1459., коме као нека предигра претходи привремено освајање 1439—1444. године. Утврђења јужно од Саве и Дунава, с изузетком Београда, не бране више као предстраже Угарску, претворена су у гнезда из којих се мањи или већи одреди могу залетати на угарску територију и пленити је и пустошити. Сава и Дунав после 1459. раздвајају непријатељске државе, разграничавају хришћански и исламски свет. Ипак, после неког времена, политиком офанзиве и одмазде у време краља Матије Корвина, успостављен је ред на граници и у време кад нису била на снази формална примирја. Мира са непријатељима хришћанства није могло бити, по речима краља Матије, али примирја су склапана почев од 1479., и она су забрањивала упаде преко границе, што се називало „харамлук” или „чета”, допуштала прелазак границе на одређеним местима и предвиђала механизме за решавање спорова. О приликама на граници биће још речи поводом појединих таласа сеоба, овде је важно истаћи разлику између периода рата и периода кад је владало примирје, време ратовања било је и време сеоба. Такав режим је владао све до освајања Београда и Срема.

У складу са тим битно различитим ситуацијама намеће се сама од себе подела на два периода: први до 1459. и други до 1521, али ћемо га ми пратити само до краја века. Ако бисмо пре но што се упустимо у покушај реконструисања историје појединих сеоба, једним погледом обухватили сва кретања према северу у првом периоду, морали бисмо запазити два тока сеоба: један тих, постепен, континуиран, једва приметан кроз расположиве изворе, и други, боље осветљен, динамичан, испрекидан. Први је захватао мале људе у великим масама, други великане и феудалну господу, појединачно или у малим групама. Две струје теку одвојено, тек понекад се укрштају, рецимо у случајевима када пресељена властела на своје нове поседе доводи своје сународнике из старог краја.

Насељавање браће Краљевића Марка у Угарску

Међу великашима су први нама познати пресељеници синови краља Вукашина Андријаш и Дмитар. Они нису напустили земље у Македонији приликом турског освајања 1395, него су се, како однедавно знамо, разишли са братом Марком још у пролеће 1394. године. У Дубровнику су подигли своје делове од сребра које им је отац похранио пре више од четврт века, и одатле пошли у Угарску. Тамо су ступили у службу краља Жигмунда Луксембуршког. Андријаш је у току следећих пет година нестао, док је Дмитар оставио трага у документима (до 1407), записан као син краља Вукашина, кастелан града Вилагоша и жупан зарандске жупаније. У вези са њиховом судбином вреди се присетити чињенице да је Марко као турски вазал погинуо у бици на Ровинама маја 1395, када су му браћа већ била у служби краља Жигмунда, и кад су, највероватније, били у табору краља и војводе Мирче. Расцеп у породици ће свакако играти неку улогу у настајању епских песама о Краљевићу Марку и брату Андријашу, омиљеним јунацима „бугарштица”.

Деспот Стефан Лазаревић био је други угледник који се на особен начин усталио у Угарској. Као вазал краља Жигмунда од 1403—04. он је добио прво Београд, Мачву и Голубац, некад спорне градове и територије, а затим пре јула 1411. и простране поседе у Угарској. Властелинство деспота Стефана се састојало од неколико комплекса: 34 села око града Дебрецина и трговишта Бесермења, 15 села и селишта у сатмарској жупанији са рударским насељима Сатмар, Немци, Нађбања, Фелшебања, био је жупан три жупаније. До времена Ђурђа Бранковића укључени су и други поседи: Апатин и Арањан у бодрошкој жупанији, град Бечеј на острву у Тиси, трговишта Бечеј и Бечкерек у торонталској жупанији, Ђурађ је имао и градове око Тисе (Токај, Таља, Регец), после пада Смедерева добио је већ споменути Вилагошвар са стотинак села, а имао је и Сланкамен и још два села у сремској и 7 села у бачкој жупанији.

Нису само српски владари стицали поседе у Угарској, већ и њихови великаши. Познати су мали делови поседа истакнутих појединаца: челника Радича, војводе Михајла, протовестијара Богдана, неког Владислава, који је забележен као „барон”. Не можемо се опширније бавити деспотским и великашким поседима у Угарској иако је то веома значајна и привлачна тема, нарочито проблеми њиховог очувања и губљења, морамо се ограничити на оне аспекте који су ближи сржи наше теме. Пре свега, споменута господа нису трајно живела на својим угарским поседима, за Ђурђа Бранковића знамо да се склонио пре пада Смедерева, и да је касније, у данима опасности, премештао своју ризницу. Поседи су поред економске намене и функције прибежишта служили и томе да српске феудалце јаче вежу за Угарску Краљевину, да их укључе у њен одбрамбени систем итд. Значај ових првих поседа је био у томе што су служили као пример и образац српској господи друге половине XV века. Са гледишта наше теме значајна је и улога у пресељавању становништва из Србије, о којој имамо две врсте сведочанства. С једне стране се види да су чиновници и заступници деспота на њиховим поседима бивали бар делом Срби. Брајан се звао поджупан торонталске жупаније, Влатко је био кастелан Вилагоша, Брајислав се звао његов заменик. С друге стране, из времена наследника краља Жигмунда и каснијих владара имамо саборске одлуке и декрете којима се деспоту Србије, цељском Грофу и другима забрањује да своје поседе, тргове, утврђења и градове уступају странцима или дошљацима, смели су постављати само Угре, што је значило поданике угарског краља. Улога деспотских поседа у насељавању може се проценити и по томе што се групе српских насељеника изван појаса уз границу најпре налазе у крајевима где су били делови деспотског властелинства.

Тихо пресељавање “малих” људи

Она друга тиха струја остаје знатним делом неприметна, једва препознатљива по својим резултатима. Података има тек толико да можемо запазити неку врсту нагиба, којим се популација слива од југа ка северу. Саву су прелазили ратници и угарски државни достојанственици накратко, долазећи са севера, док су мали људи идући у супротном смеру остајали трајно иза границе. Тешко бисмо и то могли констатовати да није података о црквеној ситуацији. У пописима сакупљача папске десетине из тридесетих година XIV века парохије уз Саву су сиромашне, некад без икаквих прихода због јеретика и шизматика.

Одавно су позната сведочења из 1437. о деловању чувеног фрањевачког проповедника фра Јакова из Марке, која су дали жупан пожешке жупаније и бискупи сремски и босански, тврдећи сваки за себе али сагласно да „већи део споменутих крајева Срема настањују Рашани, иако неки градови и села важе као хришћански (тј. католички), у већини живе Рашани и Босанци измешани са хришћанима (тј. католицима)”. У једном од тих формалних сведочанстава каже се да и „на другој страни Дунава, приближно у дубини од једне миље, такође живе измешани Рашани, босански јеретици и хришћани (тј. католици)”. То је, наравно, недовољно за процену бројности и удела дошљака у укупној популацији, али је довољно да потврди присуство таласа досељеника, који ће бити збрисан догађајима средином века.

Нешто слично се може запазити и на дунавском делу границе. Већ почетком XV века Ковин и села под градом, Баваниште и Скореновац, имају српско становништво. Пратећи судбину тих људи, овде можемо запазити смењивање миграционих таласа. Ситуација се темељито изменила у време када су Турци 1439. опседали Смедерево. Тада се Један турски одред пребацио преко Дунава, опленио насеље Ковин (не тврђаву) и одвео део становника у робље. Други део становника Ковина и споменутих села није сачекао турски напад, упутио се са женама, децом, имовином која се могла носити у унутрашњост Угарске „склањајући главе под туђе кровове”, како о њима каже савремени текст. Наишли су на погодно место, опустело седиште код цркве светог Аврама на острву Чепел, јужно од Будима. Оживели су насеље и пренели на њега име свога старог завичаја, тако да ће се звати Горњи Ковин или Српски Ковин, Рацкеве. Континуитет са Ковином на Дунаву наглашен је и у повластицама, које је становницима новог насеља потврдио краљ Владислав I у октобру 1440. Тим привилегијама ковинским треба захвалити за оно мало што знамо о сеоби Ковинаца. А привилегије су, да споменемо још и то, направљене по обрасцу оних које је 1428. издао краљ Жигмунд Бугарима који су добегли и били насељени на острву Рожд, поред кога се развило насеље Сентандреја. Трагови њихови су остали све до велике сеобе.

Насељавање Срба уз Тису

У то бурно време једна група Срба је пошла уз Тису и населила се пре 1442. у жупанији Спољни Солнок, у близини једног комплекса деспотских поседа. Није познато одакле су ови Срби дошли, али се може с разлогом претпоставити да су из Деспотовине, јер су имали статус „краљевских Раца” (Rasciani regales), потчињени су били краљу, имали војводу који се звао Јаков, можда је то родоначелник Јакшића, и „капетане или судије”, који су се звали Ђорђе, Павле и Радослав. Није познато да ли се ова група вратила по обнављању Деспотовине 1444. Из првог периода нема других вести о сеобама, али има података о групама Срба или појединцима доспелим у места далека од матичне земље. Такву групу сусрећемо 1453. у Вилагошвару, сигурно у вези са деспотским поседом, село са српским именом Рацфалу 1454. у далекој хевешкој жупанији.

Први период можемо заокружити истичући важну чињеницу да су у периоду унутрашњих борби од 1445. а нарочито од 1448, између странке Хуњадија и странке Цељског, у коју је био увучен и Ђурађ Бранковић, сва деспотска добра постепено одузета, тако да у тренутку пада Србије 1459. ниједно село није било у рукама потомака Ђурђа Бранковића. Томе треба, вероватно, приписати чињеницу да коначно освајање Деспотовине није пратио егзодус властеле у правцу Угарске, како би се очекивало имајући у виду односе из времена краља Жигмунда и деспота Стефана. Једна од тешких последица унутрашњих страначких борби је била и у томе, да је Угарска престала бити гостољубива средина за српске ратнике и властелу. Она ће то поново постати неколико година касније захваљујући свесном и упорном ангажовању краља Матије Корвина.

Долазак Рашана у опустошени Срем

Један савремени извор може да нас уведе у прилике на почетку другог периода. Угарски великаш из околине краља Матије обавештава из Тате свога кореспондента у Чешкој у новембру 1463. о краљевим успесима постигнутим освајањем Јајца (тврђава још тада није пала), Звечаја и северне Босне. У Угарском Краљевству — каже он — више нема страха од Турака, јер од Београда, где се Сава улива у Дунав примећује писац, дуж Саве, краљ је наредио да се подигну утврђења на местима где су Турци током више протеклих година провинцију сремску, на овој страни Саве, нападали ради пустошења. Поставио је краљ капетана тога дела краљевства господина Петра де Закол, жупана Тамишког, који је прошлога лета победио војску Али-бега. Већ сада се из тих тврђава плене области краљевства Рашке, одакле је раније било нападано ово краљевство, и сада ће се из плењења краљевства Рашке преобразити сремска провинција, јер Рашани долазе на ову страну Саве да населе пуста места.

Ово ретко информативно а слабо запажено место, упркос оптимизму, нереалном у светлости каснијих догађаја, реално осветљава ситуацију на граници. Оно је настало у периоду равнотеже када је ланац тврђава на тлу Босне (Звечај, Сребрник, Теочак), дуж Саве (Митровица, Купуник, Барич, Београд), дуж Дунава (Ковин, Харам, Дранко, Ласловар, Оршава, Северин) успевао да пружи заштиту становништву иза граничне линије. Томе је претходило неколико година, то је тачио од 1459, турског пустошења у којима је Срем, како се види опустео у великој мери. Са гледишта наше теме веома су важне околности које из тога следе: бар један део ранијих досељеника у Срем морао је тражити прибежиште дубље у унутрашњости, као што се то чинило 1439; а затим, територија Срема је остала пуста вапијући за насељавањем, које краљеви браниоци граница постижу милом или силом, пленећи суседне области на турској страни границе.

Обавештења из наведеног писма потврђују и неке изјаве самога краља Матије, а још више његова политика у следећим годинама, заокупљена оживљавањем опустелих области. У једном писму Венецијанцима из 1462. краљ се жалио да су у протекле три године, дакле од 1459, Турци из његове земље одвукли више од 200.000 становника. (Овде морам приметити да је услед неспоразума у једној старој мађарској збирци регеста овај број тако употребљен као да се односи на становнике Србије који су прешли у Угарску. Радонић га је у том смислу употребио у својој на француском објављеној краткој историји Срба у Угарској, одатле су је преузели Јиречек, затим Ивић, а касније је безорој пута поновљено, и тешко и споро ће се та грешка отклањати.) Надокнађивање тог губитка краљ Матија је схватио као своју владарску мисију. Извори из каснијих година показују да је веома озбиљно схватао популациону политику, да је препознавао њене различите димензије, да није престајао да изналази решења. Једно од средстава те политике састојало се у привлачењу и позивању српске властеле заостале на турској територији. За кратко време придобио је неколико угледних породица и појединаца уступајући им поседе и додељујући достојанства. Тако су краљу пришли Дмитар и Јован Јакшићи, којима је 1464. дао властелинство око града Нађ-Лака. Најкасније до средине те године дошао је краљу Вук Гргуревић, унук Ђурђа Бранковића, коме је додељена деспотска титула вакантна од 1459. Те године је преко Дубровника дошао Милош Белмужевић, који се у своме тестаменту сећао „када дојдох до поганех на угарски арсаг в дни светлога краља Матејаша”. Он се присетио позива и обећања вере да је дошао „на његове светлости крстјанство и веру и све угарске велике и мале господе веру”. Од раније су код краља били Владислав Херцеговић и син Балша, а придружили су се до 1466. Иваниш Влатковић, Радич Бановић из Босне, Гргур Поповић из круга Бранковића.

Догађаји из каснијих година јасно показују да се краљу Матији исплатило оно што је уложио у угледне дошљаке из Србије и Босне. Добио је способне ратнике, који су окупили своје земљаке, заповеднике личних бандерија или одреда краљевих најамника, нарочито лако оклопљене коњице, коју су већином сачињавали Срби, заповеднике тврђавских посада, окретне преговараче, посебно с Турцима. Неки од тада досељених Срба су се прославили јунаштвом као деспот Вук, браћа Јакшићи и Милош Белмужевић, и уздигли у ред угарских великаша.

Угари преузели турске методе према досељеним Србима

Код велике масе ситних људи помоћу којих је требало оживети насеља и обрађивати запуштена имања, краљ се није ослањао на спонтано досељавање — сувише велики бројеви су били у питању — већ је посегао за турским методама. Како је сам писао, он је желео да људима са непријатељске територије насели своје запустеле области, па је од самог почетка војне акције повезивао са извођењем становништва са турског подручја. У тој врсти популационе политике, која је доносила велика страдања и патње српском живљу под турском влашћу у областима близу границе, краљ је наилазио на две врсте сметњи. Једну је чинио турски одбрамбени систем, веома сличан угарском, ослоњен на посаде у тврђавама и мрежу ухода и шпијуна, чији је задатак био да онемогући изненађења. С краја века имамо савремене извештаје о изјаловљеним нападима због тога што се становништво разбежало, обавештено о предстојећем походу. Друга сметња је долазила из сопственог табора од стране неких заповедника који су одбијали да одводе после похода људе у робље, јер им то хришћанска савест није дозвољавала. Краљ Матија је због тога тражио од папе опроштајницу, која би изричито дозвољавала да се људи ухваћени у непријатељској земљи могу довести, населити у његовој земљи или држати као робље. Колико се може разабрати, та контроверза је проистекла из мешања аргумената, земља је била непријатељска, али су становници били хришћани. Срби су одвлачени преко границе али нису држани у кући као робље нити продавани, него су насељавани на опустела земљишта обрађујући их као и остало земљорадничко становништво Угарске. Угледни заробљеници су држани у ропству ради откупа и у ратовима међу хришћанским државама. Краљ Матија се, као што ћемо видети, том врстом скрупула није дао зауставити.

Он је у Риму имао још једну занимљиву интервенцију, тражио је, наиме, да се од стране Турака одвучени супружници сматрају за мртве, тако да они који су преостали, могу склопити други брак. У својим захтевима указивао је на штету која настаје за државу: није се рађало потомство, растуране су баштине, јер су људи одлазили у туђе земље. На једном другом месту сам упозорио на то, да је краљева брига о повећању становништва умела да добије необичне облике. По сведочењу бресланског бискупа Еменлоера, приликом освајања града Костолања затечено је у тврђави 400 хуситских жена, које је краљ Матија послао у Срем да их поудају за Србе. Очигледно у поново колонизованом граничном Срему недостајало је женскиња, а у односу на јеретике и шизматике нису искрсавали проблеми због неразрешивости брака.

Контраверзни бројеви пресељених људи

Краљева политика пресељавања најпотпуније долази до израза у неколико ратних операција о којима су сачувани савремени извештаји. У некима од њих су наведени и бројеви пресељених људи, претерани, колико се могло утврдити. За време ратовања у Босни у јесен 1463. треба да је од Турака ослобођено 15.000 хришћана и одведено у Угарску. Приликом ратовања око Шапца, Зворника и Смедерева у зиму 1475/76. не спомиње се одвођење становника, вероватно због тога што су операције биле у домашају краљевих ратника међу којима је било егзодуса, пратили су походе које је краљ Матија упутио на Србију и Босну 1480. и у Србију 1481. Сваки од похода на Србију, ишли су долином Мораве, други чак до Крушевца, био је праћен огромним бројем исељених становника, по 50.000 што само у две године износи 100.000 душа. Извештаји помињу огромно дугу поворку кола на којима су биле породице и ствари пресељаваних становника, затим тешкоће на путу због рђавих временских прилика, техничке проблеме пребацивања преко Дунава. После другог похода досељеници су доведени у темишварски крај, одакле су се сигурно разишли по иначе слабо насељеном Банату и Поморишју, у које су Срби доспели већ ранијим сеобама мањих група. На другом месту сам изразио сумњу у тачност бројки које наводи сам краљ у писмима, ослањајући се на вести својих заповедника. То би значило да се на турској територији, која је била у домашају краљевих ратника међу којима је било и много Срба, угасило око 20.000 огњишта или 1.000 села, а то би покривало површину од 6 нахија величине београдске из почетка турске власти. Но, ако је стварни број пресељених био знатно мањи, чак упола мањи, опет то значи огромне пертурбације на обе стране границе. Треба само помислити на празан простор који је остао у Поморављу и сетити се да су дефтери из 1468. и 1476. говорили о сточарима који су у те крајеве сигурно насељени после пада Деспотовине. Сеобама из 1480. и 1481. морала је уследити нова колонизација, која је довела већ трећи талас становништва. А довела их је сигурно, јер је у походу 1493, настављајући политику Матије Корвина и после његове смрти, капетан Доњих Крајева Павле Кињижи, повео велики број становника из шире околине Смедерева и населио их у Угарску. Међутим, у походу у Посавину 1494. Турци су, сазнавши шта се спрема и становништво склонили у оближње планине, вероватно Цер. У последње три деценије XV в. било је сразмерно дугих периода формалног „примирја”, кад се преговарало и о одвученом становништву, при чему су се захтеви и једне и друге стране потирали. Иначе су се Турци залагали за то, да се забрани кретање преко граница, док су га Угри одобравали, не бојећи се бежања са свога подручја.

Олакшица за досељене Србе – ослобађање од плаћања црквене десетине

За српске исељенике из времена краља Матије веома су важна била настојања да им се положај олакша и да се трајно вежу за угарско тле. Највише ту долази до израза у верским односима. Одлукама сабора, досељени Срби су, као и остали православци били ослобођени плаћања црквене десетине, коју је убирала католичка црква. Од њих је упимана новчана дажбина „хришћански дипар”, чији је износ постепено увећаван. Ако би католик и православац заједнички обрађивали земљу, десетина је давана само од половине католика. Ипак је било спорова, понекад оштрих, али спорова је било и међу прелатима и феудалцима католицима. Краљ Матија је 1477. код папе Сикста IV издејствовао енциклику којом се католичким прелатима и свештенству у Угарској препоручивао толерантан став према иноверним дошљацима. Папа је тражио да хришћане грчког обреда не избегавају, не вређају у проповедима, да их не жигошу као неправилно крштене, да их примају у католичке цркве и сахрањују у католичка гробља кад то затраже, да им не ускраћују обреде ако нема православних свештеника. Све је то требало да придобије за католичку цркву и олакша покатоличавање. Међутим, са Србима се пресељавало и свештенство, које је одржавало везе са Светом Гором и православном јерархијом под турском влашћу. Старешина православаца у Угарској био је београдски митрополит.

Иначе Срби досељени у овим првим таласима, у предмохачком периоду, нису имали неке посебне привилегије, нити су живели по посебном праву. Положај поједиица или породице зависио је од социјалне средине у коју би се укључио. Земљорадници су обрађивали земљу под једнаким условима са другим сељацима. Многи су захваљујући личној слободи и бројности породица били у стању да прихвате неку плаћену војну дужност као хусари, „војници” у посадама тврђава или шајкаши. Потребе за ратницима су биле велике и удео Срба у војним снагама све приметнији уколико је време протицало, све до Мохача и покрета Јована Ненада.

Закључак: Пресељавања Срба су била принудна

Посматране у целини, најраније српске миграције показују извесне црте, којима би вредело посветити више пажње но што је то могуће у закључку овог предавања. Пре свега, оне су толико бројне и разноврсне да би се тешко могле свести на један тип и приписати униформни узроци. Иако су у крајњој линији иза свих или скоро свих догађаја повезани с Турцима, турским освајањима и турском влашћу, ипак се поводи појединих миграција, па и читавих таласа у знатној мери разликују. Из нашег истраживања, произлази, чини се, да је у тадашњим кретањима становништва сразмерно мало спонтаности, а веома много директне или индиректне принуде. Усудио бих се да додам да су покренуте и премештане много веће масе становништва, него што се то прећутно претпоставља, али наша историјско-демографска истраживања су толико неразвијена да је прерано стављати у било какав однос ове пресељенике према укупној тадашњој српској популацији. Најзад, ове ране сеобе су веома динамичне, у појединим крајевима, као што су Срем, Посавина и Поморавље и по три пута се сменило становништво у току једног столећа. О томе ће ваљати водити рачуна у резоновањима о пореклу становништва, о језичким појавама, народној култури итд.

ИЗВОР: Сима Ћирковић, историчар и члан САНУ, један од водећих познавалаца српског средњег века

 

Коментари (22)

Одговорите

22 коментара

  1. Војислав Ананић

    Попис Срба Будимаца од 1720. године

    Дамјан Аврамовић; Гаврило, Јован и Никола Алагић из Травника; Алоа Јањиница (— Јање Монастерлије, удовица); Јован Алексић из Пожеге (Ужичке); Вучко, Маријан и Никола Алмашац (из Алмаша код Адоња); Анђа, удовица; (баба) Анђелија; Анока удовица; Андра, бачвар (пинтер); Јела, Антонија Рашковића удовица; Дима Апостоловић из Солуна; Михат Арађанин; Анта и Тодор Арнаутин; Ђурађ Арсенијевић из Смедерева; Тодор Атанацковић.
    Исак Бајковић из Македоније; Димитрије Бајић из Сечуја; Палко и Стојан Бачванин; Бејина удовица; Живан Белковић из Белог Поља; Димитрије Берберовић од Ресаве; Петар Богдановић; Стеван Богдановић из Старог Влаха; Богић старац, сиромах; Милић Богић из Мачве; Богоје (киш- биров?); Радојица Богојевић; Божиница, удовица; Марко Бошњак; Бранисав, старац, из Ниша; Живан Бранковић из Пећи; Аврам Живана Бранковић; Петар Брашнаров; Манојло Бугарин; Никола Бугарин; баба Зора Петра Бугарина; Марија Буразеровица.
    Петар Величковић из Београда; Риста и Иван Вељковић из Параћина; Спасоје Веселиновић из Ћипровца; Весковица, удовица; Јоцко Видаковић из Требиња; Лука и Савко Витошевић из Пећи; Влаја, бојаџија; Влаја, ћурчија; Драгутин Војмировић нз Призрена; Максим Вујиловић из Сарајева, Вујиница, удовица; Пејак, Радован и Саво Вујичић (Вујишић) из Сарајева; Ристо Вујичић из Зете; Мијат Вукајловић из Зете; Вукашин, копач; Вуковица, удова; Ђука Вуковић од Косова; Ђурица и Стојан Вуковић из Зете; Јанко Вукојев из Зете; Јован и Глигорије Вукојевић од Косова; Аћим Вукомировић из Пећи; Вуча, ћурчија; Ђурађ Вученов из Сарајева; Марко Вученов из Зете; Стамена Вучина из Вучитрна; Јана Вучкова, удовица; Михаило Вучковић из Сарајева.
    Глигорије Гавриловић; Илија Гавриловић; Јован Гавриловић из Осека; Мијат Гавриловић из Старог Влаха; Трифун Гавриловић из Сребрнице; Голуб Гајин из Бачке; Атанацко Горојевић из Требиња; Јања Грк; Михаило Грочанин из Гроцке; Груја, старац; Михаило Грујин из Бачке; Мишко Грујин.
    Теодосија, Давидова удовица; Арсеније Давидовић из Смедерева; Јован и Симон, Сава, Спасоје и Милован (2) Дамњановић (Дамјановић) из Пожеге; Јефто и Никола Давидовић (Дачић); Делиница, удовица; Ћирко Деспотовић из Смедерева; Димитрије, сарач; Аврам Димитровић; Живан Димитровић, ћурчија; Радисав Димитровић из Дервенте; Никола и Сима Димитријевић из Црне Баре; Сава Димитријевић; Стојан Димитријевић; Никола Димитријевић (Димитровић)-Чукурханлија из Београда; Данило и Кузман Димић из Солуна; Петар Димић; Стојан Димић; Петар Доић; Дока, удовица; Таде(ја) Драгутинов(ић) из Призрена.
    Ђакова (Степанова) удовица; Секула Ђаковац; Ћире Ђеорђијевић; Ђорђије; Петар Ђукић; Цвејан Ђукић; Ђурђија; Живана Ђурђовица; Ђурица, волар; Тодор Ђурић in Алексинца; Ђурка Мали; Никола Ђуркић из Јеноша; Ђурка ,,jarep“; Беља Ђулинац; Павле Ђуричић из Ковина.
    Жива, харамбаша; Живан, ћебеџија; Живана, удовида: Живана (баба); Живана, удовица (са многом сиротом децом, просјакиња); Живко, старац; Мијат Живановић Шијж: Јован Живковић из Јагодине.
    Остоја Завишић нз Крушевца; Тодор Здравковић oj Ресаве; Зора (баба).
    Иван, сурсабов; Мишко Ивановић из Пећи; Петар Ивановић; Мосјео Иванчев из Пећи; Јован Илић; Иштивлиница, удовица.
    Недељко Јаковљевић из Сталаћа; Јакупа, удовица: Јанко, ћебеџија; Атанацко Јанков(ић); Димитрије Јанковић; Ђуро Јанковић; Ђурка Јанковић; Јела, удовица; Јелица; удовица; Јеремије, копач; Ђука Јеремић из Великог Варадина; Јеврем из Аде Ковинске (код Св. Мартина); Јеротије, вретенар; Јован, козар; Јован Мали; Јован Марјанов зет; Јованова удовица; Анка, Јованова удовица; Даба Јовановић; Ђука Јовановић; Станко Јовановић; Јефта Јовић; Тодор Јовичић, сабов; Јосив, старац; Јосив Јосивовић из Ниша; Крста Јосиповић; Стријан Јосиповић из Прилипа; Лацко Јосифовић; Живан Јоцковић.
    Станка Каленића удовица; Теодосије Кабакул из Зворника; Тодор Кабакуловић (син Михајла); Ивко Казимировић из Срема; Никола Калаитовић из Гроцке; Петар Калаитовић Каменаров; Петар Каменданов; Сава Канижанин; Кашикаровић; Татомир Кличковић из Кличевца;
    Иа Пожаревца; Јовица Ковачевић; Крстаић; Лашко Ковачевић из Травника; Никола Ковачевић; Мишко Колошварац из Ердеља; Стеван Константиновић; Живко Копчић из Старе Србије; Коста, копач: Јован Костић; Крајић из Скопља; Крста Мали; Кузман, волар; Кузман из Пожаревца; Станисав Куададовић (Кузмановић) из Смедерева; Степан Куклендеп Кузмановић из Смедерева; Крсман Лазаревић; Стојко Курикавга из Зете. Латинка, удовица; Владислав Лазаревић; Слова Лазиница; удовица; Лина, удовица из Зете; Лепосава Лукин; Јован Лукић; Марцика и Ђука Максим, попа Игњата брат Петар Лукић.
    Стеван Малетин из Баната; Павле Максимовић из Зете; удовица Марјанова; удовица Мандић из Ужица; Марија, удовица, Маринкова удовица; Јован Марјановић, зет Продановића; Марко, Остојин отац; Тодор Маркин, из Црне Горе; Степан Марковић Аранитин; Стојан Марковић, вајда, из Крушевца; Милак копач; Јован и Радосав Милаковићи из Зете; Милија, бачвар (пинтер); Јован Милић из Забрежја; Јосив Милинковић; Стеван Милисављевић; Петар Милићевић; Ћира Миловановић; Вукоје Милосављевић из Пожаревца; Милош, стражмештар; Анто Милошевић, ракиџија; Лазо Милошевић од Мораче; Перица Милутиновић из Зете; Никола Михаљевац; Михаило, ћебеџија; Јаков Михаиловић; Јанко Михаиловић; Јован Михаиловић нз Параћина; Јован Михаиловић из Бечкерека; Тома Михаиловић; Цвејан Михаиловић из Кумодражи; Петар Михић од Мораче; Митар Михолкин; Мишко, табак; Никола Мишковић; Голуб Младеновић; Продан Морачски (Морачанин?); Живана Мојсина (Рашковића?); Мрза, удовица; Мрђен (мали); Степан Муктија (Бошњаков).
    Јован Настић; Никола Настић; Ана, Недељкова удовица; Димитрије Недељковић, трговац; Јаков и Јосив Ненадовић из Пећи; Витош Нешин, ковач; Нешо; Ннкола, ловац; Аврам Николић; Јосиф Николић; Павле Николић; Путник Николић; Соса Николићева; Ђурка Нинковић из Горње Вароши.
    Огњан; Јован Огњановић из Пријепоља; Остоја, корманош; Гаврило и Живко Остојић из Сарајева; Стеван Остојић.
    Јанко Павин; Адам Павић из Зворника; Петар; Данило Павловић; Лазо Павловић; Тома Павловић; Тоша Павловић; Пана, копач (сиромах); Мишко Панић из Београда; Павле Пантелић; Станисав, ракиџија; Тиосав Станисављевић; Тоша Станивуков од Косова; Станко, дунђерин; Станкова удовица (Торбаров); Маринко Станковић; Ђука Станковић из Баје; Михаило и Павле Станковић из Крушевца; Никола Станковић; Петар Станојевић; Стана, Стеванова удовица; Стоја, Стеванова удовица; Вујица Стевановић Чутурић; Радован Стевановић; Милутин Стевановић из Призрена; Стојан, бербер; Стојан (Црни); Никола Стојадиновић, Стојан Стојадиновић; Гојко Сгојадиновић, бакалин; Јевто Стојановић; Јован Стојановић; Лацко Стојановић; Никола Стојановић од Модрича; Филип Стојановић из Палежа; Стојша, табак; Живко Стојшин; Стојан Стојшић из Руме; Субота, табак; Јован Суша из Сувог Дола.
    Радојица Тарничанин; Цвеја Тарничанин; Јосив и Јевта Татковић; Теодосијева удовица; Тимко, бакалин; Тода, удовица; Тодор, старац; Тодор, чобан; Тодора, удовица; Риста Тодоровић; Станко Тодоровић; Томина удовица; Филија Томић; Живан Топал; Милутин Топал; Јанко Торбаров из Сибиња; Јанко Тот; Дмитар Тошић из Реке; Јосип Тривунокић; Петар Трнин из Трнова.
    Убава, удовица; Стеван Угриновић; Стеја Угриновнћ, бербер; Иван Удварац; Станоје Урошевић.
    Ференц Чинчи; Филипова удовица; Јован Филиповић из Београда; Јован Филиповић Дераћански (Дераћски).
    Васо Хачи(ји)н Светогорац; Никола Хачи(ји)н, ћебеџија; Доја Хера из Ужица; Лазар Хрљагић из Пећи; Неда, удовица Хрљагина.
    Цвеја, попадија; Дојчин Цвејић из Пећи; Јован Цветиновнћ из Пећи; Радосав Цветковић из Пазара; Адам Цреваревић из Параћина.
    Јосив Ћирић; Никола Ћирић; Никола Ћорави, ковач.
    Радојица Чекић из Ужица; Кузман Чолановић из Пријепоља; Јован Чолош; Цвијо Чрнојевић из Реке; Маријана удовица Радована Чупавог; Стеван Чутура.
    Марија, Шајинова удовица; Станоје Шајиновић од Косова; Радојица Шевин (Црни) из Ужица; Обрад Шибалија; Михат и Никола Шијак из Ужица; Станко Шијак; Тодор (Тоша) Шошкотац.

    Извор: Душан Ј. Поповић – Срби у Будиму од 1690. до 1740, Српска књижевна задруга, поучник XIII, Београд, 1952.

  2. Војислав Ананић

    ИСТОРИЈА СРБА У УГАРСКОЈ ОД ПАДА СМЕДЕРЕВА ДО СЕОБЕ ПОД ЧАРНОЈЕВИЋЕМ – 1459- 1690.

    https://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Istorija-Srba-u-Ugarskoj-od-pada-Smedereva-do-seobe-pod-Carnojevicem-1459-1690-Aleksa-Ivic.pdf