Портал Порекло објављује текст историчара и члана САНУ Симе Ћирковића (1929-2009), једну од највреднијих анализа историјских трагова и записа о великим сеобама српског народа у краљевину Угарску у XIV и XV веку
Научну литературу о најстаријем таласу сеоба у Угарску, карактерише огромна несразмера између величине и значаја теме и пажње и интереса који је привукла. Не може се тврдити да наша историјска литература није имала отворене очи за велика померања народа, за промену позорнице на којој су се одигравали поједини чинови српске историјске драме. Напротив, она је све промене места радње примала к знању и укључивала их као нешто природно и по себи разумљиво у излагање политике и сваке друге историје; није се бринула за сама пресељавања, за драматичне догађаје који су их пратили, трагичне околности под којима су напуштана стара насеља и ништа мање тегобе прилагођавања новоме амбијенту. Небрига се може објаснити двојаким утицајима, с једне стране малобројним и фрагментарним изворима, а с друге стране, привлачношћу и надмоћи оне сеобе која је названа „великом”. Све оно што се десило раније у сенци је сеобе под Чарнојевићем, а од ње су изводили своје порекло не само породице и насеља, него у популарним представама српски народ Војводине.
Ту широко распрострањену заблуду нису, наравно, делили учени познаваоци историје. Већ је Павле Јулинац знао за деспоте из куће Бранковића у Срему, а Рајић је о њима и Јакшићима опширно писао. Ако је остало неке сумње, морала су је развејати издања турских дефтера за освојене делове Угарске са мноштвом српских и словенских имена насеља и становника на веома широком простору. Масовно српско присуство на великој територији од Коморана до Ердеља у другој половини XVI века није могло бити спорно, али су остале многе недоумице у односу на хронологију досељавања, области из којих су дошли, распоред на новом земљишту. Питања о старом завичају, племенској припадности, о даљем пореклу ретко су и постављана. Нису немар и лењост учинили да историчари оставе без одговора та питања о сеобама, него је то условила невоља. Извори су малобројни, атомизовани, распршени по тешко приступачним едицијама, претешки за интерпретацију. Отуда су и одговори били уопштени, повучени најгрубљим цртама, које су као узроке за покрет становништва наводиле турску опасност и глад, сеобе на север везивале за време после косовског боја, деспотске поседе, за бежање пред Турцима и образовање бедема за одбрану угарских граница. На то се своди сажетак недовршеног поглавља о миграцијама у Јиречековим предрадњама за Историју Срба.
Код Срба пресељених у Угарску најпре се почела у модерном смислу истраживати историја; они су добили добре опште прегледе — сетимо се дела Радонића и Ивића — а нису били занемарени ни у регионалној и локалној мађарској литератури XIX века, па ипак ми данас немамо историје тих предчарнојевићевских сеоба, као догађаја, који су утицали на судбину великих маса становника и ситуацију пространих области и на југу и на северу. Можда смо се историји тих раних миграција највише приближили сразмерно недавно, у другој књизи Историје српског народа (1981), настојећи да се препознају поједине етапе и струје сеоба, проблеми у новој домовини.
Усредсређујући се овога пута на саме сеобе и настојећи да излагање добије што је могуће потпунију емпиријску подлогу, свесно ћемо избегавати оно што је опште, што представља оквир ситуација у којима долази до сеоба, јер су основни елементи овом аудиторију добро познати. Истраживачке инструменте усмерићемо према миграцијама, настојећи да искористимо грађу сабрану стрпљивим радом генерација истраживача.
Оставићемо по страни тиха померања као што су разграњавања влашких или арбанашких катуна, затим осцилаторна кретања тзв. трансхумантног сточарења, периодично смењивање живота у планинским испашама и зимовиштима; премештаје у оквиру унутрашње колонизације у време демографског притиска. Иако код овог предмета нема нарочитих концептуалних тешкоћа, ипак можемо као критериј разграничења узети однос времена и простора: уколико померање становништва дуже траје и уколико мањи простор захвата, утолико је мање интересантно за историју миграција. С друге стране, што је већи број људи захваћен утолико је премештање за нас занимљивије. У вези с тим морамо увести модификацију допуштајући да интерес привуку и сеобе сасвим малих група, чак појединих породица, уколико су оне већег значаја.
По природи својој наша изворна грађа настала је у црквеним и феудалним срединама, па изражава интересовања и вредносне оријентације врхова друштва, има у виду далеко више кнежеве и господу, моћнике и владаре, него мали свет који се појављује као анонимна маса статиста у великим догађајима или му се посвети пажња код масовних страдања и патњи. Социјална условљеност наше грађе и једностраност која из ње проистиче не могу се анулирати ако хоћемо да останемо емпиријска дисциплина, не можемо претпоставкама или дедукцијама уводити народне масе. Не морамо, наравно, феудалне представе о свету и друштву, о људском положају conditio humana, прихватити као своје и давати им универзални карактер; дужни смо да укажемо на изобличеност и једностраност.
Бежање пред Турцима, прислно пресељавање Београђана у Цариград
Најпогоднију полазну тачку за наше разматрање могу представљати изричити подаци извора XIV и XV века о премештањима маса становништва, и то не уопште, у Европи, него на овом тлу са кога полазе сеобе које су предмет нашег излагања. Има таквих података који потврђују резоновања историчара, који су ратовима и пустошењима приписивали да су изазивале сеобе. У једној повељи из Душановог времена изричито се спомиње „када су пленили Турци Анатолију, тада су дошли слободни људи из Грка на црквену земљу у време светога краља”. Бежање пред Турцима не може да изненади кад се има на уму оно што извори говоре о плену из земаља које Турци пустоше, у коме су увек били и људи, вођени у робље и касније продавани. Остали су и описи људи, жена и деце, у дугим поворкама везаним коњима за репове. Из историје турских освајања овакви подаци су познати, па их није потребно овде опширно наводити. Издвајам овде само неколико сведочанства из времена око првог освајања Деспотовине (1438—1440) због тога што садрже бројеве који су, вероватно, претерани али могу да дочарају величину депопулације. Фрањевци из Цариграда јављали су да је из Србије одведено 1438. више од 60.000 душа, из Ердеља исте године 30—40.000, из целе Југоисточне Европе за две године 1439—40. укупно 160.000, односно за период 1436—1442. исти извори процењују да је одвучено више од 400.000 људи. Бележе се и губици на путовањима: у зиму 1440. од 7000 заробљених у Србији 3.000 је умрло од хладноће и напада звери.
Поред овог одвлачења људи у робље ради продаје, веома рано се јављају сведочанства о одвлачењу становништва у оквиру колонизационе акције. О страдању Митровице после никопољске битке, о коме знају домаћи угарски извори, српски летописи бележе под 1396: „Сије лето Турци на Угре војеваше, Дмитровце преселише у Брусу”. Из 1466. имамо познати савремени запис о пресељавању становника Охрида у Цариград. После освајања Београда његови становници су пресељени у околину Цариграда, где су им трагови до данас остали сачувани.
Колонизационе акције с политичким циљем предузимали су и српски владари. Немамо података о пресељавању с једног поседа на други, што је честа појава у другим земљама, али имамо изричито сведочанство о томе да је Душан после освајања Бера (Верија) отерао старе становнике и довео своје људе: „Већину њих (тј. житеља Верије) ако не и све, Краљ освојивши град прогна, а пошто се још увек плашио од одметања града, насели не мало војника и неке од својих великаша” — прича Јован Кантакузин.
Имамо података о напуштању земље и бежању због глади. Познате су нам само групе изгладнелих јадника које су се упутиле у Дубровник да би ту нашле спас или се укрцале у бродове и прешле на другу обалу Јадрана. Од таквих пресељеника потичу бар неке међу јужнословенским колонијама у Италији. Дубровник је пред овим „гладницама” (фамелици), нарочито бројним 1454. године, затварао капије у страху од зараза и нереда. Остали су потресни описи како су са обала преклињали и богорадили да их приме у барке и одвезу и тако спасу.
Прелазак границе на Сави и Дунаву
Ових неколико података смо навели да би се видели типичим узроци напуштања огњишта, који су деловали и на већи део сеоба у Угарску у XIV и XV веку. Остаје нам да се осврнемо и на ситуацију дуж границе коју су сеобе прелазиле. Битна је разлика између периода када је дуж Саве и Дунава ишла граница Угарске и Србије и периода када су се до те исте границе трајно проширили Турци. Добро је познато да су тврђаве на граници: Мачву, Београд, Голубац имали под својом влашћу угарски краљеви, а у неким периодима и појас територија у Мачви и Браничеву, касније само у Мачви. Смењивали су се периоди мира са периодима непријатељстава, честих нарочито за владе Милутина и Душана. У мирним временима граница се прелазила на уходаним местима, трговало се и размењивало, али нису забележена померања становника слична онима из XV века. Већа пустошења и страдања области с једне и друге стране границе почињу, како су тачно уочили историчари прошлог столећа, убрзо после косовске, и имају неједнак ритам зависан од односа Угарске и Србије са Османлијама и од мере турског експанзионизма, Владавине Бајазита I, Мурата II и, нарочито Мехмеда П, одликују се агресивношћу, чије последице допиру до крајева за које смо овде заинтересовани, а изразито затишје влада 1402—1425, када су Турци првенствено забављени унутрашњим борбама међу Бајазитовим наследницима.
То се поклапа са владавином деспота Стефана, када су изразито добри односи између Угарске и Србије, и када су области с једне и с друге стране границе тешње повезане него икад раније. Док смо из претходних периода обавештени скоро само о утврђењима, сада се може коистатовати и успон градских насеља, старих као што су Београд и Браничево или нових као што су Рудишта, Заслон, Смедерево на јужној, а обновљена Митровица, Земун, Ковин и Харам или Храм на северној страни река. Четврт века слободног кретања преко граница и редовних трговинских веза олакшало је приближавање житеља раздвојених границом упознавање области на другој страни и поспешило нека тиха и дуготрајна померања становништва, којима се ток не може пратити, али се виде резултати.
Овом периоду мира следи, као што је добро познато, још четврт века једнаких општих услова што се српско-угарских односа тиче, али различитих по томе што су територије с обе стране границе биле кад чешће кад ређе погођене турским провалама и пустошењима, што је пратила депопулација и што је давало повода за сеобе и померања становништва.
Пад Српске Деспотовине 1459.године
Прелом настаје падом Српске Деспотовине 1459., коме као нека предигра претходи привремено освајање 1439—1444. године. Утврђења јужно од Саве и Дунава, с изузетком Београда, не бране више као предстраже Угарску, претворена су у гнезда из којих се мањи или већи одреди могу залетати на угарску територију и пленити је и пустошити. Сава и Дунав после 1459. раздвајају непријатељске државе, разграничавају хришћански и исламски свет. Ипак, после неког времена, политиком офанзиве и одмазде у време краља Матије Корвина, успостављен је ред на граници и у време кад нису била на снази формална примирја. Мира са непријатељима хришћанства није могло бити, по речима краља Матије, али примирја су склапана почев од 1479., и она су забрањивала упаде преко границе, што се називало „харамлук” или „чета”, допуштала прелазак границе на одређеним местима и предвиђала механизме за решавање спорова. О приликама на граници биће још речи поводом појединих таласа сеоба, овде је важно истаћи разлику између периода рата и периода кад је владало примирје, време ратовања било је и време сеоба. Такав режим је владао све до освајања Београда и Срема.
У складу са тим битно различитим ситуацијама намеће се сама од себе подела на два периода: први до 1459. и други до 1521, али ћемо га ми пратити само до краја века. Ако бисмо пре но што се упустимо у покушај реконструисања историје појединих сеоба, једним погледом обухватили сва кретања према северу у првом периоду, морали бисмо запазити два тока сеоба: један тих, постепен, континуиран, једва приметан кроз расположиве изворе, и други, боље осветљен, динамичан, испрекидан. Први је захватао мале људе у великим масама, други великане и феудалну господу, појединачно или у малим групама. Две струје теку одвојено, тек понекад се укрштају, рецимо у случајевима када пресељена властела на своје нове поседе доводи своје сународнике из старог краја.
Насељавање браће Краљевића Марка у Угарску
Међу великашима су први нама познати пресељеници синови краља Вукашина Андријаш и Дмитар. Они нису напустили земље у Македонији приликом турског освајања 1395, него су се, како однедавно знамо, разишли са братом Марком још у пролеће 1394. године. У Дубровнику су подигли своје делове од сребра које им је отац похранио пре више од четврт века, и одатле пошли у Угарску. Тамо су ступили у службу краља Жигмунда Луксембуршког. Андријаш је у току следећих пет година нестао, док је Дмитар оставио трага у документима (до 1407), записан као син краља Вукашина, кастелан града Вилагоша и жупан зарандске жупаније. У вези са њиховом судбином вреди се присетити чињенице да је Марко као турски вазал погинуо у бици на Ровинама маја 1395, када су му браћа већ била у служби краља Жигмунда, и кад су, највероватније, били у табору краља и војводе Мирче. Расцеп у породици ће свакако играти неку улогу у настајању епских песама о Краљевићу Марку и брату Андријашу, омиљеним јунацима „бугарштица”.
Деспот Стефан Лазаревић био је други угледник који се на особен начин усталио у Угарској. Као вазал краља Жигмунда од 1403—04. он је добио прво Београд, Мачву и Голубац, некад спорне градове и територије, а затим пре јула 1411. и простране поседе у Угарској. Властелинство деспота Стефана се састојало од неколико комплекса: 34 села око града Дебрецина и трговишта Бесермења, 15 села и селишта у сатмарској жупанији са рударским насељима Сатмар, Немци, Нађбања, Фелшебања, био је жупан три жупаније. До времена Ђурђа Бранковића укључени су и други поседи: Апатин и Арањан у бодрошкој жупанији, град Бечеј на острву у Тиси, трговишта Бечеј и Бечкерек у торонталској жупанији, Ђурађ је имао и градове око Тисе (Токај, Таља, Регец), после пада Смедерева добио је већ споменути Вилагошвар са стотинак села, а имао је и Сланкамен и још два села у сремској и 7 села у бачкој жупанији.
Нису само српски владари стицали поседе у Угарској, већ и њихови великаши. Познати су мали делови поседа истакнутих појединаца: челника Радича, војводе Михајла, протовестијара Богдана, неког Владислава, који је забележен као „барон”. Не можемо се опширније бавити деспотским и великашким поседима у Угарској иако је то веома значајна и привлачна тема, нарочито проблеми њиховог очувања и губљења, морамо се ограничити на оне аспекте који су ближи сржи наше теме. Пре свега, споменута господа нису трајно живела на својим угарским поседима, за Ђурђа Бранковића знамо да се склонио пре пада Смедерева, и да је касније, у данима опасности, премештао своју ризницу. Поседи су поред економске намене и функције прибежишта служили и томе да српске феудалце јаче вежу за Угарску Краљевину, да их укључе у њен одбрамбени систем итд. Значај ових првих поседа је био у томе што су служили као пример и образац српској господи друге половине XV века. Са гледишта наше теме значајна је и улога у пресељавању становништва из Србије, о којој имамо две врсте сведочанства. С једне стране се види да су чиновници и заступници деспота на њиховим поседима бивали бар делом Срби. Брајан се звао поджупан торонталске жупаније, Влатко је био кастелан Вилагоша, Брајислав се звао његов заменик. С друге стране, из времена наследника краља Жигмунда и каснијих владара имамо саборске одлуке и декрете којима се деспоту Србије, цељском Грофу и другима забрањује да своје поседе, тргове, утврђења и градове уступају странцима или дошљацима, смели су постављати само Угре, што је значило поданике угарског краља. Улога деспотских поседа у насељавању може се проценити и по томе што се групе српских насељеника изван појаса уз границу најпре налазе у крајевима где су били делови деспотског властелинства.
Тихо пресељавање “малих” људи
Она друга тиха струја остаје знатним делом неприметна, једва препознатљива по својим резултатима. Података има тек толико да можемо запазити неку врсту нагиба, којим се популација слива од југа ка северу. Саву су прелазили ратници и угарски државни достојанственици накратко, долазећи са севера, док су мали људи идући у супротном смеру остајали трајно иза границе. Тешко бисмо и то могли констатовати да није података о црквеној ситуацији. У пописима сакупљача папске десетине из тридесетих година XIV века парохије уз Саву су сиромашне, некад без икаквих прихода због јеретика и шизматика.
Одавно су позната сведочења из 1437. о деловању чувеног фрањевачког проповедника фра Јакова из Марке, која су дали жупан пожешке жупаније и бискупи сремски и босански, тврдећи сваки за себе али сагласно да „већи део споменутих крајева Срема настањују Рашани, иако неки градови и села важе као хришћански (тј. католички), у већини живе Рашани и Босанци измешани са хришћанима (тј. католицима)”. У једном од тих формалних сведочанстава каже се да и „на другој страни Дунава, приближно у дубини од једне миље, такође живе измешани Рашани, босански јеретици и хришћани (тј. католици)”. То је, наравно, недовољно за процену бројности и удела дошљака у укупној популацији, али је довољно да потврди присуство таласа досељеника, који ће бити збрисан догађајима средином века.
Нешто слично се може запазити и на дунавском делу границе. Већ почетком XV века Ковин и села под градом, Баваниште и Скореновац, имају српско становништво. Пратећи судбину тих људи, овде можемо запазити смењивање миграционих таласа. Ситуација се темељито изменила у време када су Турци 1439. опседали Смедерево. Тада се Један турски одред пребацио преко Дунава, опленио насеље Ковин (не тврђаву) и одвео део становника у робље. Други део становника Ковина и споменутих села није сачекао турски напад, упутио се са женама, децом, имовином која се могла носити у унутрашњост Угарске „склањајући главе под туђе кровове”, како о њима каже савремени текст. Наишли су на погодно место, опустело седиште код цркве светог Аврама на острву Чепел, јужно од Будима. Оживели су насеље и пренели на њега име свога старог завичаја, тако да ће се звати Горњи Ковин или Српски Ковин, Рацкеве. Континуитет са Ковином на Дунаву наглашен је и у повластицама, које је становницима новог насеља потврдио краљ Владислав I у октобру 1440. Тим привилегијама ковинским треба захвалити за оно мало што знамо о сеоби Ковинаца. А привилегије су, да споменемо још и то, направљене по обрасцу оних које је 1428. издао краљ Жигмунд Бугарима који су добегли и били насељени на острву Рожд, поред кога се развило насеље Сентандреја. Трагови њихови су остали све до велике сеобе.
Насељавање Срба уз Тису
У то бурно време једна група Срба је пошла уз Тису и населила се пре 1442. у жупанији Спољни Солнок, у близини једног комплекса деспотских поседа. Није познато одакле су ови Срби дошли, али се може с разлогом претпоставити да су из Деспотовине, јер су имали статус „краљевских Раца” (Rasciani regales), потчињени су били краљу, имали војводу који се звао Јаков, можда је то родоначелник Јакшића, и „капетане или судије”, који су се звали Ђорђе, Павле и Радослав. Није познато да ли се ова група вратила по обнављању Деспотовине 1444. Из првог периода нема других вести о сеобама, али има података о групама Срба или појединцима доспелим у места далека од матичне земље. Такву групу сусрећемо 1453. у Вилагошвару, сигурно у вези са деспотским поседом, село са српским именом Рацфалу 1454. у далекој хевешкој жупанији.
Први период можемо заокружити истичући важну чињеницу да су у периоду унутрашњих борби од 1445. а нарочито од 1448, између странке Хуњадија и странке Цељског, у коју је био увучен и Ђурађ Бранковић, сва деспотска добра постепено одузета, тако да у тренутку пада Србије 1459. ниједно село није било у рукама потомака Ђурђа Бранковића. Томе треба, вероватно, приписати чињеницу да коначно освајање Деспотовине није пратио егзодус властеле у правцу Угарске, како би се очекивало имајући у виду односе из времена краља Жигмунда и деспота Стефана. Једна од тешких последица унутрашњих страначких борби је била и у томе, да је Угарска престала бити гостољубива средина за српске ратнике и властелу. Она ће то поново постати неколико година касније захваљујући свесном и упорном ангажовању краља Матије Корвина.
Долазак Рашана у опустошени Срем
Један савремени извор може да нас уведе у прилике на почетку другог периода. Угарски великаш из околине краља Матије обавештава из Тате свога кореспондента у Чешкој у новембру 1463. о краљевим успесима постигнутим освајањем Јајца (тврђава још тада није пала), Звечаја и северне Босне. У Угарском Краљевству — каже он — више нема страха од Турака, јер од Београда, где се Сава улива у Дунав примећује писац, дуж Саве, краљ је наредио да се подигну утврђења на местима где су Турци током више протеклих година провинцију сремску, на овој страни Саве, нападали ради пустошења. Поставио је краљ капетана тога дела краљевства господина Петра де Закол, жупана Тамишког, који је прошлога лета победио војску Али-бега. Већ сада се из тих тврђава плене области краљевства Рашке, одакле је раније било нападано ово краљевство, и сада ће се из плењења краљевства Рашке преобразити сремска провинција, јер Рашани долазе на ову страну Саве да населе пуста места.
Ово ретко информативно а слабо запажено место, упркос оптимизму, нереалном у светлости каснијих догађаја, реално осветљава ситуацију на граници. Оно је настало у периоду равнотеже када је ланац тврђава на тлу Босне (Звечај, Сребрник, Теочак), дуж Саве (Митровица, Купуник, Барич, Београд), дуж Дунава (Ковин, Харам, Дранко, Ласловар, Оршава, Северин) успевао да пружи заштиту становништву иза граничне линије. Томе је претходило неколико година, то је тачио од 1459, турског пустошења у којима је Срем, како се види опустео у великој мери. Са гледишта наше теме веома су важне околности које из тога следе: бар један део ранијих досељеника у Срем морао је тражити прибежиште дубље у унутрашњости, као што се то чинило 1439; а затим, територија Срема је остала пуста вапијући за насељавањем, које краљеви браниоци граница постижу милом или силом, пленећи суседне области на турској страни границе.
Обавештења из наведеног писма потврђују и неке изјаве самога краља Матије, а још више његова политика у следећим годинама, заокупљена оживљавањем опустелих области. У једном писму Венецијанцима из 1462. краљ се жалио да су у протекле три године, дакле од 1459, Турци из његове земље одвукли више од 200.000 становника. (Овде морам приметити да је услед неспоразума у једној старој мађарској збирци регеста овај број тако употребљен као да се односи на становнике Србије који су прешли у Угарску. Радонић га је у том смислу употребио у својој на француском објављеној краткој историји Срба у Угарској, одатле су је преузели Јиречек, затим Ивић, а касније је безорој пута поновљено, и тешко и споро ће се та грешка отклањати.) Надокнађивање тог губитка краљ Матија је схватио као своју владарску мисију. Извори из каснијих година показују да је веома озбиљно схватао популациону политику, да је препознавао њене различите димензије, да није престајао да изналази решења. Једно од средстава те политике састојало се у привлачењу и позивању српске властеле заостале на турској територији. За кратко време придобио је неколико угледних породица и појединаца уступајући им поседе и додељујући достојанства. Тако су краљу пришли Дмитар и Јован Јакшићи, којима је 1464. дао властелинство око града Нађ-Лака. Најкасније до средине те године дошао је краљу Вук Гргуревић, унук Ђурђа Бранковића, коме је додељена деспотска титула вакантна од 1459. Те године је преко Дубровника дошао Милош Белмужевић, који се у своме тестаменту сећао „када дојдох до поганех на угарски арсаг в дни светлога краља Матејаша”. Он се присетио позива и обећања вере да је дошао „на његове светлости крстјанство и веру и све угарске велике и мале господе веру”. Од раније су код краља били Владислав Херцеговић и син Балша, а придружили су се до 1466. Иваниш Влатковић, Радич Бановић из Босне, Гргур Поповић из круга Бранковића.
Догађаји из каснијих година јасно показују да се краљу Матији исплатило оно што је уложио у угледне дошљаке из Србије и Босне. Добио је способне ратнике, који су окупили своје земљаке, заповеднике личних бандерија или одреда краљевих најамника, нарочито лако оклопљене коњице, коју су већином сачињавали Срби, заповеднике тврђавских посада, окретне преговараче, посебно с Турцима. Неки од тада досељених Срба су се прославили јунаштвом као деспот Вук, браћа Јакшићи и Милош Белмужевић, и уздигли у ред угарских великаша.
Угари преузели турске методе према досељеним Србима
Код велике масе ситних људи помоћу којих је требало оживети насеља и обрађивати запуштена имања, краљ се није ослањао на спонтано досељавање — сувише велики бројеви су били у питању — већ је посегао за турским методама. Како је сам писао, он је желео да људима са непријатељске територије насели своје запустеле области, па је од самог почетка војне акције повезивао са извођењем становништва са турског подручја. У тој врсти популационе политике, која је доносила велика страдања и патње српском живљу под турском влашћу у областима близу границе, краљ је наилазио на две врсте сметњи. Једну је чинио турски одбрамбени систем, веома сличан угарском, ослоњен на посаде у тврђавама и мрежу ухода и шпијуна, чији је задатак био да онемогући изненађења. С краја века имамо савремене извештаје о изјаловљеним нападима због тога што се становништво разбежало, обавештено о предстојећем походу. Друга сметња је долазила из сопственог табора од стране неких заповедника који су одбијали да одводе после похода људе у робље, јер им то хришћанска савест није дозвољавала. Краљ Матија је због тога тражио од папе опроштајницу, која би изричито дозвољавала да се људи ухваћени у непријатељској земљи могу довести, населити у његовој земљи или држати као робље. Колико се може разабрати, та контроверза је проистекла из мешања аргумената, земља је била непријатељска, али су становници били хришћани. Срби су одвлачени преко границе али нису држани у кући као робље нити продавани, него су насељавани на опустела земљишта обрађујући их као и остало земљорадничко становништво Угарске. Угледни заробљеници су држани у ропству ради откупа и у ратовима међу хришћанским државама. Краљ Матија се, као што ћемо видети, том врстом скрупула није дао зауставити.
Он је у Риму имао још једну занимљиву интервенцију, тражио је, наиме, да се од стране Турака одвучени супружници сматрају за мртве, тако да они који су преостали, могу склопити други брак. У својим захтевима указивао је на штету која настаје за државу: није се рађало потомство, растуране су баштине, јер су људи одлазили у туђе земље. На једном другом месту сам упозорио на то, да је краљева брига о повећању становништва умела да добије необичне облике. По сведочењу бресланског бискупа Еменлоера, приликом освајања града Костолања затечено је у тврђави 400 хуситских жена, које је краљ Матија послао у Срем да их поудају за Србе. Очигледно у поново колонизованом граничном Срему недостајало је женскиња, а у односу на јеретике и шизматике нису искрсавали проблеми због неразрешивости брака.
Контраверзни бројеви пресељених људи
Краљева политика пресељавања најпотпуније долази до израза у неколико ратних операција о којима су сачувани савремени извештаји. У некима од њих су наведени и бројеви пресељених људи, претерани, колико се могло утврдити. За време ратовања у Босни у јесен 1463. треба да је од Турака ослобођено 15.000 хришћана и одведено у Угарску. Приликом ратовања око Шапца, Зворника и Смедерева у зиму 1475/76. не спомиње се одвођење становника, вероватно због тога што су операције биле у домашају краљевих ратника међу којима је било егзодуса, пратили су походе које је краљ Матија упутио на Србију и Босну 1480. и у Србију 1481. Сваки од похода на Србију, ишли су долином Мораве, други чак до Крушевца, био је праћен огромним бројем исељених становника, по 50.000 што само у две године износи 100.000 душа. Извештаји помињу огромно дугу поворку кола на којима су биле породице и ствари пресељаваних становника, затим тешкоће на путу због рђавих временских прилика, техничке проблеме пребацивања преко Дунава. После другог похода досељеници су доведени у темишварски крај, одакле су се сигурно разишли по иначе слабо насељеном Банату и Поморишју, у које су Срби доспели већ ранијим сеобама мањих група. На другом месту сам изразио сумњу у тачност бројки које наводи сам краљ у писмима, ослањајући се на вести својих заповедника. То би значило да се на турској територији, која је била у домашају краљевих ратника међу којима је било и много Срба, угасило око 20.000 огњишта или 1.000 села, а то би покривало површину од 6 нахија величине београдске из почетка турске власти. Но, ако је стварни број пресељених био знатно мањи, чак упола мањи, опет то значи огромне пертурбације на обе стране границе. Треба само помислити на празан простор који је остао у Поморављу и сетити се да су дефтери из 1468. и 1476. говорили о сточарима који су у те крајеве сигурно насељени после пада Деспотовине. Сеобама из 1480. и 1481. морала је уследити нова колонизација, која је довела већ трећи талас становништва. А довела их је сигурно, јер је у походу 1493, настављајући политику Матије Корвина и после његове смрти, капетан Доњих Крајева Павле Кињижи, повео велики број становника из шире околине Смедерева и населио их у Угарску. Међутим, у походу у Посавину 1494. Турци су, сазнавши шта се спрема и становништво склонили у оближње планине, вероватно Цер. У последње три деценије XV в. било је сразмерно дугих периода формалног „примирја”, кад се преговарало и о одвученом становништву, при чему су се захтеви и једне и друге стране потирали. Иначе су се Турци залагали за то, да се забрани кретање преко граница, док су га Угри одобравали, не бојећи се бежања са свога подручја.
Олакшица за досељене Србе – ослобађање од плаћања црквене десетине
За српске исељенике из времена краља Матије веома су важна била настојања да им се положај олакша и да се трајно вежу за угарско тле. Највише ту долази до израза у верским односима. Одлукама сабора, досељени Срби су, као и остали православци били ослобођени плаћања црквене десетине, коју је убирала католичка црква. Од њих је упимана новчана дажбина „хришћански дипар”, чији је износ постепено увећаван. Ако би католик и православац заједнички обрађивали земљу, десетина је давана само од половине католика. Ипак је било спорова, понекад оштрих, али спорова је било и међу прелатима и феудалцима католицима. Краљ Матија је 1477. код папе Сикста IV издејствовао енциклику којом се католичким прелатима и свештенству у Угарској препоручивао толерантан став према иноверним дошљацима. Папа је тражио да хришћане грчког обреда не избегавају, не вређају у проповедима, да их не жигошу као неправилно крштене, да их примају у католичке цркве и сахрањују у католичка гробља кад то затраже, да им не ускраћују обреде ако нема православних свештеника. Све је то требало да придобије за католичку цркву и олакша покатоличавање. Међутим, са Србима се пресељавало и свештенство, које је одржавало везе са Светом Гором и православном јерархијом под турском влашћу. Старешина православаца у Угарској био је београдски митрополит.
Иначе Срби досељени у овим првим таласима, у предмохачком периоду, нису имали неке посебне привилегије, нити су живели по посебном праву. Положај поједиица или породице зависио је од социјалне средине у коју би се укључио. Земљорадници су обрађивали земљу под једнаким условима са другим сељацима. Многи су захваљујући личној слободи и бројности породица били у стању да прихвате неку плаћену војну дужност као хусари, „војници” у посадама тврђава или шајкаши. Потребе за ратницима су биле велике и удео Срба у војним снагама све приметнији уколико је време протицало, све до Мохача и покрета Јована Ненада.
Закључак: Пресељавања Срба су била принудна
Посматране у целини, најраније српске миграције показују извесне црте, којима би вредело посветити више пажње но што је то могуће у закључку овог предавања. Пре свега, оне су толико бројне и разноврсне да би се тешко могле свести на један тип и приписати униформни узроци. Иако су у крајњој линији иза свих или скоро свих догађаја повезани с Турцима, турским освајањима и турском влашћу, ипак се поводи појединих миграција, па и читавих таласа у знатној мери разликују. Из нашег истраживања, произлази, чини се, да је у тадашњим кретањима становништва сразмерно мало спонтаности, а веома много директне или индиректне принуде. Усудио бих се да додам да су покренуте и премештане много веће масе становништва, него што се то прећутно претпоставља, али наша историјско-демографска истраживања су толико неразвијена да је прерано стављати у било какав однос ове пресељенике према укупној тадашњој српској популацији. Најзад, ове ране сеобе су веома динамичне, у појединим крајевима, као што су Срем, Посавина и Поморавље и по три пута се сменило становништво у току једног столећа. О томе ће ваљати водити рачуна у резоновањима о пореклу становништва, о језичким појавама, народној култури итд.
ИЗВОР: Сима Ћирковић, историчар и члан САНУ, један од водећих познавалаца српског средњег века
15. септембар 2017. у 09:36
vojislav ananić
Деска
Припадала је Чанадској жупанији. Забележена је 1490. 1557—8 била је мађарско насеље од 20 домова од којих је само један део био српски. Забележена је у крушевском поменику. 1647 забележена је као српско насеље. 1660 била је насељена и имала свештеника. На мапи од 1723—5 означена је као ненасељена. Србима је насељена 1746. 1753 означена је као српско насеље. 1782 купио ју је Громон за 60.000 форинта. Налази се јужно од Мориша, а југоисточно од Сегедина.
Потеси: Бела бара, Близаница, Брада, Брод, Бућкошка јаруга, Велика хумка, Већехат, Дорожма, Дубока слатина, Јазбинска греда, Каруце, Копово, Коповска греда, Коцкарева греда, Крива бара, Кукућин, Куманове слатине, Кунбара, Мала Деска, Окоп, Орловачка карика, Под баштине, Сечанска греда, Сечанска слатина, Стара кула, Средња земља, Хајдовајски сигет, Темпеш(ада), Чипкаш.
Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.
4. октобар 2017. у 18:29
marko
kako je moguce da su se srbi selili u ugarsku kada ugarska tada nije postojala ? 1690 je bila habzburska monarhija ili ako hocete austrija, nikako ugarska.
9. април 2018. у 12:02
Војислав Ананић
СЕНТАНДРЕЈА
http://otacmilic.com/dr-dinko-davidov-i-dejan-medakovic-sentandreja/
23. јун 2018. у 07:38
Војислав Ананић
СРБИ У БУДИМУ
– увод –
Кроз неколико векова тик уз Дунав, на падини између краљевског двора и Дунава, живели су у Будиму наши преци, и тај део Будима звао се Српска варош или, како су га Мађари звали, Рацварош. Овај део Будима, као српски, данас не постоји ни по имену. Пре двадесетак година тај део Будима је порушен, а на том месту подигнут парк. Од свих зграда остављена је, као украс парка, само српска православна црква, једна од најлепших зграда чистог барока. Али као да је српском имену било суђено да у Будиму до краја изгине. Приликом бомбардовања Будима 1944. јако је оштећена, а делимично и изгорела, ова наша црква. Како није било кога ко би је обновио, то je простор на ком се она налазила, очишћен и данас на некадашње Србе у Будиму не сећа више ништа.
Поставља се питање: зашто нам је потребно да проучавамо прошлост Срба у Будиму који, и у свом најлепшем цвату, једва да је бројао коју хиљаду душа, а од кога данас нема ни трага, ни гласа. А Будим није једино варошко насеље у којем су Срби нестали. Срби су нестали из читавог низа насеља, која су некад била, или чисто српска, или у којима су Срби били веома знатан чинилац. У ту читуљу некад српских вароши спадају: Арад, Бaja, Печуј, Сегедин, Сентандреја, Темишвар, и др. Па ипак је историја Срба у Будиму занимљивија од историје било којег од ових насеља, али не пo својој локалној историји, него уколико чини део наше националне историје, и то оне најбитније. Јер Будим је, до пада Београда под аустриску власт (1718), био заиста прва српска варош — како су то и наши преци истицали — која се бринула не само о себи, него и целом српском народу.
Нас нарочито интересује како су се сналазили наши преци пореклом из Пећи, Призрена, Београда Приштине, Крагујевца, и других наших угледних насеља, који су прешли из матице свога народа у срце мађарског народа, у престони град мађарских краљева, а у државу у којој се званичило латински и немачки, и у којој су према њима били непријатељски расположени, и државна, и земаљска и жупаниска, и локална власт; и са каквом потресном упорношћу су се бранили, и успели не само да одрже своју индивидуалност, него и да ударе основе модерној култури свега српског народа. Дивљења је достојна упорност наших предака, тих једва писмених људи, занатлија и трговаца, у одбрани народне индивидуалности, а који су, више по инстинкту него по свом знању, боље осећали шта чини Србе народом, него што су касније били тога свесни извесни њихови потомци, тзв. интелектуалци, па и они са највишим квалификацијама.
Извор: Душан Ј. Поповић – Срби у Будиму од 1690. до 1740, Српска књижевна задруга, поучник XIII, Београд, 1952.
23. јун 2018. у 07:54
Војислав Ананић
СРБИ У БУДИМУ ПРЕ ВЕЛИКЕ СЕОБЕ
Најстарији становници Будима били су Словени од којих је Будим и добио ово своје име. По доласку Мађара у Панонску низију, Срби и Мађари живели су као суседи у разним односима: и као пријатељи, и као непријатељи, и као сарадници, и као суграђани. Стога није чудо што су у наше народне песме веома рано ушли ,,Угри“ и ,,Угричићи“ као и приличан број угледних личности, а нарочиго Сибињанин Јанко и краљ Матија.
Већ од првог сусрета са Мађарима прво наши владари и династе, а после и сам народ, били су упућени на престони град мађарских краљева, на Будим. У овом Будиму појављивали су се и наши владари, а нарочито династе, од којих су неки имали и своје палате као деспот Ђурађ, и Јакшићи. Све је то учинило да је од градова који припадају страним етничким групама, Будим у нашој народној традицији изузетно снажно заступљен. (На Будим сећају и женско име Будимка, као и имена разних врсти воћа и поврћа, изведених по Будиму).
Када су се Срби појавили у Будиму као његови становници не знамо тачно; по Цернигу око 1400. Везе српског народа са Будимом нарочито су јаке од провале Турака у наше крајеве. Будим, који се налазио на ћувику главне окуке Дунава у Панонској низији, као да је био одређен да контролише етничка кретања по Панонској низији, стога и налазимо у Будиму, већ за време Мађара, једно од главних шајкашких упоришта са Србима као шајкашима.
За време дуге борбе између Турака и Мађара, а нарочито по паду Мађарске, помериле су се масе српског народа према северу и западу. По свом паду под Турке постао је Будим Турцима главно упориште према западу. То је доба када су у нашу народну поезију ушли Будимлија Јова и Јаночкиља Јања. Од тада даље живели су Срби стално у Будиму и као мартолоси, и као варошко становништво.
Срби су, то се види и из ово мало бележака, и за време Турака, у Будиму становали тик уз Дунав, а ту их је затекла и Велика сеоба. Да се овај део Будима развио у српско насеље за време Турака на то указује и име њихова насеља Табане или Табана (Ова реч састоји се од две турске речи, табак и хана, које су се током времена спојила у једну: Табак — хана, Таба-хана, Табана, Табан. И у Лесковцу се један део вароши зове Табан).
Из живота Срба у Будиму под Турцима знамо веома мало. 1641. мучена су у Будиму два Србина, неки Продан и неки Ђурка. Продана Турци „набише поприко на колац, а Ђурка се откупи“. 1659. појачао се број Срба у Будиму Србима досељеним из Рацковина. Доктор Браун, лекар енглеског краља, при свом пролазу кроз Будим (1668) отсео је „у кући неког Србина, старијег човека, где смо се — писао је он — добро осећали. Одатле смо имали леп изглед на Дунав, дуги мост и Пешту, и на један део околине. Турци и чауши долазили су нам у посету и одлазили задовољни дочеком. За домаћина се мислило да се тајно дописује са Једним фрањевачким фратром у Пешти и да обавештава о догађајима надлежна лица у Коморану Ђуру и Бечу. Молио ме је да му напишем једно писмо на латинском и талијанском, и ja сам се одазвао молби, јер у њему ниje било ничег другог сем извештаја о неким заробљеницима и о томе како јерменски трговци постепено преотимају трговину .
Тешко је веровати да Срби у Будиму, тако важном војном, политичком и саобраћајном месту, у које су свраћали и наши епископи, а можда и у њему и живели (1628. забележен је Будим као „богохраними град“), нису имали своју, макако скромно саграђену богомољу.
Извор: Душан Ј. Поповић – Срби у Будиму од 1690. до 1740, Српска књижевна задруга, поучник XIII, Београд, 1952.
23. јун 2018. у 08:31
Војислав Ананић
ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА У БУДИМУ
1715. налазило се у целом Будиму 1539 домова, од тога са становништвом које је говорило српски 769, немачки 701, мађарски 68. 1720. налазило се у Будиму 1468 домова, а од тога са становништвом које је говорило српски 559, немачки 851, мађарски 68, и словачки 5. За тих пет година десиле су се знатне промене у кретању броја становништва. Нарочито је опао број домова у Српској вароши. По Ачадију можда стога што су преписивачи, приликом пописивања, испустили из списка веома знатан број малих бедних страћара и колиба, а поготово земунице. Поред Срба живели су v Будиму и југословенски католици (Шокци, Буњевци, Далматинци, и др.). Њих је било трећина од становништва нашег језика у Будиму.
Број Срба у Српској вароши – Срби или, како су их Мађари звали ,,Раци“, а магистратска власт „староверци“ или ,,Грци несједињени”, били су Српској вароши главно, али не и једино становништво. Како се кретао број српског становништва у Будиму од 1690. до 1740. доста је тешко рећи. Једно је недвоумно, да је стално опадао. Сигурно је да се око Будима, одмах по Великој сеоби, налазило веома много Срба, можда на десетину хиљада, па и више. Највећи број се отселио 1702. приликом формирања Војне границе. Сем тога враћали су се Срби стално, а каткада и у већим групама, натраг у „доњу земљу“. 1703—4. отселио се велик број Срба због грубог наплаћивања порезе из ранијих година. У једној претставци забележено је али, вероватно, претерано, да се том приликом отселило ,,полак“. По једном попису, који је извршила магистратска власт 1702, налазила су се тада у Српској вароши 448 пореских обвезника. Овом броју може се додати још 100—150 бескућника или, како их је тада и власт звала, „бећара“, који нису плаћали државни порез. У Српској вароши, можемо са сигурношћу рачунати, живело је преко 4000 српских душа. 1715. живело је у Будиму преко 4000, а 1720. око 3000 душа.
По Србе у Будиму била је нарочито катастрофална куга од 1738—9, којом приликом је умро од куге 631 Србин. Број Срба у Будиму тада је спао на нешто више од 1000 душа. Преостали број Срба ће се одржавати; али они постају све немоћнији према осталим етничким групама, а нарочито према Мађарима, који почињу нагло да напредују.
1766. налазило се у Будиму 216 српских домова са 1038 душа, од којих је било 502 мушких и 536 женских. Сем ових налазило се још 49 породица са 86 душа које су живеле у кирији. Дакле укупно 1123 душе. Ни 1786. није било Срба више. Тада се налазило у Будиму око 200 српских породица.
Будим је припадао групи српских насеља на Дунаву, кojoj су још припадали Пешта, Сентандреја, Рац-Ковин, и неколико села около њих. Тој групи српских насеља припадала су и два српска манастира, Грабовац и у Рац-Ковину. (Манастир Грабовац налазио се у толнанској жупанији, тридесетак километара северозападно од Бaje.)
Извор: Душан Ј. Поповић – Срби у Будиму од 1690. до 1740, Српска књижевна задруга, поучник XIII, Београд, 1952.
23. јун 2018. у 08:57
Војислав Ананић
ИЗГЛЕД БУДИМА
Будим се у ово доба делио: у Град, Српску варош или Табан, Водену варош, Хрватску варош, Орсагут и Ујлак. Најуређенији је био Град или тврђава, или, како су га наши стари звали, Горња варош. Град је био готово искључиво насељен Немцима. У њему је било – седиште највиших војних и цивилних власти. У њему је становао војни заповедник генерал. У Граду се налазио и магистрат. Овде су биле и многе јавне зграде, војне, грађанске и црквене, али и лепе приватне куће, које су припадале племићима и имућним грађанима.
Србима, као православним, није било дозвољено да живе у Граду. 1715. није у Граду живела ниједна српска породица.
Остали делови вароши — варош у ужем смислу — изгледали су сасвим сељачки и у њима су сељаци, сироте занатлије и рибари чинили огромну већину. То се види и из квалитета кућа. Пописивачи су поделили куће у три групе. У прву групу ставили су куће које су имале више соба, затим стаје, шупе и споредне просторије; дакле које су, бар на изглед, пружале неку удобност. Оваквих кућа било је у Граду и у Воденој вароши по 11, дакле 22. У другу групу спадале су куће које су имале 3—4 собе, а са лицем окренутим према улици. Оваквих кућа било је 60. Трећој групи припадало је највише. У ову групу уврштени су кућерци који су се једва могли сматрати кућама, јер уствари то су биле страћаре и колибе саграђене од ћерпића, а по каткад и плетера, олепљене блатом а покривене сламом, или у најбољем случају трском, као и земунице. Оваквих се највише налазило у Хрватској вароши.
Пописивачи су са огорчељем приметили за ове куће да се од сеоских разликују само по томе што су, по несрећи, саграђене на варошком земљишту али становништво је, каже се даље у извештају, тако сирото да удобније и лепше куће не може да саграде, а нема ни воље да их гради, јер је сувише изложено самовољи војске, која боље куће одмах заузима за канцеларије и официре, а остале за војнике. А грађанима се није ни исплаћивало да граде куће, јер су куће стајале доста, а приходи од кућа били веома мали, те је на многим кућама стајало написано да су на продају.
По тој процени поједини делови и будимске вароши изгледали су овако: У Воденој вароши налазиле су се 32 куће саграђене на спрат, а остале су биле страћаре. Овде се налазило око 40 кућа, којима је стално претила опасност од поплаве Дунава. Још су бедније изгледале куће у Хрватској вароши у којој се налазиле само четири веће куће; све остале биле су страћаре, што треба разумети земунице. У Орсагуту од 24 куће, 15 су биле страћаре. У Ујлаку лепших зграда од тврдог материјала није уопште било; налазиле су се саме страћаре.
Изглед Српске вароши или Табана — Најећи лео нису биле достојне тог имена, и бедне колибе, збијено поређане, готово начичкане, једна више друге у тесним и кривудавим улицама. Како су морала бити збијена ова склоништа види се из чињенице да је ових 628 склоништа саграђено на свега 55 „плаца” иако је простора за грађење кућа било исувише. За овакво стање, приметили су пописивачи, била је крива и погрешна финансиска политика вароши која је порезом оптерећивала плацеве, а не куће.
Како је изгледала Српска варош 1717. сазнајемо из путописа леди Монтегју. „Изван варошких зидова : пише она — леже безбројне кућице, или боље рећи, колибе; ту станују само Рашани, и зато се тај део вароши зове Рашанска варош“. ,,Ово насеље изгледа врло чудно; куће стоје у низовима; много хиљада збило се једна уз другу те се са малог отстојања, издвајају као старомодни шатори са кровом од сламе“. Пописивачи од 1720. су, обзиром на сиромашно стање становника, тражили да им склоништа буду ослобођена од порезе. — У виноградима и на салашима су се налазиле колибе, а можда и понека зграда од тврђег материјала.
Да ли су, и како су, ова склоништа била поређана, не знамо; вероватно, као у насељима која су наши стари оставили у својој домовини. Постојали су сокаци, сокачићи, ћорсокаци, као и усамљене куће, а све ово, већ и због терена, без реда. Неке улице имале су и своја имена као Црквени сокак, Пешачки сокак, Мали сокак, „Мали сокачић при цркви“. Улица поред потока звала се ,,Поток“. Убрзо се јављају „шорови”, названи по радиности која је у њима била нарочито заступљена, као „кујунџиски шор“. Једна од главних улица постаће временом „Варошки пут нови код пиваре“. „Порта“ или „улаз цркви“ звало се, око цркве ограђено земљиште.
Групе улица, зване махале (мале), називале су се по угледним становницима. Тако су 1702 забележене махале: Хаџи-Болозова, Петина, Стојана Попова, Малога Михаила, Павла Барјактара, Петра Рањавог, Мрђенова и Вукојева, Ђурице Брадатог, Ђурице Окидена, Милована бакала, Андрејина, Лазина, Драгутина Штете. А било их је које су добиле име по врсти радиности у њима („Ћебеџиска мала“), или по свом положају („Горња мала“).
Центар живота у Српској вароши чинио је трг или пијаца која се налазила непосредно поред Дунава. На тргу су се налазили црква св. Димитрија и варошки дом. Недалеко од Дунава, у близини трга, налазила су се купатила или, како су их наши стари називали, илиџе. Ових је било више („пургерска“, ,,Перкацина“), а једна од тих „српска“ припадала је Српској општини и све доскора постојала под тим именом. У католичком делу Српске вароши налазиле су се црква св. Катарине и јерменска. У близини вароши налазила су се гробља, православно и католичко. Варош је била ограђена шанцем и дрвеном оградом (палисадама). На шанцу су се налазиле карауле за стражаре и троја врата, која су ноћу затварана.
Срба и Југословена католика било је и у другим деловима Будима. У Воденој вароши налазиле су се две „српске* улице, Горња и Доња; и једна Хрватска; а у Ујлаку једна Српска и једна Хрватска улица.
Потеси и делови поља имали су тада наша и турска имена као: Бара, Беглучко брдо, Брдо, Бркљача, Герзелез, Горње ливаде, Дузлук, Карабурма, Мајдан, Маноков бунар, Мироч, Муанат, Пештанско брдо, Промонторија, Умка, Хаџидер, Цифрабајер, Чалићево брдо, Шевино брдо и Шпицбајер.
Извор: Душан Ј. Поповић – Срби у Будиму од 1690. до 1740, Српска књижевна задруга, поучник XIII, Београд, 1952.
23. јун 2018. у 09:13
Војислав Ананић
ВАРОШКИ ДОМ
Центар јавног живота био је варошки дом. У варошком дому вршили су се избори разних претставника, одржавали састанци разних одбора, преко бирова и танача вршена управа, кажњавани кривци, итд. У варошком дому вршени су пријеми угледних гостију, нарочито црквених достојанственика, из свих крајева нашег народа. Једном речју, живот Срба Будимаца био је најтешње везан са варошким домом.
Овај дом био је доста стара зграда вероватно још из турског времена, грађен од бондрука, а покривен шиндром. Налазио се на тргу преко од српске цркве којој је припадао. Кад је ова зграда узета за варошки дом није нам познато. 1702. овај је дом преграђиван. Како је изгледао мање знамо, а више наслућујемо. На вратима су се налазиле резе, а неки прозори „крпљени“ хартијом. Спомињу се и једна „дуплована врата“. У варошком дому налазила се, сем канцеларије, и једна повећа окречена соба у којој су вероватно држане седнице суда и танача. У собама су се налазиле пећи (,,фуруне“). 1718. постављен је на дому олук. 1721. дом је реновиран а собе ,,кречлејисане“. Улазу у варошки дом водиле су степенице. Око зграде налазило се двориште, које је имало два улаза: један, „доњи“, вероватно за публику; а други, „горњи“, вероватно за кола. У згради се налазила стражара, или соба, у којој се задржавао мали биров.
Да ли је биров имао своју посебну собу или је његова соба била уједно и канцеларија, не знамо. Канцеларија или, како је 1730. забележено, „варошка будимска канцеларија“ била је најважнија просторија. У овој се, сем стола, налазиле и столице и друге потребне ствари. На једном од столова налазило се распеће са јеванђељем и чираци са свећама пред којима су заклињани они који су имали да се закуну. Можда се налазио и по који велики чирак који је, поред „вондлајхтера“, служио за осветљавање. На зиду се, налазила икона св. Димитрија, патрона будимске цркве, понека слика која приказује Јерусалим и Свету Гору, а можда и слика тадањег владара. Све је то било свакако врло скромно и једноставно. — Да ли су собе биле патосане, не знамо.
Прозори су сви, као и по неким приватним кућама, били осигурани гитерима, јер је безбедносг била слаба, а државна власт је изреком тражила од варошких управа да се новац и печат чувају „на добро обезбеђеним местима“.
У варошком дому налазио се и затвор. Саграђен је 1702. за бирова Вукадина. Затвор је имао више одељења. Изричито се спомиње „мало ариште“. 1729. „копано је, вероватно у брегу, такође једно „ариште“. На једном од ових затвора налазио се и прозор. У дому се налазио и „заход“ (или ,,исход“). (1708. решено је да се стари чисти, а ископа нов. Чишћење је вршио „фосциер“). Пред општинским домом налазио се фењер, који је ноћу паљен. 1733. жалили су се Будимци да je „дом варошки васцели подгнил“ и тако „пао и пропао да се народ у њему не може више скупљати”.
Извор: Душан Ј. Поповић – Срби у Будиму од 1690. до 1740, Српска књижевна задруга, поучник XIII, Београд, 1952.
23. јун 2018. у 11:25
Војислав Ананић
БУДИМСКИ СРБИ
Порекло — Српско становништво у Будиму по своме пореклу је састављено из скоро свих области српског народа, а нарочито из матичних. Ево какву разноврсност приказују Срби у Будиму по свом пореклу: из Београда било их је 5, а врло вероватно сем ових, још 6, из Ужица 7, Смедерева 6, Крушевца 5, Пожаревца 4, Параћина, Мачве и Старог Влаха по 3; из Гроцке, Јагодине, Ниша, Пожеге, Ресаве по 2; из Алексинца, Ваљева, Забрежја, Зајечара, Карановца, Кличевца, Кумодражи, Мораве, Палежа, Подриња, Сокола, Сталаћа, Црне Баре и „из Србије“ по 1. Укупно око 70.
Из Старе Србије било их je мање, а пореклом су били највећим делом из Пећи, њих 10; затим од Косова 6, Призрена 4, Пријепоља 3, Белог Поља, Вучитрна, Пазара, Приштине, Рашке, Суходола по 1. Укупно око 30. — Из Црне Горе било их је укупно око 20 и то из Зете 11, ,,од Мораче“ 6, Ријеке 2, Бање и Пипера по 1. — У приближно истом броју били су пореклом и из Босне и Херцеговине и то: из Сарајева 5, Зворника 3, Сребрнице, Травника и Требиња по 2, Дервенте 1. Презимена двојице указују на порекло (Бошњак). — Из Македоније налазимо мало; једнога из Кратова, Скопља, Прилепа и Штипа. – Из Бугарске 1. — Разуме се међу Будимцима био је и приличан број старинаца који су живели у Будиму пре Велике сеобе. Овима се могу дописати и они из непосредне околице, њих 6, из Баната и Бачке по 5, а из остале Угарске 3. Као што видимо од досељеника, чије порекло знамо, највише их је било пореклом из Србије и Старе Србије, а у мањој мери из Црне Горе и Босне и Херцеговине. Остали крајеви су били мање заступљени.
Међу Србима Будимцима било је у прво време и нешто мало погрчених Цинцара, и Цинцара, који су са Србима чинили верску заједницу. Тој групи припадали су и они, али не сви, који су забележени као „Грци“. Међу овима су били најугледнији Никола Димитријевић Чукурханлија, Дима Апостоловић (родом из Солуна), који је био једно време биров, и хаџи-Болоз. Поред ових, који су били аустриски држављани, живело је у Будиму, нарочито касније, и доста турских држављана „турских трговаца“ ,,Арнаута“, што значи Цинцара, који су основали и свој „арнаутски еснаф“. Налазило се и нешто, али сасвим мало, Цигана.
Пописи Срба Будимаца — Писци историје Срба у Будиму су у ретко сретној прилици јер имају на расположење већи број поименичних пописа овог становништва од почетка XVIII века. Како нас овом прилико уствари интересују две људске генерације, то су за нас од нарочитог интереса пописи од 1702, и 1720. Ал успоставити однос између ове две генерације готово немогућно, јер највећи део породица у ово доба није имао оно што ми данас зовемо презиме, а наша власт у то доба званичила је сасвим фамилијарно те је и оне појединце, који су имали своје презиме од старина бележила по надимцима. Појединце чија су имена била обичнија, бележила је по најкарактеристичнијој особини, обично физичкој (брзи, дуги, дугачки, зубат рањави, црни, ћорави, чупави и др.), ређе по морални: духовним или неким другим особинама (аждаја, гужва, мазгов, циција). Покаткад су и жене бележене по надимку (напр. Јованка црвена). Многи су забележени по крају или по насељу, из којег су дошли (Бошњак, Косовац, Новопазарац, Старовлашанин, Хера), или по етничкој припадности, каткада више из потсмеха (Арнаутин, Бугарин, Влах, Каравлах). Каткад су особе које имају обичније име, бележене са опширнијим карактеристикама као нпр. Лазо ,,на ћуприји“, Мишко „у потоку“, Мишко „што држи Циганку“, Ђура „брадати, што држи Рускишу”, итд.
За нас је овом приликом интересантан један попис који је провела будимска магистратска власт 1702. Састављач овога пописа, свакако Немац, трудио се да сваком старешини породице забележи нешто, што се њему чинило да је презиме. То му није увек пошло за руком јер су му покаткад навели занимање као презиме. Сем тога састављач овога пописа је неке врсте радиности, не само трговине, означио речју ,,Greisler“, коју ми преводимо речју бакалин, а што у овом случају треба да значи занатлија или трговац на ситно. Природно да он не прави разлику између терзије, абаџија и сабова; њему су сви они били „шнајдери”. Као што видимо овај попис од 1702. није сасвим поуздан ни у погледу презимена, ни у погледу занимања становништва, али је извор првога реда за број пореских обвезника и за висину њихове пореске обавезе. Да бисмо ипак добили што пунију и штo поуздаиију слику о становништву тога времена, користили смо и један попис од 1706-7. који потиче од српске варошке власти, а у којем су поједине кућне старешине забележене готово увек само по имену, али им је увек дописивано њихово занимање. Тако овај попис у многом допуњава попис од 1702. Попис од 1720. нарочито је важан што је у њему наведено порекло појединаца, или породице.
Овом приликом нама је било најважније питање да утврдимо однос између ове две генерације; између очева и синова. То питање нисмо успели да решимо, јер је презиме тек у стварању. До 1720—30. сасвим је мали број породица у српском народу имао презиме. Син ствара презиме по очевом имену, а његов син по његову, итд. Дакле, утврдити континуитет je готово немогуће. Аустриска администрација је опет, ради лакшег званичења, форсирала употребу презимена и код Срба, и Срби су се имали да одлуче за презиме.
А презиме се могло направити од очева имена, или занимања, или надимка. Да узмемо конкретне случајеве па да видимо како изгледа цeo тај проблем. Један од најугледнијих Срба у Будиму био је Антоније (Анта) Милошевић, звани Новопазарац, а бележен је готово увек само као Анта терзија, (а на једном месту и као ракиџија). Он је био отац каснијег српског митрополита Исаије Антоновића. Његов син Исаије могао је задржати очево презиме Милошевић што он, као ни многи други, није учинио, него је од очевог имена направио себи презиме Антоновић, а понекад се потписао и као Антић. А могао је да направи себи презиме и по очевом надимку (Новопазарац), или по занимању (Терзин, Терзић). Син угледног Будимца Ђуке Стевановића Ћира потписивао се Ђукић, али и Георгијевић, и Ђеорђевић, а и „млади Стевановић“. Отац нашег митрополита Павла Ненадовића био је угледни сабов Ненад Илић. А предак нашег композитора Корнелија Станковића, био је, вероватно, Станко Тодоровић, биров будимски. Тако, као што видимо, као полазни попис за проучавање историја породица будимских Срба више се може узети онај од 1720, него онај од 1702 (1706-7). Све у свему основна и најбитнија разлика између ове две генерације јесте: прва генерација, која је прешла приликом Велике сеобе, рођена је у старој отаџбини; док је друга рођена у новој.
Извор: Душан Ј. Поповић – Срби у Будиму од 1690. до 1740, Српска књижевна задруга, поучник XIII, Београд, 1952.
23. јун 2018. у 12:53
Војислав Ананић
Попис 1702.
— По овом попису били су становници Будима, поређани азбучним редом, ови:
Дамјан и Малеш Аврамовић; Петар Аврамовић, сабов; Субота Аднађевић; Buika (?) Алексић; Сава Алмашан(ин), бакалин; Анта Милошевић Пазарац, терзија; Анта Поповић, табак; Лауш Аранитовнћ, месар.
Јанко Бајац; Станко Баконић; Малета Баношторац; Павле и Тома Барјактар; Баћа, и његов син Ненад, бербери; Вучко Бачванин; Михајло Бачванин; Живко Бачванин; Нешко Бачванин; Петар Бачванин; Савица Бачванин; Стојан Бачванин; Мишко Бачванлија; Милован Berbitsch, бакалин; Матија Пејчиновић, бакалин; Субота Бечејац; Бијели, старац; Бисерка, удовица; Вук Бошњак; Илија Бошњак, трговац; Марко Бошњак; Милијан Бошњак; Живан Бошњаковић; Лазо Бошњаковнћ; Радојица Бошњаковић; хаџи-Болоз, пекар; Никола Бранковић; Здравко Бугарин; Манојло Бугарин; Павле Бугарин бакалин; Рајко Бугарин; Смиљко Бугарин; Живко Будимировић; Стојица Бузаџија, копач; Јован Вујичић; Малета Бујић, бакалин; Милић Buretzovitsch.
Иван Вељковић; Петар Веселин; Стојан Веселиновић; Никола Вилиповић; Јован Влашковић; Стојко Влајчић, бакалин; Митар Вујановић; Милутин Вукадиновић; Мишко Вукајловић; Васо Вукашиновић; Вукашин Вуковић; Ђурица Вуковић; Живко Вуковић; Радојица Вуковић; Мрђен и Вукаднн Вуковић; Вулин; Никола Вучерић, armer Hanbenmeiиter; Милутин Вучнновић.
Гаврило, тачаџија; Кузман и Јосип Гавриловић, капаџије; Тривун Гавриловић; удовица Радојице Гвозденовића; Кузман Глуваковић; Милинко Голубовић, бакалин; Јања Гостовић, бакалин; Атанасије Гргуревић; Алекса Грк; Јања Грк; Станко Грк; Јанчика Грчић; Бојица Грујичић; Вучић Грујичић; Радосав Грујовић, бакалин Дамјан, старац; Радосав Дамјановић; Огњан Dafnovitsch; Вук Даутовић; Илија Дебељаковић; Нпкола Dorobali; Дима Апостоловић, сапунџија; хаџи-Димитрије, старетинар; Жнван Димитријевић ћурчија; Никола Димитрнјевић Чукурханлија, трговац; Стојан Димитријевић сабов; Дмитар; Захарије Добрић, капамаџија; Илија Добровић, ћурчија; Радоња Доманчић, месар; Јован Драгић; Нешко Драгичевнћ; Богић, дунђерин; Миван Дунђерин, копач.
Jakob Diaukovitsch; Нешко Ђурашиновић; Марко Ђурђевић; Јован Ђурић; Новак Ђурић, бакалин; Ђурко Мали.
Радован Живин, месар; Живко; Марко Живковић; Павле Живковић.
Маријан Иванишевнћ; Вукаило Ивановић; Дамјан Ивановић; Пантелија Ивановић, ћурчија; Сима Ивановић, пекар; Ивко; Илија и Стојан; хаџи-Адам Илић; Дамјан Илић; Иван и Вујица Илић; Јосип Илић; Красоје Илић; Ненад Илић, сабов; Ранисав Илић, бакалин; Инђија, удовица; Stano Issaritsch.
Јевто Jakussablovitsch; Јеремија Јакшић; Максим Јакшић, сабов; Јанко; Ђурак (Ђурка) Јанковић, сабов; Милисав Јанковић, бакалин; Остоја Јанковић, сељак; Радојица Јарменчић; Витош Јаћимовић, ковач; Јован; Јован, копач; Јован. трговац; Јован, мајстор; Вук Јовановић; Вучко Јовановић, сабов; Ђурица Јовановић; Кузман Јовановић; Лука Јовановић; Михаило Јовановић; Павле Јовановић, ћурчија; Радован Јовановић, ћурчија; Рајко Јовановић; Сима Јовановић, бакалин; Стеван Јовановић и син му Живан, сабови; Стојан Јовановић; Тодор Јовановић; Ђурица Јовановић; Живан Јосимовић; Алекса Јоцковић, сабов; Пеја Јоцковић; хаџи Лазо Јулинац; Милић Јулинац; Илија и Михаило Јурковић Михаило Кабакул; Ивко Казимировић; Јанко Карајовић Kassatsch; Мишко Катана; Никша Кипријановић; Мишко Кљакави и Живко; Вукајло Ковачевић; Иван Ковачевић, сабов Јовица Ковачевић; Крста и Јосип Ковачевић; Милисав Ковачевић; Станивук Ковачевић; Риста Коларовић; Петар Комендано; Никола Cossatovitsch; Никола и Павле Косовац Михаило Крагујевић; Кузман Јовица; Кузман, вајда; Кузман мајстор; Стојан Кузмановић, ћебеџија; Цвија Кузмановић; Лаза, ћурчија; Вукоман Лазаревић, сабов; Секула Лазаревић, бакалин; Тодор Лазаревић; Груја Лазић; Вуча Лауча; Владислав Лаушковић; Мрђен Лукић.
Милутин Мацаковић, бакалин; Ранисав Максимовић; Никола Малешевић; Стеван Marewitsch; Максим Маринковић, ћурчија; Милан Маринковић; Тихомир Марјановић; Марко. Majcrop; Велимир Марковић; Груја Марковић; Милија Марковић, бачвар; Милован Марковић, сељак; Нетар Марковић; Стеван Марковић, сабов; Тома Марковић; Живко Мартиновић, пекар; Бојша Матић; Драгутин Матић; Јанко Матовић, калин; Мојсије Матић, бакалин; Никола Матић, бакалин; Јосип Марковић; Миладин; Милак; Милан; Миливој; Милица, удовица; Стојица Милиновић; Иван Милисавић; Радојица Милисављевић; Станивук Милисављевић; Адам Миловановић; Илија Миловић, сабов; Милош и Милић, браћа; Милош ћебеџија; Вукосав Милошевић; Милутин, ћебеџија; Милош Милутиновић; Петко Мирковић; Станивук Мирчетић; Михаило, сабов; Сава Митровић, ћурчија; Михаиловић; Никола; Михајловић; Груја Михаиловић; Стефан Михаиловић; Тодор Мишковић; Тома Михаиловић, ковач; Младеновић, сапунџија.
Недељковић Живко, кујунџија; Милош Никетић сабови Николићи; Петар, Јован и Гpyja ћурчија; Гавра Николић; Никола, лулеџија; Никита, Милош Николић, Михпило, Ђуpa Николић; Жарко Николић; Тома Николић, дунђер; Николић, бакалин; Путник Нинковић; Петар Николовић, бачвар; Остојa; Веселин Остојић; Новаковић.
Иван (Јоца) Остојић; Исак Павловић; Сава Павловић; Михаило Павловић; Никола Михаило Пауковић; Тома Пауновић, бакалин; Палко, пекар; Петар Пејач; Пеја и Радоња; Никола Пејичић, пекар; Дамјан Пејчиновић; Ђура Пепић, ћурчија; Дмитар Перкаћанин; Петар, тачаџија; Петар, ћебеџија; Петко; Петко, старац; Илија Петковић; Драгутин Петровић; Живко Петровић, сапунџија; Малеша Петровић; Мишко Петровић; Петко Петровић, сабов; Рајко Петровић; Срећко Петровић, бакалин; Степан Петровић; Pinka, рибар; Драгутин Поповић, трговац; Милин Поповић; Силвестер Поповић, пекар; Симеон Поповић; Стојан Поповић, бакалин; Продан, мајстор; Иван и Кузман Pukassinovitch, сељаци.
Илија Rađianovitsch; Радивој; Орестије Радишић, сабов; Радован, ковач; Живан Радовановић; Максим Радовановић; Радован Радовановић; Радојица; Савко Радојловић; Иван Радомировић, сабов; Радосав; Јован Радосав; Бјело Радосављевић; Дамјан Радосављевић; Oгњан Радосављевић, ћурчија; Радивој Радосављевић; Радул; Рајко, месар; Павле Рајиновић, бакалин; Јован Рајковић; Продан Рајчевић; Богдан Раковић; Петар Ракосав, ћурчија; Петар Ранивој; Ранисав Ратковић, ћурчија; Степан Ратковић; Марко Рајић (а можда и Рац); Перица; Антоније и Теодор Рашковић, ћурчије; Мојсије Рашковић; Тача Рашковић, ћурчија; Никола Resowitsch, старетинар; Милисав Rissinovitsch, бакалин; Ристо и Петар Рудничанин; Симо Рудничанин.
Јован Савин, бакалин; Андрија Савић; Влајко Савић, ћурчија; Љубоје Савић; Станисав Савић; Тодор Савић; Јован Szakitsch, месар; Сима, мајстор; Сима, ћебеџија; Сима, ћурчија; Сима, чобанин; Петар Симоновић, сабов; Сретен Симоновић, бакалин; Ђурађ Славковић, сабов; Петар Славковић; Стојан Славковић, ћурчија; Грујица Сомборац, сабов; Станимир; Димитрије Станимировић, сељак; Мијат Станимировић ћебеџија; Станко, сабов; Ђука Стефановић, трговац (фурдаџија); Ђура Стефановић; Јосиф Стефановић, капаџија; Паун Стефановић, сабов; Радован Стефановић, сељак; Радосав Стефановић, сабов; Филип Стефановић; Стоја, удовица; Стојан; Стојан Smeko; Ђура Стојановић; Стојко и Јанко, сабови; Палко Стојишић и његов брат; Митар Субота.
Саво, ћурчија; Стојан Терзија, копач; Тодор; Тома; баба, Томина удовица; Лаза Томашевић; Паско Топаљ; Јанко Тот; Никола Tul; Шајин Турковић, бакалин.
Вук Цветковић, ћурчија; Давид Цветковић; Петар Цветковић, ћурчија; Радосав Цветковић; Цвија, бузаџија; Дојчин Цвејић ћурчија; Захарије Цвејић; Илија Zepragatsch; Остоја Церовић; Недељко Czibinovitsch; Стојан Циција; Сима Црни; Стоја Црни.
Рајко Угљешић; Паја Uđesassanin; Умилен, месар.
Вукаило Хамзабегац; Никола Хаџијин, ћебеџија; Марко Хера; Милисав Хера; Нешко Хера; Петар Хрватовић, ћурчија.
Ћира, копач; Ћира, сабов; Маријан Ћорави; Ђурица Ђурчић.
Јован Чолош; Стојаднн Чонградац; Радосав Чупаи, Радивој; Никола Шијак; Крста и Ђуриша Шимић.
Овом списку додајемо и нека имена која нису садржана у горњем списку или, ако су и забележена, нису забележена са надимком или презименом, као у сииску који сада наводимо. То је списак из 170-6 —7. Димо Аждаха; Мила Апићева; Михо Арађанин; Аранитин; Алекса Бабић; Илија Балта; Миханло и Рако Бек: Петар и Танаско Бејаз; Михаило Битпара; Марко Бошков: Павле Брница; Лазо Будишић; Дмитар Буразер; Јован Бурунчук; Субота Бухин; Јанчика Влах; Живан Вучићев; Деспот Вучо; Илија Гужва; Милисав Дендрк; Филип Дераћанин; Тодор Дода; Јефта Ерцеглија; Јован мали Закин, бакалин; Јован Ивановић, ћурчија; Ђурка Јагер; Дмитар ЈеФрин; Крста Јосипов; Милутин Кабајакали; Славко и Станко Калинић; Вукајло Карагаћа; Стојша Каралија; Лазо Кашика; Михаило Кнежевић; Иван Кобила; Милош Ковинац; Остоја Колеђанин; Живко Копча; Милисав Коморанац; Милош Крајић, бакалин; Живко Кресанов; Станивук Лазаревић; Павле Лазић; Ћиро Лаушевић, сабов; Петар Мазгов; Бата Манојлов; Јован и Кузман Марић; Михаило Марковић; Ранко Махалбаша, ћурчија; Вукоје Мрђенов; Вукосав Нешковић; Ђурица Откаден; Марко Пантелинац; Јаков Пекановац; Милутин Пецикоза; Стојић Перера; Михаило Перишан; Дамјан Пешић; Кузман Плуцо; Михаило Поткамен; Јован Полић Стојан Радојковић, сабов; Тодор Рус; Андрија Саблић; Радојица Савин; Радосав Сакресан; Захарије Свирчев; Петар Семиз Петар Срећков; Мијат Старовлах; Милутин Стевановић; Станивук Степин; Пера Стојановић; Радосав и Живан Стојшин; Петар Субаша; Станоје Тојиша; Иван и Михаило Калач; Вукајло Хрњагин; Сима Циди- Циган сабов; Радојица Чакић; Никола и Симо Чарапа; Максим Чичован; Анто Чусегија; Степан Чутура; Дамјан Радојица Шакјак; Тома Шошкутац- Канкантаранац; Штета и Живко Шупер; Јанко Седлар.
Извор: Душан Ј. Поповић – Срби у Будиму од 1690. до 1740, Српска књижевна задруга, поучник XIII, Београд, 1952.