Сеоба Срба у Краљевину Угарску у XIV и XV веку

3. јул 2012.

коментара: 24

Документи

Портал Порекло објављује текст историчара и члана САНУ Симе Ћирковића (1929-2009), једну од највреднијих анализа историјских трагова и записа о великим сеобама српског народа у краљевину Угарску у XIV и XV веку

Научну литературу о најстаријем таласу сеоба у Угарску, карактерише огромна несразмера између величине и значаја теме и пажње и интереса који је привукла. Не може се тврдити да наша историјска литература није имала отворене очи за велика померања народа, за промену позорнице на којој су се одигравали поједини чинови српске историјске драме. Напротив, она је све промене места радње примала к знању и укључивала их као нешто природно и по себи разумљиво у излагање политике и сваке друге историје; није се бринула за сама пресељавања, за драматичне догађаје који су их пратили, трагичне околности под којима су напуштана стара насеља и ништа мање тегобе прилагођавања новоме амбијенту. Небрига се може објаснити двојаким утицајима, с једне стране малобројним и фрагментарним изворима, а с друге стране, привлачношћу и надмоћи оне сеобе која је названа „великом”. Све оно што се десило раније у сенци је сеобе под Чарнојевићем, а од ње су изводили своје порекло не само породице и насеља, него у популарним представама српски народ Војводине.

Ту широко распрострањену заблуду нису, наравно, делили учени познаваоци историје. Већ је Павле Јулинац знао за деспоте из куће Бранковића у Срему, а Рајић је о њима и Јакшићима опширно писао. Ако је остало неке сумње, морала су је развејати издања турских дефтера за освојене делове Угарске са мноштвом српских и словенских имена насеља и становника на веома широком простору. Масовно српско присуство на великој територији од Коморана до Ердеља у другој половини XVI века није могло бити спорно, али су остале многе недоумице у односу на хронологију досељавања, области из којих су дошли, распоред на новом земљишту. Питања о старом завичају, племенској припадности, о даљем пореклу ретко су и постављана. Нису немар и лењост учинили да историчари оставе без одговора та питања о сеобама, него је то условила невоља. Извори су малобројни, атомизовани, распршени по тешко приступачним едицијама, претешки за интерпретацију. Отуда су и одговори били уопштени, повучени најгрубљим цртама, које су као узроке за покрет становништва наводиле турску опасност и глад, сеобе на север везивале за време после косовског боја, деспотске поседе, за бежање пред Турцима и образовање бедема за одбрану угарских граница. На то се своди сажетак недовршеног поглавља о миграцијама у Јиречековим предрадњама за Историју Срба.

Код Срба пресељених у Угарску најпре се почела у модерном смислу истраживати историја; они су добили добре опште прегледе — сетимо се дела Радонића и Ивића — а нису били занемарени ни у регионалној и локалној мађарској литератури XIX века, па ипак ми данас немамо историје тих предчарнојевићевских сеоба, као догађаја, који су утицали на судбину великих маса становника и ситуацију пространих области и на југу и на северу. Можда смо се историји тих раних миграција највише приближили сразмерно недавно, у другој књизи Историје српског народа (1981), настојећи да се препознају поједине етапе и струје сеоба, проблеми у новој домовини.

Усредсређујући се овога пута на саме сеобе и настојећи да излагање добије што је могуће потпунију емпиријску подлогу, свесно ћемо избегавати оно што је опште, што представља оквир ситуација у којима долази до сеоба, јер су основни елементи овом аудиторију добро познати. Истраживачке инструменте усмерићемо према миграцијама, настојећи да искористимо грађу сабрану стрпљивим радом генерација истраживача.

Оставићемо по страни тиха померања као што су разграњавања влашких или арбанашких катуна, затим осцилаторна кретања тзв. трансхумантног сточарења, периодично смењивање живота у планинским испашама и зимовиштима; премештаје у оквиру унутрашње колонизације у време демографског притиска. Иако код овог предмета нема нарочитих концептуалних тешкоћа, ипак можемо као критериј разграничења узети однос времена и простора: уколико померање становништва дуже траје и уколико мањи простор захвата, утолико је мање интересантно за историју миграција. С друге стране, што је већи број људи захваћен утолико је премештање за нас занимљивије. У вези с тим морамо увести модификацију допуштајући да интерес привуку и сеобе сасвим малих група, чак појединих породица, уколико су оне већег значаја.

По природи својој наша изворна грађа настала је у црквеним и феудалним срединама, па изражава интересовања и вредносне оријентације врхова друштва, има у виду далеко више кнежеве и господу, моћнике и владаре, него мали свет који се појављује као анонимна маса статиста у великим догађајима или му се посвети пажња код масовних страдања и патњи. Социјална условљеност наше грађе и једностраност која из ње проистиче не могу се анулирати ако хоћемо да останемо емпиријска дисциплина, не можемо претпоставкама или дедукцијама уводити народне масе. Не морамо, наравно, феудалне представе о свету и друштву, о људском положају conditio humana, прихватити као своје и давати им универзални карактер; дужни смо да укажемо на изобличеност и једностраност.

Бежање пред Турцима, прислно пресељавање Београђана у Цариград

Најпогоднију полазну тачку за наше разматрање могу представљати изричити подаци извора XIV и XV века о премештањима маса становништва, и то не уопште, у Европи, него на овом тлу са кога полазе сеобе које су предмет нашег излагања. Има таквих података који потврђују резоновања историчара, који су ратовима и пустошењима приписивали да су изазивале сеобе. У једној повељи из Душановог времена изричито се спомиње „када су пленили Турци Анатолију, тада су дошли слободни људи из Грка на црквену земљу у време светога краља”. Бежање пред Турцима не може да изненади кад се има на уму оно што извори говоре о плену из земаља које Турци пустоше, у коме су увек били и људи, вођени у робље и касније продавани. Остали су и описи људи, жена и деце, у дугим поворкама везаним коњима за репове. Из историје турских освајања овакви подаци су познати, па их није потребно овде опширно наводити. Издвајам овде само неколико сведочанства из времена око првог освајања Деспотовине (1438—1440) због тога што садрже бројеве који су, вероватно, претерани али могу да дочарају величину депопулације. Фрањевци из Цариграда јављали су да је из Србије одведено 1438. више од 60.000 душа, из Ердеља исте године 30—40.000, из целе Југоисточне Европе за две године 1439—40. укупно 160.000, односно за период 1436—1442. исти извори процењују да је одвучено више од 400.000 људи. Бележе се и губици на путовањима: у зиму 1440. од 7000 заробљених у Србији 3.000 је умрло од хладноће и напада звери.

Поред овог одвлачења људи у робље ради продаје, веома рано се јављају сведочанства о одвлачењу становништва у оквиру колонизационе акције. О страдању Митровице после никопољске битке, о коме знају домаћи угарски извори, српски летописи бележе под 1396: „Сије лето Турци на Угре војеваше, Дмитровце преселише у Брусу”. Из 1466. имамо познати савремени запис о пресељавању становника Охрида у Цариград. После освајања Београда његови становници су пресељени у околину Цариграда, где су им трагови до данас остали сачувани.

Колонизационе акције с политичким циљем предузимали су и српски владари. Немамо података о пресељавању с једног поседа на други, што је честа појава у другим земљама, али имамо изричито сведочанство о томе да је Душан после освајања Бера (Верија) отерао старе становнике и довео своје људе: „Већину њих (тј. житеља Верије) ако не и све, Краљ освојивши град прогна, а пошто се још увек плашио од одметања града, насели не мало војника и неке од својих великаша” — прича Јован Кантакузин.

Имамо података о напуштању земље и бежању због глади. Познате су нам само групе изгладнелих јадника које су се упутиле у Дубровник да би ту нашле спас или се укрцале у бродове и прешле на другу обалу Јадрана. Од таквих пресељеника потичу бар неке међу јужнословенским колонијама у Италији. Дубровник је пред овим „гладницама” (фамелици), нарочито бројним 1454. године, затварао капије у страху од зараза и нереда. Остали су потресни описи како су са обала преклињали и богорадили да их приме у барке и одвезу и тако спасу.

Прелазак границе на Сави и Дунаву

Ових неколико података смо навели да би се видели типичим узроци напуштања огњишта, који су деловали и на већи део сеоба у Угарску у XIV и XV веку. Остаје нам да се осврнемо и на ситуацију дуж границе коју су сеобе прелазиле. Битна је разлика између периода када је дуж Саве и Дунава ишла граница Угарске и Србије и периода када су се до те исте границе трајно проширили Турци. Добро је познато да су тврђаве на граници: Мачву, Београд, Голубац имали под својом влашћу угарски краљеви, а у неким периодима и појас територија у Мачви и Браничеву, касније само у Мачви. Смењивали су се периоди мира са периодима непријатељстава, честих нарочито за владе Милутина и Душана. У мирним временима граница се прелазила на уходаним местима, трговало се и размењивало, али нису забележена померања становника слична онима из XV века. Већа пустошења и страдања области с једне и друге стране границе почињу, како су тачно уочили историчари прошлог столећа, убрзо после косовске, и имају неједнак ритам зависан од односа Угарске и Србије са Османлијама и од мере турског експанзионизма, Владавине Бајазита I, Мурата II и, нарочито Мехмеда П, одликују се агресивношћу, чије последице допиру до крајева за које смо овде заинтересовани, а изразито затишје влада 1402—1425, када су Турци првенствено забављени унутрашњим борбама међу Бајазитовим наследницима.

То се поклапа са владавином деспота Стефана, када су изразито добри односи између Угарске и Србије, и када су области с једне и с друге стране границе тешње повезане него икад раније. Док смо из претходних периода обавештени скоро само о утврђењима, сада се може коистатовати и успон градских насеља, старих као што су Београд и Браничево или нових као што су Рудишта, Заслон, Смедерево на јужној, а обновљена Митровица, Земун, Ковин и Харам или Храм на северној страни река. Четврт века слободног кретања преко граница и редовних трговинских веза олакшало је приближавање житеља раздвојених границом упознавање области на другој страни и поспешило нека тиха и дуготрајна померања становништва, којима се ток не може пратити, али се виде резултати.

Овом периоду мира следи, као што је добро познато, још четврт века једнаких општих услова што се српско-угарских односа тиче, али различитих по томе што су територије с обе стране границе биле кад чешће кад ређе погођене турским провалама и пустошењима, што је пратила депопулација и што је давало повода за сеобе и померања становништва.

Пад Српске Деспотовине 1459.године

Прелом настаје падом Српске Деспотовине 1459., коме као нека предигра претходи привремено освајање 1439—1444. године. Утврђења јужно од Саве и Дунава, с изузетком Београда, не бране више као предстраже Угарску, претворена су у гнезда из којих се мањи или већи одреди могу залетати на угарску територију и пленити је и пустошити. Сава и Дунав после 1459. раздвајају непријатељске државе, разграничавају хришћански и исламски свет. Ипак, после неког времена, политиком офанзиве и одмазде у време краља Матије Корвина, успостављен је ред на граници и у време кад нису била на снази формална примирја. Мира са непријатељима хришћанства није могло бити, по речима краља Матије, али примирја су склапана почев од 1479., и она су забрањивала упаде преко границе, што се називало „харамлук” или „чета”, допуштала прелазак границе на одређеним местима и предвиђала механизме за решавање спорова. О приликама на граници биће још речи поводом појединих таласа сеоба, овде је важно истаћи разлику између периода рата и периода кад је владало примирје, време ратовања било је и време сеоба. Такав режим је владао све до освајања Београда и Срема.

У складу са тим битно различитим ситуацијама намеће се сама од себе подела на два периода: први до 1459. и други до 1521, али ћемо га ми пратити само до краја века. Ако бисмо пре но што се упустимо у покушај реконструисања историје појединих сеоба, једним погледом обухватили сва кретања према северу у првом периоду, морали бисмо запазити два тока сеоба: један тих, постепен, континуиран, једва приметан кроз расположиве изворе, и други, боље осветљен, динамичан, испрекидан. Први је захватао мале људе у великим масама, други великане и феудалну господу, појединачно или у малим групама. Две струје теку одвојено, тек понекад се укрштају, рецимо у случајевима када пресељена властела на своје нове поседе доводи своје сународнике из старог краја.

Насељавање браће Краљевића Марка у Угарску

Међу великашима су први нама познати пресељеници синови краља Вукашина Андријаш и Дмитар. Они нису напустили земље у Македонији приликом турског освајања 1395, него су се, како однедавно знамо, разишли са братом Марком још у пролеће 1394. године. У Дубровнику су подигли своје делове од сребра које им је отац похранио пре више од четврт века, и одатле пошли у Угарску. Тамо су ступили у службу краља Жигмунда Луксембуршког. Андријаш је у току следећих пет година нестао, док је Дмитар оставио трага у документима (до 1407), записан као син краља Вукашина, кастелан града Вилагоша и жупан зарандске жупаније. У вези са њиховом судбином вреди се присетити чињенице да је Марко као турски вазал погинуо у бици на Ровинама маја 1395, када су му браћа већ била у служби краља Жигмунда, и кад су, највероватније, били у табору краља и војводе Мирче. Расцеп у породици ће свакако играти неку улогу у настајању епских песама о Краљевићу Марку и брату Андријашу, омиљеним јунацима „бугарштица”.

Деспот Стефан Лазаревић био је други угледник који се на особен начин усталио у Угарској. Као вазал краља Жигмунда од 1403—04. он је добио прво Београд, Мачву и Голубац, некад спорне градове и територије, а затим пре јула 1411. и простране поседе у Угарској. Властелинство деспота Стефана се састојало од неколико комплекса: 34 села око града Дебрецина и трговишта Бесермења, 15 села и селишта у сатмарској жупанији са рударским насељима Сатмар, Немци, Нађбања, Фелшебања, био је жупан три жупаније. До времена Ђурђа Бранковића укључени су и други поседи: Апатин и Арањан у бодрошкој жупанији, град Бечеј на острву у Тиси, трговишта Бечеј и Бечкерек у торонталској жупанији, Ђурађ је имао и градове око Тисе (Токај, Таља, Регец), после пада Смедерева добио је већ споменути Вилагошвар са стотинак села, а имао је и Сланкамен и још два села у сремској и 7 села у бачкој жупанији.

Нису само српски владари стицали поседе у Угарској, већ и њихови великаши. Познати су мали делови поседа истакнутих појединаца: челника Радича, војводе Михајла, протовестијара Богдана, неког Владислава, који је забележен као „барон”. Не можемо се опширније бавити деспотским и великашким поседима у Угарској иако је то веома значајна и привлачна тема, нарочито проблеми њиховог очувања и губљења, морамо се ограничити на оне аспекте који су ближи сржи наше теме. Пре свега, споменута господа нису трајно живела на својим угарским поседима, за Ђурђа Бранковића знамо да се склонио пре пада Смедерева, и да је касније, у данима опасности, премештао своју ризницу. Поседи су поред економске намене и функције прибежишта служили и томе да српске феудалце јаче вежу за Угарску Краљевину, да их укључе у њен одбрамбени систем итд. Значај ових првих поседа је био у томе што су служили као пример и образац српској господи друге половине XV века. Са гледишта наше теме значајна је и улога у пресељавању становништва из Србије, о којој имамо две врсте сведочанства. С једне стране се види да су чиновници и заступници деспота на њиховим поседима бивали бар делом Срби. Брајан се звао поджупан торонталске жупаније, Влатко је био кастелан Вилагоша, Брајислав се звао његов заменик. С друге стране, из времена наследника краља Жигмунда и каснијих владара имамо саборске одлуке и декрете којима се деспоту Србије, цељском Грофу и другима забрањује да своје поседе, тргове, утврђења и градове уступају странцима или дошљацима, смели су постављати само Угре, што је значило поданике угарског краља. Улога деспотских поседа у насељавању може се проценити и по томе што се групе српских насељеника изван појаса уз границу најпре налазе у крајевима где су били делови деспотског властелинства.

Тихо пресељавање “малих” људи

Она друга тиха струја остаје знатним делом неприметна, једва препознатљива по својим резултатима. Података има тек толико да можемо запазити неку врсту нагиба, којим се популација слива од југа ка северу. Саву су прелазили ратници и угарски државни достојанственици накратко, долазећи са севера, док су мали људи идући у супротном смеру остајали трајно иза границе. Тешко бисмо и то могли констатовати да није података о црквеној ситуацији. У пописима сакупљача папске десетине из тридесетих година XIV века парохије уз Саву су сиромашне, некад без икаквих прихода због јеретика и шизматика.

Одавно су позната сведочења из 1437. о деловању чувеног фрањевачког проповедника фра Јакова из Марке, која су дали жупан пожешке жупаније и бискупи сремски и босански, тврдећи сваки за себе али сагласно да „већи део споменутих крајева Срема настањују Рашани, иако неки градови и села важе као хришћански (тј. католички), у већини живе Рашани и Босанци измешани са хришћанима (тј. католицима)”. У једном од тих формалних сведочанстава каже се да и „на другој страни Дунава, приближно у дубини од једне миље, такође живе измешани Рашани, босански јеретици и хришћани (тј. католици)”. То је, наравно, недовољно за процену бројности и удела дошљака у укупној популацији, али је довољно да потврди присуство таласа досељеника, који ће бити збрисан догађајима средином века.

Нешто слично се може запазити и на дунавском делу границе. Већ почетком XV века Ковин и села под градом, Баваниште и Скореновац, имају српско становништво. Пратећи судбину тих људи, овде можемо запазити смењивање миграционих таласа. Ситуација се темељито изменила у време када су Турци 1439. опседали Смедерево. Тада се Један турски одред пребацио преко Дунава, опленио насеље Ковин (не тврђаву) и одвео део становника у робље. Други део становника Ковина и споменутих села није сачекао турски напад, упутио се са женама, децом, имовином која се могла носити у унутрашњост Угарске „склањајући главе под туђе кровове”, како о њима каже савремени текст. Наишли су на погодно место, опустело седиште код цркве светог Аврама на острву Чепел, јужно од Будима. Оживели су насеље и пренели на њега име свога старог завичаја, тако да ће се звати Горњи Ковин или Српски Ковин, Рацкеве. Континуитет са Ковином на Дунаву наглашен је и у повластицама, које је становницима новог насеља потврдио краљ Владислав I у октобру 1440. Тим привилегијама ковинским треба захвалити за оно мало што знамо о сеоби Ковинаца. А привилегије су, да споменемо још и то, направљене по обрасцу оних које је 1428. издао краљ Жигмунд Бугарима који су добегли и били насељени на острву Рожд, поред кога се развило насеље Сентандреја. Трагови њихови су остали све до велике сеобе.

Насељавање Срба уз Тису

У то бурно време једна група Срба је пошла уз Тису и населила се пре 1442. у жупанији Спољни Солнок, у близини једног комплекса деспотских поседа. Није познато одакле су ови Срби дошли, али се може с разлогом претпоставити да су из Деспотовине, јер су имали статус „краљевских Раца” (Rasciani regales), потчињени су били краљу, имали војводу који се звао Јаков, можда је то родоначелник Јакшића, и „капетане или судије”, који су се звали Ђорђе, Павле и Радослав. Није познато да ли се ова група вратила по обнављању Деспотовине 1444. Из првог периода нема других вести о сеобама, али има података о групама Срба или појединцима доспелим у места далека од матичне земље. Такву групу сусрећемо 1453. у Вилагошвару, сигурно у вези са деспотским поседом, село са српским именом Рацфалу 1454. у далекој хевешкој жупанији.

Први период можемо заокружити истичући важну чињеницу да су у периоду унутрашњих борби од 1445. а нарочито од 1448, између странке Хуњадија и странке Цељског, у коју је био увучен и Ђурађ Бранковић, сва деспотска добра постепено одузета, тако да у тренутку пада Србије 1459. ниједно село није било у рукама потомака Ђурђа Бранковића. Томе треба, вероватно, приписати чињеницу да коначно освајање Деспотовине није пратио егзодус властеле у правцу Угарске, како би се очекивало имајући у виду односе из времена краља Жигмунда и деспота Стефана. Једна од тешких последица унутрашњих страначких борби је била и у томе, да је Угарска престала бити гостољубива средина за српске ратнике и властелу. Она ће то поново постати неколико година касније захваљујући свесном и упорном ангажовању краља Матије Корвина.

Долазак Рашана у опустошени Срем

Један савремени извор може да нас уведе у прилике на почетку другог периода. Угарски великаш из околине краља Матије обавештава из Тате свога кореспондента у Чешкој у новембру 1463. о краљевим успесима постигнутим освајањем Јајца (тврђава још тада није пала), Звечаја и северне Босне. У Угарском Краљевству — каже он — више нема страха од Турака, јер од Београда, где се Сава улива у Дунав примећује писац, дуж Саве, краљ је наредио да се подигну утврђења на местима где су Турци током више протеклих година провинцију сремску, на овој страни Саве, нападали ради пустошења. Поставио је краљ капетана тога дела краљевства господина Петра де Закол, жупана Тамишког, који је прошлога лета победио војску Али-бега. Већ сада се из тих тврђава плене области краљевства Рашке, одакле је раније било нападано ово краљевство, и сада ће се из плењења краљевства Рашке преобразити сремска провинција, јер Рашани долазе на ову страну Саве да населе пуста места.

Ово ретко информативно а слабо запажено место, упркос оптимизму, нереалном у светлости каснијих догађаја, реално осветљава ситуацију на граници. Оно је настало у периоду равнотеже када је ланац тврђава на тлу Босне (Звечај, Сребрник, Теочак), дуж Саве (Митровица, Купуник, Барич, Београд), дуж Дунава (Ковин, Харам, Дранко, Ласловар, Оршава, Северин) успевао да пружи заштиту становништву иза граничне линије. Томе је претходило неколико година, то је тачио од 1459, турског пустошења у којима је Срем, како се види опустео у великој мери. Са гледишта наше теме веома су важне околности које из тога следе: бар један део ранијих досељеника у Срем морао је тражити прибежиште дубље у унутрашњости, као што се то чинило 1439; а затим, територија Срема је остала пуста вапијући за насељавањем, које краљеви браниоци граница постижу милом или силом, пленећи суседне области на турској страни границе.

Обавештења из наведеног писма потврђују и неке изјаве самога краља Матије, а још више његова политика у следећим годинама, заокупљена оживљавањем опустелих области. У једном писму Венецијанцима из 1462. краљ се жалио да су у протекле три године, дакле од 1459, Турци из његове земље одвукли више од 200.000 становника. (Овде морам приметити да је услед неспоразума у једној старој мађарској збирци регеста овај број тако употребљен као да се односи на становнике Србије који су прешли у Угарску. Радонић га је у том смислу употребио у својој на француском објављеној краткој историји Срба у Угарској, одатле су је преузели Јиречек, затим Ивић, а касније је безорој пута поновљено, и тешко и споро ће се та грешка отклањати.) Надокнађивање тог губитка краљ Матија је схватио као своју владарску мисију. Извори из каснијих година показују да је веома озбиљно схватао популациону политику, да је препознавао њене различите димензије, да није престајао да изналази решења. Једно од средстава те политике састојало се у привлачењу и позивању српске властеле заостале на турској територији. За кратко време придобио је неколико угледних породица и појединаца уступајући им поседе и додељујући достојанства. Тако су краљу пришли Дмитар и Јован Јакшићи, којима је 1464. дао властелинство око града Нађ-Лака. Најкасније до средине те године дошао је краљу Вук Гргуревић, унук Ђурђа Бранковића, коме је додељена деспотска титула вакантна од 1459. Те године је преко Дубровника дошао Милош Белмужевић, који се у своме тестаменту сећао „када дојдох до поганех на угарски арсаг в дни светлога краља Матејаша”. Он се присетио позива и обећања вере да је дошао „на његове светлости крстјанство и веру и све угарске велике и мале господе веру”. Од раније су код краља били Владислав Херцеговић и син Балша, а придружили су се до 1466. Иваниш Влатковић, Радич Бановић из Босне, Гргур Поповић из круга Бранковића.

Догађаји из каснијих година јасно показују да се краљу Матији исплатило оно што је уложио у угледне дошљаке из Србије и Босне. Добио је способне ратнике, који су окупили своје земљаке, заповеднике личних бандерија или одреда краљевих најамника, нарочито лако оклопљене коњице, коју су већином сачињавали Срби, заповеднике тврђавских посада, окретне преговараче, посебно с Турцима. Неки од тада досељених Срба су се прославили јунаштвом као деспот Вук, браћа Јакшићи и Милош Белмужевић, и уздигли у ред угарских великаша.

Угари преузели турске методе према досељеним Србима

Код велике масе ситних људи помоћу којих је требало оживети насеља и обрађивати запуштена имања, краљ се није ослањао на спонтано досељавање — сувише велики бројеви су били у питању — већ је посегао за турским методама. Како је сам писао, он је желео да људима са непријатељске територије насели своје запустеле области, па је од самог почетка војне акције повезивао са извођењем становништва са турског подручја. У тој врсти популационе политике, која је доносила велика страдања и патње српском живљу под турском влашћу у областима близу границе, краљ је наилазио на две врсте сметњи. Једну је чинио турски одбрамбени систем, веома сличан угарском, ослоњен на посаде у тврђавама и мрежу ухода и шпијуна, чији је задатак био да онемогући изненађења. С краја века имамо савремене извештаје о изјаловљеним нападима због тога што се становништво разбежало, обавештено о предстојећем походу. Друга сметња је долазила из сопственог табора од стране неких заповедника који су одбијали да одводе после похода људе у робље, јер им то хришћанска савест није дозвољавала. Краљ Матија је због тога тражио од папе опроштајницу, која би изричито дозвољавала да се људи ухваћени у непријатељској земљи могу довести, населити у његовој земљи или држати као робље. Колико се може разабрати, та контроверза је проистекла из мешања аргумената, земља је била непријатељска, али су становници били хришћани. Срби су одвлачени преко границе али нису држани у кући као робље нити продавани, него су насељавани на опустела земљишта обрађујући их као и остало земљорадничко становништво Угарске. Угледни заробљеници су држани у ропству ради откупа и у ратовима међу хришћанским државама. Краљ Матија се, као што ћемо видети, том врстом скрупула није дао зауставити.

Он је у Риму имао још једну занимљиву интервенцију, тражио је, наиме, да се од стране Турака одвучени супружници сматрају за мртве, тако да они који су преостали, могу склопити други брак. У својим захтевима указивао је на штету која настаје за државу: није се рађало потомство, растуране су баштине, јер су људи одлазили у туђе земље. На једном другом месту сам упозорио на то, да је краљева брига о повећању становништва умела да добије необичне облике. По сведочењу бресланског бискупа Еменлоера, приликом освајања града Костолања затечено је у тврђави 400 хуситских жена, које је краљ Матија послао у Срем да их поудају за Србе. Очигледно у поново колонизованом граничном Срему недостајало је женскиња, а у односу на јеретике и шизматике нису искрсавали проблеми због неразрешивости брака.

Контраверзни бројеви пресељених људи

Краљева политика пресељавања најпотпуније долази до израза у неколико ратних операција о којима су сачувани савремени извештаји. У некима од њих су наведени и бројеви пресељених људи, претерани, колико се могло утврдити. За време ратовања у Босни у јесен 1463. треба да је од Турака ослобођено 15.000 хришћана и одведено у Угарску. Приликом ратовања око Шапца, Зворника и Смедерева у зиму 1475/76. не спомиње се одвођење становника, вероватно због тога што су операције биле у домашају краљевих ратника међу којима је било егзодуса, пратили су походе које је краљ Матија упутио на Србију и Босну 1480. и у Србију 1481. Сваки од похода на Србију, ишли су долином Мораве, други чак до Крушевца, био је праћен огромним бројем исељених становника, по 50.000 што само у две године износи 100.000 душа. Извештаји помињу огромно дугу поворку кола на којима су биле породице и ствари пресељаваних становника, затим тешкоће на путу због рђавих временских прилика, техничке проблеме пребацивања преко Дунава. После другог похода досељеници су доведени у темишварски крај, одакле су се сигурно разишли по иначе слабо насељеном Банату и Поморишју, у које су Срби доспели већ ранијим сеобама мањих група. На другом месту сам изразио сумњу у тачност бројки које наводи сам краљ у писмима, ослањајући се на вести својих заповедника. То би значило да се на турској територији, која је била у домашају краљевих ратника међу којима је било и много Срба, угасило око 20.000 огњишта или 1.000 села, а то би покривало површину од 6 нахија величине београдске из почетка турске власти. Но, ако је стварни број пресељених био знатно мањи, чак упола мањи, опет то значи огромне пертурбације на обе стране границе. Треба само помислити на празан простор који је остао у Поморављу и сетити се да су дефтери из 1468. и 1476. говорили о сточарима који су у те крајеве сигурно насељени после пада Деспотовине. Сеобама из 1480. и 1481. морала је уследити нова колонизација, која је довела већ трећи талас становништва. А довела их је сигурно, јер је у походу 1493, настављајући политику Матије Корвина и после његове смрти, капетан Доњих Крајева Павле Кињижи, повео велики број становника из шире околине Смедерева и населио их у Угарску. Међутим, у походу у Посавину 1494. Турци су, сазнавши шта се спрема и становништво склонили у оближње планине, вероватно Цер. У последње три деценије XV в. било је сразмерно дугих периода формалног „примирја”, кад се преговарало и о одвученом становништву, при чему су се захтеви и једне и друге стране потирали. Иначе су се Турци залагали за то, да се забрани кретање преко граница, док су га Угри одобравали, не бојећи се бежања са свога подручја.

Олакшица за досељене Србе – ослобађање од плаћања црквене десетине

За српске исељенике из времена краља Матије веома су важна била настојања да им се положај олакша и да се трајно вежу за угарско тле. Највише ту долази до израза у верским односима. Одлукама сабора, досељени Срби су, као и остали православци били ослобођени плаћања црквене десетине, коју је убирала католичка црква. Од њих је упимана новчана дажбина „хришћански дипар”, чији је износ постепено увећаван. Ако би католик и православац заједнички обрађивали земљу, десетина је давана само од половине католика. Ипак је било спорова, понекад оштрих, али спорова је било и међу прелатима и феудалцима католицима. Краљ Матија је 1477. код папе Сикста IV издејствовао енциклику којом се католичким прелатима и свештенству у Угарској препоручивао толерантан став према иноверним дошљацима. Папа је тражио да хришћане грчког обреда не избегавају, не вређају у проповедима, да их не жигошу као неправилно крштене, да их примају у католичке цркве и сахрањују у католичка гробља кад то затраже, да им не ускраћују обреде ако нема православних свештеника. Све је то требало да придобије за католичку цркву и олакша покатоличавање. Међутим, са Србима се пресељавало и свештенство, које је одржавало везе са Светом Гором и православном јерархијом под турском влашћу. Старешина православаца у Угарској био је београдски митрополит.

Иначе Срби досељени у овим првим таласима, у предмохачком периоду, нису имали неке посебне привилегије, нити су живели по посебном праву. Положај поједиица или породице зависио је од социјалне средине у коју би се укључио. Земљорадници су обрађивали земљу под једнаким условима са другим сељацима. Многи су захваљујући личној слободи и бројности породица били у стању да прихвате неку плаћену војну дужност као хусари, „војници” у посадама тврђава или шајкаши. Потребе за ратницима су биле велике и удео Срба у војним снагама све приметнији уколико је време протицало, све до Мохача и покрета Јована Ненада.

Закључак: Пресељавања Срба су била принудна

Посматране у целини, најраније српске миграције показују извесне црте, којима би вредело посветити више пажње но што је то могуће у закључку овог предавања. Пре свега, оне су толико бројне и разноврсне да би се тешко могле свести на један тип и приписати униформни узроци. Иако су у крајњој линији иза свих или скоро свих догађаја повезани с Турцима, турским освајањима и турском влашћу, ипак се поводи појединих миграција, па и читавих таласа у знатној мери разликују. Из нашег истраживања, произлази, чини се, да је у тадашњим кретањима становништва сразмерно мало спонтаности, а веома много директне или индиректне принуде. Усудио бих се да додам да су покренуте и премештане много веће масе становништва, него што се то прећутно претпоставља, али наша историјско-демографска истраживања су толико неразвијена да је прерано стављати у било какав однос ове пресељенике према укупној тадашњој српској популацији. Најзад, ове ране сеобе су веома динамичне, у појединим крајевима, као што су Срем, Посавина и Поморавље и по три пута се сменило становништво у току једног столећа. О томе ће ваљати водити рачуна у резоновањима о пореклу становништва, о језичким појавама, народној култури итд.

ИЗВОР: Сима Ћирковић, историчар и члан САНУ, један од водећих познавалаца српског средњег века

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (24)

Одговорите

24 коментара

  1. 11. август 2017. у 07:33

    vojislav ananić

    Српска заједница у Мађарској

    Присуство Срба на подручју данашње Мађарске датира још из средњег века. Од краја 14. века до пада деспотовине 1459. године присутан је процес сеоба становништва Србије у северне крајеве. У деловима јужне Угарске на граници према Османском царству Срби су служили као погранична војска угарског краља.
    Број српског становништва знатно се повећава са Великом сеобом 1690. године, доласком око 60.000 људи који су прешли Саву и Дунав населивши се широм тадашње државе и стигли чак на север до Сентандреје. Ову Велику сеобу предводио је Патријарх Арсеније III Чарнојевић. У том периоду Срби постају велика етничка групација, која на основу царских Привилегија добија статус политичког чиниоца. Привилегије које је издао аустријски цар Леополд I загарантовале су Србима права, вероисповедну слободу, ослобађање од неких феудалних дажбина и остале битне повластице.
    У уметности долази до напуштања зографских форми и прихватања барокне културе. Сентандреја постаје уметничка целина каквих је мало у српској култури 18. века, о чему сведоче 7 барокних цркава и богата црквено-уметничка збирка музеја Будимске епархије. Посебну улогу одиграли су Кипријан Рачанин и Гаврил Стефановић Венцловић. На прелазу између 18. и 19. века долази до померања српског културног центра из Беча у Будимпешту, а затим у Нови Сад. Срби су у Будиму имали своје новине и били веома добро организовани. Године 1896. основана је Матица српска која је касније пресељена у Нови Сад. Бечки двор је дао угледнијим Србима високе чинове, племићке титуле и поседе за њихове заслуге (Чарнојевићи, Поповићи, Рашковићи, Текелије). Сава Текелија један од најистакнутијих и најобразованијих Срба тога времена завештао је своју имовину за добробит српског народа (богату библиотеку, имање за школовање српске омладине – Текелијанум). Тада су основан прве грађанске школе и гимназије, штампане књиге.
    Од краја 18. века српско становништво је у сталном опадању а узроци су различите природе. Највећи број опадања српског становништва забележен је оптацијом у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца када је своје домове напустило велики број људи.
    До Првог светског рата значајну улогу у неговању језика и културе имала је је Српска православна црква, као и у периоду између два светска рата мада је у том раздобљу знатно опао број становништва. Црква је поводом верских празника окупљала народ и уз помоћ свештеника и учитеља организовала разне приредбе и посела. Ове приредбе су у већини српских села биле позоришне представе, односно, аматерска друштва из насеља, која су сем представа изводила и разне игре, песме и музику. Оснивањем антифашистичког фронта (1948), који је касније прерастао у Савез јужних Словена у Мађарској, почео је нов период културног живота. У већини насеља оснивају се клубови у чијем оквиру раде и разне секције: фолклорна, музичка, драмска и етнографска. Ови нису били само за Србе, него су могли да се укључе и Мађари.
    То су били клубови у Поморишју: Батања, Деска, Сегедин и на југу: Сантово, Мохач, односно, насеља Медина, Ловра, Чип, Бата, Калаз, Помаз, Сентандреја и Пешта. У периоду 90. година прошлог века поменути клубови прерастају у фолклорна друштва и долази до значајнијег преокрета оснивањем Самоуправе Срба у Мађарској која је и данас једини релевантан представник у јавном и политичком животу Срба у Мађарској. Доношењем Закона о правима националних и етничких мањина у Мађарској 1993. године који наводи укупно 13 националних и етничких мањина и уводи самоуправни систем мањина. Према поменутом закону омогућено је и оснивање Земаљске самоуправе тј. Самоуправе Срба у Мађарској као кровне организације Срба у Мађарској. Највише тело замаљске самоуправе (ССМ) је скупштина која у овом циклусу броји 21 члана. На челу Самоуправе Срба у Мађарској налази се председник којег именује скупштина на 4 године, као и два потпредседника такође бирана на предлог председника што треба да изгласа скупштина.

    ИЗВОР: „Српске недељне новине“, Будимпешта

    Одговори

  2. 11. август 2017. у 19:19

    vojislav ananić

    СРБИ У МАЂАРСКОЈ

    Срби су једна од званичних националних мањина у Мађарској. По последњем службеном попису из 2011. године, у Мађарској је живело укупно 10.038 Срба. По регионима (жупанијама) тај број је био следећи:

    Budimpešta (Budapest) – 1.851
    Bač-Kiškun (Bács-Kiskun) – 795
    Baranja (Baranya) – 703
    Bekeš (Békés) – 582
    Boršod-Abauj-Zemplen (Borsod-Abaúj-Zemplén) – 45
    Čongrad (Csongrád) – 1.177
    Fejer (Fejér) – 156
    Đer-Mošon-Šopron (Győr-Moson-Sopron) – 79
    Hajdu-Bihar (Hajdú-Bihar) – 47
    Heveš (Heves) – 30
    Jas-Nađkun-Solnok (Jász-Nagykun-Szolnok) – 42
    Komarom-Estergom (Komárom-Esztergom) – 79
    Nograd (Nógrád) – 13
    Pešta (Pest) – 1.306
    Šomođ (Somogy) – 104
    Sabolč-Satmar-Bereg (Szabolcs-Szatmár-Bereg) – 23
    Tolna (Tolna) – 164
    Vaš (Vas) – 48
    Vesprem (Veszprém) – 67
    Zala (Zala) – 39

    Срби у Мађарској живе у низу насеља где обично не чине више од 2-5% становништва (до 300 Срба). Ова насеља су често удаљена и налазе се у неколико жупанија средње и јужне Мађарске (Пештанска, Чонградска, Барањска, Бач-Кишкун), што се неповољно одражава на стање српске заједнице. У целој Мађарској има свега неколико насеља са више од 100 Срба (Батања, Ловра, Сантово, Деска, Чип).

    Данас је једино већински српско место у Мађарској село Ловра (Лóрéв) на Чипском „острву“, заправо Дунавској ади јужно од Будимпеште. Најбројнија српска заједница живи у Батањи (око 350 Срба). Мање српске заједнице могу се и данас наћи по градовима као што су: Будимпешта (Будапест), Сентандреја (Сзентендре), Сегедин (Сзегед), Баја (Баја) и по мањим насељима попут Помаза (Помáз), Калаза (Калáсз), Деске (Десзк), Чобанца (Цсобáнка), Чипа (Сзигетцсéп), Сантова (Херцегсзáнтó), Сирига (Сзőрег), Батање (Баттонyа), Сентивана (Úјсзентивáн), Чанада (Магyарцсанáд).

    Поред наведених насеља постоји и низ других насеља, данас без Срба, али са очуваним сведочанствима њиховог некадашњег битисања, која укључују цркве, гробља, крстове на раскршћима, као и бројне топониме, за које данас месно несрпско становништво и не зна шта значе. Ово је случај са низом градских насеља средње и северне Мађарске, као и са неким селима Барање и Толне, одакле су се Срби масовно иселили после Првог светског рата.

    Историја
    Раздобље средњовековне Угарске

    Присуство Срба на подручју данашње Мађарске датира из средњег века. Мајка угарског краља Гезе II била је Јелена, рођака српског краља Уроша. Током средњовековног периода српско-угарске везе биле су снажне, мада су постојали и периоди међусобног неслагања и ратовања.

    Од 14. века и почетка османских освајања српских земаља на Балкану почињу сеобе Срба на север, ка подручју и земљама под управом средњовековне Угарске. У почетку су Срби служили као погранична војска у служби угарског краља.
    Раздобље османске управе

    После Мохачке битке, 1526. године, већина Срба се нашла под Турцима, који су завладали и великим делом територије данашње Мађарске. Током периода отоманске владавине у деловима Панонске низије у 16. и 17. веку, већина мађарског и католичког становништва је напустила неке од ових крајева и повукла се ка северу. Њих су заменили Јужни Словени (Срби, Бошњаци, Шокци, Буњевци и Хрвати). Они су били и главна војна снага отоманског царства на подручју Панонске низије. Забележено је да се у Будиму са будимским пашом могло разговарати на српском јер „тај језик знају малне сви Турци, а особито војници“.
    Крајем 17. века делови подручја данашње Мађарске којима су до тада владали Турци дошли су под контролу Хабзбурговаца. У овом периоду, тачније 1690. године, десила се Велика сеоба Срба, којом је српски елемент у овим крајевима знатно ојачан.
    Током 19. века Срби су на подручју данашње Мађарске и даље чинили значајан део градског становништва, али њихов удео и значај је био у опадању. Већ почетком овог века у „најсрпскијој“ Сентандреји они губе већину, а крајем века има их мање од 20%. Активност Срба постепено се помера ка југу Панонске низије, ка подручју данашње Војводине, где су Срби били много бројнији и чинили су већи удео у становништву. Ово се посебно снажно осећало после Револуције 1848/49. године, која је из корена уздрмала мађарско-српске односе.

    Срби у Мађарској након 1918.

    После Првог светског рата 1918. године велики (јужни) делови некадашње Аустроугарске претежно настањени Јужним Словенима ушли су у састав новооснованог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (касније названог Југославија). Од територија под управом некадашње Транслајтаније или угарског дела Двојне монархије, у оквир нове јужнословенске државе ушла су подручја настањена великим бројем Срба: Хрватска-Славонија (тада је укључивала Срем), Бачка, Банат и Барања. Према Тријанонском споразуму, један део овог подручја, са поглавито мађарским становништвом, тачније северни део Барање и најсевернији, мањи (15%), део Бачке, био је укључен у границе новоосноване независне мађарске државе (од 1918. ови простори су били под војном и цивилном управом Краљевства СХС). Због незадовољства новом граничном линијом, на северу Барање и Бачке је 1921. године од стране локалног (углавном српског) становништва успостављена краткотрајна Барањско-Бајска Република. Она је обухватала подручје данашње мађарске Барање и део северне Бачке око града Баје. Председник републике је био сликар Петар Добровић.

    Тријанонски споразум био је кључан за односе између Срба и Мађара на подручју данашње Мађарске. Војска Краљевине СХС иселила је део српског становништва са подручја која су према Тријанонском споразуму припала Мађарској (околина Печуја и Сегедина посебно) на подручје Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, највише на простор данашње Војводине, да би после тога овај споразум био ратификован од стране обе државе. У следећим годинама исељавање Срба у матицу је настављено, тако да је у овом раздобљу (1921 – средина 1930-их година) са подручја данашње Мађарске у матицу „оптирало“ (добровољно се иселило) око 2/3 српске заједнице. Овоме је подстицај давао и тадашњи епископ будимски Георгије Зубковић. Готово целокупно српско становништво већински српских села Шарока (мађ. Сáрок), Деске (мађ. Десзк), Илочца (Иллоцска), Сентивана (мађ. Úјсзентивáн), Сирига (мађ. Сзőрег), Мајиша (мађ. Мајс), Иванде (Ивáндáрда) и Сечуја (мађ. Дунасзекцсő) се иселило. Из неких насеља, нпр. Српска Нана, се потпуно иселило преостало српско становништво. Нови ударци српској заједници били су Други светски рат и касније размимоилажење Мађарске и СФРЈ после резолуције Инфорбироа. Све ово допринело је смањењу бројности и удела Срба по матичним насељима, па се постепено као основни чинилац смањења броја Срба наметнуло „тихо претапање“ кроз бракове и друге друштвене везе у претежно, мађарско окружење.
    Етничко подручје Срба и Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века(према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)

    Током прве половине 18. века, Срби и други Јужни Словени били су већинско становништво у низу мађарских градова, попут Будима (део Будимпеште), Сентандреје, Баје, Печуја, Сегедина. Међутим, после одласка турске власти ови градови су углавном били мали и неразвијени.

    Печуј – забележено је да су 1698. године више од половине становништва Печуја чинили Јужни Словени (укључујући и Србе). Будим – 1715. године град Будим имао је 1.539 кућа, од тога јужнословенских (углавном српских) 769, немачких 701 и мађарских 68. Баја – 1715. године град Баја имао је 237 кућа, од тога 216 јужнословенских (Срби и Буњевци), 16 мађарских и 5 немачких. Сентандреја – 1720. године 88% становништва Сентандреје били су Јужни Словени, углавном Срби. Сегедин – 1720. године, у Сегедину је било 193 дома, од којих 99 српских.

    Године 1910. пописано је 26.248 људи који говоре српским језиком на подручју данашње Мађарске. Овај број се у следећим пописима стално смањивао:

    1921. – 17.132
    1930. – 7.031
    1941. – 5.442
    1970. – 11.177
    1980. – 3.426
    1990. – 2.953

    На последњем попису, после периода демократизације и отварања Мађарске ка свету, број Срба се повећао (2001. – 3.388).

    Данашње стање

    Данас је српска заједница у Мађарској малобројна, али и посебна по томе што је најшколованија од свих других мањинских заједница. Међу Србима је забележен највећи постотак високообразованих и најмањи постотак припадника без свршене основне школе. Вероватно је то последица великог удела Срба у градским срединама, нарочито у престоници, Будимпешти, и њеној ближој околини. Као и све друге мањинске заједнице у Мађарској (изузев ромске) Срби се суочавају са тешкоћом губљења националне посебности путем веома честих међунационалних бракова. Велику помоћ у очувању српског идентитета пружа постојање Будимске епархије Српске православне цркве, са седиштем у Сентандреји.

    Исечак из текста „Срби у Хабсбуршкој Монархији“, са сајта http://www.zapadnisrbi.com

    Одговори

  3. 15. август 2017. у 06:15

    vojislav ananić

    СЕНТАНДРЕЈА, БИЛА ЈЕ НЕГДА ФАРОС СВЕТИЛНИК СРПСТВА (ЈАКОВ ИГНЈАТОВИЋ)

    Варошица на горњем Дунаву, повише Будима, чије лепо име, у повесном звуку и одјеку, има у Српству важно значење и драж недовољно познатог места, које је по неким истањеним, а ипак вазда присутним спонама неотуђиво везано за матицу националне духовне баштине. Те споне су данас, наизглед само, родољубиво-осећајне приро¬де. А, заправо, оне су историјског својства и ткива. Јер, у Сентандреји се налазе незаобилазни и још увек недовољно познати белези српског постојања на горњем Подунављу.
    На сентандрејском баиру, подно тек подигнуте брвнаре, манастирске црквице Св. јеванђелисте Луке, досељеници су 1690. положили мошти кнеза Лазара за које вероваху не само да су свете и чудотворне већ и да овде, у туђини, чувају успомену на негдашњу националну државност. Није то био само сакрални чин већ и чин историјске свести. Те мошти је пренео у Сентандреју патријарх пећки Арсеније III Чарнојевић, челник оне сеобе Срба, која се са разлогом одавно назива Великом. А ту сеобу, која је била налик на оне библијске изласке заблуделих племена, штедро је описао даскал Стефан Раваничанин, који се и сам запутио из свог славног пострига у далека и неизвесна панонска пространства. Тај његов опис је сажет као порука предата у мимоходу, а јасан и бридак као заклетва. Осећају се у њему и простор и време. Учини нам се, читајући га, као да кроз дунавске ритове, поред рукаваца и проширених разуђених обала, обраслих треком, рогозом и врбацима, кроз измаглицу која зауставља погледе и надања, назиремо кретање дуге поворке у њеној историјској процесији:
    ,,Малу же нашему народу бјегу јемшу се уз Дунав горе: једни на ладијах, ини же на конјех и колесах, други же пјеши, јакоже и аз сиромах. 40. днеј бист нам пут хожденија. И придохом Будиму граду. Тамо же светјешиј патријарх Арсеније Чрнојевић и неколико владика и от многих монастиреј калуђери и человеци многи от всеј земли сербскија, мужески пол и женски. Такожде и ми, житељи Раванице, иноци с моштими светаго в царех кнеза Лазара србскаго. И в’селихом се на некоје мјесто више Будима зовомо Сентандреја… И ту с’градихом хиже, како који може: и церков в’здигохом от древа, близу брега Дунајског, и ту положихом мошти светаго кнеза Лазара србскаго…” Одиста, са мало речи пружено је пуно. Историји и машти.
    На оном месту где је била мала црква Св. Луке, до које се Дунав често изливаше, Сентандрејци касније подигоше високи стуб са јонским капителом и на њему поставише метални крст. Тако учврстише трајни белег, култно место Лазареве, по моштима које су ту биле положене. Код овог крста вазда се задржаваху, у појању, оне торжествене сентандрејске барокне литије — ,,прошеције”, у којима су ношени црквени барјаци свих цехова, иконе, рипиде, крстови и чираци, дајући тако, и на овом месту, Лазаревом култу обновљена барокна обличја. Овде, на крајњем северу српских разливања преображај културе започе на чврстим темељима националне традиције и духовности. У првој половини XVIII века српски барокни покушаји ослоњени су били, још увек, на те древне темеље.
    Осим Лазаревог култа — и светосавског, који је у Угарској земљи био главки стуб српског верозакона — у Сентандреји је брижно чуван и спомен на Арсенија Чарнојевића. Ту се патријарх најдуже задржавао. Недалеко одатле се, више села Збега, на једном извору под брегом одмарао. Касније, на том месту, сентандрејски трговци начинише скромну барокну чесму и назваше ово, тада већ заветно место, „Патријархова вода”, или „Стара вода”.
    У Сентандреји је Чарнојевић бринуо о раштрканом свом илирско-расцијанском народу, о царским привилегијама, о ,,вицегенералу” Јовану Монастерлији. Одавде је одлазио у Беч важним народним пословима. Овде је 6. септембра 1704. примио поруку Фрање Ракоција да „против Дома Аустријског оружје дигне” — што, разумљиво, није могао прихватити, наслућујући одмазду. У Сентандреји је служио архијерејске литургије на антиминсу који је тих година поручио из Беча. Одавде је са својом пратњом јездио на брзим коњима, најчешће десном страном Дунава, у Српски Ковин на Чепелској ади, одатле у манастир Грабовац, из Грабовца у Барању, па у Славонију, у Хрватску, све до Марче и Лепавине, да враћа преотето стадо из унијатских торина. Из Сентандреје је молио цара Леополда I за одобрење да у Сечују на Дунаву, уз своје намеравано седиште, оснује православну схоластичку гимназију и српску типографију, што — на жалост — није измолио.
    Патријарх није стално боравио у Сентандреји, али се у њу стално враћао. Овде је имао свој скромни двор, боље рећи конак, у чијој су се свечаној одаји запажали „образи ћесарски на стенах” (портрети аустријских царева) и „град Москва на хартији шчампата” (бакрорез). Ту су биле и његове књиге, махом богослужбене и теолошке садржине, Богородичина икона и икона Распјатије Христово. Најчешће је овде стизао о празницима. Тих дана би се, када би зазвонило са првих тек подигнутих дрвених звонара, пронела вест да he у цркву, у свој народ, доћи патријарх, сам Арсеније Чарнојевић „општи отац и учитељ”, кога су овдашњи Срби очекивали као Месију, а који је свој народ називао „славеносерпским Израиљем”. Тада су нови Сентандрејци журно пристизали на освећена места, молећи се дуго и тражећи у молитвама пуно. Више од саме литургије народ је, после чинодејствија, очекивао беседу, живу реч, из које ће докучити нешто више о српским правима и Привилегијама, о аустро-турским ратовима, о славној бит¬ки код Сланкамена (1691), о Карловачком миру (1699), о грофу Ђорћу Бранковићу, о цару у Бечу, о једноверном цару у Русији, и о другим, за њега важним, збивањима и људима. Ако се о томе не би беседило, после богослужења би Сентандрејци питањима салетали свештенике, монахе и архијереје. А њихови одговори су примани као утехе и моралне поуке, као политички говори. Било je то нацио¬нално и верско окрепљење у годинама тешких искустава и искушења. Тако je у црквама и око цркава владало не само молитвено већ и национално-политичко расположење.
    У то Чарнојевићево доба, и знатно касније, током целог века просвећености, у Сентандреји су Срби били најбројнији. Сентандреја је тада добила изглед и етнички састав српске вароши. По сокацима, на пијаци код крста, по црквама, у механама, цеховима, дућанима, у магистрату, по виноградима, на обали Дунава, на гробљу — свуда се српски говорило, певало, проповедало, појало, псовало, запевало. Највише су се истицали занатлије и трговци, који су се споразумевали на неком чудном српском језику, спотичући се о турске, грчке, арбанашке и влашке речи и узречице, у галами која је трајала од ране зоре до мрклог мрака. Јер, не треба заборавити, међу њима није било само оних који су дошли са Косова и из Метохије, већ и оних који су стизали из Јегејске Македоније, од Мосхопоља, као и оних од Пожаревца и Ћипровца, и из других крајева Балкана. У Сентандреји су дућане и занатске радње отварали, по избору робе и изради налик на оне левантске. Поред презапослених бакала, у трговини, и механџија који су имали свог заповедника механџибашу, међу занатлијама је највише било ћурчија, сабова, чизмара, терзија, сапунџија, кожаратабака, симиџија, баш као и у суседном српском Табану, испод Будимског града. По томе, као и по одећи својих житеља, Сентандреја је првих деценија XVIII века личила на шаролику оријенталну насеобину, која још није имала варошко обележје.
    Један део Сентандрејаца бавио се земљоделством, најчешће виноградарством. Населивши варошицу, они су се раширили по сентандрејском хатару, питомим обронцима пилишког побрђа, где су засадили лозу, коју су из својих крајева доносили. У том винородном хатару дали су потесима своје називе, који су се још дуго, до наших времена, по катастрима и мапама, тако водили. Ти су називи народни донесени, као и лоза, са Балкана далеко на Север: Орловача, Ћуковац, Букмировац, Бела Вода, Девојачко Брдо, Трешњева Вода, Демир-Капија, Козарник, Водице, Светли Каменац и најчувенији потес — Стара Вода — извор, ходочашће Сентандрејаца, култно место, успомена на Чарнојевића.
    Занимаће нас, свакако, како се живело и како се мислило тих година у Сентандреји — ако je то уопште могуће докучити. Како je то све изгледало у време Јаше Игњатовића, захваљујући њему врло je добро познато. Али, како je било првих деценија XVIII века тешко je сазнати, jep не постоје слични романсијерски, реалистички описи житеља сентандрејских. Ипак, уз помоћ архивске грађе, а помало и наслућивања, може се макар завирити у сентандрејски друштвени живот тих година. Тако ћемо се задржати на једној Уредби за српске цркве, коју је у Сентандреји саставио и потписао београдско-карловачки митрополит Мојсеј Петровић, када је путовао из Беча у Беофад. Било је то 5. јула, по старом календару, 1728. године. Из те Уредбе сазнајемо нешто више не само о црквеним већ и о моралним, и, што је посебно важно, о социјалним приликама у Сентандреји. Наиме, тим прописом се решавају практичне, црквено-свештеничке обавезе, распореди богослужења и остало, при чему се налаже паросима Ћипровачке цркве да после јутрења одмах служе литургију, како би на њу могли редовно долазити слуге, слушкиње и остали млађи. Свештеницима се ставља у дужност да сваког месеца свете водицу у свим кућама своје парохије. Уредбом се егзекутивно поставља да се пред Саборном црквом обавезно начини „дрвени јарам у који ћe се преступници вере и морала ставити, а варош је дужна давати асистенцију… У јарам ћe се метати сви они који псују или раде у празничне и недељне дане.”
    Ова Уредба даје стварну слику о строгости српске црквене хијерархије према својим верницима. Под претњом јавне и унижавајуће казне „јармом” грађани се обавезују на црквену дисциплину. Тешко је данас сагледати све побуде београдско-карловачког митрополита због којих је тако сурово запретно Сентандрејцима. Намера је, свакако, била да се народ, ако не милом, онда силом обавеже да долази у цркву, како би се могао одупрети покушајима унијаћења. Било је, вероватно, и других разлога, које бисмо данас могли сагледати у настојању за сузбијањем неморала у народу, при чему се мисли на пијанство, пљачке, блудничење и остале пороке, који су се лепили за овај народ у годинама сеоба и опште несигурности. Због моралног опуштања морао је Гаврил Стефановић Венцловић, и остали општи духовници и беседници, држати често придике о понашању, о кроткости и добродетељи. Све те лепе речи, изговорене са амвона, изгледа нису биле довољне, па је митрополит прибегаво другим средствима. — Занимљив је одговор сентандрејске општине — танача, који је потписао Јосиф Јорговић, биров. Општинари се слажу са основним захтевима Уредбе, а немају ништа ни против ,,јарма”, ал и из њиховог писма јасно се назире слика друштвеног стања Срба у Сентандреји. Наиме, у писму се, измећу осталог, каже: ,,… да им се чини, на основу изјаве сиротиње, да је много што се наређује да свештеници имају сваког месеца ићи по кућама и светити водицу, јер многи не могу ни свеће ни тамјана купити за то свећење, а камоли сваког месеца плаћати свитком прописану таксу”. Као заштитник сиротиње овде се јавља представник имућнијег слоја грађанске класе. Његово име је забележено на икони Деизис са фризом апостола, насликаној и датованој 1721, јер је он са неколико својих пријатеља био ктитор првобитног иконостаса за Благовештенску цркву. По тада демократским начелима младе српске грађанске класе и по моралним осећањима, општина се ставља у одбрану сиротиње и покушава да је заштити од нагомиланих црквених дажбина. Ово писмо истовремено разбија и ону стару предрасуду да су у Чарнојевићевој сеоби кренули на Север све сами имућни људи, а посебно да су Сентандреју населили само богатији, и да су одмах по сеоби дизали високе барокне цркве. — Било је, нема сумње, и сиротиње у Сентандреји.
    А какве су биле сентандрејске цркве тих година? Непосредно после сеобе досељеници су брзо подигли овде своје скромне богомоље — брвнаре, које су пре подсећале на бачије из планинских крајева него на варошке цркве. Тада су се још надали да су овамо дошли на недуго време и да ћe се, у срећни час, после победе хришћанског оружја над богомрским Турцима, вратити у своју домају. Отуда и цркве брвнаре. У јужном делу насеља, на будимском путу, подигли су цркву Св. арханђела Михаила, коју, по досељеницима из овог краја, назваше Пожаревачка. Други, пак, из околине Ћипровца, начинише од греда и дасака цркву Светониколајевску, која одмах доби име Ћипровачка. У самом центру насеобине, на пијаци, подигоше сличну црквицу посвећену Благовестима. На северној страни, недалеко од вишеградског друма, занатлије табаци, који су се бавили прерадом коже, истих година саградише Преображенску или Табачку цркву. Испод Клисе, близу старе католичке цркве, изгледа да су затекли мању цркву посвећену Успењу Богородице — она постаде Саборна, а називаху је још и Београдска црква. На југозападној страни настала је Оповачка, а у Збегу, Збешка црква, посвећена Силаску св. Духа.
    У времену које прате оскудица и још неразгранато занатство и трговина, а пре свега она неминовна несналажљивост у новим и не лаким животним условима, стижу у ове крајеве, посебно у Сентандреју, путујући иконописци — зографи, јер је тих година потражња за иконама била велика. Непознати сликари, махом монаси и свештеници, придошлице са Југа, често Грци или Цинцари, задовољавали су нужне потребе народа за иконама које су све више значиле духовно, али и национално упориште православних Срба, охрабрујући њихову оправдану и стално присутну бојазан, готово страх, од католичког утицаја и честих пресија. Верска осећања, која су иконе подстицале и одржавале, нису имала у свести српског народа само религиозно-мистични смисао. Универзална хришћанска религиозност често је замењивана вером у своје православно и национално биће. Отуда је и разумљиво што су иконе, настале тих година, исхитрене, наивне копије старијих поствизантијских узора. Српском народу су у новој, етнички и верски страној средни пружале утеху ове псеудостаре иконе, које су за њега значиле трајање национално чуване православие вере, и у крајњој линији, морално учвршћење националног и верског осећања и неповредивости. Отуда поручивање икона прате захтеви црквених општина да оне буду насликане по православној иконографији. Када је 1732. године наручена икона за будимско-сентандрејског владику Василија Димитријевића, његов архиђакон је непознатом сликару наложио да прво наслика малу икону (скицу), па у писму владици додаје: „Да видимо да может трефити по начину образов свјатија матере наше восточнија церкве и ако видимо да может трефити хочем погодити”.
    У Сентандреји је тада, при храму Св. Луке, основана и преписивачко-илуминаторска радионица, коју је предано водио, поучавајући млађе монахе и сам пуно радећи, скромни и вредни „општи духовник” Кипријан Рачанин. У овој радионици, која је пре подсећала на средњовековну манастирску скрипторију него на савремену калиграфско-цртачку школу, преписиване су богослужбене књиге, често украшаване цртежима, заставицама и иницијалима.
    За неколико година, које нису биле наклоњене мирном и стрпљивом раду, а које је сам Кипријан обележио речима: ,,у велицеј бури и метежу”, преписано је у Сентандреји доста рукописа, обредних и црквених књига. Највећи број рукописа потиче од руке самог Кипријана. Стари преписивач је показао скромне цртачке могућности, али је ипак његова даровитост неоспорна. Ученик Кипријанов у вештини преписивања и украшавања књига био је Гаврил Стефановић Венцловић — „јеромонах Гаврил, више Будими Сентандреј, от храма светаго Луки пострижник”. Он се, међутим, прославио као надахнути песник, преводилац и проповедник, из чијих, тек недавно обелодањених рукописа упознајемо пребогати дух српске ранобарокне епохе. У Венцловићевој књижевној оставштини, разноликом и разбокореном делу, искрено доживљени барокни литерарни стил стапао се са српском и туђом традицијом и новијим, углавном руским утицајима, да би у појединим стиховима и другим текстовима зазвучао изворно, особено и непоновљиво. Без сумње, овај свестрани списатељ поетског духа целим својим бићем је осетио време, а добро је познавао осећања српског народа у Сентандреји и другим местима где је боравио.
    Када је реч о Венцловићу, намеће нам се његова песма Новогодишња здравица 1732, испевана бољим данима, које песник наслућује и најављује стиховима изниклим из оних архаичних и лепих здравица народне усмене књижевности. Ова песма најављује бољи живот Сентандрејаца, а ту се одмах стварају услови за развој уметности. У суштини, песма није само поетски већ и историјски белег времена. Непријатне успомене требало је предати забораву и веровати у дане који долазе… У исто време коначно је одбачена нада у повратак. Требало је остати. И тако, постепено, смиривали су се, овде, и постајали граждани сентандрејски.
    Занати и трговина, па и чувено вино, почеше доносити лепу зараду. И поче берићет. Скупљали су се форинте и златници у кесама, чекмежетима и еснафским шкрињама, али и у касама с тробрављем Славено-сербског обшчества сентандрејског. Чини се да ни у једном познатијем месту у Подунављу нису тада живели тако вредни и тако вешти српски трговци и занатлије као у Сентандреји. Подсетимо се да су само осам година после сеобе сентандрејски трговци добили царску привилегију, а од тада датује и званични назив њихове организације — Српско привилегијално сентандрејско трговачко друштво. Њихови наследници већ у другом колену подигоше онај дивотни барокно-рокајни мраморни крст на средни сентандрејског трга, тада пијаце. Амблем тога друштва, који се и данас налази уклесан на капијама некадашњих трговачких кућа, састојао се од двоструког крста, котве и броја четири. Крст указује на хришћанску, православну веру, котва на наду, на дунавске трговачке путеве, а број четири на утврђену, поштену трговачку добит од 4%. Па ни та зарада није долазила лако. Требало је носити еспап и занатске рукотворине по вашарима и пијацама, морало се поранити, окаснити, покиснути, коначити по друмовима, путовати колима до Јегре, Мишколца, Стоног Београда, Ђура и Коморана, а спуштати се и ниже, до Српског Ковина, Баје, Сегедина и Сомбора, некад одлазити у Турску, до Солуна и Цариграда. А Јаша Игњатовић је забележио чак и то да су у то доба Краков и Лајпциг ,,били трговачке пијаце Сентандрејаца”.
    Када су се мало средили и обогатили, српски граждани су, свакако, осетили потребу да свој живот извуку из скромне свакодневице у којој је још увек господарила балканска патријархалност. О лепшем и веселијем животу слушали и сазнавали су од оних који су долазили „из света”, са путовања, трговине, ратова, вандровке, а потом и из школа. — Позни барок био је стил који је одговарао новим расположењима.
    Сентандреја је постелено мењала лик, а њену силуету обогатиле су варошке куће, које су старим Сентандрејцима личиле на праве палате, на спрат, са дућанима и магацинима у приземљу, са лепим стамбеним одајама, пространим подрумима и високим таванима, који су служили и као складиште робе. Али, треба истаћи, највећу пажњу Сентандрејци су поклонили својим црквама. На истим местима на којима су биле цркве брвнаре, почели су да подижу високе храмове од цигле и камена, монументалне за ондашње прилике, задивљујуће и за садашње појмове.

    Одговори

  4. 15. август 2017. у 06:17

    vojislav ananić

    II

    БАРОКНО ДОБА
    Преображај је захватио све видове друштвеног живо¬та. Варош еснафлија, Српског привилегованог трговачког друштва и искусних виноградара — подрумара убрзо подиже главу, стреса са себе изанђалу копрену левантских навика, упиње се из петиних жила да се покаже у новом руху, да се докаже пред собом и пред радозналим погледима суседа и оних из удаљенијих вароши по целој Карловачкој митрополији. И доиста, Сентандреја је око средине XVIII века брзо узнапредовала и укључила се у општи економски процват тако видљив у највећем броју угарских вароши и варошица, а поготово у оним где су поред Мађара живели и Срби и Цинцари. Промене су биле нагле. Видне из године у годину.
    Нове барокне цркве — складног стаса, лепих облика, накићене и урешене иконостасима разлисталог позлаћеног дубореза, иконама непознатих зографа и знаних иконописаца, уметнички обликованим црквеним сасудама од племенитог метала и другим култним и културноисторијским предметима, међу којима се истичу, на једној страни окови јеванђеља, а на другој оне чувене сентандрејске надгробие плоче у порти Саборне цркве и споменици на гробљу — наследите имена првобитних брвнара богомоља, на чијим местима су подигнуте. — Све је добијало барокне облике.
    Од пете до девете деценије XVIII века Сентандреја је била право градилиште. На једном месту ископавана је земља за црквене темеље, а само мало даље подизан је високи звоник. Тако је, тада, било у Сентандреји. Чини се да ни у једној вароши Подунавља где су Срби живели није било, у исти мах, толико дунђера, цимермана, каменорезаца, дуборезаца, позлатара и иконописаца као у Сентандреји. А кад мајстори, уметничке занатлије и сликари приведоше послове крају, указа се барокна Сентандреја, готово иста каква је данас. Постигла је то, безмало, само једна генерација. Прво колено је створило материјалне услове; следеће је највише градило, наредно је наставило, али је већ уживало у благодети и лепоти вароши. Њихови, пак, наследници већ у првој половини XIX века почете да сиромаше — материјално, духовно и национално. Прича о Сентандреји сва је исказана у првом делу; ту су њено барокно предисловие, потом барокни замах и цела њена уметничка суштина, завршно са облицима рокаја и неокласицизма; други, дужи део приче, у којем преовладава мирни ток збивања без важних догађаја, готово је јалов.
    Успон Сентандреје у барокној епохи треба посматрати као саставни део оног процеса који је тако типичан за српску културу на најширим подручјима Угарске. Разумљиво, иза идеје о европејизацији, која је подразумевала барокну уметничку опредељеност, стајали су, у првом реду, архијереји Карловачке митрополије, црквени и политички вођи српског народа у XVIII веку, чије су заслуге за развој националне културе неизмерне. Наглашавајући удео српске грађанске класе у развоју уметности, не треба изгубити из вида да је барокни стал естетски устоличен политиком црквене хијерархије, и да je она — знатно образованија од занатскотрговачког сталежа — била иницијатор великих уметничких промена у архитектури, сликарству, графици и примењеној уметности. У оном познатом развојном процесу, од зографа до барокних сликара, основни покретач није био само новац, који је родољубиво грађанство дарежљиво прилагало, већ, пре свега, уметничке идеје које су ширили архијереји. После друге сеобе Срба (1739) и доласка Арсенија IV Јовановића — Шакабенте на престо Карловачке митрополије, однос српске црквене хијерархије према култури и уметности битно се изменио. Сам партијарх је био велики мецена, а уз то је схватио и да je барокни преображај српске уметности историјска неминовност. Окружен са своја два егзарха и одана сарадника, Павлом Ненадовићем и Јованом Ђорђевићем, који су и сами постали знаменити митрополита, патријарх Арсеније IV обележава нову културну епоху. Од његовог доласка у Сремске Карловце, Митрополија je посветила посебну пажњу преображају ликовне уметности. Ове естетске идеје најоданије су прихватане у Будимској епархији, посебно у Сентандреји, где је, уосталом, и било највише материјалних услова за овакве подухвате. И баш због тога треба подсетити да је Сентандреја била столица будимских епи¬скопа, који су, спроводећи духовне поруке и захтеве Митрополије, битно утицали на њен уметнички раст.
    У Сентандреји je тада столовао Василије Димитријевић, „православии архијереј будимски, столнобеоградски, сигетски и мохачки”, како je гласила његова званична титула. Био je то владика суморног и суровог лика, али енергичног израза, како га је приказао непознати, вероватно бечки сликар на портрету сликаном око 1740. године. Он je спровео бољу организацију Будимске епархије, а успешно je наставив борбу против унијаћења и католичке пропаган¬де. У исто време помно je бдео над свим пословима који су се тицали развоја црквене уметности у Будимској епархији. Од његовог архијерејства почиње убрзана изградња вели¬ких барокних цркава, долазак бољих иконописаца, о чему у архивама Сентандреје и Сремских Карловаца постоје доку¬мента. Закључује се да су потчињени били обавезни да га обавештавају и о најмањим грађевинским и уметничким пословима, о чему постоји пуно историјских вести, које се срећно уклапају у биографију овог епископа. Занимљиво је прелиставати те старе документе, који најуверљивије указују на културне заслуге Василија Димитријевића. У једном писму из 1732. јавља му архиђакон из Беча да је нашао сликара за икону и моли га да пошаље новац за тај рад. Идуће године жале му се из православие црквене општине Стоног Београда да језуити спречавају завршне радове на цркви, па додају да су се жалили и магистрату и команданту, али су и они немоћни са језуитима. Из исте године је и писмо Срба из Пеште, који јављају владици да је при храму Св. Ђорђа запослен иконописац, Грк, путујући калуђер. За време боравка владике Димитријевића у Бечу године 1734, сентандрејски поп Нешко Цвејић упутио му је чак једанаест писама — извештаја о радовима у Сантандреји; у писмима је реч о грађењу новог звоника Саборне цркве, о подизању „јабуке” и крста. Из Будима, пак, 1735. пишу владици у Сентандреју да је извесни Софроније из Арада дошао да купи сликарске боје, а 1739. зограф Калиник га обавештава писмено да је хтео да по његовом налогу иде у Карловце, али је због куге у Срему остао у Сентандреји и моли га да му дозволи да се смести у „Ћипровачку келију”. Ту су и писма из Барање о подизању цркава и о обнови цркве у Мохачу. Више писама је примио владика Димитријевић и из манастира Грабовца 1733—1736. Игуман „јеромонах Василије са братијом” често му пише о свим етапама градње нове манастирске цркве и о сликању икона. То је и разумљиво јер је та велелепна црква подигнута „благословенијем и ктиторством преосвјашченаго Господина Василија Димитријевића” — како стоји забележено у рукописном Летопису манастира Грабовца. Од посебног је значаја Уговор о градњи нове српске цркве у Будиму, који је 29. марта 1741, по одобрењу Василија Димитријевића, склопила црквена општина са познатим градитељем Адамом Мајерхофером.
    Разумљиво, владика је посебно бринуо о градњи цркава у Сентандреји; поред издашне материјалне помоћи, забележене у парусијама, он је стално разговарао и преговарао са мајсторима разних струка и са иконописцима. За његово време у Сентандреји је подигнут торањ Саборне цркве (који је насликан на његовом портрету), а сазидане су, чак, три цркве, чију је градњу пратио и које је осветио: Збешка (1738), Преображенска (1741—46) и Оповачка (1746). Нема сумње да су на његов позив дошли у Сентандреју зографи који су сликали иконостас Пожаревачке цркве; царске двери са стаблом Јесејевим, за српску цркву, оновремени манастир, у Српском Ковину (сада у Српској црквеноуметничкој збирци у Сентандреји) и фриз апостола за цркву Св. арх. Михајла и Гаврила у Острогону (сада такође у Сентандреји). У његове заслуге треба уписати и долазак украјинских иконописаца, који су 1746. сликали иконостас Преображенске цркве. Осим редовне кореспонденције са митрополитом Вићентијем Јовановићем и Арсенијем IV Јовановићем, сачувана су и његова писма политичке садржине; једно такво протестно писмо упутио је будимском поджупану жалећи се на погрешно тумачење српских Привилегија, посебно на изједначавање Срба са мађарским јобађима—кметовима. Не треба заборавити ни то да се владика Василије дописивао са Гаврилом Стефановићем, који му титулише „Господину архипастиру и благоразумном учитељу и правитељу Христова стада”, и са зографом и бакроресцем Христофором Жефаровићем, који га у писму ословљава „учени наш господин будимски епископ”.
    Сакупљене су овде само неке вести о Василију Димитријевићу. Биће да их има још, мада се и из ових може назрети његов духовни лик. Сада је јасно да je својим великим трудом и разумним залагањем највише учинио на обнови српске сакралне архитектуре и сликарства у Будимској епархији, посебно у Сентандреји, где je у крипти Саборне цркве сахрањен 1748. године.
    За новог будимског епископа хиротонисан je у Сентандреји Дионисије Новаковић, раније слушалац Духовне академије у Кијеву, коју је завршио са најбољим успехом, а потом професор Латино-славјанске школе у Новом Саду. Он је један од најобразованијих сентандрејских српских архијереја XVIII века. Изузетна ученост Дионисија Новаковића, као и књиге и списи који су пре штампања преписивани у великом броју примерака, имали су јако интелектуално дејство на његове сараднике, свештенике, чланове црквених општина и на сентандрејске грађане. Епоху просвећености обележио je на видан начин. Најбољи познавалац кијевске барокне црквене уметности код Срба, он je у Сентандреји показао колико му je стало до даљег успона вароши, посебно градње нових цркава, мада украјинске стилске узоре није преносио. У току његовог владичанства, од 1749. до 1767, сазидане су још четири сентандрејске цркве: Благовештенска (1752), Ћипровачка (1753), Пожаревачка (1759) и Саборна(1756—1763), као и неколико цркава у другим местима Будимске епархије. Данас се само издалека може наслутити како je то био обиман посао и колико је владика Дионисије Новаковић заслужан за барокну изградњу овог града.
    За кратког архијерејства у Сентандреји епископ Арсеније Радивојевић (1770—1774), иначе родом из ове вароши, започео је зидање епископске резиденције, приземне зфаде без неких просторно-архитектонских особености. У његове заслуге требало би уписати избор и ангажовање оног врсног каменоресца који je исклесао северни и јужни портал саборне цркве, као и мајстора који је у гвожђу исковао оне две портанске капије за исту цркву. Више je на уметничком плану урадио епископ Софроније Кириловић. Он je претходно девет година управљао манастиром Грабовцем, за које време je био добро упознат о градњи цркава у Сентандреји и у Будимској епархији, док je његовим ,,трудом и трошком” начињен и насликан иконостас грабовачке цркве. Избором за епископа, прво будимског, а потом темишварског, joш се више старао о подизању цркава и о сликању икона, показујући истанчани укус и познавање стила. За време његовог архијерејства (1774—1781) подигнут је монументални торањ сентандрејске Саборне цркве, а тада је склопљен и уговор са Василијем Остојићем за сликање иконостаса ове цркве, као и са Јованом Грабованом и Григоријем Поповићем за сликаьье икона на иконостасу српске цркве Св. Јована Крститеља у Стоном Београду. После краћег архијерејства Стефана Стратимировића Будимском епархијом (1786—1790) и његовог боравка у Сентандреји, за еписко¬па будимског постављен је Дионисије Поповић (1791—1828), раније епископ и митрополит београдски. Његов штићеник и сликар био је Будимлија Михајло Живковић, сликар иконостаса Благовештенске цркве у Сентандреји и иконостаса српске цркве у Балашађармату, као и већег броја икона. За своје намераване преводе са грчког (Пидалион и Беседе Јована Златоустог) владика Дионисије је наручио код бечког графичара Ј. Г. Мансфелда две бакрорезне илустрације Христос Крмчија и Келија св. Јована Златоустог; са својим ликом на другој композицији.
    Са градњом зграде српске школе у неокласицистичком стилу, у којој је 1812—1816. била смештена прва српска учитељска школа, завршавају се већи градитељски и уметнички радови у Сентандреји.
    Барокна епоха Сентандреје у исто време је и њена једина епоха пуног живота, бар за српску културу. Тада је све било подрећено граћењу и уметности, као у ренесансним градовима онда када су настајали.
    Сентандреја је тада била појам у свеколиком Српству. Мало је рећи — достојан пажње, није преувеличано ако се каже — великог угледа. Било је доста разлога за такву славу, коју је народ још и више увеличавао. Ипак, остало је много историјских помена и уметничких споменика у којима се открива баш таква Сентандреја.
    Учини се, на тренутак, као да је Сентандреја настала у једном даху, готово у једном расположењу. У ноћној шетњи празним улицама, поред варошких кућа и под звоницима цркава, у привиду, између маштања и јаве, учини се као да је Сентандреју градио један мајстор — неимар из народних прича. Запажа се да он није подигао раскошни дворац и да се није расипао богатством. На сваком кораку се, међутим, осећа да је градио са љубављу. Удахнуо је душу тек подигнутим кућама, сокацима и малим трговима. Био је, без сумње, неки весељак, али и мудријаш, који је пропутовао света, па се овде задржао да изрази срдачност и топлину вредног и једноставног живљења сентандрејских житеља. Ипак, унео је у своју градњу седам дивотних украса, седам знамења, за које је Јаша Игњатовић записао да ћe надживети Србе Сентандрејце, којима је суђено да окопне овде, и да ћe продужити сећање ,,као споменици њиховог духа и живота…”. — Седам звоника огледају се и данас у Дунаву и помно чувају уметничка знамења на крајњем северу давних српских сеоба.

    ГРАЂАНСКА АРХИТЕКТУРА И КУЛТУРА
    Крајем XVII века, после повлачења Турака из Угарске, а непосредно пре велике сеобе Срба, Сентандреја је имала мали број житеља, претежно Мађара, и само неколико српских кућа. На заравни бедемом утврђеног брежуљка Клисе стајала је средњовековна католичка жупна црква посвећена св. Јовану Крститељу, а северозападно од ње, на превоју према Магарећем брегу, била је мала српска православна, тада запустела, црква, коју су саградили шајкаши још у предтурско доба. Ту негде се и завршавало насеље. Није познато како је урбанистички изгледао доњи део насеља, према Дунаву, око будуће пијаце, данашњег трга. Највероватније је ту, упоредо са Дунавом, на природној греди, постојао од давнина друм који је ишао поред римског лимеса, доцније познат из хроника угарских краљева као пут Будим—Вишеград—Естергом. Од њега се на данашњем тргу одвајао крак који је водио на северозападну страну, према пилишким бреговима. То старо раскршће затекли су 1690. Срби и оно им је постало средиште. Остали правци, улице, тргови, сокачићи и пролази настајали су постелено и готово спонтано. Досељеници су град уредили по својој вољи и могућностима, имајући свакако на уму трговачке и занатлијске потребе. Били су упућени на Дунав, па су ту подигли низ кућа чије су фасаде биле окренуте реци. Поједине скупине зграда у језгру насеља, па и знатно шире, давале су правце оним типично сентандрејским кривим улицама. Дужину и правац тих улица условљавале су „мале” — „махале”, које су поједини досељеници образовали као засебне урбанистичке организме. Варош је тако заживела без планова и геометријских инструмената, без правих линија и оштрих ивица.
    Урбанистичка потка Сентандреје је вијугава, пуна изненађења, нових утисака, који се стичу из различитих углова и висинских разлика. Било је то богомдано место, природни темељ за настанак барокне варошице. Због брежуљкастог терена утисци се мењају: час је неки део вароши изнад стајне тачке посматрача, или пак у истој равни, а час је испод тачке посматрања и уочава се са висине. Тако се, примера ради, различите доживљавају и главки трг и Благовештенска црква. Са Дунава види се само врх звоника — црква је заклоњена грађанским кућама у средишту вароши. Када се пође најпречом, Грчком улицом, укаже се висока апсида цркве и путник несвесно убрза кораке стрмом улицом крај малих кућа, од којих једна има рокајне решетке на прозорима, да се приближи цркви, да је посматра сучелице. На тргу ћe га дочекати онај прелепи трговачки крст, као стожер вароши, ниске барокних кућа у троугаоном распореду и западна фасада цркве, која плени својим племенитим облицима позног барока и рококоа. Са Клисе се, пак, сентандрејски главки трг види као на длану, јер се тада посматрач налази у висини горњих прозора црквеног звоника, одакле му поглед обухвата сентандрејске кровове, разуђене, сликовите, невелике, топле у својој једноставности, изнад којих се гордо диже гиздави благовештенски торањ. Када се тргу прилази будимским путем, поред Пожаревачке цркве, утисак је уобичајен, свакодневни, али ипак буди радозналост: дугом кривудавом улицом долази се у центар, којим доминира вертикала Благовештенске цркве — циљ сентандрејског ходочашћа.
    У ходању се мора застати пред прочељима малих сентандрејских кућа, које плене поглед.
    Грађанске куће из XVIII и прве половине XIX века чине амбијенталну и стилску целину. Оне, као свугде, уосталом, најверодостојније сведоче о људима који су их градили и који су у њима, потом, становали. Мада те старе куће чувају велике и мале тајне својих житеља, оне, ипак, понешто и откривају. Отуда их не треба посматрати само као архитектонска здања. У њима се могу наслутити, па и открити, важна социолошка сазнања. Пажљивији читалац те скромне барокне и неокласицистичке архитектуре када се загледа и удуби у њене забате, прозоре и врата „од боја до боја” — а то су странице њене необичне хронике — моћи he да сазна доста о друштвеном животу и економском стању оновремених житеља Сентандреје. Први је утисак да стари Сентандрејци нису били тако богати како се код нас често веровало; куће им нису раскошне, али су складно грађене, управо за људе који су скромни и радни, претежно — као што је добро знано — занатлије, дућанџије и виноградари. Прочеља кућа нам казују да су Сентандрејци имали смисла за корисно и украсно, за рад и светковину. Други утисак је да су куће, поготово оне у центру вароши, ослоњене једна на другу, да су такорећи срасле, и да делују као ћелије caћa. У Сентандреји се у XVIII веку, одиста, живело као у кошници. Може се затим запазити да поједине куће готово и немају дворишта, или су она сасвим мала, што значи да се добар део живота и свакодневних послова одвијао на улици, на Дунавском баиру, на пијаци, где се преко целог дана нешто истоварало, претоварало, отакало, уз обавезне коњске запреге и дереглије, са врећама, сандуцима, багажијом и бурадима. Замислимо, дакле, фасаде кућа као сталну кулису испред које се одигравала представа сентандрејске свакодневице, која је без сумње била веома разиграна, жива, пуна учесника, а играна је у барокном духу, са извесним, истина малим, одступаььима, у којима се препознавала још увек присутна левантска патријархалност.
    Kyћa су биле грађански сређене, невеликих одаја, склад¬не и чисте, са првим комадима стилског намештаја и портрета. Такву једну кућу описао је Јаша Игњатовић на првим страницама Вечитог младожење: „Главна кућа била му је на кат. Његов стан имао је четири собе. Једна је била за посету, „физиту”. Диван од јаке зелене чоје и шест таквих столица, сто и огледало „рококо” са издељеним сирадама; огледало још и позлаћено. Над огледалом лик светог Николе, патрона господара Софре, а пред њим озго виси на сребрном ланцу велико сребрно кандило. Даље на десној страни на дувару две велике слике. Једна господара Софре, друга госпође Соке”. У таквим одајама одвијао се онај отменији део грађанског живота. Трговци и њихови еманципованији синови, школци, хусарски официри, јурати, свештеници, беамтери доносили су са путовања разне украсне предмете, а ту су се већ сакупљале књиге, певане и преписиване песме, кружиле су песмарице, споменари и „poesie”, чуле су се тамбурице, флауте и хегеде. Извесно време у Сентандреји је цветала српска грађанска лирика.
    Сентандрејске куће градили су добри зидари и цимермани, готово уметници свог заната. Време је било такво; познавање стилске градње обавеза је мајстора; шегртовање, калфенисање и „френт” пружали су пуно знања и искуства. Оно што су видели у великим градовима изводи¬ли су овде у смањеном обиму, водећи увек рачуна о лепоти прочеља зграде. Болели су свод и лук, те прастаре и најпоузданије архитектонске облике. Зато, чим се отворе улазна врата указаће се пространи засвођени трем — „ајнфорт”, а не ретко засвођено је и степениште које води на спрат. Сводови су и у одајама приземља, у дућанима и радионицама. Зидови су облигатно дебели; куће су грађене да дуго трају. Када је зграда сазидана, почело је украшавање њене уличне фасаде. Поједини декоративни облици још су у току градње наглашени испустима опеке. У малтерској пластици потом су изведени разни украси фасаде, најчешће лизене, пиластри, венци, натпрозорници, што је, лепим избором боја приликом малања, још више истакнуто. На неким фасадама, као и на сводовима у одајама, сликани су ликови светитеља у al seco техници. Тако су настајале сентандрејске грађанске куће. Добро очуване, оне и после два пуна столећа показују своју неокрњену лепоту.
    Разумљиво, овде није битан само опис сентандрејске архитектуре, већ и осветљавање културне климе која је владала у грађанским и ,,патрицијским” кућама.
    Сентандрејци су се, поред суседних Будимаца, рано обавештавали о културним збивањима и личностима. Уметници и занатлије, међу којима је, осим Срба, било Немаца, Мађара, Цинцара, Украјинаца и других, оставили су овде, поред својих дела, и приметне духовне и културне трагове. Тако су, поред осталих, у другој половини тога века у Сентандреју долазили Захарије Орфелин, Василије Остојић, Теодор Крачун, Теодор Илић Чешљар и Михаиле Живковић. У породицама код којих су они боравили, или које су посећивали, говорило се о сликарству, дуборезу, графици, кььижевности.
    У имућнијим кућама могле су се видети Жефаровићеве графике и књиге, Стематографија, Привилегије и Описаније Јерусалима. А када је 1761. изашла из римничке штампарије књига Србљак арадског епископа Синесија Живановића, родом из Сентандреје, нашла се не само у свим сентандрејским црквама, којима је епископ са посветом даровао, већ и у домовима неких сентандрејских књигољубаца и љубитеља просвећености. У оваквим кућама су с поносом показивани и радови Захарија Орфелина, који је, уосталом, израдио своју највећу гравиру „Манастир Крушедол” (1775) за Сентандрејца Георгија Поповића. Наручилац је потом овај бакрорез поклањао рођацима и пријатељима. Може се, дакле, само наслутити колико је ових и других Орфелинових графика красило сентандрејске ,,примаће” собе. А његов Искусни подрумар, штампан 1783. у Бечу, а прештампан 1808. у Будиму, био је прва и једина стручна литература овдашњим виноградарима, као што су Прописи и Калиграфија били у дугогодишњој употреби у сентандрејској школи. Образованији су читали Раића и Доситеја, а међу њима било је и оних који су ове дичне српске списатеље и лично познавали. Једна од таквих, ученијих била је, свакако, угледна породица Авакумовића, која је добила племство 1791. од Леополда П. Никола Авакумовић био је годинама биров у Сентандреји; његову супругу и синове портретисао је најбољи оновремени српски сликар Теодор Илић Чешљар. Синови су им били образовани и људи од каријере; Јован, правник и лесник, Павле, епископ арадски, Стефан, епископ темишварски, Ђорђе, сенатор, и Лазар, трговац у Сентандреји. Њихов рођак био је капетан Авакум Авакумовић, који је, како је забележио Михајло Витковић, писао песме, изузетно музицирао на флаути, а сам моделовао нов музички инструмент и назвао га ,,авакумика”. Крајем XVIII и почетком XIX века Авакумовићи су били интелектуална елита Сентандреје. И не само Сентандреје.
    У гласовитије сентандрејске домове навраћали су српски писци и културни посленици који су боравили у Будиму и Пешти: Михајло Витковић, Милован Видаковић, Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Пачић, Теодор Павловић, Павле Стаматовић, Јосиф Миловук и други. Када су у Будиму почеле да се штампају српске књиге, Сентандрејцима су махом била позната ова издања, док су поједина пренумерирали. Тако су се почетком XIX века, а можда и нешто раније, овде могле стећи мање породичне библиоте¬ке, у којима је било српских, мађарских и немачких књига.
    Када је будимски прота Петар Витковић штампао своје Слово надгробноје арх. и митр. Мојсеју Путнику (1798), оно је учено напамет, јер је митрополит сахрањен у сентандрејској Саборној цркви. Биле су веома популарне Причте или по простому пословице Јована Мушкатировића, које су често понављане па су многима биле знане. Радо су биле читане књиге Викентија Ракића, посебно његова Жертва Аврамова и Цвет добродетељи, а то би се могло рећи и за књигу Славеносрпском роду и опшчеству Николе Стаматовића. Посебан углед имале су књиге Лукијана Мушицког, а овде су биле добро знане његове оде личностима које су Сентандрејци добро позна¬вали: Ода на смерт јереја Витковића и Ода мојему пријатељу Михајлу Витковићу. Сам Витковић је Сентандрејце поетски задужио написавши песму На смерт Јоана Белановића сенатора сентандрсјског, коју су овде знали наизуст. Разумљиво, с великим узбуђењем читани су романи Милована Видаковића Касија царица, Љубомир у Елисијуму и други.
    Оснивање препарандије у Сентандреји (1812), долазак Уроша Несторовића и других наставника, а потом и Јоакима Вујића, били су велики културни догађаји. Брзо пресељење овог училишта у Сомбор (1816) резултирало је, заправо, из сазнања да се такви заводи тешко могу одржати на периферији српских некадашььих сеоба. Па ипак су у Сентандреји још увек били заокушьени културом. Тада су читане књиге и позишни комади Јоакима Вујића, који је овде остао до 1831. У живом сећању остала су извођења Вујићевих комада у Сентандреји и Пешти. Читан је и препричаван она] чланак из Новина сербских из царствујушчег града Вијене, од 12. августа 1813, у којима је описана представа Вујићеве позоришне дружине у Мађарском позоришту у Пешти. Актери су били ученици препарандије из Сентандреје и студенти из Пеште, а приказали су Коцебуов комад Крешталица ,,на србском”. У чланку, за који је Скерлић рекао да је то ,,прва позоришна рецензија на српском језику”, писало је да је ово друштво ,,цели приход игре своје училиштам препарандиским Ст. Андрејским предало”.
    И многи већ заборављени писци, везани за Сентандреју, доказ су да се овде и на почетку господарског и националног издиханија мислило на културу. У Сентандреју је стизао Летопис Матице српске. Сербски] народни лист, Сербска пчела и Србска новина или магазин за художество, књижество и моду. Сентандрејски пренумеранти и остали књигољупци читали су у Пчели дугачак путопис у наставцима Путешествија — Из Пеште у Острогон, у којем је надугачко описана Сентандреја са својим црквама. То је, колико је познато, први опширнији текст о сентандрејским знаменитостима. У истом листу објављена су, међу писмима ,,славни Србаља” и два архивска писма Арсенија Чарнојевића, написана у Сентандреји 1691. а упућена Адаму Фелдварији у Коморан. У Пчели је штампано и једно писмо Сабора манастира Хиландара, упућено 16. јунија 1735. Петру Ловчанском, житељу сентандрејском. У овом писму Хиландарци се захваљују на прилогу — парусији и уврштавају Ловчанског у своје ктиторе. Додајмо још и то да се за поједина годишта Пчеле јављало и преко четрдесет пренумераната из Сентандреје, а међу њима је било највише пароха, затим трговаца, али и кожара, чизмара, црквених појаца, као и неколико грађана, који би иза свог имена додали: „љубитељ књиг” или ,,љубитељ чтенија”. Баш када је о таквим љубитељима реч, треба подсетити да је и за Магазин за художество, књижество и моду, у којем је ревносно сарађивао Сима Милутиновић Сарајлија, било пренумераната из Сентандреје. И у овом листу било је вести о Сентандреји, а она из 1838/9. о оснивању читаонице заслужује пуну пажњу: ,,Овде су Србљи почетком текуће године завели и отворили друштво једно које они Читајућим друштвом називају… Овакво је друштво за нас Сентандрејце, који никаквог места за полесну забаву и увеселеније немају, отвећ нужно било. Чланови су његови отлични и знаменити овдашњи грађани. Оно за потребу своју држи десет разновидни и јавни листова, на мађарском и немачком језику; куд и Србска новина принадлежи”. Према илустрацијама и нотацијама у Магазину одевале су се отменије и богатије Сентандрејке. Одавде су узимале мустре и шнитове за „ношај бечкиј” и „ношај паризкиј”: ,,Светло плаветна от атлаза хаљина са свиленим чипкама, турбан од пурпурно црвене свиле с белим свиленим чипкама” или ,,Мантил од перфарб атлаза, хаљина от светло плавог штофа, туника од жутог атлаза” (око 1840). Пренумерирало се и на Народни лист.
    Тих година почео је Јосиф Миловук, трговац у Пешти, издавати и продавати у свом дућану на Ружиној пијаци, познату Галерију славни Србаља, у којој су били графички ликови цара Душана, кнеза Лазара, Краљевића Марка, Милоша Обилића, као и портрети Јована Рајића, Доситеја Обрадовића, Симе Милутиновића. Те су ликове Срби радо стављали на дуварове салона, и у Сентандреји.
    И тада, у јеку романтизма, јењава српски дух и сад је мање српског живља у Сентандреји. По једнима до тога долази јер је Пешта преузела приоритет у трговини, по другима због филоксере и пропасти винограда, по трећима због нерада и раскошног живота. Јаша Игњатовић је ту епоху најбоље доживео: ,,Сентандреја је већ посрнула била … од старих особина остао јој је још сјај …” А данас већ скоро заборављени Сентандрејац Лазар Нешко, некада чувени богаташ, љубитељ поезије и археолог аматер, осмелио се да састави наивносатиричну песму Стара и нова Сентандреја, у којој је у првом делу опевао сентандрејску славу и понос, а у другом иронично приказао како се његови суграђани однарођавају и како тамни стари сјај.
    Због свеопштег посустајања у XIX веку Сентандреја се у архитектонском погледу није битно изменила. Нису рушене њене барокне једноспратне и приземне куће да би се на њиховом месту подигле веће, стилски мање важне, што се дешавало у многим варошима. Питома, барокна Сентандреја остала је задуго нетакнута у свом прворођеном облику. Као урбанистичко-споменичка целина, она је сачувала своје стилске особености и своју изворну лепоту.

    Одговори

  5. 15. август 2017. у 06:27

    vojislav ananić

    III
    САБОРНА ИЛИ БЕОГРАДСКА ЦРКВА
    Народно предање о првобитној српској цркви у Сентандреји, која је највероватније била на месту садашње Саборне цркве, није баш сасвим потврђено, а није довољно познато ни присуство Срба у овом насељу пре Чарнојевићеве сеобе. По неким историчарима, Срби су били насељени у Сентандреји још пре турских освајања Угарске, када су као у Ђуру, Коморану, Острогону, Будиму и Српском Ковину, били у војној служби као дунавски шајкаши. Највероватнија је претпоставка да су сентандрејски шајкаши, који су овде живели са својим породицама, имали и мању православну цркву, попут оне првобитне у Коморану из 1515. године. Та је црква крајем XVII века вероватно запустела, па у тој чињеници треба видети и разлог што Срби, када су октобра месеца 1690. населили Сентандреју, нису положили мошти кнеза Лазара у ту цркву, већ су за ту сврху на брзину подигли на Дунаву малу брвнару. Постојање првобитне сентандрејске цркве на Клиси добија join једну потврду. Наиме, будимски прота Николић је — према једној вести — видео године 1774. дрвену плочу са записом да је на месту садашње Саборне цркве постојала православна црква и да је била зидана од камена. Првих година после сеобе, када су на брзину подигнуте сентандрејске цркве од дрвета, та стара црква је поправлена и освећена. Црква је названа Саборна или Београдска, а поред ње су сазидане одаје патријархове резиденције. Тада је то била једина српска црква од тврдог материјала у Сентандреји. У њој су, ради боље сигурности, чуване иконе и црквене утвари, које су донете при сеоби. Тако из једног полиса, неке врете инвентара из 1724, сазнајемо да је у Саборној цркви, између осталог, било 6 епитрахшъа, 3 појаса сребрна, 5 октоиха — и, чак, 55 икона и ,,66 кандила сребрних”. Да би истакао још већи значај Саборне цркве, епископ Василије Димитријевић је већ 1732—4. дао да се, испред западне фасаде, призида високи барокни торањ. Тај торањ је насликан поред његовог лика на портрету који се чува у Сентандреји. То је, у исто време, први меценатски прилог овог знаменитог будимског епископа.
    Средином XVIII века, када су почеле да се граде остале сентандрејске барокне цркве од тврдог материјала, показа¬ло се да he Саборна црква бити нижа и маььа од осталих, па су тутори са свештеницима и парохијанима одлучили да подигну нову, велику цркву. Године 1756. почела је градња, по плановима који су показивали одјек старе српске архитектуре. Прва етапа градње трајала је скоро десет година. Једнобродну цркву, полукружие апсиде, наглашених полукружних певница, у решењу које је подсећало на стари триконхос, без звоника на западној страни, осветио је 28. јануара 1764. будимски владика Дионисије Новаковић. Преостаје да се докаже на основу чега је закључено да је нова црква била без садашњег звоника. — Приликом научноистраживачког рада у Сентандреји 1971. године уочена је у торњу Саборне цркве пукотина, која открива део окречене западне фасаде, уз коју је накнадно призидан звоник, на основу чега је закључено да је црква првобитно била завршена без звоника. Када је таква „традиционалистичка фађевина била готова, црквена општина је срушила стару цркву, али је њен звоник, који је подигао Василије Димитријевић, остао недалеко од новоподигнуте велике цркве. Садашња Саборна црква је, дакле, имала у непосредној близини звоничку кулу некадашње цркве. Био је то нетипичан положај за барокну архитектуру.
    Приближно триконхални облик црквене грађевине — ако се она замисли без звоника, како је изгледала када је освећена — неодољиво је подсећао на архитектуру моравске школе у Србији, односно на облике неких манастирских цркава у Срему и Банату из XVI века. У XVIII веку та обележја псеудоморавске архитектуре понекад су се стапала са познобарокним и неокласицистичким решењима. Неколико година касније, око 1770, Саборна црква је добила на јужној и западно] фасади своје чувене каменоклесарске портале, а две портанске капије израдио је 1772. сентандрејски мајстор Мартин Гинесер. Тек 1777, старањем епископа Софронија Кириловића, призидан је на западно] фасади садашњи монументални звоник. Тада је склошъен и уговор са Василијем Остојићем за сликање иконостаса, који је завршен 1781. Тих година су, дакле, приведени крају најважнији архитектонски, сликарски и примењеноуметнички радови на Саборној цркви.
    Западна фасада цркве, са призиданим звоником, показује обележја барокног и неокласицистичког стила са дискрет¬ном малтерском пластиком у виду гирланди изнад прозора. То је једноставна звоничка фасада, изразите висине, коју још више наглашавају пиластри. Забати црквене лађе, у виду бочних крила, имају уобичајени профил са волутама; горьье волуте носе по један обелиск са крстом, а на доњим су камене рокајне вазе. Испод звоника је трем; вратима на западној страни звоника пандан су врата на улазу у храм, док врата на јужној и северној страни омогућавају пролаз кроз трем.
    Јужна и северна фасада црквене лађе ојачане су јаким потпорницима. Изразиту висину ублажава хоризонтални венац који опасује црквену лађу. На тим странама су капитални портали, рад нспознатог каменорссца, врсног уметника у овом занату. Горњи део портала крунише барокнорокајни украс са картушом, у којој је исклесан грб Будимске епархије; са стране су слободне волуте које се уливају у ојачане делове бочних страна портала, а оне се у доњем делу поново завршавају волутама. У унутрашњим странама портала исклесане су касете у којима су смештене
    розете. Дрвене вратнице, плитко изрезбарене у орнаментима рококо стила, складно допуњују декоративност портала. Лево и десно од портала, посебно на јужној фасади, налази се неколико надгробних плоча на гробовима сентандрејских „патриција”. На овим плочама од црвенкастог мрамо¬ра, оперваженим барокним и рокајним профилима, исклесани су епитафи и породични грбови.
    Унутрашњост цркве подељена је на четири травеја. Први, са западне стране, испуњава хор, који се ослања на два дорска стуба од црвеног мрамора. Следећа два травеја чине средишни простор цркве, док је четврти испред олтара, проширен певничким апсидама. Конструктивно декоративни елементи унутрашњости цркве су, поред осталог, и лаки потрбушни луци, који се ослањају на зидне испусте у виду конзола, на које се надовезују ефектни позлаћени рококо завршеци, изведени у малтерској пластици.
    Иконостас Саборне цркве, пример најбоље дуборезбарске вештине, у рококо стилу, изведен је монументално и раскошно. По архитектонском склопу и дуборезним украсима убраја се у изузетно успеле радове ове врете. У првом плану су четири снажна и богато украшена стуба, који се ослањају на висока постоља, а у горњем делу примају терет главног перваза, који преко непуста належе на капителе стубова. На перваз, који је на средни иконостасне прегра¬де прекинут, и на истом месту у горњем делу лучно спојен, ослањају се иконе линете, које у горњем делу дотичу потрбушни лук.
    У олтару, изнад часне трапезе, диже се балдахин, састављен од медаљона у дуборезу, на којима су насликана страдања Христова.
    По складним облицима и мајсторској обради дуборезних украса пажњу привлаче певнице, са иконама у рококо оквирима; проповедаоница са балдахином и иконама на балустради; архијерејски сто, смештен између стубова, који придржава раскошно опремљени балдахин; даље следе два параклиса, два мала ,,олтара” у женској цркви, налог за читање јеванђеља…
    И најлепша проскомидија у српским црквама XVIII века налази се овде. Исклесана je у мрамору. У доњем делу профилисана плоча належе на конзоле, а на њој је постављена главна чеона плоча проскомидије. Испред ње су на постољима два јонска стуба од пепељастољубичастог мрамора, поставлена тако да придржавају испусте на које се ослаььа меко клесана рокајна шкољка, којом се завршава ова изванредна целина. Између постоља стубова налази се ктиторски запис знаменитог Сентандрејца Синесија Живановића, епископа арадског.
    Сликани део иконостаса дело је Василија Остојића, истакнутог сликара зрелог српског барока, који је дошао у Будимску епархију после већих радова у Новом Саду и Срему, где је насликао своје познате иконостасе и појединачне иконе.
    Иконостас сентардрејске Саборне цркве је по броју и величини икона један од најобимнијих сликарских радова тога времена у Карловачкој митрополији. Уговор сликара са црквеном општином склошьен је 11. марта 1777. године, којим се он обавезује да he по сликарској уметности и дужности правилно поставити ,,грунд молераја”, да ћe прво израдити скице и цртеже, да he их поднети на одобрење, као и да ће употребити најбоље злато. За овај рад Остојић ћe по уговору добити 3.050 форинти, а поручиоци остављају могућност и право да, уколико не буду задовољни, могу задржати један део хонорара док сликар не исправи евентуалне недостатке.
    Сентандрејски иконостас и Грабовачки иконостас из 1768. године доста се разликују од Остојићевих ранијих радова. Због тога су се јавиле недоумице у погледу аутентичности садашњег бојеног слоја. Разлога за претпоставку да је иконостас премазан у другој половини XIX века било је више. У пронаћеном уговору са црквеном општином сликар се обавезује да ћe ,,не само злато на обичних и изискујушчих местах . . . поставити . . . сице и на образов свјатих одјејанија довољно да дати имам”. Карактеристични златни тапет, као позадина ликова, и златне шаре на драперијама, које су тако доследно исцртане на његовом иконостасу у Иригу и на другим местима, овде су неочекивано изостале, мада су уговором предвиђене. Пронађен је и други уговор о обнови иконостаса, који је 10. IV 1883. градоначелник Сентандреје и председник црквене општине Евген Думча склопио са сликарима и позлатарима. Ови подаци били су повод за мишљење да је иконостас том приликом премазан. Међутим, рестаураторски налаз показао је да иконостас није пресликан, већ само делимично рестауриран, односно да је у питању оригинални бојени слој. Из овога се посредно закључује да је Остојић на иконостасима у Сентандреји и у манастиру Грабовцу неочекивано покушао да се ослободи утицаја источноправославног, украјинског барока и да се приближи позном, већ академизованом бечком бароку, који је имао прилике да упозна на иконостасима Јакова Орфелина и других сликара овог опредељења, које је у осмој деценији XVIII века потпуно преобладало.
    Сентандрејска Саборна — Београдска црква једна је од најбогатијих ризница из доба српског барока и рококоа. Међу српским црквама саграђеним у XVIII веку издаваја се лепотом. Од њеног колосалног звоника, који доминира Сентандрејом, преко портанских капија на којима се разлистало ковано гвожђе у стилу рококоа, и каменоклесарских монументалних портала на јужној и северној фасади, до иконостаса, врсног дела дуборезбарске па и сликарске вештине, као и оних крупнијих делова црквеног мобилијара и богослужбених утвари, складног изгледа и фине израде — ова црква брижно бди над највишим достигнућима сентандрејске ликовне баштине. — И српске уметности у целини, у веку просвећености.
    Саборна црква достојно и поносно обележава цветно доба Сентандреје. У њој су сви њени верници: занатлије и трговци, почтенородни господари, ешкути и таначници, црквени очеви и синови, земљоделци и виноградари, лађари и рибари, и они ,,племенитородни” и „високоблагородни”, немеши, као и они из црквеног сталежа, „преосвјашчењејши” архијереји, „пречеснејши” протојереји и „чесни” јереји. Некада су се они бринули о овој цркви. Градили су је и опремали галантно, ктиторски, дајући од себе више него што се могло, одрицали се у уверењу да подижу чврст историјски споменик српског постојања на крајњем северу сеоба. Звоник Саборне цркве диже се против заборава. Јаша Игњатовић је мудро записао: „И кад у Сентандреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ћe им обронак дивних планина бити гроб, покров мирисаво зеленило, а звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови остаће као споменици њиховог духа и живота”. — Највећи и најлепши споменик Сентандреје је Саборна црква.

    Одговори

  6. 15. август 2017. у 06:29

    vojislav ananić

    IV

    ПОЖАРЕВАЧКА ЦРКВА
    Посвећена је св. арх. Михаилу, а названа Пожаревачка по досељеницима из ових крајева. Сажет историјат њеног настанка сачуван је у препису на дрвеној плочи, која се налази у просторији испод звоника: ,,Сија свјатаја церков св. арх. Михаила создана бист от древа первиј крат в лето 1690, от тогож лета патриархом Арсенијем III, no прозванију Чарнојевич, из Сербији, окружија Пожаревачког изведених и здје населившихсја православних христијан. — Вторје јакоже ниње стоји воздвижетсја 1759. И епископ Дионисиј Новакович 27. окт. 1763. освјати тују”.
    Пожаревачка махала налазила се поред потока Бучине, на јужном улазу у Сентандреју, где је подигнута првобитна црква брвнара, око које је било и гробље. У њој су се уредно водиле матичне књиге од 1752. Изглед те богомоље и унутрашњи култно-уметнички садржај нису познати, а није сачувана ни једна икона из ње.
    Садашња црква сазидана је поред брвнаре, како се из записа види, године 1759, а 1763. је освећена. Звоник је, међутим, подигнут тек 1794; та година је уклесана изнад портала на западној фасади. Историјату цркве намећу се још неки подаци, а пре свега веће оштећење у поплави 1809. и поправка 1815—16. Још већа поплава задесила је Пожаревачку цркву 1838, о чему постоји натпис уклесан на каменој плочи, на апсиди цркве. Из XIX века сачувана су четири инвентарна полиса, први из 1820, а остали из 1829, 1854. и 1855.
    Инвентари Пожаревачке цркве из XIX века углавном су преписи старијих полиса из XVIII века, са обавезним додацима накнадно прибављених сасуда, икона, књига и других предмета. То је, данас, драгоцена и прворазредна архивска грађа за монографију о овој цркви.
    Црквена лађа је масивна једноставна једнобродна грађевина, чије зидне површине разуђују пиластри који прихватају кровни венац и нешто нижи потпорници; између њих су прозори са лучним завршецима. Полукружна апсида такође је вертикално подељена пиластрима, са једним прозором на средини, по две плитке нише са стране и једном мањом нишом испод прозора. На јужној фасади налази се улаз у трем торња, као и портал бочног улаза у наос. Западна фасада показује одлике једноставне неокласицистичке декоративности. Фасадно платно рашчлањују плитки пиластри, између њих су врата, каменог оквира.
    Унутрашњост храма подељена је на три травеја и олтарски простор. У горњем делу сводова у облику чешке капе наглашени су потрбушни луци; они се спуштају по зидној маси до појачаних конзола, које належу на јапителе зидних пиластара који им иду у сусрет. На тај начин спојени су потрбушни луци са пиластрима. Полуобличасти свод апсиде издељен је на осам троугаоних лепезасто распоређених кришки.
    На иконостас Пожаревачке цркве треба указати као на изузетно дело у српском сликарству XVIII века. Сликан 1742, иконостас није првобитно постављен у овој цркви, већ у старој Саборној, одакле је непосредно после изградње нове цркве пренет у Пожаревачку. Beh на први поглед уочава се да се ниска олтарска преграда везује за југ и традицију. У генези српског иконостаса XVIII века овај има изузетно место, посебно ако се упореди са само четири године млађим иконостасом Преображенске цркве. Новинама које доноси, иконопис овог иконостаса право је стилско али и иконографско изненађење, а уз то у питању је изврстан зографски рад. Имена мајстора нису позната али је на икони Рођење Христово, која је припадала овом иконостасу, забележена година сликања. Изненадна појава ових зографа наговестила је промене у којима треба видети почетке барокних опредељења у српском сликарству на подручју Будимске епархије. Овде је реч о утицајима источне црквене уметности, који долазе из Влашке, као одјек стила епохе Бранковеану.
    На иконостасу Пожаревачке цркве зографи су насликали у првом појасу шест престоних икона, у другом Деизис са дванаест икона апостола, у трећем шеснаест икона проро¬ка, а у горььем делу крст Христовог pacneha, са иконама Богородице и Јована Богослова. Северне и јужне двери нису сачуване. Претпоставља се да су страдале у великој поплави 1838, када је вода пробила у цркву до висине од преко два метра. Царске двери, изузетно дуборезно и сликарско дело, састоје се од округлих медаљона, смештених на крилима двери у дуборезној, позлаћеној Лози Јесејевој. У поменутом Инвентару двери су детаљно описане: ,,Сред овиј Престолни образа јесу Царске двери, от билдхаорског посла начињене и позлаћене, с петнаест ситни образа пророческих, с изображенијем Благовешченија, с на верху двери образом с. Тројице, украшене; јербо целе двери састоје се из самиј, аки из корена произражена и на гранах стојећи 18ст образа, горе поменутих”.
    Сликари иконостаса Пожаревачке цркве, фриза апосто¬ла из Острогона и царских двери из Српског Ковина, сада у Црквено-уметничкој збирци у Сентандреји, за разлику од њихових претходника анонимних зографа прве половине XVIII века, уживали су знатан углед у овој развијеној грађанској средини. И поред тога они нису забележили своја имена на иконама, држећи се доследно зографске анонимности. Без сумње то су тада били признати сликари; њима су поверене дуборезно обрађене даске, а царске двери Пожаревачке цркве, као и оне из Српског Ковина, спадају у најлепше дуборезне радове тога времена код Срба. Попут старих иконописаца, ови зографи су сликали на златно] позадини. Рекло би се да су се они определили прелазном стилу, али су се ипак чвршће ослонили на традицију, којој су, у основи, још добрим делом припадали. Они су добро савладали сликарски занат, избегавали су произвољности и импровизације, којима су били склони народни зографи. — Својом појавом, сликари иконостаса Пожаревачке цркве пренели су у ову средину нове, необичне, ликовно занимљиве облике, који се у томе виду ни раније ни касније нису појављивали.
    Од црквеног мобилијара и култних предмета уметничке израде потребно је поменути часну трапезу у олтару, за коју у Инвентару пише да „стоји на једном ступу од црвеног мермера… на трапези стоји четири чирака позлаћена… крест между чираци јест билдхаорским послом украшен, с две стране изображен распјатијем… антиминс стародреван, освјашчен Блаженопоч. Дионисијем Новакович 1763. дне 27. новемб.” У наставку је забележено о Богородичином престолу: „с десне стране јест трон на којем се налази у стакленом и позлаћеном раму образ Пречисте Богородице”. Владичански престо у Инвентару није поменут. Истина, он је начињен тек 1856; неокласицистичког je облика и дуборезног украса, лучно засведен, а ослоњен на два стуба. Певнице са краја XVIII века имају једноставне дуборезне апликације у рококо стилу. Овде треба поменути и 33 „стола” једноставне ,,тишлерске” израде ,,от мекана дрвета с плаветнобелом марморир фарбом исфарбана”.
    У новије време, у току припреме нове поставке Српске црквеноуметничке и научне збирке, дата је Пожаревачкој цркви још једна музејска намена. Наиме, поред уметничких и примењено-уметничких дела које чува, у њој је изложена и збирка српског бакрореза XVIII века, претежно из будимске епархије.
    У току штампања ове књиге пронађен је у Протоколу Пожаревачке цркве, који се чува у Пештанској жупанијској архиви, запис следеће садржине: „1742. сек. 30. дан савршисе писанијем образи на иконах. . . Зуграфи имена Георги je и Недељко от веси стране Баната”. Доскора непознати мајстори, које смо називали сентандрејски зогра¬фи, овим важним записом укључују се у историју српског сликарства XVIII века као знани зографи Георгије и Недељко који су завршилирад на иконостасу Пожаревачке цркве 30. септембра 1742. (На Протокол Пожаревачке цркве скренуо је пажњу прота Иван Јакшић, парох у Помазу код Сентандреје, по знати истраживач српских старина у Мађарској.) 124

    ПРЕОБРАЖЕНСКА – ТАБАЧКА ЦРКВА
    Преображенску цркву подигли су „табаци”, прерађивачи коже, на лепом и доста удаљеном месту од средишта вароши. Посматрана са природног видиковца на Магарчевом брегу, са оног места на коме се налази барокни крст цеха табачког, црква открива своју декора¬тивно обрађену западну фасаду. Поглед joш обухвата старе кровове малих кућа и широку површину реке, која још више истиче витки црквени звоник.
    Запис о градњи, уклесан на мраморној плочи, која има украсне барокне волуте са стране, налази се изнад јужног портала: „Сија свјатаја и божественаја церков православнокатолическаја нашего Исуса Христа, наче се зидати лета Господња 1741-го а сврши се 1746-го, месеца јулија, трудом и настојанијем и иждивенијем обшче ктито¬ров православних христијан, в вароши Светој Андреји”.
    Табачка црква је једна од најлепших и највиших српских цркава на подручју целе Карловачке митрополије подигнутих у првој половини XVIII века. Отуда је и њена изузетна важност у историји српске барокне архитектуре.
    Непознати, за сада, неимар Аустријанац, који је средином XVIII века градио цркве у Угарској, поднео је владици Василију Димитријевићу и црквеној општини свој план црквене грађевине, који је, за оновремене појмове српских наручилаца, морао бити и смео и скуп за извођење. Не треба заборавити да су тада, осим Збешке и Саборне цркве, све сентандрејске цркве биле брвнаре, а план Преображенске цркве је указивао на градску цркву, неочекивано великих размера за схватања и могућности ктитора — занатлија. Ипак, план је прихваћен, уговор потписан, а градња је почела, како на плочи пише, 1741. У тој првобитној фази подигнута је само црквена лађа, док је западна фасада са звоником завршена 1777—8. године. Та фасада носи декоративна решења у стилу Луја XVI, гирланде и машне, изведене у малтеру, као и две класицистичке вазе од камена, на ивицама кровних забата.
    Северна и јужна фасада црквене лађе и тространа апсида ојачане су са 14 потпорника, између којих се налазе високи прозори са оквирима од камена. На јужној страни је улазни портал од црвенкастог мрамора, са већ поменутом плочом и записом о градњи цркве.
    Црквена лађа је засвођена сводовима у облику чешке капе, раздељеним удвострученим потрбушним луцима, који у свом доњем делу, где се утапају у зидну масу, имају изражено степеничасто појачање у виду конзола; испод њих се разлиставају декоративни барокнорокајни завршеци, изведени у малтерској пластици.
    Унутрашњи простор подељен је на четири травеја и олтарски део. Први травеј са западне стране знатно је пространији од осталих и чини „женску цркву”; друга два травеја — средњи део цркве — нижа су за једну степеницу, а четврти травеј — предолтарски део — поново се диже за
    Једну степеницу; на средини тог простора је амвон са широким рубом и крстом од црвеног мрамора. Ту су, фиксирана за под, и два мраморна сточића у облику ниског стуба са капителом. Олтарски простор је виши за две степенице. Тространа апсида засвођена је псеудоготичким луцима, који према зидовима имају помоћне полукалоте. У олтару је часна трапеза од мрамора, у облику стола на барокној стопи, на којој је запис: „Ктитор сије свјатије и свјашченије трапези преосвјашчениј господин Василиј Димитријевић, епископ будимскиј и прочим, в лето господње 1746″. Са леве стране је ниша проскомидије, исклесана у црвенкастом мрамору, украшена плитким барокним волутама, са записом у доњем делу: „Ктитор сего свјатаго жертвеника Младен Стојановић 1746″. Поред проскомидије је чесма у облику стилизоване шкољке, са горњим делом у облику једноставне барокне картуше.
    Иконостас Преображенске цркве, настао 1745—46. го¬дине, досеже висину свода — то је највиши и најразуђенији српски иконостас прве половине XVIII века.
    Први појас украшава осам стубова са коринтским капителима, који одвајају простор за царске двери и престоне иконе; царске и бочне двери имају китњасту барокну резбарију. У другом појасу распоређено је четрнаест стубо¬ва, који деле места за празничне иконе, док се у трећем појасу налази дванаест стубова између којих су смештене иконе апостола. Четврти појас полукружног облика — линета иконостаса — има разуђене барокне дуборезне украсе, који уоквирују крст и иконе у медаљонима. Оваквим распоредом, смањивањем стубова и појаса, да би се при врху, у линети, разбокорио дуборез, иконостас стреми у висину, што благо задржавају и крунишу медаљони постављени испод потрбушног лука.
    По архитектонској замисли, распореду појединих зона, по витким стубовима и стубићима, као и по бојеној хармонији тамнозелених делова и тамноцрвених марморираних хоризонталних венаца и позлаћених дуборезних оквира и украса, ово је изузетно дело „билдхаорске вештине”. При томе не треба заборавити да су у то доба српске цркве имале ниске иконостасне преграде, а иконо¬стас Преображенске цркве настао је само неколико година после традиционалног иконостаса сентандрејске Пожаревачке цркве. Између њих је велика разлика — структуралноархитектонска и стилска — био је то нагли скок од олтарске преграде старог типа на иконостас новог барокног, чак неокласицистичког стила. Све се то дешавало у истом месту, и такорећи, у исто време. Тако је Сентандрејска ликовна култура означила највеће промене у српској уметности XVIII века.
    Сликарски део посла обавио је непознати иконописац из Украјине, са својим помагачима. Он је унео, у српско сликарство, пре свега, знатне садржајне и иконографске
    новине, коje се јављају на украјинским иконостасима у другој половини XVII века. „Барокизација” — условно узевши овај појам, најбоље се уочава на иконама дванаест празника, које се, у српским црквама, јављају у склопу иконостаса први пут баш на овом месту. Композиције су иконографски постављене по западноевропским иконографским предлошцима, графичког порекла, којима је обиловала сликарска школа Кијевопечерске лавре. Тај наставно-педагошки графички материјал кијевских „кужбушки” послужио је иконописцима као главки подсетник, али и као непосредни предложак. Западноевропске маниристичке и барокне композиције прихваћене су у Украјини, одакле су доспевале и у српско сликарство, пре његовог школског ослањања на Беч.
    На Преображенском иконостасу, на пример, налази се једна од првих, ако не и прва у српском сликарству, композиција Васкрсења, која није сликана као Силазак у ад или Мироносице на гробу већ као Христово узлетање из гробног саркофага, са војницима у доњем делу, у положајима уобичајеним у западноевропској иконографији. По таквим, западњачким решењима карактеристична је и композиција Благовести. Богородица, руку скрштених на грудима, стоји поред сточића са отвореном књигом, док арханђел Гаврил лебди изнад ње са залепршаном хаљином и драперијом, откривених ногу до изнад колена. У композицији Рођење Христово три краља поздрављају малог Христа, док изнад њих стоје два војника са копљима. И остале иконе великих празника показују да ни једна међу њима није постављена по старој руској иконографији. Међу садржајним новинама које се јављају на Преображенском иконостасу треба поменути и лик анђела са убрусом — Нерукотворени лик Христа.
    Светитељски ликови и празничне композиције сликани су на позадини златног тапета, украшеног орнаментима.
    По својим ликовно-естетским особинама, ова импозант¬на целина не доноси сликарство већих вредности. Украјински путујући иконописац, предмајстор ове сликарске дружине, свео је свој сликарски израз на понављање усвојених решења, што се односи како на иконографију, тако и на сликарску материју, боју, начин моделације итд.
    Ипак, и поред ове напомене о неуједначеним сликарским вредностима, Преображенски иконостас по својој величини, хармоничном дуборезном оквиру, по броју икона, иконографским и стилским особеностима обавезује истраживаче на посебну пажњу и даља проучавања. У српској уметности XVIII века настанак овог иконостаса 1746. године представља значајан датум.
    Уз иконостас треба поменути Богородичин престо са балдахином, обојен зелено са позлаћеним дуборезним украсима у стилу рококоа, а такође и певнице, израђене непосредно после иконостаса, док су „столови” из око 1800.
    Прилаз Преображенској цркви са јужне стране улепшава портанска камена дивоткапија, налик на ону испред српске цркве Св. Ђорђа у Пешти. По архитектонском склопу и каменорезачком украсу обе капије показују обележја неокласицистичког стила, а настале су крајем XVIII века.
    Преображенска црква, по својим архитектонским, сликарским и примењеноуметничким обележјима барока, рококоа и неокласицизма, по усклађеном односу и прожимању тих обележја, као успелог вида њихове симбиозе, прворазредни је споменик српске уметности XVIII века.
    Ова црква је имала велики култни углед међу верницима Сентандреје и околине — њена „слава” на дан Преображења (19. август) црквена је слава Сентандреје. Та традиција се и данас одржава. Преображенска литургија је симболичан сабор малобројних Срба у овим крајевима.

    Одговори

  7. 15. август 2017. у 06:32

    vojislav ananić

    V

    БЛАГОВЕШТАНСКА ЦРКВА
    У народу je названа Грчка црква, по некима због тога што су у њу ишли махом трговци, а наш народ je трговце називао Грцима; по другима, пак, овај назив je настао по надгробном епитафу на грчком језику који се налази поред врата на јужној фасади цркве.
    Још je првобитна дрвена црква, посвећена Благовестима, била подигнута на важном и лепом месту, у самом центру насеља. Прилаз до садашње цркве са источне стране, кратком стрмом улицом, којом се са Дунавске обале излази на главки трг, открива тространу апсиду, али и горњи део звоника, који се уочава са овог прилаза. Прави утисак се, међутим, добија тек са трга.
    Својим положајем ова црква се битно разликује од осталих сентандрејских храмова. Наиме, она је извучена на трг, постављена у линију улице и нема уобичајену порту, коју имају остале цркве. Тако се у Благовештенску цркву улази право са улице (јужни улаз) и са трга (западни улаз). За време литургије, поготово лети, појање се чуло напољу. По томе и по народу који је туда стално врвео, на тргу пред црквом се осећала она ренесансна атмосфера малих градова, у којима се, на оваквим местима, одвијао добар део јавног живота, и где се готово стапало религиозно и лаичко, духовно и практично. — Тај трг и данас делује као позоришна сцена у очекивању да почне барокна радња сентандрејског градског живота.
    Западна фасада Благовештенске цркве и велики крст трговачког друштва и трговачке куће из XVIII века чине класичан изглед Сентандреје. Сликовитост тога трга, уз стални утисак барокно-рокајног стила, који се овде усталио пре два века, чине ово место средиштем варошког живота. Благовештенска црква је његов главни украс.
    Из сачуваног преписа, изворног документа који је у току градње смештен у темеље цркве, сазнаје се да je црква грађена 1752, а сматра се да је завршена 1754, будући да су каменоклесарски радови дуже трајали.
    Барокна западна фасада цркве носи на себи каменоклесарске украсе који се приближавају декоративној разуђености и лакоћи рококоа. Ктитор и архитект су успели да пронађу добре каменоресце, чија нам имена нису позната, али који су свој део посла вешто ускладили са архитектонским склоном цркве. Остварено је тако успело прожимање конструктивно-утилитарних елемената са ликовноестетским изглед ом грађевине. Два средишна и два ивична пиластра деле фасаду на три дела. У средњем делу je камени портал са волутама у доњем делу и са плитким и лаким рококо клесарским украсом у горњем делу; подупирачи портала имају декоративне капителе из којих се спушта гирланда воћа; на средини лучног надвратника исклесана је раскошна рококо картуша. У горњем делу портала је лучни перваз, који управо образује основу малог балкона, испред врата у висини хора. Балустрада тог балкона има испупчену овалну линију, а изведена je у каменорезачкој техници „на пробој”. У другој зони, изнад поткровног венца, налазе се бочни кровни забати, оивичени каменим опшивом са волутама на којима су рококо везе; на средни звоника, у истој висини, налази се прозор каменог оквира са лучним завршетком. Горњи, слободни део звоника има ивичне пиластре са капителима, прозоре на све четири стране, али и мале камене балконе испред прозора. Зидани део звоника завршава се испустима пот¬кровног венца, изнад којег се налази метална капа, са јабуком и крстом од кованог гвожђа.
    Јужна фасада je рашчлањена удвојеним пиластрима на четири зидна платна. На овој страни је бочни портал од ружичастог камена клесаног на жлебове, са декоративном розетом на средини горњег дела оквира портала. На овој фасади су и три висока прозора камених оквира, са лучним завршетком, изнад којих се налазе округли натпрозори.
    Унутрашњи простор цркве подељен је на четири травеја, а од њих је један хорски, а један апсидални. Хор je, у ствари, простор испод звоника, који почива на масивним ступцима правоугаоне основе. Сводови испод и изнад хора решени су у облику чешке капе. Други и трећи травеј омеђују удвојени пиластри, који прихватају исто тако удвојене потрбушне луке. На месту спајања изведени су, у малтерској пластици, рококо украси, чији су облици међусобно различити.
    Дуборез и скелет иконостаса израђени су 1802—3. према нацрту дуборесца неутврђеног имена, највероватније уз живо учешће сликара Михајла Живковића. Архитектоника иконостаса изведена je у стилу рококоа, а указује на замисли сликара икона, односно на његову сарадњу са дуборесцем. Пројекат иконостаса заснива се на чињеници да је унутрашњи простор храма релативно узак, па je отуда у првом појасу предвидено место само за две престоне иконе, уместо уобичајене четири. Олтарска преграда има три хоризонталне зоне. У доњој се истичу четири стуба са позлаћеним јонским капителима, испупченим канелурама и базисом; у доњем делу стубови належу на висока постоља, на којима су позлаћени дуборезни украси. На ивицама иконостаса постављени су пиластри исте декорације као на стубовима. Царске и бочне двери украшава богата дуборезна орнаментика у рококо стилу. На средни архитравног венца налазе се два стуба друге зоне. Између стубова je велика икона Крунисање Богородице, а са стране су по шест медаљона са ликовима апостола. Медаљони су степеничасто распоређени, у пирамидалном облику, чије бочне стране уоквирују волуте. У горњем делу, изнад иконе Крунисање Богородице, постављен је уски архитрав који држи крст Христовог распећа, а на обе стране су по шест медаљона са ликовима апостола. Медаљони су степеничасто распоређени, у пирамидалном облику, чије бочне стране оквирују волуте. У горњем делу, изнад иконе Крунисање Богородице, поставлен је уски архитрав који држи крст Христовог распећа, а са стране по једну икону и вазу. Тако су постигнута лакоћа иконостасне преграде и прегледан распоред невеликог броја икона.
    Сликар иконостаса Благовештенске цркве Михајло Живковић, из Будима, студирао je на Бечкој уметничкој академији од 1795, највероватније до 1800. У то доба директор Академије био je познати професор F. Н. Fiiger, a Академија je била захвачена класицистичким струјањима, мада треба рећи да се у Бечу још увек осећало стилско присуство барока и рококоа, што је Живковић очигледно рађе прихватао.
    Његови рани радови наишли су, изгледа, на добар пријем клијентеле, а свидели су се и ученом будимском епископу Дионисију Поповићу, па je већ 1802. склопио уговор са црквеном општином Благовештенске цркве за сликање новог иконостаса. Уз поменути уговор био je приложен и списак са распоредом икона на иконостасу, од којег сликар није одступао.
    Престоне иконе, царске и бочне двери сликао је ослањајући се на устаљена композициона решења, што су, уосталом, и наручиоци захтевали. Ипак је остварио особене ликове Христа и Богородице, инспиришући се живим моделима. Beh на овим стереотипно постављеним композицијама успео je да испољи не мале самосвојне сликарске вредности. По мекоти инкарната и по лазурама близак je сликарству рококоа, док je у сликању фигуре у целини, посебно драперија, нешто тврђи, уз издашну употребу црвене и плаве боје, што неодољиво подсећа на његове претходнике, барокне сликаре. Ослобађајући се типизираних решења и облика, које је иконографија престоних икона налагала, Живковић je у малим композицијама Извор живота и Христос и Самарјанка, у соклу овог иконостаса, показао свежину сопственог сликарског схватања, своју већ изграђену уметничку индивидуалност и оданост колоризму барокно-рокајних сликара. У композицији Извор живота, која није често заступљена на српским иконостасима XVIII—XIX века, Живковић је одступио од старијих и уобичајених решења. То више није икона већ религиозна композиција, у западноевропском смислу тог појма, која готово подсећа на жанр-сцену, а у иконографском погледу доноси новину; наиме, десно од извора приказано je Христово чудо — Исцељење слепог, додатак непознат на иконама са овом темом.
    Ликови апостола, насликани у медаљонима линете иконостаса, указују да се Живковић отргао од стандардне композиционе схеме стојећих, статичних, чеоно постављених ликова, како су они најчешће сликани. Живковић је таква решења напустио и представио апостоле у сасвим природним положајима, увек у различитим ставовима и неусиљеним покретима, при чему је показао добро познавање анатомије, као и изразите цртачке способности. У том делу иконостаса налази се и композиција Крунисање Богородице, која је, разумљиво, морала бити поставлена по уобичајеној композиционој схеми, али је изведена са пуно цртачке приљежности и колористичког осећања.
    Живковићев иконостас у сентандрејској Благовештенској цркви једно је од изузетних дела позног српског барока и рококоа. У својим најбољим композицијама, а то су иконе апостола и две слике у соклу, овај иконостас у уметничком погледу нимало не одступа пред радовима Арсе Теодоровића. Баш због тога што му је то био први обимнији сликарски рад, какав је прижељкивао да добије сваки сликар после завршених студија, Живковић је уложио пуно труда да би показао своју сликарску умешност и даровитост. У томе је потпуно успео.
    После чекања од преко десет година, Живковић је добио свој други, и последњи, иконостас у Николајевској цркви, у месту Балашађармат у северној Мађарској. Овај иконостас демонтиран је 1972, а иконе су делимично изложене на зидовима Благовештенске цркве, па му због тога на овом месту посвећујемо пажњу. Уговор за балашађарматски иконостас није пронађен, али постоји потпис сликара на престоној икони св. Јована Претече: „Михајло Живковић краснодохотелесни писец 1815″, док је на другој икони сликар забележио и ктиторе из познате балашађарматске и сентандрејске трговачке и добротворске породице Јоана Бозде. Тако је Благовештенска црква, поред своје архитектонске лепоте и свог историјско-уметничког значаја, одскора постала галерија слика Михајла Живковића.

    ЋИПРОВАЧКА ПЕТРОПАВЛОВСКА ЦРКВА
    Првобитно је посвећена светом Николи, а касније св. апостолима Петру и Павлу. До промене патрона цркве дошло је због тога што је и сентандрејска Оповачка црква била посвећена св. Николи.
    Досељеници из Ћипровца, познатог по кујунџијском занату, населили су југоисточни део насеља, према Дунаву и потоку Бучини. Ту се развила Ћипровачка махала, са црквом брвнаром, која је саграђена 1708. године. Место је било добро изабрано, недалеко од главног трга — пијаце, а опет заклоњено и, што је најважније, некадашња велика црквена порта на северној страни формирала је већи слободни простор, који се уобличио у мали трг.
    На овом простору подигнута је од тврдог материјала 1753. године друга по реду Ћипровачка црква. То је, како се сазнаје из једног познијег документа, била црква мањих димензија и делимично укопана у земљу. Поред ње је био звоник од дрвене грађе, највероватније торањ претходне цркве брвнаре. Beћ 1775. долази до промене. Тада je црквена општина Ћипровачке цркве упутила молбу председнику Илирске дворске канцеларије, грофу Колеру, за градњу новог звоника од тврдог материјала. Из једног тек недавно обрађеног документа, који се чува у Историјском архиву Војводине у Сремском Карловцима, сазнајемо како je гроф Колер проеледио ,,на највише место” сентандрејску молбу: „Угарска дворска канцеларија подржава приложену молбу православие црквене општине Будимског епископа¬та у Сентандреји у пештанској жупанији, да јој одобри зидање новог звоника од опеке, при парохијалној цркви, а на месту старог од дрвене грађе”. Године 1775—6. сазидан je нови високи торањ уз малу цркву из 1753. године. Опширан опис те цркве налази се у молби Ћипровачке црквене општине од 18. јануара 1792, упућене епископу Дионисију Поповићу: „Долепотписана општина моли да јој се одобри да потпуно обнови своју оронулу цркву из следећих разлога: 1.) Црква је зидана 1/2 хвата дубине у земљу и стога јој недостају светлеет и свеж ваздух, и више личи на неку подземну шпиљу него на храм Божији. 2.) Слаба страна овог положаја је та да су темељи, сводови и зидови увек влажни и стога неповољно утичу на здравље верника и пароха. 3.) Црква је веома тесна за позамашан број верника, поготово недељом и празником, да би могла примите сав, поготово женски свет. 4.) По приложеном под а.) произилази да овдашњи Магистрат увиђа хитну потребу зидања нове цркве. 5.) Пошто je општина већ саградила велелепан торањ, па чак и подигла зидове са двеју страна, према приложеном нацрту под б.) преостаје јој само да настави градњу”. Молбу је проследио цару епископ Дионисије Поповић, који изричито наводи да je у питању „обнова старе цркве” — мада je, како се види, реч о грађевини која je из темеља нова и неупоредиво већа од претходне. Ове документе наводимо да би се на основу изворних података стекао утисак о условима у којима су зидане српске цркве у XVIII веку. Уз ове изузетно важне званичне дописе сачувани су не мање значајни предрачуни трошкова за зидање нове Ћипровачке цркве.
    На основу архивске грађе утврђује се да је садашња Ћипровачка црква, зидана 1791—2, трећа по реду на истом месту, као и да је дограђена уз звоник, подигнут 1775—6. И поред две веће обнове, 1800, после пожара, и 1863, у току обимних грађевинских радова, ова црква је углавном задржала своје изворне облике.
    Њену западну фасаду рашчлањавају два пара пиластара, од којих су средњи удвојени; између њих је портал, клесан у камену. У горњем делу, изнад венца у виду настрешнице, изведено је уобичајено сужавање фасаде; на торањском делу је прозор, а лево и десно су карактеристични кровни забати са волутама, на којима се нал азе камене вазе. Наредни спрат — звоник у слободном простору — има ивичне пиластре са јонским капителима и прозоре на све четири стране. При врху су простор за сат и ниски пирамидални кров звоника са двокраким крстом.
    Северна и јужна фасада Ћипровачке цркве рашчлањена је лизенама и пиластрима, који су ојачани као потпорници, док су између њих прозори. Главни украс фасаде су портали клесани у црвенкастом мрамору, који, са храстовим вратницама у плитком рељефу, чине изврсну декорацију у стилу Луја XVI. То су, нема сумње, врхунска дела изведена у камену и дрвету, ретка у мађарској, јединствена у српској архитектури.
    Унутрашњи простор ове цркве, с обзиром на њену величину и псеудотриконхално решење, подсећа на Саборну цркву. Четири засвођена травеја, добро осветљена високим прозорима, и полукружна апсида са прозором на средини образују велики и миран простор, који је обогаћен осталим архитектонско-декоративним елементима. Сводове ојачавају удвојени потрбушни луци, који се спуштају по зидовима и ослањају на своје ојачане испусте у виду конзола; испод њих су коринтски капители, такође удвојених пиластара, који их дотичу.
    Ћипровачка црква, уступљена 1920. римокатолицима, битно је изменила свој сакралнокултни инвентар: иконо¬стас је пренет у Призрен, а остали богослужбени предмети примењеноуметничке израде, као и књиге, налазе се у Црквено-уметничкој збирци. Сачуван је попис инвентара из 1857. године, који пружа увид у оновремено стање.
    Иконостас Ћипровачке цркве, сада демонтиран, представљао је ниску олтарску преграду, налик на ону у Пожаревачкој цркви. Престоне иконе су сликане на златној позадини, са резбареним позлаћеним оквирима. Та целина је настала око 1740. Зограф овог иконостаса сликао је у маниру поствизантијске традиције наглашеног, али не и вештог цртежа.У културној историји Сентандреје Ћипровачка црква је увек духовно зрачила. Била је то црква занатлија, а имала је и своју „келију”, неку врсту квартира за путујуће зографе и занатлије. Данас ова складна грађевина, са два дивотпортала, достојно обележава своју и сентандрејску прошлост и указује на некадашњу духовну припадност.

    Одговори

  8. 15. август 2017. у 06:34

    vojislav ananić

    VI
    ЗБЕШКА ЦРКВА
    Посвећена Силаску св. Духа, подигнута је 1738. у насељу Збег, названом 1690. по српском збегу после Сеобе, а које је већ 1766. прикључено сентандрејској општини. То је, после Саборне цркве, чији нам првобитни изглед није познат, друга по реду сентандрејска црква саграђена од тврдог матери јала. Црквена лађа је ниска и изразито издужена, ранобарокна, док је звоник из друге половине XVIII века. У XIX веку неколико пута је поправљана, али је углавном задржала свој првобитни архитектонски лик. Године 1948. уступљена је римокатолицима, када битно мења изглед и унутрашњу декорацију.
    На западној страни звоник благо излази из масе фасаде, што зидну површину чини живљом и немирнијом. Портал западног улаза има камени оквир са лучним завршетком, док су врата у плитком дуборезу „copf” манира. Са стране су изведена по два пиластра, који прихватају венац крова фасаде; изнад њега су једноставни бочни забати крова црквене лађе. Слободни део звоника има велике прозоре, испод којих су украсне гирланде, док су на ивицама пиластри, са јонским капителима. У горњем делу су оквири за сат; изнад њих је благо заобљена ивична стреха торња, на којој почива лимена капа, са годином поправке 1806.
    Збешка црква је у XVIII веку имала једноставну олтарску преграду на којој су се налазиле различите зографске иконе. Године 1802. пренет је у Збешку цркву иконостас из Благовештенске. Тај иконостас су сликали непознати иконописци 1721. Ова година је убележена на запису који се налази на икони Деизис. Ово је први дуборезни иконостас у Сентандреји израђен као целина, будући да су у овдашњим црквама биле постављене једноставне олтарске преграде од дасака, на којима су биле постављене разне иконе. Непознати мајстори начинили су дуборезни иконостас 1721, по типу старијих преграда XVII века. Тада су и сликане иконе Деизис са по шест икона апостола (Деизисни чин) и крст Христовог распећа са иконама Богородице и Јована Богос¬лова. Сликарски рукопис непознатог зографа ослањао се на традицију поствизантијског сликарства; био је то, без сумње, путујући зограф са Југа, одакле потиче овај сликарски манир, негован у јужнобалканској провинцији крајем XVII века. Наглашени линеаризам и овештала композициона решења указују на то порекло. Ове иконе су важни споменици за проучавање прве етапе левантско-ранобарокне културне симбиозе у Подунављу. Иконостас Збешке цркве једини је очувани иконостас из тог времена, па се самим тим намеће као ликовни сведок сентандрејске ликовне културе, која је до скора била позната само по илустрованим рукописним књигама Рачана и Венцловића.
    Четири престоне иконе (Св. Никола, Богородица са Христом, Исус Христос и Св. Јован Претеча) сликане су око 1770. Рад су непознатог зографа из групе Теодора Грунтовича из Мосхопоља која је живописала цркву у Српском Козину и у Стоном Београду, а од које је остало и доста икона у Будимској епархији.
    Када је 1948. Збешка црква укинута као православна богомоља, иконостас је пренет у православну капелу у Печуј, одакле је недавно враћен у Сентандреју и делимично изложен у Црквено-уметничкој збирци, у којој се налазе и књиге и сакрални предмети Збешке цркве.

    ОПОВАЧКА ЦРКВА
    Посвећена св. Николи, Оповачка црква је названа по насељеницима из Опова. Из једног записа у црквеном инвентару сазнајемо: „Ова црква сазидана 1746. године, а лево од ове стајала је стара црква коју смо саградили од дрвета 1692″.
    Садашња црква подигнута је исте године када је завршена и Преображенска. Као Преображенска и Пожаревачка, и ова црква је неколико деценија била без торња. Њена западна фасада добила је садашњи облик тек 1777. Из те године сачуване су и матичне кььиге крштених, венчаних и умрлих. Парохијани Оповачке цркве водили су бригу о њеном иконостасу и средином XIX века, када су се већ осипали. Познато је, такође, да је Срба парохијана крајем тога века било доста мање, да се у цркви више није служило и да је у грађевинском погледу она оронула. У таквом стању је 1913. уступљена Реформатској црквеној општини. Тада је њен иконостас пренет у српску цркву Рођење Богородице у село Сантово. Из култних разлога са звоника је скинут крст, а на његово место постављен реформатски знак. То је, у исто време, једина измена у изгледу ове цркве, која је у новије време конзервирана.
    Невеликих димензија и скромнијег архитектонског украса, Оповачка црква подсећа на мање сеоске цркве XVIII века у Мађарској. На западној фасади звоник излази из равни зидног платна, што је изведено на тај начин што су бочне стране једним конкавним прелазом мало увучене. Та барокна одлика даје фасади пластичну живост. У првој зони су једноставна врата са каменим оквиром и са два мања прозора са стране, док је у другој зони, изнад врата, један већи прозор, а лево и десно од њега по једна засведена ниша. У горњем делу, изнад венаца, западну фасаду сужавају карактеристични забати, са вазама на ивицама, док је у средний, у телу звоника, једна велика ниша. Горњи спрат звоника носи на свакој страни ивичне пиластре и по један лучно засведен прозор. Наглашени венац звоника, такође лучно засведен, држи ниски кровни лимени покривач. Северна и јужна фасада цркве имају потпорнике, који се јављају и на средњем делу петостране апсиде. Унутрашњост цркве подељена је на четири засведе¬на травеја и олтарску апсиду.
    Иконостас Оповачке цркве, сада у Сантову, чине два дела, две сликарске целине. Престоне иконе, како се могло утврдити, рад су једног украјинског иконописца из групе која је 1746. сликала иконостас Преображенске цркве, са свим карактеристикама тога стила, док је фриз икона апостола и празничне иконе, у овалним медаљонима, сликао непознати српски сликар друге половине XVIII века.

    Одговори

  9. 15. август 2017. у 06:35

    vojislav ananić

    VII
    СРПСКА ЦРКВЕНОУМЕТНИЧКА И НАУЧНА ЗБИРКА
    Описани историјско-уметнички споменици омогућавају да се стекне опште, али верно сазнање о подунавској српској култури, сликарству и примењеној уметности од позновизантијских облика до барокног и класицистичког стила. По разноврсности изложеног материјала овај музеј је комплексног садржаја, претежно црквеног карактера, али са историјском суштином, а у њему су се стекле иконе, делови иконостаса, обредни примењено-уметнички предме¬ти, рукописне и старе штампане књиге, историјске повеље, изабране архивалије, графика, уметнички вез и други експонати. У Сентандреји, у срцу мађарске, дакле, западноевропске ликовне културе, може се видети део пресађене и овде обновљене православие културе. Уопште узевши, српски споменици у Мађарској показују вишеструку сим-биозу Истока и Запада. Разумљиво, изложена дела и легенде дају и историјско-политичку слику о Србима из ових крајева, о сеобама, привилегијама, општинама, трговачким друштвима, занатским цеховима. По тим особинама Српска црквено-уметничка и научна збирка у Сентандреји јединствена је у музејској мрежи Мађарске.
    Древна Будимска епархија, основана још у XVI веку под јурисдикцијом Пећке патријаршије а од Сеобе у саставу Карловачке митрополије, имала је своје цветно доба у XVIII веку, када су подигнуте готово све српске цркве на овом подручју. Српске историјско-уметничке старине Будимске епархије део су широко распрострте културне баштине која је током времена настала на миграционом подручју Подунавља, Посавља, Потисја и Поморишја, обухватајући велики број вароши и села у некадашњој Угарској краљевини, и то не само у јужним областима, већ и у средњим и северним крајевима, од Мохача и Баје до Коморана и Ђура, највећим делом уз Дунав. У појединим местима српски живаљ је у XVIII веку био бројан; ту је дао важан допринос економском и културном развоју, али се касније, а посебно од средине XIX века, постелено осипао, да би се у неким срединама сасвим проредио. Остале су овим местима лепе српске цркве, негде конзервиране и заштићене као споменици културе, а негде устушъене другим верским заједницама. Неке су, пак, остале без верника, па као такве су порушене.
    У прави час почело је сабирање историјско-уметничких дела у Сентандреји. Прва музеолошка поставка начињена је 1964. године, а најновија 1981/2, након обимних архитектонских радова на згради и конзерваторских захвата на материјалу. Под називом Српска црквено-уметничка и научна збирка, установа је основана 1979, на основу споразума између Конзисторије епархије будимске, Министарства културе HP Мађарске и Верске комисије HP Мађарске, којом приликом је за њеног управника постављен Стојан Д. Вујичић, научни сарадник Мађарске академије наука, књижевник и књижевни преводилац.
    Почасно место има икона Богородица Одигитрија, са записом „Моленије Петра Монастерлије 1660″, пореклом из српске цркве у Ђуру. Важна је као културноисторијска одредница и као уметничко дело веће вредности. Ктитор иконе био је познати заповедник шајкашке флотиле — обервајда у Коморану, а племство је добио 1665. од Фердинанда III за себе и своје наследнике. Његов син Јован je, одмах после сеобе, године 1691. у Будиму свечано поставлен за српског подвојводу. Осим ове иконе, исти ктитор је поручио и две престоне иконе за коморанску цркву, Богородицу са Христом и Исуса Христа, са записом ,,Моленије кир Петра обервајде”. За све три иконе може се тврдити да потичу од истог сликара, а по неким стилским особинама могле би се везати за сликарство следбеника кир Козме, најдаровитијег српског сликара прве половине XVII века. Непознати сликар ђурске богородице и комораиских престоних икона потицао je, без сумње, из ваљане иконописачке школе. Сликана на златној позадини, ова класично поставлена Богородица носи у себи чврстину иконографске схеме традиционалних Богородичиних икона типа Одигитрије. Оно што треба истаћи за ову икону, то je њен наглашени топли колорит. Истина, Богородица je задржала своју класичну строгост, али је боја приметно свежија и, рекло би се, звучнија.
    Дирљиву оданост српској сликарској традицији показао je непознати иконописац оштећене иконе Исуса Христа из Српског Ковина. И она je настала у другој половини XVII века, а ььена сродност са иконописачким искуством зографа Јована, који je сликао у Хиландару, лако се уочава. Јованова икона Исус Христос са апостолима и св. Савом и Симеоном Немањом послужила je као узор зографу ковинске иконе. Он је применио исти начин осветљавања лика, као и свеж калиграфски цртеж, поштујући у пуној мери свој узор, па је чак насликао исти тамноцрвени хитон са златним рубовима и исти зеленоплави химатион. Ковинска икона Исуса Христа пример је дугих стилских и иконографских зрачења средњовековне традиције, од сликарског поступка XV века до зографа Јована из прве половине XVII века и његовог непознатог следбеника, сликара ковинске иконе.
    Овај период српске уметности пре Велике сеобе срећно допуњују црквене сасуди примекьеноуметничке израде, а пре њих рукописно јеванђеље манастира Грабовца из 1663, са оковом, који спада у боље радове те врете, изведеним у техници гравирања. Има и неколико путира, од којих је најстарији донет из српске цркве у Баји, готски рад од позлаћеног сребра, из XV века. Нешто је млађи путир манастира Грабовца, аугзбуршки рад од кованог сребра из XVII века. Из грабовачке ризнице има још сакралних предмета, а датован је сребрни крст из 1667, ,,поклон игумана Симеона”. У сентандрејској Збирци налази се још
    неколико крстова и кандила из XVI — XVIII века, као и једна кадионица из Сегедина, израђена у XVIII веку. Тој епохи припадају и драгоцене рукописне књиге, као и штампане србуље, које се повремено и делимично излажу у Збирци, а иначе се чувају у трезору Библиотеке.
    Споменици сабрани из цркава које су подизали.српски шајкаши, занатлије, трговци, монаси и свештеници својим готово симболичним присуством доста казују о култури расељеног народа који је смогао снаге и нашао могућности за духовне и уметничке потребе. Посматрајући их у витринама сентандрејске Збирке не можемо се отети утиску о континуитету националне културе: ова дела су повезница са српском позносредњовековном уметношћу и њено трајање у далеком свету. — Чарнојевићеви Срби нашли су овде трајне белеге својих, по судбини, претходника.
    Други, по садржају знатно богатији део сталне поставке Збирке, испуњавају дела настала или донета у Будимску епархију после Сеобе, у XVIII и почетком XIX века. То, условно названо, барокно доба — век просвећености у који су Срби ушли после примања Привилегија, оснивања Карловачке митрополије, после неколико ратова између Аустрије и Турске, судбоносних за досељенике — означава велику прекретницу националне културе.
    Двојна икона на којој је приказан Исус Христос, у горњој зони, и лик патријарха Асрсенија III Чарнојевића, у доњој, рад непознатог зографа из прве деценије XVIII века, уводи у ову епоху. Ту је и триптихон са Деизисом из 1692, рад зографа Остоје Мркојевића, који потиче из Баје, а заправо је донет из манастира Лепавине у Хрватској, што се сазнаје из записа. Није искључено да је овај триптихон био у патријарховим рукама.
    Првих деценија XVIII века нагло је порастао број иконописаца у овим крајевима, јер је потражња за иконама била велика, због потреба на брзину подигнутих цркава. Путујући непознати зографи, махом монаси и свештеници, придошлице са југа, задовољавали су прешне потребе српског народа за иконама, које су значиле духовно али и национално упориште православних, охрабрујући њихову оправдану и стално присутну бојазан, готово страх од католичког утицаја, пропаганде и честих пресија. Отуда је и разумљиво што су иконе настале тих година насликане као исхитрене, наивне копије старијих узора. Неколико таквих икона изложено је овџ,е:Преображење Христово и Вазнесење, из Преображенске цркве у Сентандреји, шест престоних икона из Острогона са записом ктитора Томе Калевича, Деизис са два фриза апостола из 1721. и join неке иконе добри су примери зографских могућности тога времена. За њих је традиција још увек била жива и као таква остала је једино могући вид сликарског изражавања. Учили су се на њој, покушавајући да јој продуже животни век, да je одбране од свих промена које су се већ тада могле наслутити. И поред недовољне сликарске спреме и скромне ликовне културе, они су настојали да се држе тешко доступних облика старијег живописа. У исто време сликала je и друга група зографа, али она није настојала да задовољи каноне сликарске традиције. Њихови радови су пронађени махом у мањим местима. Њихове иконе показују сву једноставност народног схватања уметности, а прожете су наивним изворним сликарским изразом. Карактеристичне иконе ове трупе су четири престоне иконе из некадашње цркве у Великом Будмиру, као и иконе Исус Христос и Св. Трифун из Вилања.
    Сасвим je по стилу усамљена велика икона Богородица са Христом, рад зографа Митрофана, из друге или треће деценије XVIII века, сликана у маниру ,,левантског барока”. То је тематски богата и иконографски занимљива икона. У трагању за пореклом стила овог сликара треба се задржати на још недовољно познатом светогорском иконопису друге половине XVII и почетка XVIII века. На светогорска зрачења упућује и мала икона Богородица ватопедска иконографског типа Богородице ,,заклане”, као једна од многобројних накнадно изведених реплика старе ватопедске иконе.
    У реконструкцију иконостаса из средине XVIII века уюьучене су, између осталих икона, дуборезне царске двери са Лозом Јесејевом, рађене за првобитни иконостас у Српском Ковину 1742, фриз апостола из Острогона и две иконе из Пожаревачке цркве. То су радови сентандрејских иконописаца, како смо их назвали, који су уживали већи углед у овој средини. Њихово дело je и иконостас Пожаре¬вачке цркве. Попут старих мајстора, они су ел икали на златној позадини, добро савладавши иконописачки занат, а сасвим избегавајући произвольности и импровизације којима су били склони сеоски зографи. Без сумьье, то су тада били познати сликари, њима су поверене дуборезно обрађене даске, а ове царске двери са онима у Пожаревачкој цркви најлепши су дуборезни рад тога времена.
    Из шездесетих година су две престоне иконе из некадашьье српске цркве у Доњој Нани, Исус Христос и Јован Претеча, са грчким сигнатурама. Овај иконописац био je особена сликарска личност, којој је тешко наћи узоре. Био је стилски напреднији од сентандрејских иконописаца, имао је осећање за монументалност, познавао је тонску моделацију, али je то примеььивао само на инкарнат, док је остале делове композиције сликао једноставније, показујући при томе изванредан смисао за стилизацију.
    Посебну групу чине овде иконе мосхопољскоковинских зографа, које је предводио Теодор Стефанович Грунтович. У њиховим радовима, живопису у Српском Ковину (1765. и 1771) и Стоном Београду (1772—1774) дошао je до израза позновизантијски манир, који је још увек владао у јужним крајевима Балкана, посебно у крајевима око Мосхопоља, одакле су они дошли. Утврдили смо да су ови живописци прихватали и иконописачке послове, не мењајући знатније свој сликарски рукопис. Поред иконостаса у Српском Ковину (осим престоних икона) и у Дунапантелији и престоних икона за Збешку цркву у Сентандреји, они су насликали и више појединачних икона за цркве Будимске епархије. У овој збирци су изложене иконе великог форма¬та: Крунисање Богородице, из Преображенске цркве, Силазак у ад, из цркве Св. Георгија у Пешти, Св. Наум, из Ходмезевашархеља, и још једна икона Св. Наума из Стоног Београда, као и два мања фриза са стојећим ликовима светитеља из Српског Ковина. Ту је и осликани Христов гроб, јединствена конструкција те врете, са композицијама мука Христових, медаљонима апостола и са централном сценом Полагање у гроб. Мосхопољско-ковински зографи врло су спретно прешли са монументалног формата зидног живописа на знатно мање површине икона, на којима су место сликали и минијатурне композиције из житија или композиције празника и ликове светитеља. Они су баш у иконопису показали занатску рутину и формирали свој сликарски манир, из чега проистиче да су се сликањем бавили и у свом завичају, па није искључено да he ce њихови радови наћи у крајевима око Мосхопоља. Занимљиво је да су им неке иконе по композиционом решењу блиске бакрорезима Христофора Жефаровића. Такве су Силазак у ад и Св. Наум, па се може претпоставити да су им Жефаровићеви бакрорези послужили као предложак. Тиме њихове иконе добијају још један значај, као вид уметничких веза јужних делова Балкана и Будимске епархије, односно као присуство левантске ликовне културе на северу српских и цинцарских миграција.
    Мања трупа икона илуструје познату културноисторијску теорију о руско-украјинским духовним и уметничким везама са Карловачком митрополијом, па разумљиво и Будимском епархијом. Поред богослужбених књига, које су доносили књижарски трговци називани ,,утешитељи православља”, овамо су доношене у великом броју и иконе. То су најчешће целивајуће иконе малог формата, сликане на мекој, липовој дасци. Најчешће су то једнообразне реплике истих тема, сасвим типизираног иконографског решења. Упркос строжијим критеријумима у погледу њихових ликовноестетских вредности и сазнања да су производи серијско-занатског иконописног поступка, некад чак и мануфактурног рада, не може се отети утиску да оне имају одређен и не мали културно-историјски значај. Међу њима се могу наћи и радови бољих иконописаца. Таква је икона Богородица Владимирова, из Стоног Београда, насликана у бакарномрким тоновима, фино моделованог лица. Икона Нерукотворени лик Христа, из Николајевске цркве у Сегедину, остварена је у стилу старијих руских икона на ову тему, задржавајући не само особине већ и сликарске вредности својих узора. Овде би требало поменути оригиналну бакрорезну плочу Богородица Илинска Черниговска, рад бакроресца монаха Гаврила из 1725, коју је чернигов¬ски манастир поклонио манастиру у Српском Ковину. Из тридесетих година су иконе Христа и Богородице, из Благовештенске цркве у Сентандреји. И ове иконе донете су из Русије, највероватније као поклони.
    Српски сликари друге половине XVIII века слабије су заступљени у овој збирци. Њихови су радови претежно на иконостасима. Јован Поповић насликао је иконостас у Сегедину (1761), Јован Четиревић Грабован и Григорије Поповић у Стоном Београду (1776), Василије Остојић у Саборној Цркви у Сентандреји (1777—81) и манастиру Грабовцу (1768), Павел Ђурковић у Дунафелдвару (1801) — да поменемо само најпознатије. Са почетка XIX века овде су изложени радови академских сликара: од Павел а Ђурковића је велика композиција Скидање с крста из Дунафелдвара, од Михајла Живковића поједине су иконе са иконостаса из Балашађармата, а од Арсе Теодоровића делови иконостаса некадашње Саборне цркве у Будиму.
    Сликарским делима достојан су пандан радови мајстора у металу — црквене сасуди XVIII века, претежно барокног и рокајног стила. Овде застушъена дела тзв. примењене уметности неоспорно су врхунског квалитета. То су, пре свега, неколико окова јеванђеља: јеванђеље из Ђура, штампано у Москви 1722, са бакрорезним портретима јеванђелиста од Ивана Зубова, оковано у првој половини XVIII века; јеванђеље штампано 1764, такође у Москви, са оковом у рококо стилу и записом: ,,сије свјатоје јеванђелије цркве храма Благовештенија пресвјатија Богородици, сушчија во вароши Баји, кушъено ценоју за 20. форинти”; јеванђеље штампано у Венецији 1776, са записом: ,,Сија књига свјатоје и божественоје Евангелије церкве нашего Николаја Мириликојског чудотворца, јаже в Велико] Кањижи”, као и још неколико окованих јеванђеља из Будима, Сентандреје и других места. Међу изложеним путирима пажњу привлачи онај са записом ,,Цркве свјатаго Николаја Бајскија 1740″; путир манастира Грабовца, дар митрополи¬та Павла Ненадовића из 1763. и други. Збирку употпуњавају кандила, крстови, кадионице и дарохранилнице, од којих је најлепша она од кованог сребра, у рококо стилу из манастира Грабовца.
    У састав Збирке улазе Библиотека и Архива епархије будимске. Библиотека са око 23.000 библиотечких јединица има изузетну културну вредност. Најстарије су рукописне књиге, саме по себи споменици културе, посебно оне из XV—XVIII века. Има их око деведесет и чине посебан фонд, у којем се посебно води збирка рукописа манастира Грабовца. Међу инкунабулама треба бар навести Канон Богородичин из XIV века, Дела апостолска (XV в.),
    Четворојеванђеље (крај XV — поч. XVI в.), два октоиха из XV в. и Октоих са записом из 1750. Нешто млађе рукописне књиге, које овде треба посебно истаћи јер су настале у Сентандреји, јесу радови Рачана и Гаврила Стефановића Венцловића, са почетка XVIII века. Међу рукописима манастира Грабовца издваја се Пролог за јун—август, са записом „Манастира Кувеждина 1575″, као и историјска хроника Летопис манастира Грабовца. Осим рукописних књига, ту су и неколико штампаних србуља из XVI века, Венецијанске и Милешевске штампарије, као и српске штампане књиге XVIII века, дела Захарија Орфелина, Јована Рајића, Викентија Ракића, Дионисија Новаковића и других аутора.
    Књижни фонд Сентандрејске библиотеке углавном су попуњавали будимски епископи. Иако нису очувани стари инвентари и пописи, може се претпоставити да су ту књиге из личне библиотеке Дионисија Новаковића, а утврђено је да је веће заслуге за епархијску библиотеку имао Дионисије Поповић, са краја XVIII и почетка XIX века. Лична библиотека епископа Арсенија Стојковића, настала од 1853. до 1892, има преко 4000 књига, а библиотека последњег будимског епископа Георгија Зубковића (1913—1951) броји пет хшьада јединица.
    Архива епархије будимске, са неколико већих фондова и фондова појединих црквених општина, чува грађу од почет¬ка XVIII века и незаобилазна је ризница података за политичку, културну и црквену историју српског народа у овим крајевима.
    Српска црквеноуметничка и научна збирка у Сентандреји својим садржајем показује стремљења и дух једног дела српске нације, која је стицајем историјских околности закорачила предалеко на север и запад. На тим пространствима, у специфичним условима, удаљена од свог исконског стожера, она није посустала. Напротив, добро се снашла, спремна да у оквиру својих обавеза и потреба смогне снаге и вере да се духовно огласи и обележи. До ььеног постепеног изумираььа у XIX и XX веку морало је доћи јер је била изливена из свог корита, али су, зато, њени једри животни сокови у XVII и XVIII веку избијали и усредсређивали се на кул тур не и уметничке знакове. Ти знакови казују пуно. То је била свеет, не само уметничка — многи нису дорасли до ње — то је било сазнање о националном постојању и о обавези да се обезбеде везе са сопственом прошлошћу и да се бар тада истраје. А, то је велико дело, пред којим се мора застати. Ту задаћу осећали су свим својим бићем и знани и незнани и за то су се људски напрезали. Део тог њиховог напора је у овој Збирци и у црквама Будимске епархије. — Истурен и разливен, а потом окопнео део нације оставио је ове знакове.

    ИЗВОР: РАСТКО, Будимпешта

    Одговори

  10. 15. септембар 2017. у 09:35

    vojislav ananić

    Батања

    Припадала је Чанадској жупанији. Забележена је 1446. За време Турака припадала је Арадској нахији. 1557—8 живеле су у Батањи 3, а 1563 2 српске породице. Забележена је у крушевском псменику. 1720 имала је 24, а 1735 109 домова. 1772 и 1786 означена је као српско-румунско насеље. 1830 означена је као румунско-мађарско-српско насеље. Налази се северозападно од Арада.
    Потеси: Близанице, Буџак, Конопиште, Оградиште, Циганка.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори
1 2 3