Стара Пазова и околна насеља

34 коментара

1. 21. август 2017. у 19:12

   vojislav ananić

   КРЊЕШЕВЦИ У ПРОШЛОСТИ

   Насеље Крњешевци (Крњишевци,Крњашевци) први помен датира из 1713.године (1910. 1.004, 1921.-952, 1931.- 972 житеља итд.) и забележени су као насељени али ће у период од 1734-1756. имати прекид у свом насеобинском развоју (Поповић Д., 1950). Од 1774. до 1810. године населило се 13 породица из западних крајева.Године 1734. помиње се насеље Керек јужно од Крњешеваца, које је касније расељно. За порекло назива села Крњешевци везује се легенда о три брата. Отац је делио имања на три сина. Један се звао Шимо (Шимановци), други Угро ( Угриновци) а трећи Крњо ( Крњешевци). Трећи син је од оца добио посед данашњих Крњешеваца, који су по њему добили данашње име. Током ИИ светског рата село је страдало од усташа. Место је вододовод добило 1989.године. Потеси су: Лукин салаш, Полој, Јенџа, Отока, Крст, Греда и Кувалово.
   Литература:
   Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
   Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
   Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
   Извор: Интернет

   Одговори

2. 21. август 2017. у 19:17

   vojislav ananić

   СТАРИ БАНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ

   Бановци (Panofze, Banofce) су на месту данашњег корита Дунава постојали су још у XВИ веку (1614. – 30 домова, 1734. – 53, 1756. – 211 ,1774. – 218,1791. – 210, 1810. – 215, 1905. – 338, 1931 – 450), а можда и раније (1473). Према попису земунске нахије из 1566/7.године село Бановци имало је мезре Ливадице, Бугово и Фодвар. Место је вероватно још у XВИ веку имало некакву цркву јер се у попису помиње и неки поп Павал а прва о којој постоје писани подаци потиче из 1726.године. За генезу Старих Бановаца постоји тумачење да му је у турском периоду претходило насеље Дариновци.
   Оно се налазило незнано од када на пространом плодном платоу између Петринаца до Касарне. Дариновци су били заправо на великом речном острву, а речни рукавац је делио ово насеље од савременог. Помињу се у Крушевском поменику 1606.године као сремско село ( Бабић М., Вукелић П., Зоркић С., 1989). Обрушавањем обале, Дунав је променио ток, а Дариновци су нестали у неповрат. Један део мештана преселио се на данашњу локацију а други нешто даље од Дунава и на пустари Туфа формирали су насеље у XВИИ веку, близу друма Варадин-Земун. Туса је према познатим подацима први пут забележена 1702.године као једно место са турске стране границе. Интересантно је да Аустријанци Старе Бановце почетком XВИИИ века помињу под називом Туса (Туус) а Поповић Д. (1950) наводи Старе Бановце као стално насељено место од 1714.године у коме становништво живи у земуницама. Од 1774. до 1791.године услед рата опустело је 18 домова а 1811.године долазе две породице из западних крајева. Туса а касније и Касарна спадала је у бановачку парохију, па се предпоставља да је Туса била на месту данашњег насеља Бановци-Дунав нешто западније јер је у Туси 1731.године почела изградња велике војничке касарне која је имала контромацију и штаб у самој касарни.Око 1730.године Туса је заједно са Бановцима припадала земунском властелинству грофа Шенборна. Постоји још једно тумачење да је на пустари Бановци боравио Бан Милисав, у потрази за плодном земљом дошао је јужно од Дунава. Помогао је тадашњим становницима пустаре, којима је касније поклонио земљу. По његовој смрти ту земљу су звали Банова земља, која је прерасла у Баново село, а затим у Бановце. Мало је вероватно да је насеље добило назив од титуле владара “бана” или да води порекло од речи Банија коју су пренели досељеници из тих крајева. О трговини робом широке потрошње нема писаних података. Међу најзначајније изворе прихода који нису директно везани за пољопривреду спадају приходи од дунавских воденица којих је 1719.године код Бановаца било шест а 1743. забележено је 12 воденица. Крајем 1745. и почетком 1746.године сва села уз Дунав била су укључена у подунавску границу. Прво веће насељава извршено је од 1745. до 1750.године углавном су то биле породице из жупанијског дела Срема, Баната и Бачке а такође је било и насељевање из млетачке Далмације. Од 1750.године до краја шесте деценије XВИИИ века у Бановце су досељене породице из Баније, Лике, Кордуна и из Шијачког краја око Пожеге.
   Зграде које је у Бановцима имао Земунски спахилук припале су војсци па Бановци 1747.године постају седиште Славонског (сремског) хусарског пука. Чим је завршено насељавање Бановаца постојећа црква била је премала тако је започета изгадња нове 1777.године, градња је трајала осам година и кажу да је трећа по величини у Срему. Становништво Бановаца, поред граничарске службе, бавило се углавном земљорадњом и сточарством, а интелигенција је била малобројна. Углавном је било српске националности осим аустријске власти. Први комадант шанца Бановци био је капета Јузбашић. Прва формирана улица Грчки шор и у њему су подигнуте јавне грађевине углавном војне (зграда команде компаније, седиште компаније, стан за официра, граничарска касарна и житни магацин). Улица Бели Брег је настала касније, остале улице настале су половином XИX века а Шијачки шор 60-тих година XX века. Од половине XВИИИ века и првог таласа досељавања формира се ново гробље, а сахрањивање на старом гробљу престаје. У мноштву података о хајдучији у Срему тога доба највише их се односило на Лазу харамбашу који је у риту насупрот Бановаца плачкао са дружином трговачке лађе и имућније људе по селу. О зантлијама и трговцима у другој половини XВИИИ века нема писаних података али је сигурно било воденица, тако је 80-тих година тога века основана мануфактура сукна за потребе Војне границе. По запису из 1785.године Стари Бановци леже на Дунаву и имају 241 граничарску кућу подигнуту под конац, квартир за капетана, цркву од доброг материјала, шупу за егзерцир, стрелиште и забран за коње. Граничарско – тривијална школа у Бановцима почела је да ради 18. октобра 1773.године. Међутим српска вероисповедна школа постојала је и раније али нема података о њеном времену о њој сазнајемо тек из записа из 1780.године, тако је 1802. година имала 34 ученика.
   Школска зграда изграђена је 1850.године поред цркве, године 1890. подигнута нова школска зграда на месту некадашњег житног магацина и служила је све до ИИ светског рата када је спаљена, а јавна библиотека постојала је још пре 1873.године. Око половине XИX века у месту нараста број трговаца и занатлија. Од бивше Петроварадинске регименте образовани су срезови Земун, Стара Пазова, Митровица и Шид. Стари Бановци (у првој половини XИX века у називу добијају придев“Стари”), сеоска политичка општина били су саставу котара старопазовачког. Касније су новопазовачки Немци изградили у Бановцима на самом ушћу Бодовара у то време врхунски парни млин са резаром. Временом се у месту и број занатлија повећавао. У време развојачења Границе, у извештају сремске жупаније помиње се да је у Старим Бановцима живело 1.834 становника а у месту је била смештена и оружничка постаја која је контролисала Бановце, Белегиш, Нове Бановце а повремено и Сурдук. Када је Дунав однео цркву 1897.године та цигла је употребљена за изградњу црквених канцеларија и капеле на Водици у току 1907.године. На почетку XX века најкрупнији поседник земље у Бановцима била је православна црква. Према попису из 1905.године у Бановцима је живело више нација, Срби су били у већини а било је Мађара, Немаца и припадника других народа.
   Пошто су у време киша и снегова путеви били практично неупотребљиви 1909.године је почела изградња калдрме за Стару Пазову. За време Првог светског рата многи Бановчани су погинули као војници царевине, многи су се из рата вратили као инвалиди и богаљи, а многи су се предавали већ у првим борбама на руском фронту. Током Првог светског рата присутна су исељавања Немаца и Мађара. На иницијативу управитеља школе Николе Мудрића 1927.године основано је Соколско друштво. Значајну прекретницу у животу Бановчана представљало је увођење пристаништа и бродске везе 1929.године са Београдом, што је омогућило транспорт робе и јаче везе са центрима где су се школовали ђаци. Недељом се возила туристичка тура како се тада звала шетна лађа која је из Београда за Сланкамен, Тител или Нови Сад полазила ујутру а враћала се увече. Од 1930.године после увођења бродске везе уведена је електрична струја из Макиша. У лето 1930.године формиран је фудбалски клуб “Дунав”од стране омладине.
   Бановчани су имали и сатирични лист “Међу нама” који је излазио једном недељно од 1934.године до Другог светског рата. Поред парног млина, Вилхелм Конрад је пред Други светски рат изградио нов електрични млин. За време ИИ светског рата насеље је страдало од усташког терора. Старобановчани су у народноослободилачким борбама хапшени и терани у затворе и логоре. У ноћи између 21. и 22. октобра 1944.године, фашистичке снаге напустиле су Подунавље, повукле су се на линији Карловчић – Шимановци – Војка, према Руми.
   После одласка немачке војске, мештани су се вратили својим кућама где су затели праву пустош. Кућа покривених трском у Бановцима је било до шездестих година XX века. У Старим Бановцима 80-тих година XX века становништво чине Срби и поред наглог пораста броја непољопривредног становништва основна привредна функција села је земљорадња. Индустријски објекти су затворени, а пристаниште има минимални промет. У селу је пријављено шездест пет приватних занатлијских радњи. Потеси су Брестова међа, Беглук, Мајур, Велика пустара, Мала пустара, Леја, Сонуг, Трепча, Петринци, Борчанска рупа, Зовице, Ливаде, Адица, Велика греда, Мала греда (основи троугластог облика и захватају површину од 39,04 км²). Делови села: Шијачки шор, Бели ветар, Бели Брег, Грчки шор, Ћорави шор, Прегревица, Шорић.

   Лит: Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
   Лит: Др Слободан Ћурчић, Општина Стара Пазова, географска монографија, Нови Сад, 1984.
   Лит: Милорад Бабић, Петар Вукелић и Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989.
   Лит: Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
   Лит:Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
   Извор: Интернет

   Одговори

3. 21. август 2017. у 19:25

   vojislav ananić

   НОВИ БАНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ

   Нови Бановци су младо насеље (1735) са праисторијском претечом у периоду античке и рано-средњевековне епохе. Од пустаре Бановци (Стари) назив је проширен на насеље. Настанком Нових придев су добили и Стари Бановци. Промене назива насеља говоре о континуираности његовог егзистовања кроз историју, од римске Бургене преко Касарне до данашњег назива места. Нови Бановци су имали нуклеус на локацији некадашње касарне из XIII века коју су подигли Угри. Простором Срема Турци Османлије владали су од 1521. до 1718.године.
   Они су у својим походима опустошили источни део Срема том приликом је разорено и утврђење Бургена а материјал са разорених насеља и градова Турци су употребили за обнову београдске тврђаве. У Земунској нахији до краја XВИ века у турским изворима помињу се Бановци (претпоставља се да се назив односио на два диференцирана села Старе Банове, као језгро села, и Нове Бановце као накнадно настало насеље). У турском катастарском попису из 1566/67.године, наводи се да село Бановци (Банофзе), има 54 домова и једног кнеза, са мезрама (старим стаништима) Ливадице, Бугово и Фодвар код поменутог села припадају Земуну. Карловачком доминијуму, који је од 1728.године био под управом грофа Ифелна привремено су припадали Нови Бановци. Пре 1735.године (1869. – 817, 1880. – 875, 1890. – 997, 1900. – 1.080, 1910. – 1.228, 1921. – 1.261, 1931. – 1.320 житеља итд.) населила се малена насеобина немачких занатлија око војничке касарне. Од 1791.године долази још 136 Немаца који ће од Нових Бановаца фомирати веће сеоско насеље. Хроничари наводе да је Бановце, у периоду 1737-39.године, захватила епидемија куге па се становништво Тусе разбежало а део се прикључио Касарни. У Новим Бановцима је постојала лазаретска болница где су довожени бродом заражени из Земуна и околине. У време Војне границе компанија којој су припадали Бановци, била је подређена пуковнији у Петроварадину. Новембра 1745.године, пописана су сва насеља која су ушла у састав Сремске војне границе, тако су сремској војној граници прикључена многа села и пустаре између осталог од земунског властелинство прикључени су и Бановци. Славонско-сремска крајина је 1747.године, била подељена пет пукова између осталог и на сремски хусарски пук са седиштем у Бановцима а на месту потпуковника 1747.године налазио се Секула Витковић.
   О Новим Бановцима је следеће записао Франц Штефан Енгел, аустријски чиновник Славонске ратне канцеларије. Насеље лежи уз сам Дунав окружено палисадом и да се ту налази поштанска станица, квартир за потпуковника, за мајора и за коњичког капетана, католичка жупна зграда, католичка црква, касарна од добре грађе, официрски квартир, два квартира од набоја за ниже штапске шарже и стражара. Хазбуршки владари су настојали да формирају немачка насеља иза Војне границе, када више није било опасности од Турака. Тада почиње насељавање немачких сељака са породицама из разних крајева царства а највише из Швапске покрајине у јужној Немачкој па су зато војвођански Немци названи “Швабама” а главни циљ је био да ојачају Војну границу од најезде са Истока. У период од 1747-1765.године велики број Срба из Старе Србије је прешао у Сремску жупанију. У грађи Ратног архива у Бечу налази се податак да је на територији Петроварадинске регименте 1780.године постојала немачка школа у Бановцима. Аутор дела “ Грађа за повјест школства краљевине Хрватске, Славоније и Далмације од најстријих времена до данас”, Загреб, 1910. године, Антун Цувај наводи да је 1764.године основана школа у Бановцима Новим (на Дунаву).Тако један део немачких породица из Виртенберга, Чешке и других области насељавају 1791.године Касарну – Нове Бановце. Ту је основана евангелистичка жупа која је обухватала и колонију новопазовачких евангелиста. Када је реорганизована регимента и премештена из Нових Бановаца у Голубинце, 1785.године касарна је напуштена. Генерална команда је сматрала корисним да се фабрика сукна из Панчева премести у Нове Бановце, 1785. године је преузета је одређена количина материјала за потребе предионице али је 1786.године идеја о стварању фабрике сукна напуштена.
   Године 1802. насељено је у Нове Бановце на Дунаву седам немачких породица. Из акта број 174 издатом у Бечу 14. октобра 1801. године помиње се да у Бановцима постоји поштанска зграда из 1716.године и штала за држање коња. Све до укидања Војне границе, административно седиште компаније (којој су припадали Бановци) и капетана, налазило се у Старој Пазови, а капетан је био подређен пуковнији у Петроварадину. Након тога Стара Пазова добија котарску управу, постаје седиште среза у чији састав поред околних места улазе Бановци Стари и Нови. На мапи Хрватско-славонске војне границе из 1866.године уцртани су Бановци Нови (Касарна). Почетком XVIII века Бановци су били насељено место чије се становништво бавило земљорадњом, сточарством и пчеларством. У време развојачења Границе, у извештају сремске жупаније помиње се да је у Новим Бановцима, 1880.године, живело је 875 становника али 1890.године број се повећао на 997. Надомак Бановаца постојала је пустара која је омогућавала гајење коња, говеда и оваца. У изворима се помиње да су бутер, маслац и овчији сир, производили само у Старој и Новој Пазови и у Новим Бановцима, искључиво Словаци и Немци.
   Крајем XIX и почетком XX века, поред повољне сточне трговине, трговало се и другим артиклима који су били неопходни за аустријску војску и коњицу. Почетком XX века у Новим Бановцима се развија задругарство (Хрватска сељачка задруга (1903), Господарско друштво (1911)), у међуратном периоду основано је неколико задруга: Кредитна задруга (1930), Земљорадничка кредитна и земљорадничко сељачка испомоћ (1932), Рибарска задруга (1937) и Новобановачка земљорадничка радничка задруга за прераду трске (1941).
   У Новим Бановцима је 1881.године изграђена ветрењача коју су градили Петар Мирковић из Старих Бановаца и Ферк Манат из Нових Бановаца а постојал је и циглана али мањег капацитета. У Новим Бановцима је 1908.године радила “опћинска примаља” (бабица) Марија Хунтенбергер а лекар је био Симо Бабић из Старих Бановаца. Прве деценије XX века, Сремска жупанија је била подељена накраљевске котарске области а Нови Бановци су чинили управну општину у Старопазовачком котару. У Новим Бановцима је 1912. године месни начелник био је Мартин Пинкле, месни судија је био Лазар Јеленић, благајник Милан Ћурувија, а бележник Фенз Венделин.
   У том периоду у месту је постојала штедионица као деоничарско друштво којом је управљао Хенрих Шанк. После Првог светског рата 1922.године у Новим Бановцима је основано Ватрогасно друштво. Напредак места у међуратном периоду омогућило је увођење бродске везе 1929.године из подунавља села ( Нови Бановци, Стари Бановци и Белегиш) са Београдом. Следеће године 1930. Бановчани добијају још једну значајну новину – електричну енергију из централе Макиш а први пут телефон је зазвонио 1938.године. После априлског слома Крајевине Југославије, Срем тј. Нови Бановци су укључени у састав Независне државе Хрватске. Председник Нових Бановаца био је Немац Лудвиг Шлајхер. После Другог светског рата нова државна власт је приступила обнови и сређивању привреде. Након повлачења већине немачког становништва после рата, у Војводини се осетио мањак пољопривредне радне снаге, тако је одузета имовина дата колонистима. У Новим Бановцима је, непосредно по завршетку рата 1945.године основана Задруга за набавку и продају, а 1946.године Сељачка радна задруга “Слога”. Нешто касније 1948.године основана је Произвођачко прерађивачка задруга за прераду трске “Пролетер”, а 1949.године “Јединство”. Фудбалски клуб “Омладинац” у Новим Бановцима основан је 1947.године а оснивачем се сматра Димитрије Каловљевић-Суља.
   Захваљујући сеоском учитељу Миодрагу Накићу основан је КУД “Бранко Радичевић” 1951.године у Новим Бановцима. После рата у првим деценијама у малој приземној згради постојала је здравствена станица са бабицом али први лекар долази у Нове Бановце 1966.године. За време турске владавине у Срему становништво је живело у примитивним кућама, полуземуницама и полуколибама. У другој половини 18.века куће су грађене плански, једнобразно, по прописима и обрасцима од солиднијег материјала. У XIX веку куће су зидане лицем према улици, облепљене блатом, оплетене трском од набоја и покривене прућем, сламом и трском. Почетком XX века, долази до измена у градњи кућа. Трску за покривање постепено замењује цреп, а као грађа за кров, уместо меког дрвета, користила се храстовина и чамовина. После Првог светско рата куће се зидају од цигала и черпића. У првим деценијама XX века куће се споља крече најчешће белом бојом, док богатији молују куће изнутра у разним бојама помоћу ваљкова. У првим деценијама XX века долази до социјалног и привредног напретка. Из периода његовог сталног насељавања Нови Бановци носе назив Касарна, по аустријској касарни која се налази у близини Тусе. Сматра се да су се Тусе налазиле на месту данашњег насеља Бановци – Дунав. Планском колонизацијом на месту касарне досељене су немачке породице које су представљале нуклеус савремених Нови Бановаца. У риту су постојали салаши изграђени у близини речних рукаваца, између шуме и пашњака где су боравили рибари и сточари. Салаши су грађени од врбовог прућа и блата, а покривани трском или рогозом. Професор Душан Ј. Поповић наводи следеће називе за потесе у Новим Бановцима: Прњавор, Петрово пландиште, Градине, Ђервин, Велика адица, Мала адица. Због повољних природних услова за живот и рад, у месту се број становника повећавао из године у годину. После Првог и Другог светског рата мења се национална структура становништва, због миграције немачког живља у матичне земље и досељавање српског живља из централне Србије. На основу Устава донетог на Видовдан 1921.године, Нови Бановци у управном погледу припадају Сремском округу, а котару Старопазовачком. Електрично осветљење Нови Бановци добијају 1929.године, а савремени водовод 1987.године. Због близине Београда после ИИ светског рата изграђено је 10.000 станова за раднике запослене у Београду. Поделом Сремско-митровачког среза (1960) упостављена је општина Стара Пазова у чији састав улази месна заједница Нови Бановци. У том периоду са напретком, урбанизацијом и индустријализацијом југословнеског друштва, повећао се број становника.

   Лит: Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
   Лит:Милорад Бабић, Петар Вукелић и Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989.
   Лит:Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
   Лит: Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
   Лит:Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
   Извор: Интернет

   Одговори

4. 22. август 2017. у 05:05

   vojislav ananić

   БЕЛЕГИШ У ПРОШЛОСТИ

   Белегиш је једно од најстаријих насеља, забележен је 1404.године у крушевском поменику као посед породице Моровић. За време Турака Белегиш је означен као паланка. Мештани сматрају да је село добило назив по мађару Бела Кишу (риболовачки властелин), житељу широких схватања и “бројних познанстава са становницима других села”. Током времена у имену Бела Киш долази до замене самогласника “а” у “е” и сугласника “к” у “г” и име села буде изговорено једном речју Белегиш.
   Прво насеље је било под брегом, а после је било премештено на лесну зараван. У Прандштетеровом путопису из 1608.године помиње се да су на путу од Сланкамена за Београд, вероватно код Белегиша, “ пристали код неке високе обале, на којој није било ништа друго до неколико мањих колиба од трске, где су становали сироти људи са женама и децом. На том истом месту имају ти људи јаме испод земље у којима станују. У њима имају разбоје те праве платно.” Од 18. века село постоји у континуитету. Године 1720. (када је насељен Србима, 1869.- 1.685, 1880.-2.065, 1890. 2.247, 1900.-2.415, 1910. – 2.516, 1921.- 2.668, 1931.- 2.863, 1948.-2.366, 1953.-2.505, 1961.- 2.633, 1971.- 2.431, 1981.- 2.430 житеља итд.) населило се у Белегиш девет породица из Баната, 1734. године је било 52 дома а 1736.године било је 46 домова. У време између 1730. и 1736. године Белегиш је припао Земунском властелинству. Реогранизацијом Војне границе, Аустроугарска је после потписивања мира у Београду, након рата са Турцима 1737.године почела да насељава опустеле крајеве, а Карловачко властелинство је припало Леополду Георгу Ифелију. Бановци, Белегиш и Сурдук помињу се као пустаре које припадају Карловачкој општини. Године 1733. у извештају Карловачке епархије за цркву у Белегишу пише: “Црква нова, од плетера, покривена трском, свод од дасака, звоно мало.” Црква је имала иконостас са Недреманим оком и пет већих икона. Друга црква саграђена је 1766.године.
   Већи број људи почео је да се насељава између 1776. и 1785. године из западних крајева и Далмације у околини Земуна, а нарочито у Сасе, Сурдук и Белегиш. Тада се доселило 367 породица са 3.192 душа и са 159 душа које су припадале свештеничким породицама. Настала је ера крчења запуштене земље и претварања исте у житнице. Између 1791. и 1810. године Белегиш насељавају још 52 породице из Србије, Лике, Кордуна, Крбаве, Баније, Шијачке. Године 1881. Војна граница је сједињена са осталим деловима Хрватске и Славоније. Тада су јој прикључени срезови: Шид, Земун, Митровица, Стара Пазова, Жупања и Винковци. Капелу светог Пантелејмона на сеоском гробљу подигао је 1904.године парох прота Спиридон Мауковић, а нова црква светог оца Николаја саграђена је од 1924-1927.године (пре тога је од половине 19. века црква била мала на самој ивици брежине – на крају Генгета).
   Зграда Дома културе изграђена је 1927.године на залагање тадашње учитељице Милице Маринковић која је уједно и оснивач Српског ратарског певачког друштва. Белегиш струју добија 1929.године, а водовод 1992.године. Фудбалски клуб “Подунавац” основали су белегишки гимназијалци 1930.године. Становници Белегиша били су претежно земљорадници, бавили су се свињогојством али је било и занатлија чији производи су служили за задовољење потреба места. Белегиш до рата није имао пошту, лекара, ветеринара ни апотеке а није било није тврдога пута. За време 2. светског рата и народноослободилачке револуције, Белегиш је носио псеудоним “Брод” и представљао је јако партизанско упориште и осведочени устанички крај. Рат је донео много страдања нарочито је било тешко препознати стрељање Белегишане. После неколико дана од ослобођења, народ је настојао великим напорима да сређује стање у своме селу.
   У Белегишу постоји неколико културно историјских споменика: споменик крст на почетку улице Вере Мишчевић из 1868.године, спомен обележје убијеним Белегишанима 1943.године код канала Будовар (који Белегишани зову “аБра”), споменик борцима и жртвама Другог светског рата (1955) у центру, споменик народном хероју Вери Мишчевић подигнут 1974.године испред основне школе. На месту старе сагореле општинске зграде у центру места 1952. године подигнута је осмогодишња школа у том период је изграђен је камени пут до Старих Бановаца. У периоду 1968/69.године коловоз турске калдрме од Белегиша до Старих Бановаца проширен је и пресвучен асфалтом а 1971.године место је асфалтним путем повезано са Сурдуком. Обновљена је и проширена електрична мрежа и улична расвета, ископана су три артерска бунара, основна бензинска станица, пошта је опремљена аутоматском телефонском централом. У селу постоји здравствена амбуланта, ветеринарска служба, апотека, банка, самоуслуга и више мешовитих и трговачких продавница и угоститељских објеката. Подаци за 1971.годину говоре да се највећи део становништва бавио пољопривредним делатностима а од осталих заступљених делатности присутне су занатство, трговина и угоститељство, култура и социјалне делатности и индустрија. У наредних десет година у селу нема никаквих непољопривредних привредних предузећа и основна функција Белегиша је аграрна функција. Значајну ратарску производњу омогућује простран атар и добра земља. Највише се гаје кукуруз, пшеница и поврће. Значајна је и сточарска производња и у том периоду је изграђено преко 300 викенд-кућа. Др Слободан Ћурчић наводи (1984) да у селу нема никаквих непољопривредних привредних предузећа и да је основна функција Белегиша аграрна. Међутим од функционално униформисаног насеља пре више од двадесет година Белегиш је прерастао у село са разгранатом привредном делатношћу. Према професору Душану Ј. Поповићу називи за потесе у Белегишу су: Кецарски брег, Парлози, Дуварине, Крушка, Татарски до, Дормоз, Бунарине, Будовар, Ливаде, Брестови, Петринци, Градац. Делови села: Кецари, Ћукован, Грабовац, Шорић, Нови шор, Цигам-мала, Генгет, Зелени цегер.

   Лит: Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
   Лит: Богомир – Бата Грбић, Моје село Белегиш, Београд, 1980.
   Лит: Златкић Ђенана, Божовић – Лопичић Радојка, Сеоске и салашарске цркве у Војводини, КИД “Пчеса”, 1998.
   Лит: Приредио Милорад Бабић, Водић кроз Белегиш, Белегиш, 2002.
   Лит: Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
   Лит:Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
   Извор: Интернет

   Одговори

5. 22. август 2017. у 09:49

   vojislav ananić

   НОВА ПАЗОВА

   Немци су се доселили на подручје јужно од Пазове на самом крају XVIII века. Локално становништво им тада даје име – Подунавске Швабе. Овај простор добија назив Нова Пазова, док стари део, махом насељен Словацима и Србима постаје – Стара Пазова. Немци се у страху од комуниста селе након Другог светског рата, а досељава се становништво из ратом опустошених области тадашње Југославије – Босне, Херцеговине, Далмације, Лике и Црне Горе. Нова Пазова је данас месна заједница у оквиру Старе Пазове.

   Одговори

6. 22. август 2017. у 10:01

   vojislav ananić

   СТАРА ПАЗОВА

   Била је насељена још у доба Римљана, а по први пут се званично помиње у документима са почетка 18. века. Реч Пазова је изведена из назива Алт Пазоа, како су Словени називали висораван између две велике реке, у овом случају Саве и Дунава. Реч Пазоа је временом доживљавала промене, па се често у старим документима може пронаћи и натпис Пазуха. Овај простор су махом насељавали Срби из крајева јужно од Саве и Дунава и Срби из Лике. Неки од њих су се доселили приликом сеоба под вођством Арсенија Чарнојевића. Словаци су долазили крајем 18. века најчешће приликом бега од Мађара. Након укидања Војне границе 1871.године, Пазова је почела брже да се шири и развија, најпре као занатски и трговачки центар – јер се налазила на раскрсници најважнијих путева.

   Одговори

7. 30. август 2017. у 12:50

   vojislav ananić

   ПАЗОВА

   Сам назив Пазова је највероватније изведен из речи пазух, јер су тако Словени називали римску војну граничарску висораван између две велике реке – Дунава и Саве. Пазова се помиње још крајем 15. века. Основно етничко језгро на територији општине је формирано досељавањем Срба у данашњу Војводину под вођством Арсенија Чарнојевића крајем 17. века (1690). Као насељено место помиње се 1716. године. Током 17. и 18. века је долазило до миграција становништва које су организовали Марија Терезија и њен син Јосип 2. како би ојачали границу Војне крајине. Од формирања Хрватско-славонске војне границе 1750. године Пазова је постала граничарско место, војничко-земљорадничко насеље и капетан војске се старао о економском развоју места и образовању. Тако су Стару Пазову у 18. веку настанили радни људи који су у пустару Пазова дошли да чувају границу Угарске од турских упада, да крче мочварно земљиште, копају канале и бунаре и да овде оснују своја газдинства. Срем, као део аустријске Војне границе, је новим досељеницима гарантовао слободу поседовања имања, школовања на матерњем језику и слободу вероисповести. Првобитно насеље је било у потесу ”Старо село” између пута Сурдук-Белегиш од места удаљено око 2 км. Једино по предањима се зна да су староседеоци напустили насеље у периоду од 1760.-1770.године због високих вода и у потрази за вишим тереном сместили су се на месту источно од православне цркве (Српски крај). Убрзо по пресељењу староседеоцима се досељавањем придружују Срби из Лике. Крајем 18. века, тачније 1770.године на ово подручје се досељавају Словаци. Садашњи назив Стара Пазова датира од 1792. године. Претходне године су досељени Немци који су добили земљу јужно од Пазове и то место назвали Нова Пазова. Своје место су тако назвали у знак захвалности мештанима Пазове код којих су презимили, по доласку, и који су им помагали при градњи кућа. У Стару Пазову су такође дошли православни Румуни и калвинистички Мађари који су се временом асимилирали.
   Срби и Словаци су куће градили од набоја у панонском типу, постављене уздужно на плацевима. Локална власт је организовала ушорену изградњу места. Куће су грађене на једноставан начин, са два до три одељења, ниске, са малим прозорима и покривене трском. Тек од средине 19. века а нарочито почетком 20. века куће се граде од цигала а кров од црепа па је у Ст. Пазови тад било чак пет циглана. И споља и изнутра куће су биле малтерисане блатом од жуте земље и кречене бело, а касније и моловане. Под је био добро набијена земља, па се једном недељно мазало течном глином, да би касније било више патоса од дасака. Најчешће су зидали куће на ”лакат” уздигнуте на темеље са изолацијом и са више прозора. Вода се пила из копаних бунара из којих се снабдевала читава околина, да би касније у сваком дворишту био бунар.Тек 1934. године Стара Пазова је почела да се снабдева водом из артерских бунара са већих дубина. Главне,широке улице, тек крајем 19. века су добиле турску калдрму – макадам а по летњим путевима облаци прашине су се дизали за запрежним колима. Само су богате породице између два рата дворишта поплочавали (патосали) циглом.
   После ископа канала Мали Бегеј 1889. – 1891. године дошло је до побољшања у ратарству. Гајило се жито и све се обављало ручно, и сејање и кошење. Жито се млатило ручно а тек почетком 20. века се користе вршалице. Парне вршаће машине су биле велики напредак у пољопривреди. До другог светског рата се гајила и конопља и у Старој Пазови је било пет уљара. Од 1801.године наређено је узгајање дудова који су сађени у широким улицама чак у два реда, па су наши преци били добри одгајивачи свилене бубе и чувене ракије дудињаре. Развојем пољопривреде настајали су пратећи занати: ћурчије, колари, ковачи, сарачи, опанчари, шеширџије.Ј ош од 19. века чувена је Пазовачка пијаца, а нарочито сточна и житна. На почетку 20. века од индустријских објеката биле су циглане, а од 1936. године фабрика за производњу леда и соде звана Ледара.
   Од значајнијих грађевина у Старој Пазови, које и данас обележавају место из 1905. године су зграда хотела и банке које је подигао Никола Петровић, један од најбогатијих великопоседника у овом делу Срема.
   Грађење садашње православне цркве започето је 1827.године недалеко од прве цркве о којој нема сачуваних података. Црква је посвећена Св. пророку Илији па се 2.августа окупља народ из околних места. Капела је по предању са почетка 19. века а обновљена је 1891. године. Симеон Араницки је као парох од 1896. године у Старој Пазови прикупљао податке о настајању места и написао књигу ”Православна српска парохија у Старој Пазови крајем 1911. године”. Зграда словачке евангелистичке цркве потиче из 1788.године а грађена је на месту порушене првобитне цркве. Свештеник Владимир Хурбан још од 1874.године је водио борбу за осамостаљење словачке евангелистичке цркве у Хрватској и Славонији од Мађарске. Црквена зграда (фара) и црквена школа почете су 1894. године. Од 1914.године, по очевој смрти, свештеник је Владимир Хурбан Владимиров, једна од најчувенијих личности Старе Пазове. По писаним траговима у Старој Пазови је постојала српска народна основна школа од 1730.године а Словачка народна основна школа се помиње 1774.године а постојала је и немачка тзв. тривијална школа. Овде су основане занатске школе, пољопривредне задруге, банке, домови здравља, јавна купалишта и библиотеке, али и организовани разни курсеви. Нешто касније је био основан и војни гарнизон и окружни суд. Пазовачка читаоница је основана 12. јула 1878.
   Захваљујући чињеници да је била међународни железнички чвор, Стара Пазова је већ 1883. године постала варош, а тиме и трговачко језгро Србије и Угарске. Напредне идеје њених грађана су сврстали Стару Пазову међу оне европске градове који су међу првима увели електричну струју. Од 1895. године из парног млина Стара Пазова се снабдевала електричном струјом за осветљење. Формирали су се овде јаки цехови, банке, школе и установе културе. Већ 1881. године овде је гостовала група глумаца из Српског народног позоришта. Дух националне и културне узајамности Срба и Словака је временом јачао. Приређивале су се заједничке позоришне представе, концерти и читалачки сусрети. Касније је била организована прва словачка забава 28. јануара 1902. Ускоро је Словачка јавна читаоница почела да организује позоришне забаве сваке године. Затим је 1923. године настала идеја о изградњи народног дома као средишта југословенских Словака и Чеха, те је 1928. године у Старој Пазови изграђен први Словачки народни дом као објекат и као установа Словака у дијаспори. Могао је да прими невероватан број гледалаца – 1300!
   Међутим, у миру тако повољан, управо положај се овом месту светио у ратно време. У прилог томе сведочи чињеница да је један од фронтова Првог светског рата 1914. године сезао чак до старопазовачког атара и да се током Другог светског рата између немачких фолксдојчерских села Нова Пазова и Инђија и партизанских села Војка, Белегиш и Судук, налазила јака одбрамбена линија немачког генералштаба. По завршетку Другог светског рата општинско место Стара Пазова је за колонисте из Босне и Херцеговине, Хрватске и са Косова била једна од најатрактивнијих локација. За време недавног рата, од 1991. до 1999. такође су овде често спас, а затим и егзистенцију, потражиле бројне избеглице из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова. Механички прилив становништва је тада био превелик.
   Извор: Интернет

   Одговори

8. 2. јун 2018. у 05:57

   Војислав Ананић

   НОВИ БАНОВЦИ, село у Сријему, у срезу старопазовском; на Дунаву (82 м), од Старе Пазове 11 км (правац) к истоку-југоистоку. Имају 1.310 становника, опћинско поглаварство, римокатоличку жупу, евангеличко-аугсбуршки пасторат, 2 пучке школе. Код Н. Б. нашло се предмета од кремена из неолитичке и предмета из жељезне (латенске) културне периоде. На брежуљку Градини, коју је Дунав подривао, од Н. Б. југоисточно, нашло се доста остатака римске културе (спомен базилике из доба цара Антонина Пија, доказа јаче војничке посаде на међи царства против барбара, уломак жртвеника Јупитера Домихона, 2 тучане бисте божице Атене, више фибула, новаца, читаво римско гробље). Тамо је било знатно римско насеље Бургене од Тауруна (Земун) десет римских миља (14‘8 км) далеко. Н. Б. градина налазиште је и бизантских (амулет с ликом Богородице) и других средовјечних предмета (маџарских новаца).

   Литература: Вјесник Хрватскога Археолошкога Друштва (Н. с. I, 172, IV, 220, V, 156, IX, 154).
   Ј. М-н.

   ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

   Одговори

9. 12. април 2019. у 05:35

   Војислав Ананић

   Бановци Стари на Дунаву (Tu(c)s (?), Tuus)

   И Срби су данашње Старе Бановце на Дунаву звали Тусом још 1732. Као Бановци забележени и то као насељена и 1714. На мапи Срема од 1730 означени су као Бановци. 1733. имали су 60 глава за 1734. живеле су у Туси породице: Коларовић, Ћирић, Смолић, Вуковић, Јовосић, Тиквар, Чонкић, Лалетић, Веренчевић, Цвејанић, Грубанов, Трепројић, Босиљкић, Радивојевић, Цветковић, Богојевић, Бабић, Недић, Пимин. Село је имало 53 дома. 1736. налазила се у Сурчину породица са презименом Тусанин. 1736. имали су 32 кућне старешине, 10 ожењених, 4 неожењена одрасла брата и сина. 1756. били су веома јако насеље од 211 домова. 1774. имали су 218 домова. Од 1766. до 1808. број домова се није увећао. 1791. забележено је 210 домова са 1337 душа. 1810. имали су 215 домова, 1808. 1414 душа. Од 1774. до 1791. услед рата опустело је 18 домова, а од 1791. до 1810. појачало се становништво са 15 породица, а 1811. са две породице из западних крајева.“
   Потеси: Брестова међа, Беглук, Мајур, Велика пустара, Мала пустара, Леја, Сонуг, Трепча, Петринци, Борчанска рупа, Зовице, Ливаде, Агрица, Велика греда, Мала греда.
   Делови села: Шијачки шор, Бели ветар, Бели брег, Грчки шор, Ћорави шор, Прегревица, Шорић.

   Бановци Нови (на Дунаву)

   Пре 1735. населила се малена насеобина немачких занатлија око војничке касарне, која је овим именом на мапи од 1730. и означена, па народ стога Нове Бановце и данас зове Касарном. 1802. насељено je у Нове Бановце на Дунаву седам немачких породица.

   Потеси: Прњавор, Петрово пландиште, Градине, Ђервин, Велика адица, Мала адица.

   Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

   Одговори

10. 12. април 2019. у 05:41

    Војислав Ананић

    Белегиш

    Забележен је 1404. У крушевском поменику означен је као паланка. 1720. населило се у Белегиш девет породица из Баната. 1733. забележено је за Белегиш како „у сему селу полак људеј из Влашке населило с ја пак хотјат да возврашчајут васпет, и не останетсја
    по том ничo.“ 1734. имао је 52 дома. 1736. имао је 46 породичних старешина са 11 ожењених, и шест неожењених одраслих браће или синова и пет удовица са поседом. 1756. имао је Белегиш само 40 домова, 1766. већ 66 домова, 1774. 120, а 1791. 138 домова са 892 душе. Од 1774. до 1791. појачао се број становника са 18 породица из западних области а од 1791. до 1810. појачало се становништво са 52 породице пореклом из Србије и западних области. 1810. имао је 190 домова, а 1808. 1370 душа.

    Потеси: Кецарски брег, Парлози, Дуварине, Крушка, Татарски до, Дормоз, Бунарине, Будовар, Ливаде, Брестови, Петринци, Градац.

    Делови села: Кецари, Ћуковац, Грабовац, Шорић, Нови шор, Цигам–мала, Генгет, Зелени цегер.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори