Порекло презимена, село Сурдук (Стара Пазова)

19. март 2022.

коментара: 0

Порекло становништва села Сурдук, општина Стара Пазова. Према Географској енциклопедији насеља Србије IV, Стручна књига, Београд, 2002. године.

Сурдук (1 .253 ст.), ратарско-сточарско (37,1% аграрног ст.) сеоско насеље панонског типа, поред (на 110 m а.в.) десне обале Дунава, с обе стране пута ка Белегишу, 16 km СИ од Старе Пазове. Површина атара износи 3.849 hа. Друмског је облика са две дуже улице
поред путева, од којих се одваја улица (пут) према Старој Пазови. Постоји и више краћих улица дуж ленија према њивама.

Спада у стара села. Кроз историју помиње се више пута: средином XV в., у другој половини ХVI в., у првој половини ХVII в., 1702. као село, 1726. као пустара, 1774. и 1791, када броји 59 житеља и 111 домова.

Касније се број становника Сурдука кретао овако:

1869. – 1.438,

1880. – 1.429,

1890. – 1.791,

1900. – 1.937,

1910. – 1.999,

1921. – 1.994,

1931. – 2.001.

Значајне промене у развоју инициране су миграцијама: исељавање по укидању Војне границе 80–их год. ХIХ в.; крајем ХIХ в.
масовна емиграција у САД, Канаду, Аргентину и друге државе; исељавање неколико немачких и мађарских породица после Првог светског рата; и страдање током Другог светског рата од усташких пустошења, када су се мештани исељавали у Нови Сланкамен, Инђију, Нову Пазову и друга насеља.

Становништво Сурдука је преовлађујуће православно (слави Ђурђевдан, Петковдан, Аранђеловдан и др.) – српско 88,5%, а има Рома (5,9%), Црногораца, Хрвата и др. Индекс демографског старења (15) креће се у распону од 0,4 (1961) до 1,2 (1991).

У селу се налазе две цркве: православна Св. оца Николаја — пренос моштију (1816), и католичка.

Електричну енергију добија 1929, а савремени водовод 1992. год. Има осморазредну ОШ (шк. 2000/01. – 159 ученика), библиотеку, споменик револуције на Дунаву подигнут 1961, здравствену амбуланту и др.

Водећи пољопривредни производи су пшеница, кукуруз, бостан (продаје се у околним градовима) и др.

ИЗВОР: Географска енциклопедија насеља Србије IV, Стручна књига, Београд, 2002. године.

***

Архивска грађа за Сурдук:

Црквене матичне и остале књиге из цркве Св. оца Николаја у Сурдуку за период од 1886. до 1946. чувају се у Историјском архиву Срема у Сремској Митровици.

* * *

СУРДУК У ПРОШЛОСТИ

Насеље Сурдук први пут се помиње 1445. године и насељено је Србима кметовима, а у “турском документу из 1577. године помиње се под називом Суруб” (Поповић, 1950). Спада у стара села, а назив места препознаје се у маркантним облицима леса у атару села који се спушта према кориту Дунава. Тако је на једном сурдуку ( суве речне долине настале радом флувијалне ерозије на лесном земљишту) у овом месту формирана Дунавска улица. Године 1626. забележена је у једном турском споменику “сурделска“ скела, 1702. године место је забележено као насеље али је убрзо опустело а 1726. године Сурдук као пустару држао је капетан Илија Јакшић. Године 1747. Сурдук је постао граничарско село.

Тако да је село у ствари насељено између 1774. и 1791. године ( 1869.-1.438, 1880.-1.429, 1890. -1.791. 1900.-1.937, 1910. -1.999. 1921.-1.994. 1931.-2.001, 1948.-1.687,1953.-1.712, 1961.-1.782, 1971.-1.469, 1981.-1332 житеља). Од расељених насеља, у турским изворима 1477. године помиње се насеље Зова код Сурдука. Ова насеља, као и многа друга у Срему у овом периоду, углавном се помињу као манастирски поседи даровних повеља. У Сурдучком Риту је при крају XIX века и почетком XX века било је 12 салаша. Између два светска рата у Сурдуку је било 2300 становника. По записима карловачког пароха Василија Констатиновића 1896.године у Сурдуку постоји лепа црква и 274 домова. Има 1820 српско-православних душа нема иновераца. Село има две лепо саграђена школе у које полази око 160 мушке и које женско дете. Наспрам цркве је узвишено место које се зове Јелач-град (један део села назива се Цинцорија). По причању мештана, тај замак је градио Змај-Деспот Вук и о њему постоје неке приче и гатања. Покрај села пружа се и бара која носив назив Комаревци, а Василије помиње да је у Сурдуку леп пут и плодно земљиште.

Значајне промене у развоју села иницирале су миграције: исељавање по укидању Војне границе 80-тих година XIX века, крајем XIX века масовна миграције у САД, Канаду, Аргентину и друге државе, исељавање неколико немачких и мађарских породица после I светског рата. Током II светског рата било је великих страдања од усташких пустошења када се мештани исељавају у Нови Сланкамен, Инђију и Нову Пазову и у друга насеља у општини. Спорт клуб “Слога” основан је 1933.године од стране мештана, а 1941. године фудбалски клуб мења назив у “Граничар”. Електричну енергију Сурдучани добијају 1929. године, а савремени водовод 1992. године. Између 1961. и 1971. године у место се доселило 124 лица.

Основна привредна функција у Сурдук 80-тих година XX века је пољопривреда, сеје се кукуруз, пшеница и бостан. Сточарска производња је значајна и место предњачи у општини. У селу је четворогодишња основна школа која због малог броја ђака није радила све до 1982.године када је почела поново да ради, а ту су још и амбуланта и библиотека. Др Слободан Ћурчић (1984) каже да у селу нема непољопривредних привредних објеката, постоје само четири продавнице и осам регистрованих занатских радњи од којих само четири раде првенствено за сопствене потребе. Према записима Душана Ј. Поповића у Сурдуку су следећи називи за потесе: Утрине, Деспотовац, Дормос, Дрварска, Будовар, Катићдо, Кик, Гат, Леје, Унка, Пруд, Рит, Брег, Ада, Прудине, Трудина, Ливаде, Комаревци, До рита.

ИЗВОРИ:

Василије Констатиновић, Тридесет дана на убаву путу, Сремски Карловци, 1899.
Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/37, историја насеља и становништва, Српска академија наука, посебна издања књига CLVIII, Етнографски институт књига 1, Београд, 1950.
Сретеније Зоркић, Петар Вукелић, Хроника Сурдука, Нови Сад, 1984.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.