Рума и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Рума: Буђановци, Витојевци, Вогањ (Новим законом о тер. организацији из 2007. године формирано је ново насеље Марђелос од дела овог насеља), Грабовци, Д Општина Рума: Буђановци, Витојевци, Вогањ (Новим законом о тер. организацији из 2007. године формирано је ново насеље Марђелос од дела овог насеља), Грабовци, Д Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Рума и околна села

Рума и околна села

Општина Рума:

Буђановци, Витојевци, Вогањ (Новим законом о тер. организацији из 2007. године формирано је ново насеље Марђелос од дела овог насеља), Грабовци, Добринци, Доњи Петровци, Жарковац, Кленак, Краљевци, Мали Радинци, Никинци, Павловци, Платичево, Путинци, Рума, Стејановци и Хртковци.


Коментари (12)

  • vojislav ananić

    НИКИНЦИ

    Село у Сријему, у срезу митровачком; станица на жељцзници Рума— Кленак, од Руме 16 км к југу. Има 2.203 стауовника (већином потомака насељених Арбанаса-Климената), опћинско поглаварство, римокатоличку жупу, евангеличко-рефонмирани пасторат, 3 пучке школе, пошту и телеграф, творницу опека и моторни млин. У Н. нашло се римских новаца и других ситних остатака римске културе.

    Ј. М-н.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДОБРИНЦИ

    Село Добринци налази се на путу Рума-Пећинци, северно од аутопута Београд-Загреб.

    Добринци су насеље у Србији у општини Рума у Сремском округу. Према попису из 2002. било је 1716 становника. Према историским подацима Добринци су најстарије насеље на подручју румске општине, а до почетка 19. века и једно од највећих места у Срему. Храброст и слободарки дух Добринчана и њихово учешће у Првом и Другом српском устанку су сачувани у записима Нићифора Нинковића рођеног у Добринцимам, директан сведок и хроничар тих времена. Опис ликова Карађорђа, Књаза Милоша, српских војвода и хајдука, захваљујући њему сачувани су као својеврсна историска грађа. У историском контексту остало је запамћено учешће Добринчана 1848 године на Мајској скупштини војвођанских Срба у Сремским Карловцима. (Википедија)

    Село се први пут помиње 1390. Као несеље Сремској области тадашње Краљевине Угарске. Према подацима из 1495. насељено је већином Србима. Године 1521. и Добринци су потпали под власт Отоманске империје а кратко време су били у саставу Сремске кнежевине под влашћу српског кнеза Радослава Челника као Турског вазала.
    После протеривања Турака, од 1718. Потпада под Хабсбуршку монархију. (Из Википедије на енглеском језику)

    Одводњавање земљишта на овом подручју датира још из доба Римљана. Тако је половином III века за владавине цара Проба ( 276 – 282 године ) ископан канал “Јарачка Јарчина“ који још и данас постоји и функционише. (Хидросрем)

    На Дому културе

    За време II светског рата партизански покрет је био активан у том делу Срема а и сами Добринци су неко време били слободна територија.
    На плочама је велики број имена жртава и бораца НОР.

    СПОМЕНИК СЛОБОДИ Аутор: Петровић Средовић Славка – 1959. Добринци, центар села испред Дома културе.

    ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ
    Митровачки зидар Франц Сигл склопио је уговор са Црквеном општином 1808. да сагради добриначку цркву према плану илочког храма. По типу, ова црква припада војвођанским богомољама насталим у првој половини XIX века. Једнобродна је, са полукружном апсидом на истоку и звоником изнад западног дела грађевине. Прекривена је двосливним кровом, док декорацију зидних површина чине ниски сокл, пиластри и истурени кровни венац. Унутрашњост цркве украшена је зидним сликама Петра Чортановића 1831. Сликарство троспратног иконостаса, богате барокне дрворезбе, рад је непознатог мајстора из друге половине XVIII века. Коришћени су делови старог иконостаса у комбинацији са резбаријом и иконама из XIX века. (‘Споменичко наслеђе Србије’) Црква је споменик културе великог значаја.

    У Добринцима је рођен Јован Суботић.

    ЈОВАН СУБОТИЋ (Добринци, 30. јануар/11. фебруар 1817 — Земун, 16./28. јануар 1886) је био адвокат, српски песник и политичар.
    После завршене гимназије у Сремским Карловцима и Сегедину, студије је наставио у Пешти, где је докторирао на филозофији 1836. године, а 1840. године на праву. Бавећи се адвокатуром, од 1842. године до 1847. године је уређивао „Летопис Матице српске“, који је тада још излазио у Пешти. Револуционарне 1848. године био је иницијатор и сазивач скупштине Срба у Пешти која је имала задатак да с обзиром на опште политичке прилике у Аустрији, формулише српске захтеве. Исте године, учествовао је и на мајској скупштини у Сремским Карловцима, на којој је установљена Карловачка патријаршија и митрополит Јосиф Рајачић. За време боравка у Загребу, као драмски писац био је постављен за управитеља Земаљског казалишта…
    У Нови Сад је прешао 1868. године, где се бавио адвокатуром. Ту је био биран за председника Матице српске и прочелника „Друштва за Српско народно позориште“. Својим деловањем је успешно повезивао српске и хрватске културне и политичке центре као што су Нови Сад, Загреб, Осијек и Београд, где је, такође, боравио неко време. (Одломмци из Википедије)

    Добринци су изразито пољопривредно оријентисано село.

    Добринци су једно од многих места у којима се последњих деценија ‘ништа не догађа’ и по чему би се о тим местима проносио глас. Близина већих места и лакше путовање до њих изместили су друштвени живот добрим делом из оваквих сеоских средина.

    Одговори
  • vojislav ananić

    МАЛИ РАДИНЦИ

    ‘’Мали Радинци су насеље у Србији у општини Рума у Сремском округу. Према попису из 2002. било је 598 становника.’’ (Википедија)

    Мали Радинци се налазе око четири км. источно од Руме, а удаљени су око 1,5 километара на север од пута Рума – Путинци – Инђија.

    Следи текст са адресе малирадинци.блогспот.цом:

    Постанак села
    Нема података како је настао назив Мали Радинци. О постанку села Мали Радинци најстарији писани документи налазе се у књизи „Срби у Срему“ од др. Дучана Поповића. На страни 96 ове књиге писе: „1702. године забележени су једни Радинци као насељени – вероватно Мали (Доњи). 1734. године имали су 28 домова, 1736. године имали су само 13 кућних старешина са 10 ожењених браћа или синова и 4 одрасла неожењена сина или брата и једном удовицом са поседом. 1756. године имали су 30 домова, 1766. године 43 дома, 1774., године 53 дома, а 1791. године 55 домова са 324 душе. 1810. године имали су 61 дом а 1808. године 402 дусе.“ У XVIII веку Мали Радинци припадали су Илочком односно иришком властелинству. Илочко властелинство добила је од бечког двора Папинска породица Одескалски из Рима. Ово властелинство је било подељено на илочко и иришко. У име породица Оделкалски властелинством је управљао барон Марко – Александар – Пејаћевић. Иришком властелинству је припадало 19 насеља и било је највеће у Срему.

    Значајно је овде поменути и политичке прилике у Срему XVII и XVIII века. Карловачким миром 1699.године измедју Турске и Аустрије Срем је подељен на два дела. Граница је повучена линијом (Марсиљијева линија) која је у Срему полазила од Сланкамена на истоку до Раче (ушћа Босута у Саву) на југозападу. Ова граница је исла право на село Марадик и даље на Руму. Пролазила је покрај града Митровице. Горњи Срем је припао Аустрији, а Доњи Срем заједно са градом Митровицом јужно од означене линије остао је још скоро 20 година под Турцима. Ове војно-политичке промене у Срему утицале су у знатној мери на политичке, социјалне, културне и економске прилике нашег народа у Срему. Нарочито се одразило на питање вере и покрета за унијаћења Срба који спроводи католичка црква и царски двор у Бечу.

    Географски положај
    На благим падинама фрушкогорских брежуљака у североисточном Срему лези живописно село Мали Радинци. Село је ушореног типа. То је једно од мањих села румске општине. Мали Радинци се са запада граниче са Румом, са југа и југозапада Краљевцима и Жарковцем, са североистока са Шатринцима и са северозапада Иригом. Од најближе зељезницке станице Краљевци удаљени су око 4-5 километара, а од ауто-пута Београд – Загреб око 10 километара. До другог светског рата је имало око 150 домаћинстава и приблизно 500 становника, са преко 2.000 јутара обрадиве земље. Село је у економском погледу напредно, а његови становници вредни земљорадници.

    Земљиште је плодно, већим делом валовито и погодно за земљорадњу и остале ратарске културе. По свом саставу ово земљиште цине лесне заравни прекривене добрим слојем хумуса.

    Село се налази на надморској висини 121 м. Просешна надморска висина атара је 120 до 140 метара. Кроз село Мали Радинци протичу два потока, Лештански и Суодолски. Изворишта ових потока су доста богата водом, а налазе се на јужним падинама Фрушке горе.

    Атар Малих Радинаца захвата 1491 хектар.

    Становништво
    Становниство Малих Радинаца је од давнина било мешовито. Тако и дан данас. Апсолутну вецину чине Срби преко 80%, Мадђара има око 12%, а има и известан број Рома и др.

    После другог светског рата број становника у Малим Радинцима био је: 1948. године – 580 становника од тога 457 Срби, 105 Мађари и Хрвати, а 1971. године: 578 становника , од тога: 492 Срби, 60 Мађари, 15 Хрвати и 11 остали. Број домаћинстава: 1948. године 141, 1971. године 157.
    Пре Другог светског рата у Малим Радинцима живело је и око 8% Немаца.

    О.Ш. „Змај Јова Јовановић“

    У књизи „Православно исповедање вере“ издатој у Москви 1744. године постоји запис од 15. априла 1780. године да је Мирон Стајић био уцитељ малорадиначке младежи. Сем овога записа нема каснијих података о раду школе. Тек у Шематизму српскоправославне митрополије Карловачке од 1905. године налазе се подаци о школи у Малим Радинцима. У Шематизму је забележено да је школа у Малим Радинцима 1888. године имала 32 дјака. Од тога било је мушких 20 и женских 12.

    Основна школа је по закону од 1868. године била обавезна за сву децу од 6 до 12 година. Свака општина у којој је било најмање 30 деце дорасле за школу морала је отворити основну школу.
    Летопис школе је нестао за време другог светског рата, па се не мозе тацно утврдити кад је школа сазидана. Према неким казивањима најстаријих местана , јер писаних докумената нема, почетком 20. века сазидана је садасња школска зграда.

    Црква Св.Николаја
    У документима који постоје у црквеној архиви Митрополије у Сремским Карловцима најстарији записи родјених и венчаних забележени су 1767. године. Српска православна црква је сазидана је 1765. године за владе царице Марије Терезије. Зграда ове првобитне цркве није сачувана, а нема ни података о имену градитеља. Каснијих година црква је дограђивана и продужавана. (реновирана је 1991. године)
    Према докуметима сремскокарловачке митрополије црква је доградјена 1834. године. Доградњу је извео угледани зидарски мајстор Антон Хенинг. Овај мајстор зидао је садашњи звоник и продужавао цркву.
    Црква је посвећена св. оцу Николају (9.мај – 22.мај). Садашњи њен облик је исти како га је саградио мајстор Хенинг. У унутрашњости цркве налази се живопис – слика Св. Стевана Дечанског. Ова слика има велику историјску и уметничку вредност. Радио ју је непознати аутор. Иконостас је дело Јакова Орфелина који је радио и иконостасе у цркви у Сремским Карловцима и у манастиру Круседол. За време другог светског рата црква није (скоро ниста) оштећена, иако се на црквеном торњу једно време налазила партизанска осматрачница.

    Парохијски дом и стан свештеника сазидан је пре 80-90 година (према предању, јер писаних докумената нема).

    Одговори
  • vojislav ananić

    РУМА

    Рума се налази у западном делу сремске равнице и први пут се помиње почетком XIV века, када је на манастирском гробљу изграђена капела 1323. године под називом Араторло, касније Арпаторо. Под називом Рума насеље се први пут помиње 1634. године када је била српско село са два кнеза. Тада је Рума била под турском влашћу и претпоставља се да је њено име оријенталног порекла.
    Након завршетка Аустро-турског рата 1699. године, Срем је подељен на два дела, па је Рума остала у турском делу све до 1718. године. Тек након Пожаревачког мира, Рума се нашла под влашћу Хабзбурговаца. Почетком XVIII века она је чисто српско насеље. У наредном периоду број становника расте досељавањем Срба и Немаца. Средином XVIII века, када почиње планско насељавање Немаца по Срему, у Руму се досељавају 173 немачке породице.
    У XVIII веку барон Марко Пејачевич је на месту данашње Руме изградио ново седиште свог властелинства. Почиње да се гради ново урбано насеље, које 1747. године добија статус слободне вароши. У току XIX века повећава се број становника који се претежно бавио пољопривредом и занатством.
    У другој половини XVIII века Рума је била варошица у којој је постојала приватна српска средња школа, гимназија, која је радила од 1770. до 1787. године. У том периоду радила је и фрањевачка гимназија, смештена у првој згради на спрат у Руми. У Руми су током XVIII и XIX века подигнута три православна храма: Николајевски (1758), Вазнесенски (1761) и Свих светих (1840).

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТЕЈАНОВЦИ

    Ово село лежи мало удаљеније од Фрушке горе, готово у истом правцу са Павловцима, а од Павловаца источно, на цести, која иде из Руме у Митровицу. (Од цесте око 500 м далеко.) Село је врло лепо, протеже се од севера к југу, у три сокака, а средом пресеца их четврти сокак.
    Име Стејановци постало је по предању од старога Стојан- града, који лежи на подножју Фрушке горе, северно од данашнега села. За тај град, од кога се данас познају само темељи и градски јендеци, не зна се, чији је био; народ верује, да је био турски. По њему је добило село име Стојановци, што се касније променило у Стејановци. Народ прича, да је близу тога града била прва насеобина, што је доста веројатно, јер у близини налази се једна нива Црквина; ту, кажу, да је била црква.
    Гробље је било на месту, где је данас Ћире Јеленића виноград. Ту кости људских можеш руком накопати, колико хоћеш; а за време бујица знаде вода по Читаве скелете исплакати. Старо гробље је у данашњој општинској ниви Дудари, где и данас има по камену много написа, али су нечитки.
    Црква је основана и начињена 1764. год., а у то доба је била ту и школа, у црквеној порти од плетера начињена. Црква је усред села, а преко од ње је врло лепа школа. Ове године 1909. црква је трудом и маром Стејановчана лепо реновирана, како споља тако и изнутра.
    Брегови: Бошћевац, Пустар, Окоп, Звечај, Гај (шума, која се стере више ман. М. Ремете), Козарице, Вранова Стена, Град, Бајића Поље, Брекина, Пречка, Гувниште, Ливадни До, Орачко Поље, Бешеновачки Брег, Код Брестова, Црквина.
    Долови: Млаке, Велики до, Мали до, Водено.
    Њиве: Шпитали, Средње њиве, Од Брегова, Брегови, Калуђерске њиве, Крчевине, Спајинско Гувно, Спајинско Воће (Катинац), Баре, Стрмоплавнице, Дужнице, Близанци, Кутлаче и Човинац.
    Кроз село иду два „гата“.
    Село данас броји око 180 кућа и 1600 душа, све сами Срби православне вере.
    Адамовић 9 Југовић 1
    Алановић I 1 Ковачевић 29
    „ II 7- Кречковић 3
    Андријевић 1 Кузмановић 2
    Бановац 1 Лаћарац 11
    Бена 1 Лазић 1
    Црнобарац 4 Лешенко 7
    Цвејић 2 Лукић I 7
    Ћирић 1 „ II 1
    Ћирковић 7 Мајински 2
    Дукић 2 Мијајловић 1
    Ђисаловић 1 Мијатовић 1
    Ђуричић 2 Милинковић 5
    Филиповић 3 Миловановић 2
    Гррчић 1 Мирковић-1. 11
    Илић 7 „ II 5
    Иванић 2 Мишић 30
    Иванишевић 1 Мишковац 3
    Јаношевић 1 Мраовић 1
    Јеленић 5 Нешковић 11
    Јовановић 1 Николајевић 2
    Јовановић-Стојков Никшић 5 Столић 7
    Нинковић 4 Сибић 3
    Остојић 5 Шамановић 1
    Пешић 11 Шиволски 1
    Петровић 4 Томић 24
    Петрушко 11 Утвић 7
    Поповић 11 Вечеринац 1
    Кадић 2 Видаревић 7
    Ракић 11 Вобочко 1
    Ристић 3 Вучковић 23
    Степановић 3 Вуковић 7
    Стојановић 5 Завишић 7
    Стојисавлевић 5 Зелаић 11
    Стојшић 7

    У једној старој црковној књизи спомињу се ове старе породице стејановачке из год. 1769.: Босанин, Срцланчев, Грчић, Рајанов, Пандур, Сунајлић, Вуловић, Тандрчић, Стојков, Селановић, Перићев, Василев, Сиволић (валада су то данасњи Сиволски), Јеремић, Дунавић, Мишков, Павловић и Богосавлевић. Међу најстарије породице свет броји Зелаиће, Алановиће, Поповиће и Нешковиће.

    ИЗВОР: Дванаест села у Фрушкој гори, написао Милош Ђ. Шкарић

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПАВЛОВЦИ

    Село Павловци лежи мало удаљеније од Фрушке горе, у средини између Руме и Врдника. Откуд Паyловци носе то своје име не зна се ништа поуздано, али у народу ипак живи о томе прича, која се преноси с колена на колено. Вели се, да се у давно време из Србије упутила у ове крајеве маса луди, да потраже себи згодно место за насеобину. Зауставивши се овде стадоше старешине разгледати околицу где би најзгодније било да се удари темељ селу. Али том приликом подели се народ на две стране. Једни хтедоше, да се удари темељ селу у долу, а други на брегу. У тој препирци изађе један од угледнијих старешина по имену Павле пред народ, саопћи им своје разлоге за брег, па дошавши на место, где је данас село, удари колац у земљу рекавши: „Ту нека буде село! О одмах затим први начини ту себи колебу, а за њим мало помало придружише се и сви остали. Отуд дакле овоме селу име. Павловци. Да су ово село Срби из Србије населили сме се тврдити с тога разлога, што је овде већина породица, које су ту успомену традицијом све до данас верно сачувале.
    Прва школа павловачка била је саграђена преко пута од цркве, на мјесту, где је сада кућа под бр. 17. Тек године 1791. саграђена је школа на месту, где се данас находи тако звана „стара школа“. А то се јасно види из инвентара, који се чува у архиву парохјана. Ову „стару школу“ подигла је тадашња срп. прав. црквена општина из својих средстава, уступивши јој и место на своме земљишту одмах до цркве. Отуда је и могла школа да дође у исти инвентар са црквом. Школа је претворена у комуналну 1876. год.
    Данашња (нова) школа саграђена је 1895. Црква је саграђена 1785. године.
    Павловачке њиве и оранице све су на равници, осим винограда, који су на брегу Јовинцу, који лежи северно од самога села.
    Њиве: Селиште, Од Ривичка пута, Горни До, Доњи До, Курдин велики, Курдин мали, Крчевине, Од Јазачка пута, Над Воћима, Калуђерица, За Гробљем, Девуш. Источни део села у коме су сами воћњаци, зове се Воћа.
    Потоци: Кривајски и Белавски, који се слива у Кривајски, а на овоме су две воденице: Златара и Новица.
    Старо је гробље иза кућа Бељанских.
    Село броји 96 српских домова са 685 душа.
    Белански 1 Милин 11
    Богдановић 1 Милинковић 7
    Богичевић 22 _ Мињин 1
    Бојић 1 Мишковић 1
    Божин 18 .Николић 1 1
    Булкешки 1 Обрадовић 10
    Ценановић 3 Орловић 5
    Ђаковић 4 Пантелић 7
    Голубовић 1 Павловић 1
    Јаковљевић 1 Петровић 6) 6
    Јасенкић 1 Бакић 5
    Јеркић 7 Ранковић 8 .
    Јовановић 1 Стефановић 2
    Јовичич 5 Суботић 11
    Калић 22 Тимотић 3
    Кавгић 32 Тодорић 3
    Малетић 13 Весић 24
    Марковић 2 Зарић 7
    Михајловић 1 Живановић 1

    ИЗВОР: Дванаест села у Фрушкој гори, написао Милош Ђ. Шкларић

    Одговори
  • vojislav ananić

    РУМА

    Општина Рума, према последњем попису становништва, има 54.141 становника. Седиште општине је у градском насељу Рума, које се налази на 45° северне географске ширине и 19° источне географске дужине и има око 32.000 становника. Површина општине износи 587 км2, од чега су 43.270 хектара пољопривредне површине.
    Рума је позната по организацији музичких и фолклорних смотри аматера Војводине и Србије, ликовној колонији и спортским достигнућима. Надомак Руме су фрушкогорски манастири и излетишта као и неколико вештачких језера.
    Комунална опремљеност свих насељених места (16 села и град Рума) је добра, сва насеља су међусобно повезана путевима са савременим коловозом.
    Насељена места општине Рума су:
    Буђановци, Витојевци, Вогањ, Грабовци, Добринци, ДоњиПетровци, Жарковац, Кленак, Краљевци, МалиРадинци, Никинци, Павловци, Платичево, Путинци, Рума, Стејановци, и Хртковци.

    Одговори
  • vojislav ananić

    РУМА

    Историја Руме

    Настанак организованог живота људских заједница на широј територији Руме, датирају још из праисторије. О томе сведоче археолошки налази праисторијских насеља, од којих је свакако најзначајнији археолошки локалитет Гомолава код села Хртковаца у Румској општини. Први познати становници ових крајева били су припадници разних илирских и келтских народа (Амантини, Бреуци, Скордисци …).
    На размеђу две ере, као весници новог доба, у Срем је по први пут дошла римска освајачка војска. Током година, све бројнији војни логори на овом подручју, полако су се претварали у насеља. Домородачко становништво је постепено губило своја етничка обележја и прихватао римску културу. Срем је постао једна од најважнијих пограничних римских покрајина, са Сирмијумом као једном од престоница римског царства и завичај неколико римских царева (Дечије Трајан, Максимијан, Аурелијан, Проба …). На територији Руме се није налазило неко веће римско насеље, али је зато констатовано више пољопривредних имања, тзв. вила рустика (villae
    rusticae).
    У време сеобе народа (од 3. века па надаље) разни германски народи, затим Хуни, Авари и Словени уништили су римску културу на овом тлу. Након тога, наредних векова Срем је постао поприште сукоба Франака, Бугара,Византије и Мађара, који су сваки, на неко време, држали Срем под својом влашћу. Питање значења имена Рума за сада није решено. Претпоставка је да се ради о речи оријенталног порекла која је у ове крајеве дошла са Турцима, али се не искључује и могућност да датира из још старијих времена. Према за сада доступним изворима, насеље са именом Рума први пут се помиње у Сремском дефтеру из 1566 / 7. године. Рума је тада била село средње величине (49 домаћинстава), са црквом и три свештеника. Становници су били Срби, који су се бавили земљорадњом и сточарством, а турским властима плаћали порез.
    Као село у Турској, Рума је дочекала Велики бечки рат (1683 – 1699) Аустрије и Турске, током којег је Срем био опустошен, а његово становништво се разбежало. Овај рат је завршен Карловачким миром 1699. године, када је Срем био подељен на аустријски и турски део, линијом Сремска Митровица – Сланкамен. Рума је тако још неко време остала у турском делу Срема. Током Великог бечког рата дошло је до Велике сеобе Срба из јужних крајева (Косово и Метохија, Црна Гора, Стари Варна, Херцеговина …), при чему се један део доселио у Срем. Нема поузданих података да ли је село Рума тада добило нове становнике, али се то са великом вероватноће може претпоставити, бар према презименима становника Руме с почетка 18. века. Тек након новог аустро-турског рата и миром у Пожаревцу 1718. године село Рума, а и цео Срем, су за наредних 200 година ушли у састав Хабзбуршке монархије.
    У другој половини 18. и првој половини 19. века забележена су четири важна догађаја. Рума је имала српску и католичку гимназију до 1787. године. 1745. године у Срему је успостављена Војна граница, којој је припала и Митровица.Барон Марко Пејачевић је одлучио да изгради ново седиште свог властелинства. Определио се за терен у непосредној близини села Руме. Тако је 1746. године на месту данашње Руме почело да ниче ново урбано насеље, са широким улицама, које су се секле под правим углом. Први становници су били Срби – из околних места и села Руме, као и Немци – досељеници из Немачке. Иако су се бавили различитим занимањима – од земљорадње до занатства и трговине – сви становници су уживали грађанске повластице, што је за оно време била значајна привилегија. Такође, повељом царице Марије Терезије од 20. јула 1747, и сама Рума је стекла статус слободное вароши-Трговишта, са правом на одржавање неколико годишњих вашара и недељних пијаца. Исте године, 10. октобра, одржан је први вашар у Руми уз учешће великог броја трговаца и занатлије са свих страна.
    Упоредо са развојем градског живота у Руми, функционисало је и Румско властелинство чији је оснивач био већ поменути барон Марко Пејачевић. Свој зенит властелинство је достигло у другој половини 19. и почетком 20. века, када су у оквиру њега селекционисане бројне напредне сорте жита и кукуруза. Слично је било и на пољу сточарства. О делатности овог властелинства сведочи бројна признања које је оно добило на разним међународним изложбама. Властелинство је ликвидирала после Првог светског рата Аграрна реформа.
    Крај 19. и почетак 20. века било је време убрзаног привредног и друштвеног развоја Руме. Она добија изглед правог градског насеља. Многи планови су, међутим, остали нереализовани избијањем Првог светског рата. Тада су се многи Румљани нашли у рату који их је водио против њихове словенске браће, те су зато масовно напуштали војску или избегавали мобилизацију. Непосредно по завршетку рата, у Руми је 24. новембра 1918. године одржана скупштина, на којој су се делегати из целог Срема изјаснили за присаједињење Срема Србији.

    Тренд развоја, донекле успорен у ратним годинама, настављен је током 20-тих и 30-тих година овог века. Отварају се трговине,занатске и мануфактурне радионице, оснивају се банке, отварају биоскопи, у неколико штампарија се штампају књиге и новине које прате политички, привредни, културни и спортски живот града. Иако је Рума по свој економској снази (највећа житна пијаца у Краљевини Југославији) и културном нивоу њених житеља већ одавно спадала у ред градова, званично је тај статус добила тек 1933. године.

    Други светски рат Рума је дочекала као један од центара немачке националне мањине у Војводини. Уласком немачке војске у Руму, априла 1941. године, у граду је установљена окупаторска власт. Упркос томе многи Румљани су се придружили народноослободилачком покрету, најпре на оближњој Фрушкој Гори, а касније и широм земље, дајући свој допринос антифашистичкој борби. Ослобођење града, 27. октобра 1944. године, Рума је дочекала са знатно смањеним бројем становника, јер је већи део припадника немачке националне мањине уочи ослобођења напустио град.

    На крају овог осврта на богату прошлост нашег града, као круну свему, треба поменути неке од Румљана, који су својим животом и делом превазишли оквире румског атара и постали надалеко познати. Ту спадају: Атанасије Стојковић – научник, књижевник и писац прве Физике на српском језику, Теодор Филиповић (Божа Грујовић) – први секретар Правитељствујушчег Совјети у Карађорђевој Србији, Јован и Константин Пантелић – сликари, Атанасије Теодоровић – први професор српског лицеја, Димитрије Матић – државник и законодавац, Теодор Тоша Андрејевић Аустралијанаца – музичар и многи други.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    РУМА

    Континуитет културе и цивилизације

    Повољан географски положај, лежи на јужним обронцима Фрушке Горе, допринео је, нема сумње, вишевековном континуитету културе и цивилизације на овом подручју. Иако не лежи на неком већем воденом току, поред Руме су увек пролазиле главне саобраћајне комуникације повезујући је са већим градским средиштима у њеном суседству.
    Први познати становници ових крајева били су припадници разних илирских и келтских племена. У околини Руме пронађен је велики број праисторијских предмета (копља, мачеви, врчеви), а свакако најзначајнији археолошки локалитет је Гомолава код села Хртковаца. У селу Борковцу (код Руме) откривени су рани ратнички гробови из млађег гвозденог доба.
    На размеђу двеју ера у Срем су стигли римски освајачи. На територији саме Руме није се, међутим, налазило неко веће римско насеље већ само више пољопривредних имања (вила рустица). Али се недалеко (код села Петроваца) налазио град Бассиана, који се помиње као римска колонија. Ту је на- ђено неколико римских надгробних споменика, нешто накита и новца.
    У време сеобе народа разна германска племена, попут Хуна, Авара и Словена уништили су римску културу на овом тлу. У наредним вековима Срем је постао поприште сукоба Франака, Бугара, Византинаца и Мађара.
    Рума је, под именом Арпатарло (што на мађарском значи, јечмено гумно), забележена 1323. године и била је својина разних племићких породица (1519, у поседу Јакшића). Најстарије насеље садашње Руме треба да се налазило на потоку Борковцу. У средњем веку водило се као варош.
    Под својим садашњим именом забележена је у, засад првом (расположивом) турском попису Срема (из 1546), као село са 16 обичних и два удовичка домаћинства. Међу становницима је уписан и један поп. Две деценије касније Рума је имала већ 49 домаћинстава са црквом и три свештеника. Станвници су, као и у претходном попису били Срби који су се бавили земљорадњом и сточарством. Село је, сазнајемо још, имало цркву, а припадала су му и два селишта (мезре).
    Тек након Пожаревачког мира (1718), Рума је, као и овог пута цели Срем, ушла у састав Хабзбуршке монархије.
    “Када је 1745, због разграничења између војне и цивилне територије у Срему и стварања Сремско-посавске војне границе на једној и Сремске жупаније на другој страни, изгубио трговиште Митровицу, гроф Марко Пејачевић, власник митровачког спахилука одлучио је да створи ново трговиште на свом поседу и у њега пренесе своје седиште. Избор је пао на земљиште у близини села Руме, на које је требало населити ново становништво, изградити куће и створити привилеговану општину градског типа. Основну масу становништва требало је да чине Немци, добре занатлије и земљорадници, који би брзо култивисали земљу и повећали приходе спахилука”. Треба истаћи да су спахије још од средњег века радо насељавале Немце као градски елеменат.
    Већ следеће године Пејачевић је створио план “Нове Руме” са правим, широким улицама, ушореним кућама и баштама уз њих. Од Дворске коморе у Бечу издејствовао је убрзо “насељенички патент” и приступио довођењу Немаца-колониста у Руму. У првих пет година у Руму су се населиле 173 немачке породице са 628 душа. Готово истовремено са Немцима, насељени су овде и Срби (из Митровице и Јарка). У најстаријем попису Нове Руме (из 1749. године) забележено је најпре, 40 српских кућа (без назнаке године насељавања), затим 26 немачких кућа (насељених 1747), па 23 српске
    куце (насељене 1747) и, најзад, 95 куца Немаца и Хрвата (насељених 1748), или укупно 184 домаћинства. До краја свог живота Пејачевић је примио још око 60 немачких породица. И Пејачевићев наследник, Јосип, наставиће ову праксу примајући, у првом реду, немачке занатлије (коларе, столаре, ужаре), па ће тако стићи још 174 немачке породице. Државна власт је пружала подршку спахији у погледу даљег насељавања града, али је истовремено настојала да сузбије његову самовољу према грађанима, а нарочито његово настојање да смањи земљишни фонд града. Касније ће се у мањим скупинама насељавати српски жииваљ напоредо са Немцима, Хрватима и Мађарима све док у првим деценијама 19. века град није досегао број од 1500 кућа, колико је било предвиђено уговором из 1749. године.

    Истовремено са насељавањем колониста, Рума је стицала обележје трговишта. Гроф Марко Пејачевић се 1747. године обратио царици Марији Терезији с молбом да се у Руми дозволи одржавање четири годишња вашара као и недељног пазара сваке суботе. Деценију касније број годишњих вашара се повећао на шест (приходи од два вашара били су одређени општини, а од остала четири, спахилуку).
    Пошто су током 1748. године подигнути: опшинска кућа, спахијска курија и дрвена римокатоличка црква, трговиште Рума добила је своју основну физиономију.
    Било је то претежно ратарско насеље, али је имало и развијено занатство и јаку трговину. У занатству су се посебно истицали Немци као носиоци тзв. “европских заната”, у које су се временом укључивали и Срби. А што се тиче трговине, она је била безмало искључиво у рукама Срба, повезаних са турским и аустријским тржиштем. Биле су заступљене све тадашње врсте трговине: сточна, житарска, дућанска. Трговци се, међутим, јављају и као закупци пустара, месница, крчми, вашара и других извора прихода.
    Будући да се у то време духовни живот развијао кроз цркву и школу, цркве и школе римокатоличке и православне вероисповести имале су значајно место у историји Руме. Овде су и Срби и римокатолици имали врло добре школе, тзв. мале гимназије, које су се фузионисале 1787. године, али су се већ 1800, раздвојиле и паралелно развијале. У 18. веку подигнуте су и две православне цркве: Светог Николе (1758) и Вознесенска (1761), а у наредном веку завршена је православна црква Сошествија светог духа и изграђена католичка црква Светог крижа (1813).
    У време револуције 1848/49, трговиште Рума било је у центру збивања. Ту је створен народњачки покрет Срема, а касније је српско-војвођански покрет нашао овде значајно средиште.
    Крај 19. и почетак 20. века обележава убрзани привредни и друштвени развој овог насеља.
    Непосредно по завршетку Првог светског рата у Руми је 24. новембра 1918, одржана скупштина на којој су се делегати из целог Срема изјаснили за присаједињење Срема Краљевини Србији.
    Тренд развоја настављен је овде и током двадесетих и тридесетих година минулог века. Тада је Рума била највећа житна пијаца у Краљевини Југославији. Статус града добила је, међутим, тек 1933. године.
    Након Другог светског рата, после страдања и изгона Немаца, мења се етнички састав становништва.
    Рума је сада привредни и културни центар истоимене општине. Има око 30.000 становника међу којима су најбројнији Срби, а следе припадници националних мањина: Хрвати, Мађари, Немци.
    Највећи број становника запослен је у индустрији (млинска, гумарска, метална) и пољопривреди. Рума је добро повезана са Београдом, Новим Садом и Шапцем. Уз школе – основне, стручне, гимназију – има и неколико установа културе. Али и спорт и рекреација заузимају значајно место у животу Румљана. А, близина Фрушке горе, са бројним манастирима смештеним на њеним падинама, чини Руму и занимљивом метом туриста.

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Добринци (Dоbга(va)

    3абележени су 1308. а под Турцима 1634. Као насељени забележени сy 1702. и 1713. 1734. имали су 50 домова. 1736. имали су 51 породичног старешину, 12 ожењених, и 8 неожењених одраслих браће или синова. 1756. имали су 67, а 1766. 95 домова. 1774. имали су 115, а 1791. 128 домова са 948 душа. 1810. имали су 160 домова, а 1808. 1410 душа.

    Потеси: Долача, Крчевте, Сврзија, Букина бара, Ваган, Сонок, Каменске њиве, Парлог, Пошта, Дужнице, Шевин брег, Трнов дол, Забрана, Дрварски пут.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Рума

    Под именом Arpatarlo забележена је 1323. У средњем веку била је варош. 1519. припадала је Јакшићима. 1634. забележена је као насељена. Као насељена забележена је и 1702. и 1713. 1702. имали су неки Румљани своје винограде y Фрушкој Гори тако и у Борковцу: szeo Orlovich, Serdan; y Павловцима Illia Penovica, (ex Rovna, turcio page!), Radovan Siak, Pop Poznan, Jagma, Guszman; у Јаску Danisa Dedich, Ilia, Csero; y Бешенову Ignat Mirkovich, Jovicze Csibursic, Stanko Vukovich, Iszak, Szubotha knesz, Radula, Sivan, alterius Radula, Todor Gerk, Pop Jovan, Nedelko Biro, Giksa Baba. 1736. имала је 43 породичне старешине, са 15 ожењених, и шест неожењених одраслих браће или синова, и са три удовице са поседом. 1756. имала је 80 домова. Наредних десет година број српских домова се готово удвостручио; 1766. имала је 155 домова. Овај прилив наставио се и наредних година. 1774. било је y Руми већ 245 домова, а 1791. порастао је број на 330 домова са 1887 душа. Први Немци населили су се у Руму после пада Београда под Турке 1739. 1784. населио је румски властелин Пејачевић око 700 Немаца, које радника, које занатлија. 1790–4. населио је још 36 немачких породица. 1810. било је у Руми 369 српских домова, а 1808. 2893 душе.

    Потеси: Врбара, Борковац, Баруновац, Врхови, Заграда, Леје, Јеленин, Шодол, Пашино поље, Жировац, Перак, Кудош, Бадњача

    Воденице: Грујача, Ковачевица, Грчуша, Калајетуша, Шиндрача, Тајновица, Брзава, Пенава, Швабуља.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Хртковци

    1714—15. забележени су као српско насеље. 1744. забележени су као „збег капетана Трифуна (Исаковића) са попом Теодором“. Овај свештеник био је свештеник у Хртковцима десет година. Капетан Трифун држао их је и 1748. Можда је ово насеље исто са оним забележеним под именом Hurdovcz.

    Потеси: Одоровци, Жировци, Вукодор, Суве баре, Дебељак, Личко поље, Мокуљ, Глађеник, Козја греда, Врбовача, Вучја греда,
    Ширина, Живолић, Старчево брдо, Рај, Симота, Пањеви.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top