Порекло презимена, Стара Пазова

19. март 2022.

коментара: 0

Порекло становништва, насеље Стара Пазова. Према Географској енциклопедији насеља Србије IV, Стручна књига, Београд, 2002. године.

Стара Пазова (17.110 ст.), градско насеље (6,3% аграрног ст.) и центар истоимене општине (351 квадратни километар, 9 насеља и 57.291 ст.), с обе стране (на 83 m а.в.) старог пута Београд–Нови Сад, поред железничке пруге и ауто-пута истог правца, у ЈИ делу Срема, 43 km ЈИ од Новог Сада и 32 km СЗ од Београда. Географске координате су 44°59` с.г.ш. и 20°10` и.т.д. Површина урба–
не територије, по актуелном ГУП–у, износи 1.757 hа, а катастарска територија 6.468 hа.

Средином ХIХ в. насеље чине две унакрсне улице. Потом се у другој половини истог столећа насеље нагло шири и почетком ХХ в. заузима данашњи простор. Каснији физиономски развој обухвата градњу различитих објеката нa празном простору унутар насеља дуж неколико периферијских улица.

Поред града протиче Голубиначки канал, који се улива у поток Будовар, као и неколико безимених канала који се уливају у Голубиначки. Они одводе вишак воде са потенцијално мочварних терена.

Старо насеље, које се налазило 2 до 3 km североисточно од данашњег града на локалитету Старо село (Мало селиште), први пут се помиње 1716. год. На данашњој локацији насеље је подигнуто седамдесетих год. ХVIII века. У то време насељено је Србима. Касније, 1770. досељеноје 98 породица Словака из Селенче, који су 10 год. раније дошли из Новограда и Малинаца. Број Словака се повећавао и поред низа забрана које су ограничавале женидбу и деобу домаћинстава евангелистичког живља тадашње Војне границе којој је припадала и Стара Пазова. Године 1818. било је 2.384 Словака, а 1820. 2,9 хиљ. (укупно 3,8 хиљада житеља).

Након тога бележи динамичан демографски пораст:

1847. — 4.000,

1869. – 4.132,

1880. – 4.629,

1890. —5.838,

1900. –6.674,

1910. –7.339,

1921. – 7.751,

1931. – 8.536.

Становништво је етнички разноврсно — Срби (42,7%), Словаци (40,3%), Хрвати (2,9%), Роми (1,6%), Црногорци (0,6%), Македонци,
Муслимани и др. Индекс демографског старења (Е,) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,6 (1991).

У граду се налазе две цркве: православна Св. пророка Илије подигнута 1825. (обнављана 1907. и 1988) и евангелистичка из друге половине ХVIII века.

Струју добија 1929, водовод 1989, а канализациона мрежа изграђена је само у центру града.

Носиоци привредног развоја су многобројна предузећа, од којих највећи значај имају индустријска: Ливница и фабрика “Инекс-Лифам”, фабрика техничке опреме “Универзал”, Ливница “Литнос”, штампарија “Јединство”, текстилно предузеће “Дијана”, погон циглане “Ударник”, млин и пекара “Млин–пек”, месна индустрија “Србокоп”, фабрика сточне хране, говедарска фарма и др. Има две осморазредне ОШ (“Бошко Палковљевић Пинки“ – шк. 2000/01. – 1.411 ученика; „Херој Јанко Чмелник” – 401 ученик), четири средње школе (гимназију, економско–трговинску, техничку и школу за основно и средње образовање лако ментално ометених у развоју), две библиотеке, родну кућу (1919–1940) Јанка Чмелника, народног хероја, и споменик подигнут 7. јула 1949, биоскоп, аматерско позориште, три КУД—а, ДОМ здравља, ветеринарску станицу, хотел “Срем” (50 лежаја), пијацу (пазарни дан — четвртак), развијено занатство (око 600 приватних занатских радњи) и др.

ИЗВОР: Географска енциклопедија насеља Србије IV, Стручна књига, Београд, 2002. године.

***

Архивска грађа за Стару Пазову:

Црквене матичне књиге из цркве Св. пророка Илије у Старој Пазови чувају се у Историјском архиву Срема у Сремској Митровици.

Матичне књиге крштених за период од 1794. до 1875.

Матичне књиге венчаних за период од 1843. до 1895.

Матичне књиге умрлих за период од 1762. до 1858.

Све три врсте од 1777. до 1843.

* * *

Славко Гавриловић, НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК СТАРЕ ПАЗОВЕ (XVIII-XIX ВЕК)

После коначног протеривања Турака из југоисточног дела Срема 1717. годинс, Стара Пазова дошла је под аустријску власт али не насељено него као пустара, без стално настањених становника. Она је са оближњим пустарама Јарковцима и Сасама предата на управу Царској дворској комори у Бечу, односно њеном Коморском провизорату у Петроварадину. Пустару Пазову тај Провизорат давао је у закуп трговцима волова; 1720. године закупци су били Стеван Јабановић из Кукињаша и његови ортаци из Бешке. Међутим, арендирање Пазове није дуго трајало јер су карловачки грађани, са Петром Андрејевићем на челу, у јесен 1721. године успели да од цара Карла VI добију донацију на пустаре Јарковце, Сасе и Пазову.

Карловчани су Пазову држали око 25 година, односно, за све време док је њихова варош била под спахијом Офелном и арендаторем Андријевићем. Но, кад су Карловци 1745. године укључени у састав Сремске војне границе, пустаре Пазова и Сасе одузете су од њих и стављене на располагање Петроварадинској граничарској регименти, односно Славонско-сремској генералној команди у Осеку. Како су граничарске војне власти газдовале пустаром Пазовом није нам поближе познато, али нећемо погрешити ако закључимо да је она и даље давана у закуп трговцима стоке, што се, иначе, практиковало и са другим пустарама на подручју Сремске војне границе.

Као што је познато, централне војне власти у Бечу настојале су да пустаре претварају у насеља у намери да се повећа популација и подигне привредна и војна моћ државе, односно, Војне граннце. Из једног акта у ратном архиву у Бечу види се да је 1764. године извршен покушај насељавања католика из Лике на пустару Пазову; реч је о тридесетак таквих породица, чији је попис приложен том акту, које су из Лике упућене у Срем али се нпак ни једна од њих није населила у Пазову него у неко друго место. Али, то што није успело са личким католицима, успело је неколико година касније са Словацима из Селенче у Бачкој и Киш-Кереша у Мађарској као и са Србима из Лике.

Прва, највећа група Словака доселила се у Пазову у пролеће 1770. године и то из Селенче, будући да они нису могли да подносе верско н свако друго угњетавање од свог спахије, католичког надбискупа грофа Адама Патачића, који није трпео протестанте – „акатолике”. Радило се о 98 породица, односно, неколико стотина душа којима је у Пазови дозвољено слободно исповедање њихове протестантске (евангелистичке) вере, али уз ограничење у погледу богомоља, која се није смела разликовати од других кућа, нити је смела имати звоник и звоно.

Друга, знатно мања група Словака дошла је у Пазову у пролеће 1771. године. То дознајемо из дописа команданта Петроварадинске граничарске регименте, пуковника Александра Рашковића од 16. априла 1771, којим се обратио војним и цивилним властима молећи да Словаке евангелике, којима је одобрено пресељавање у Пазову, не спречавају да слободно пренесу своју имовину као и да се од њих не тражи да плате скеларину, односно, мостарину при преласку преко Дунава код Петроварадина. Пуковник Рашковић нагласио је да је реч о 30-так породица аугсбуршке вероисповести из Селенче у Бачкој и Киш-Кереша у Пештанској жупанији, за које је према одлуци превишње власти већ издвојено земљиште па ћe они, попут других становника у Регименти, бити примљени и уживати војну заштиту.

Из Рашковићевог дописа не види се колико је пресељеника било из Селенче а колико из Киш-Кереша, али се из списка одбеглих кућедомаћина из Киш-Кереша може закључити да је већина њих била из тог села. Поводом тог исељавања, Скупштина Пештанске жупаније упутила је своје среске судије у Киш-Кереш да истраже тужбе преосталих сељака против њиховог спахилука, у којима су, заправо, били садржани и узроци за исељавање у Пазову. Том приликом, 5. маја 1771. судије су сачиниле и поименични попис одбеглих Киш-Керешана и утврдили да је међу њима било 35 сељака-сесионалаца и 41 сељак-инквилин (беземљаш); свега, дакле 76 породичних старешина од којих је део отишао у Пазову, а део у неко друго место.

Тако је завршено досељавање Словака у Пазову, што не значи да није било појединаца и породица који су се и после тога досељавали као што је било и оних који су се одсељавали или били одстрањивани из Пазове.

Истовремено (zugleich) са доласком прве групе Словака, у Пазову су се населиле и 62 српске породице. Оне су дошле из Лике, посебно из Коренице, Бунића и Дебелог Брда.

Следи закључак да је Пазова, која ће поткрај XVIII века добити и придевак Ciuapa, од самог свог новог почетка, била претежно словачко и то релативно велико насеље.

Војно граничарске власти, у начелу, нису лоше поступале према досељеницима са разних страна, па ни према Словацима, али је невоља за њих као протестанте долазила од стране католичке цркве. У случају пазовачких Словака опасност је запретила од бискупа у Ђакову који је желео или да их покатоличи или да их протера из Срема полазећи од одлука Сабора Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације да у њима не може бити становника друге вере осим римокатоличке, односно, од забране да се протестанти насељавају у оквиру њених „повјесних граница” у које је стављен и Срем. Ипак, Бечки двор није подлегао притиску бискупа па је Словаке-протестанте оставио у Пазови али с тим да они тј. њнхов свештеник-пастор не прекорачују раније поменута ограничења у погледу богомоље и звона.

Међутим, агилни словачки пастор Самуел Шпанагел није се задржао само на подизању протестантске богомоље у Пазови него је саградио и пасторску кућу, па затим и школу, а цркву је снабдео звонима и поставио себи помоћног свештеника, што није прошло незапажено па су уследиле нове тужбе, а све то било је дојављено Угарској дворској канцеларији у Бечу која је 1773. године обавестила царицу Марију Терезију да се већи број протестантских породица населио у Славонско-сремску војну границу, што је оцењено као недозвољива ствар па је уследила царичина одлука која је гласила: пошто је протестантима већ дозвољено да се населе у Пазову, не може им се сада ускратити исповедање њихове религије али под условом да држе само једног свештеника, да уклоне звона са своје богомоље, да исту не проширују преко првобитне величине, да одстране све што би је разликовало од других кућа за становање као и да отпусте помоћног свештеника. Од Дворског ратног савета царица је захтевала да не дозволи да се протестантска вероисповест шири изван Пазове на католичка насеља, а у самој Пазови да се не примају нови насељеници протестантске вере. Да би се све то остварило, царица је желела да јој се сваке године шаље попис протестаната у Пазови.
Према попису из те, 1773. године, у Пазови је било 167 словачких кућа, што је представљало велико повећање у односу на почетних 120 досељеничких породица.

Пописи који су вршени и следећих година омогућавају нам увид у војну структуру, популационо и економско стање Словака у Пазови. У пописе су поименично уношени мушкарци од две године навише док је женско становништво исказивано само сумарно тако да се на основу њих тадашња популација не може израчунати потпуно него само приближно.

Услед природног прираштаја, односно, заснивањем породица слуга које су се још приликом насељавања Пазове нашле међу досељеним Словацима, а у међувремену подигле себи куће или их прекупиле од других породица. Сазнавши за то, царица је крајем августа 1776. поново наредила да се не дозволи даље множење протестаната као и да им се убудуће забрани подизање нових н прекупљивање постојећих кућа. Дворски ратни савет, са своје стране, укорио је Славонско-сремску генералну команду, а годину дана касније поновио је наређење о неповећавању протестаната у Пазови и објаснио да се то може постићи и тиме што се слугама-некатолицима у Војној граници неће дозвољавати да се жене и у њој стварају нове породице, односно, што ће се синовима протестаната забранити да се усељавају у куће изумрлих породица и стварају нове породице. Па и поред тога, приликом пописа извршеног 1778. године поново је констатовано да се број кућа повећао за пет, да је број глава порастао за 50, и то делом од новорођенчади делом од слуга које су укључене у породице због великог одласка Словака-граничара на ратиште у Немачку.
Следећи попис извршен је 31. јула 1779. Њега је оверио потпуковник Бер у Митровици. У свом извештају вишим војним инстанцама, уз тај попис, Бер је констатовао да је у односу на претходни попис број породица порастао за шест, али их је он из Пазове протерао у Угарску, иако је цела општина молила да они буду задржани у месту будући да су међу њиховим члановима била двојица ћурчија и један покривач кровова трском. Стога је број кућа у попису смањен за седам, иако тиме број мушкараца није смањен него је чак повећан за 49 глава и то природним прираштајем и адопцијом слуга у кућне задруге. У Беровом извештају наведено је и то да је уклоњен „немачки” протестантски учнтељ (deutscher accatholischer Normalschullehrer) Стефан Чепчањ. За новог учитеља, поред плате у новцу требало је набавити два пласта сена ради исхране његове краве-музаре.

Овакве прилике потрајале су све до краја лета 1781. године док се прваци пазовачке „евангелистичке општине” Мартин Ковач, Антон Филипи, Павле Тот и Мачо Хавран нису обратили за помоћ цару Јосифу II.

У својој представци ти прваци навели су да су због невоља у погледу вршења својих верских обреда, које су потицале од калочког надбискупа, сународници напустили Бачку и преселили се у Пазову где су прихватили чак и теже обавезе него што су имали пре тога. Мирни су, вредни и покорни како у мирна времена тако и у ратна, верују у једног свемогућег Бога, клоне се зла и извршавају све своје поданичке обавезе и живе само од свог рада. Од једанаест година које су провели у Пазови само у три имали су добру жетву док су у других осам година били погођени или сушом или градом, а да ипак нису ни тражили ни добили икакву помоћ од државе.

Све невоље мирно су поднели али им најтеже падају оне које проистичу из наређења Дворског ратног савета од 9. новембра 1779, затим од 11. јула и 27. септембра 1780, која имају за циљ да се спречи њихово умножавање па чак доведе и до смањења њиховог броја: њиховим кћерима забрањује се удаја за слуге њихове вере, а синовима не дозвољава се да купују куће непунолетних пупила, које би они својим радом издржавали. Њиховим удовицама са недораслом децом не допушта се удаја за људе нзван Пазове, што ће све довести до тога да се породице њихове вероисповести неће одржати, а камоли повећавати. Поред свега тога, не дозвољава им се ни довођење учитеља њнхове вере него им је натурен учитељ-католик. Овакво „ограничавање савести” пада им теже од саме смрти. Штаб Регименте и Генерална команда, ако би и хтели. не могу им помоћи; то би могао сам Дворски ратни савет који им је слободу вероисповести обећао и касније је ограничио.

На крају, представници општине молили су цара да им дозволи пуну слободу вероисповести и држање учитеља њиховог обреда као и да поставе звоно на своју богомољу, да се ослободе католичког учитеља као и да се њиховим кћерима и удовицама дозволи ступање у брак са слугама њихове вере, а њиховим синовима омогући да преузимају земљу опустелих кућа.

Царев одговор на ове молбе био је позитиван. Цар је изричито нагласио да повећавање словачко- протестантске популације у Пазови не треба спречавати него га треба и подстицати, због чега ће се граничарима те вероисповести дозвољавати да подижу своје куће и добијају необрађено земљиште сразмерно повећању њиховог броја. Цар се сагласио и с тим да се, с озбиром на повећање броја душа, допусти проширење протестантске богомоље као и да им се дозволи све друго што је потребно за „бригу о душама” осим постављања звона на богомољу. Одржавање верске наставе царевом одлуком остављено је пастору док је школску наставу (читање и рачунање) требало уклопити у „нормалну школу”.

Пошто су цареве одлуке, преко Дворског ратног савета, већ 29. септембра 1781. саопштене Славонско-сремској генералној команди у Осеку, за Словаке у Пазови наступили су бољи дани.

У посебно повољан положај дошао је протестантски пастор који је годишње од општине примао 250 форинти у готовом новцу као и све приходе од поседа величине 32 јутра земље, ослобођене од вршења работе и плаћања пореза, чему треба придодати и тзв. штоларне приходе од крштења, конфирмације и сахрана, затим допринос од сваке куће од 12 до 30 крајцара, по меров жита од сваког плуга као и брава од сваке куће. Општина се, уз то, обавезала да му засеје и пожање пролећне усеве и да му довезе шест великих кола сена и 18 хвати огрева годишње.
О успешном развитку Старе Пазове, а посебно њеног словачког становништва, говоре и званични извештаји и подаци оновремених статистичара.

У извештају из 1787. године наводи се да у Пазови постоје 242 граничарске куће православне и протестантске вероисповести, да су грађене од черпића, а покривене трском и рогозом, да су од истог материјала и пасторева кућа и протестантска богомоља док је српска црква била од дрвета, а од тврдог материјала само официрски квартир и „немачка” основна (тривијална) школа. У истом извору тврди се да су пазовачки Словацни, у погледу радиности, испред свих осталих становника у том крају. Почетком XIX века Стара Пазова била је једно од највећих села у Сремској војној граници. За њене становнике говорило се да су мирни и радини и у сваком погледу исправни људи који се сваком врстом посла баве вредно и са љубављу. Иначе, становништво обе народности бавило се земљорадњом док су трговци били искључиво Срби који су држали и све крчме и свратишта у Пазови. Међу њима посебно се истицао Јанко Петровић као један од најзначајнијих снабдевача храном и другим потрепштинама српских устаника под Карађорђем. Што се тиче занатлија и међу њима Срби су чинилн већину.

Пошто се налазила на путу Земун-Петроварадин-Нови Сад, Стара Пазова је била доста живо и прометно место. Њен значај у порасту био је нарочито после 1819. године кад је добила право на одржавање два годишња вашара, а затим и одмотаваоницу („фабрику”) свилених чаура по чему се могла сврстати у ред варошица.

У времену од насељавања Старе Пазове до средине XIX века бројно стање становништва обе народ- ности изгледало је овако:

Год. Срби Словаци
1784. 426 348
1801. 606 1609
1811. 677 1855
1821. 742 2180
1831. 821 2451
1841. 898 2572
1850. 610 2602

Дакле, од почетне до закључне године број Срба повећан је само за 184 лица док је број Словака повећан за 1.254 лица или скоро два пута.

Број становника био би и већи да га у два маха, 1836. и 1849. године, није умањила епидемија колере; први пут она је погодила само Словаке и однела 339 живота а други пут покосила је 80 Срба и 428 Словака. Били су то губици које је било тешко надокнадити поготово ако се имају у виду и други негативни моменти у развитку популације код обе народности а посебно српске, о чему је историограф Старе Пазове, парох Симеон Араницки навео речите доказе.

* * *

СТАРА ПАЗОВА У ПРОШЛОСТИ

Како би заштитила свој геоположај према Турској, Мађарска је српском властелинству поклањала титуле и територије уз Саву и Дунав. Највеће поседе у Срему држао је деспот Стефан Лазаревић, а од дариваних поседа први пут се крајем XV века помиње данашња Пазова, под називом Пазуха. Године 1496. помиње се насеље Пазуха у даровној повељи манастира Крушедол. Међутим, нема потврда да се ради о истом месту. Пазова (Стара) се први пут спомиње као насеље 1716. године. Она се тада налазила у потесу Старо Село, источно од данашњег насеља, идући према Сурдуку. Према народном предању ово првобитно насеље имало само привремени карактер, оно је касније опустело па је поново насељено, али не на старом месту у потесу Старо Село, већ источно од данашње православне цркве где се налази “Српски Крај”, који је најиздигнутији део Старе Пазове.

У XVII веку помињу се Јарковци код Старе Пазове, који ће се у XVIII веку угасити. За оснивање и ушоравање Старе Пазове на данашњем месту, поред повољних физичко-географских услова места, одлучујући фактор је била организација аустријске војне власти тј. Војне Крајине у Срему која је започета 1701–1702.године. Војне власти су наредиле да се народ који живи растурено по збеговима у земуницама и колибама скупи и настани у правилним ушореним селима дуж путева. Ушорена насеља, опкољена шанчевима, била су погоднија за одбрану у тада несигурној области Војне Крајине, него растурена мала насеља наших патријарјалних сточара. О томе како је Пазова добила назив постоји више тумачења.

Прво тумачење по проф. др Славку Гавриловићу, ако се гледа топографска мапа Срема некада су привремени пролећни потоци коју иду смером Саве правили велике завоје или пазухе. Правећи облик савијене човекове руке, гледајући да се полази од пазуха, тако је због те природне појаве и оваквог облика место добило назив Пазуха.

Друго тумачење тј. спомињање назива Пазове које асоцира или даје назнаку је из 1477. године. Место Шанац (назив за насеље привременог карактера) које се налазило између данашње Старе Пазове и Сурдука. У атару данашње Пазове некада је по причама била Српска православна црква од дрвета а около је било пуно зове, па кад би неко питао где је она црква онда би неко реко па знаш „око зове“,“ па зове“, „пазове“.

Треће тумачење везано је за три хумке: прва је била Деспотова хумка ( Каменита анта код данашњег Петровић салаша), друга неименована била је према Војки, а трећа је била у правцу према Голубинцима. Пошто су хумке биле знак утврђене границе биле су означене као Марцелинове анте или Марцелинове линије. Тај период је трајао кратко 18 година а после тога је Пожаревачким миром цео Срем припао под Хабзбуршку монархију 1717. године. Хумке су биле граница између Отоманског царства и Хабзбуршке монархије тако је ово место названо по томе што је досељеницима првих дана скретана пажња на поједине хумке које су се налазиле на границама власништва суседних села, преко којих се није смело узурпирати земљиште нити стока прелазити. У том случају обраћана је пажња досељеницима са речју „пази ово“ те је отуда постао назив Пазово. Назив места Пазоха, Пазово и најновији Пазова, без префикса “Стара”, постојао је све док нису Немци 1792. године подигли ново насеље, југоисточно од Старе Пазове, које су из захвалности назвали Нова Пазова, пошто су 1791. године лепо примљени у Старој Пазови, где су презимили пре него што су отишли да граде ново насеље. После првих становника, заправо староседелаца, који су прешли из Старог Села (око 1767-8.год.), истовремено са доласком прве групе Словака, у Пазову су се населиле 62 српске породице из Лике, посебно Коренице, Бунића и Дебелог брда, а стигло је нешто Румуна из Баната који су се према народном предању убрзо посрбили.

Простране богате земље, погодне социјалне и верске прилике које су владале у Војној Крајини, у којој се налазила и Стара Пазова, примамиле су Словаке из феудалне Бачке из места Селенче, те су почели овде да се насељавају између 1770-1775. године. Они су се населили западно од православне цркве, у продужетку Бановачког шора где је било нешто ниже и влажније земљиште него у Српском Крају. Томе путу кога су прво ушорили дали су име “Селенски шор”, по месту Селенчи одакле су дошли. Овом великом сеобом Словака, којих је дошло око 1.300 особа наспрам 400 српских староседелаца, добила је Стара Пазова претежено словачки карактер, док је раније била чисто српско насеље. Према званичним подацима у Старој Пазови је од 1880.године  (1921. – 100 житеља) живела и јеврејска заједница што потврђују и споменици на старопазовачком гробљу. Године 1903. купили су кућу за потребе верских обреда у данашњој улици Ћирила и Методија (данас кућа породице Бабинка) у Старој Пазови која им је служила до маја 1942. године када су одведени у логоре. У месту је постојала и јеврејска школа (отворена 1908. а укинута 1924. године) са библиотеком и спортским клубом “Хакоах”.

Професор Душан Ј. Поповић у књизи “Срби у Срему до 1736/37” наводи називе за потесе у Старој Пазови: Једовац, Јарковци, Старо село, Зовице, Леје, Мале ливаде и Воларско поље.

Економско-друштвене и политичке промене и њихове последице формирале су у развитку Старе Пазове пет фаза.

У прву руралну фазу спада оснивање, тј. пресељење на данашње место у другој половини 18. века па све до 1883. године када је била војничко-административно средиште компаније и капетана Војне Крајине. Тада је као војно и управно средиште и важна раскрсница у Источном Срему добила право држања сточног вашара три пута годишње. Највише се трговало говедима за Аустрију и Мађарску.

Трговина а са њом и занатство почели су да се развијају јаче тек 1850. године када је законом то дозвољено граничарима. Старопазовачни су били добри узгајивачи свилене бубе. Већ 1801. године наређено је узгајање дудова. У ту сврху постављен је расадник на лединама, наспрам Хвјездославове улице, која се некада звала “Дударска”. За узгој свилобубе коришћено је лишће од дудова. Узгој се убрзо развијао а према подацима из 1830, радионица за одмотавање свилених чаура је радила и у Старој Пазови. Српска читаоница (прва установа у области културе у Старој Пазови) основана је 1878. године. Године 1881. у Старој Пазови гостовала је група глумаца из Српског народног путујућег позоришта.

Друга фаза је саобраћајна, почиње од 1883. године кад је прошао први воз према Будимпешти, па траје све до 1918. године, до пада Аустро-Угарске, насеље престаје бити седиште компаније али добија котарску управу (срез), која је припадала Сремској жупанији у Вуковару. Ови чиниоци изазвали су појаву пијаце (1883.год.), која је убрзо постала најјача у Источном Срему. Развојем капиталичко новчане привреде тј. тржишта долази до бржег раслојавања сељаштва у Старој Пазови и стварања акумулације капитала, те трговци и велепоседници Срби 1. августа 1882. године оснивају ”Задругу за међусобно помагање и штедњу” а иста је 1. јануара 1886. године претворена у штедионицу. Убрзо се штедионица развила у прву банку, која је постала главни акционар бање у Старом Сланкамену и парног млина у Старој Пазови.Тако је Пазова 1895. године добила електрику још пре многих светских градова а тек 1935.године Макиш из Београда је почео са снабдевањем наизменичне струје у месту. Словаци оснивају свој новчани завод, 19. септембра 1882.године под назив “Зајмовна помоћница” а 28. јануара 1908. године мењају назив у “Старопазовачку банку”. Године 1902. основана је Словачка читаоница, а 1902. године постојала је болница за “кужне болести”. У Старој Пазови је некада постојало пет циглана. Прва је подигнута 1904. године, затим 1909, 1931, 1932 и 1935. године по једна. Све су одговарале технологији овог времена и углавном је произведена квалитетна цигла. Средином XИX века насеље чине две унакрсне улице. Потом се у другој половини истог столећа насеље нагло шири и почетком XX века заузима данашњи простор. Каснији физиономски развој обухвата градњу различитих објеката на празном простору унутар насеља дуж неколико периферијских улица.

Треће фаза трговачка, почиње 1918. године, и траје све до 1945. године. Почетком овог раздобља, распадом Аустро-Угарске, падају границе дуж Саве и Дунава и настаје нова држава Југославија. На основу истакнуте пијачне функције 1928.године одређено је да брзи воз Загреб–Београд не стоји више у Инђији него у Старој Пазови, тако је среско место постало важна железничка станица и раскрсница. Овај период карактерише се јаким културно-просветним животом, проширује се шегртска школа коју су похађали Срби и Словаци а која је основана 1905.године. Године 1920. саграђен је словачки “Народни дом”, а 1926. године основана је земљорадничка задруга.

Фудбал се у Пазови почео играти 1919. године, а оснивачи су били омладинци и студенти. Основан је први ногометни клуб “Змај”, а игралиште је било на Шицари. Играло се без регистрације а 1928. године се почело са припремама око регистрације фудбалског клуба. Спортски клуб “Славија” основан је 1929. године па је престао са радом 1937. године али је наредних година обновљен а игралиште је било код железничке станице. Спортски клуб “Штефаник” основан је 13. априла 1933.године. Игралиште се налазило на лединама број IV (улица Бранислава Нушића). Године 1929. Срез Стара Пазова као управна општина у оквиру Дунавске Бановине имала је 16 управних општина ( Белегиш, Бешку, Буковац, Чортановце, Голубинце, Кречедин, Нову Пазову, Нове Бановце, Старе Бановце, Нови Сланкамен, Нове Карловце, Сремске Михаљевце, Стару Пазову, Стари Сланкамен, Сурдук и Војку). Зграда соколског дома у Старој Пазови подигнута је 1931. године. Током 1936. године у Старој Пазови је подигнута Фабрика за производњу леда и соде, познатија као Ледара, и то по доброј и питкој води. У Другом светском рату народ овога краја пружао је оружани отпор окупатору или помагао народно ослободилачку војску у скупљању односно изради наоружања, у штампању листова, у организованом прихватању бораца при преласку из Баната у Фрушку гору.

Четврта фаза социјалистичко-управна, од 1945.године до 80-тих година XX века. Обухватала је крупне привредне трансформације: национализација привреде, аграрне реформе, укрупњавање поседа, формирање сељачких задруга и индустријализацију. Пијачна функција је запоставаљена, а раст популације је испраћен урбанистичким ширењем насеља.

После II светског рата Стара Пазова добија статус градског насеља (Ћурчић С. (1985) наводи да је Стара Пазова у попису 1948.године пописана као градско насеље Војводине). Године 1961. постаје седиште општине које административно интегрише осам насеља. У послератном периоду привреда Старе Пазове углавном је имала аграрна обележја.

ИЗВОРИ:
Симеон Араницки, Православна српска парохија крајем 1911. године, 1911.
Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
Жељкок Кумар, Стара Пазова, Гласник Етнографског института Српске академије наука, књ. II- III (1953-1954)
Јанко Шаго, Хроника Старе Пазове, Нови Сад,1991.
Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
Приређивач Слободан Ристановић, Кроз Србију и Црну Гору, Београд, 2005.Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбаним системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.