Нова Варош и околна села

65 коментара

1. 31. август 2017. у 05:06

   vojislav ananić

   НОВА ВАРОШ

   Археолошки налази на територији општине Нова Варош указују на трагове насеља 3000 година пре нове ере. Неолитска насеља на локацијама Бјелина и Пљосне стене потичу из млађег каменог доба. Као већа илирска насеља истицали су се Радоиња, Рутоши и Радијевићи. Крајем II века нове ере ове крајеве су насељавали Римљани, на шта указују бројне некрополе у Рутошима, Радоињи, Акмачићима и Буковику.
   Нововарошки крај налази се у средњем делу прве српске државе. За време Немањића овај крај сачињавале су жупе Барче и Радохна. Оне су припадале Дабарској епископији. Из овог периода потиче неколико утврђења: Клак у Рутошима, Оштрик у Челицама, Островица у Бистрици и Соколац у Акмачићима. Током најезде Турака они су срушени. Нововарошки крај је пао под турску власт 1455. године. Турци су дуж путева основали нова насеља – паланке. Тако је и настала Скендерпашина паланка која се другачије назива Нова Варош или Јени Касаба.
   Први поуздан помен града Нова Варош нађен је у дефтеру – пописнику села и домаћинстава пореских обвезника нахије Барча 1528. године.
   Током XVIII века Нова Варош се налазила међу најразвијенијим трговачким варошима, док је 1833. године постала седиште прве привремене српске капетаније. За време устанака и буна у XVIII векu становништво овог краја масовно је мигрирало у Србију, тако да је Нова Варош била станица миграционих струја.
   Нова Варош је од Турака ослобођена 1. новембра 1912. године. После II светског рата Нова Варош постаје привредно, административно и културно језгро овог краја.
   Стара Нова Варош
   Нова Варош је настала средином 16. века и везује се за име Скендер-паше Ђеновљанина који је путујући из Босне за Цариград (1530.године), застао са пратњом на заравни у подножју планине Златар и одушевљен лепотама овог шумовитог предела и опојним мирисом боровине, наредио да се ту подигне касаба. Убрзо је никло насеље на месту данашње Нове Вароши. Названо је Скендер-пашина Паланка. Кад је нарасло до близу 2.000 кућа, „букну пожар и спржи паланку до темеља“ (Евлија Челебија). Већина становника је остала ту и подигла нову касабу коју назваше Јени Касаба, што на српском значи Нова Варош.
   Све живља трговина стоком и њеним производима, учинила је да се варош, на раскрсници важних путева, брзо развија. Од 1776.године била је у саставу новопазарског санџака. Средином 19. века Нова Варош, према записима руског конзула и путописца Александра Гиљфердинга, имала је око 300 кућа и око 1.200 становника, „што је била реалнија процена од оне коју је изнео Елвија Челебија, који је иначе склон претеривању, навео да у Новој Вароши има чак 2.000 кућа“.
   Почетком 19. века (1809.године), град су од Турака ослободили Карађорђеви устаници, али су га истовремено грешком и запалили. Одласком Карађорђевих устаника, Нову Варош је, бежећи од турске одмазде, напустио велики број српског живља, иселивши се у централну Србију.
   После више окршаја у Првом и Другом српском, а затим и у Невесињском устанку 1875. године (велика борба у суседном селу Радоињи), народ овог краја ослободио се турског ропства победом у Првом балканском рату 1912. године. Нова Варош је тада имала 450 кућа и 2.909 становника.
   И у Првом светском рату нововарошки крај дао је велики допринос победи против централних сила Аустроугарске и Немачке, а на Солунском фронту и против Бугарске. Земљак, прослављени војвода Петар Бојовић, родом из села Мишевићи испод планине Златар, командовао је српском Првом армијом.
   Нова Варош није остала по страни и у Народноослободилачком рату 1941—1945. Народ овог краја сврстао се у великом броју у четничке и јединице народноослободилачке војске, у Златиборску чету односно Трећу пролетерску санџачку ударну бригаду, а сама Нова Варош је више од 70 пута била час окупирана, а час поново ослобађана. Коначно је ослобођена 4. децембра 1944.године.
   Живот у старој Новој Вароши
   Нова Варош се налазила на царском цариградском друму. У њој је била мезилхана, где су се држали одморни коњи, пошта и одмарали путници. Ту се обављала трговина између Дубровника и Цариграда. О томе постоје сведочанства у Дубровачким архивама да су познати варошки трговци Борисављевићи трговали са овим Градом-републиком, али и са Сарајевом, Солуном, Пештом…
   О добрим суседским и међуетничким односима становника Нове Вароши сведочи и то да се стара кућа свештеника Пурића налазила преко пута џамије, да прота Караматијевић купује кућу од Хајдар-бега Долмагића, да комшија Џунузовић одлази да на гробу упали свећу пријатељу Рајку Рајановићу ( председнику општине пре Другог светског рата) на дан његове славе…
   Зато се у њој могло десити да Муслиманка, удовица, која је живела у Стамболу дође и заврши свој животни век у Вароши, да се турски кајмакам заљуби у снају чувене варошке породице, да попов унук ожени хоџину кћер, да се кћер чувеног проте Јевстатија Караматијевића, с очевим благословом, уда за Хрвата католика, а да његов син ожени лепотицу варошке долине Шефку Мусић и да другу протину кћи вихор Другог свестског рата одведе у брак са четничким командантом.
   Највећа варошка вредност су њени људи. Тако се десило да је једна млада 33-годишња жена, Мила Борисављевић, преузевши мушки посао направила чудо, тиме што је 1934. године успела да доведе струју у Нову Варош.
   Љубав се у Новој Вароши између два рата песмом изражавала. Строгост грађанског кодекса, част и образ, дозвољавали су да младић серенадом под прозором девојци каже да је воли. А она треба да упали шибицу и тако покаже да је чула. Гласови Василија Пурића, студента права и Џаида Хаџибеговића, заљубљених младића, одјекивали су уснулим сокацима, а пробуђени очеви ћутали или грдили. Нарочито ако девојка заспи, па не чује, а они певају док не виде пламен шибице. Некад и зора забели…
   Мјузикл КОСА премијерно изведен у Београду, гостовао је прво у Лондону, па у Новој Вароши. У Дому културе, који је отворен 8. фебруара 1969. године, гостовали су бројни врхунски уметници бивше Југославије, Аматерско позориште стало је под његово окриље…
   Шмрцало се над судбином “Хасанагинице”, зора дочекивала у БОЕМУ код Салиха и Ристића магази код Миша. Варошке химне “Стара Варош, да те Бог убије” и “По Вароши поваљана трава” утихнуле су пред неком новом музиком.
   Нису само празници Божић, Ускрс, Бајрам, славе и свадбе били повод за окупљање и дружење, већ само део друштвеног живота уз многе тефериџе (вашаре) на Ђурђевдан и за 1.мај, организовала се Светосавска забава у Кулића хотелу и Соколском дому.
   Садржаји – културно и историјско наслеђе
   Најважнији део баштине представљају многобројни манастири: Дубница у Божетићима, коју историчари називају “духовним средиштем старих Влаха”, Јоакима и Ане у селу Рутоши, Козме и Дамњана на Воденој Пољани и обновљени манастир Увац, и црква Свете Тројице у Новој Вароши, као и црква у етноселу Штитково. Посебну драгоценост околине Нове Вароши представљају цркве брвнаре настале као израз посебних услова живота и доказ стваралачких способности човека. Једна од њих, посвећена Покрову Пресвете Богородице налази се у Радијевићима на Златару, а друга у селу Кућани, посвећена Христовом Вазнесењу.
   На огранку Муртенице код Кућана, окружена венцем борова, пространим ливадама и пашњацима, налази се најмања, а можда и најстарија, црква брвнара у овом крају. Црква представља споменик од изузетног значаја и стављена је под заштиту.
   По неким подацима изграђена је нешто пре 1780. године, док је припрата дограђена 1838. године. У цркви се налазе царске двери, рад Симеона Лазовица, иконописца из Бијелог Поља. Према запису двери су сликане 1780.године, претпоставља се у време градње овог храма. Црква је посвећена рођењу Пресвете Богородице.
   Грађена од масивних борових талпи-брвана, са кровом од шиндре, чије дубоке стреје заклањају велики део зидова. Заједно са олтарским простором и припратом дугачка је 6,5 а широка 3 метра. Висина од пода до таванице износи само 2 метра. Западна и северна врата висока су само 112 cm. Под је поплочан каменим плочама неправилног облика, а западна врата на припрати, за која се може претпоставити да су из времена градње цркве, украшена су веома декоративно. Иако мала, ова црква је зналачки рађена и значајна је творевина народних градитеља из Старог Влаха, који су током XIX века и почетком XX века били цењени и познати у цитавој западној Србији, где су куће брвнаре и цркве брвнаре највише и грађене.
   Легенда каже да је минијатурна црква за ноћ изграђена и пренета на скровито место – у шумарак, међу борове.
   Вековно присуство Отоманске империје обојило је овај простор мултикултуралношћу, остављајући бројне споменике исламске културе: џамија, мезаре и шедрване. У самом центру Нове Вароши налази се једина џамија која је подигнута у периоду између 1887. и 1894. год., а репрезентативни објекат исламске архитектуре је зграда турске Кајмакаме, грађена крајем 19. и почетком 20. века. Раскошна и модерна, у исламском стилу, представља ретку грађевину турске грађанске епохе.
   Завичајни музеј у Новој Вароши отворен је 1. новембра 2012. године поводом обележавања стогодишњице ослобођења нововарошког краја од турске власти и Јаворске битке 1. новембра 1912. године. Налази се у згради Кајмакамије. Музејска збирка има 240 оригиналних експоната и три реплике оригинала: Печат кнеза Стројимира из IX века, сабљу кнеза Михаила Рашковића из 1516. године и официрску сабљу генерала Фрање Заха, команданта Јаворске војске у Српско-турском рату 1876-1878. Године. Музејска збирка прати време од неолита до краја Првог светског рата и распоређена је у 4 одељења: археолошко, етнолошко, историјско одељење и одељење историје уметности. Објекат је грађен у преплитању традиционалног исламског и модерног европског архитектонског стила, па оставља утисак пријатне складности, лепоте и доминације у односу на друге грађевине у чаршији оног времена, а и данас. У њој су тада биле смештене многе турске установе, среско начелство, турски суд, турски срески јавни тужилац, пореска управа… Музејска збирка има 240 оригиналних експоната и само три реплике оригинала:
   1. Печат кнеза Стројимира из IX века, који представља најстарији материјални доказ о постојању српске државе на Балканском полуострву. На печату, израђеном од злата грчким писмом пише: “Боже, помози Стројимиру”. Оригинал печата се налази у Историјском музеју Србије.
   2. Сабља кнеза Михаила Рашковића из 1516. године. Оригинал сабље се налази у Војном музеју у Београду.
   Рашковићи су стара властелинска породица овог краја и имају велики значај у његовом привредном, културном и духовном развоју, а дали су велики допринос у тежњи српског народа са овог подручја да се ослободи од турске власти. Такође су утицали да процес исламизације српског народа буде мањи. Њихови потомци су породица Калаитовић.
   3. Официрска сабља генерала Фрање Заха, команданта Јаворске војске у Српско-турском рату 1876-1878. године. Ослобођење Рашке области у овом рату било је од великог значаја. Најзначајнијом, Јаворском битком, командовао је генерал Зах, који је на Калипоље послао главнину српске војске. Оригинал сабље се налази у Историјском музеју у Београду.
   У оквиру Етнолошког одељења налазе се тематске поставке: Старе сеоске и градске куће у нововарошком крају; Начин одевања градског и сеоског српског и муслиманског становништва; Предмети материјалне културе коришћени у нововарошким кућама. У оквиру Историјског одељење најзначајнији експонати су: Јатагани – белошапац и црношапац; Пушка “Танчица” или “Арнаутка”, рађена у Призрену између XVII-XIX века.
   Посетиоци љупке вароши могу уживати у изложбама Завичајној музеја и Галерији Квадратура круга у Новој Вароши, или посетити Калипоље, место чувеног боја за независност Србије 1876. и 1877. године.
   Кајмакамија
   Управна зграда, данас “Бела голубица”, нововарошка кајмакамија, подигнута 1909. године, као спој исламског архитектонског и западноевропског је између два рата, имала традицију забава. После Другог светског рата била је седиште општинске управе, а онда дуго заборављена. Данас је у њој Завичајни музеј и градска библиотека.
   Најстарија кућа у Вароши датира из 1861. године и припадала је Јову Ристићу. Уз њу су и куће Раденка Кулића на Зебиновцу, кућа Стева Пурића покривена шиндром, кућа Салка Шећерагића преко пута џамије, кућа Хајра Бербовића…
   Од старе Вароши, нажалост, остали су само називи улица који говоре о њеним житељима: Ристића сокак, Борисављевића сокак, Јањића брег… и делови града, Зебиновац, Мезилхана, Зелена…
   Скупштина Општине Нова Варош је јула 1999.године усвојила предлог решења Грба Нове Вароши. Творац идејног решења и уметничког облика усвојеног Грба је архитекта Душан Суботић из Београда.
   Грб Нове Вароши јесте правоугаоног облика са полукружним доњим крајем и двема стилизованим кулама са горње леве и десне стране спољашњег рама, као и украсним шпицем којим се грб завршава на доњем делу. Боје на Грбу су златна, византијско плава и бела и симболизују Златар, планину и воду.
   У основи уметничког облика Грба је облик ратничког „штита“ који је занатски кован у Штиткову ( седишту чувених кнезова Рашковића), са крилатим избочинама у врху, као стилизација „кула и градова“. Облик говори о борбеном и слободарском духу народа нововарошког краја.
   Историја је забележила да је један овдашњи добростојећи газда и велепоседник, имао позлаћена врата, капију, на свом кућном поседу у Новој Вароши. Из тих разлога врата, вратнице или портали, имају златну боју.
   Остали графички прикази симболизују природне, туристичке и привредне потенцијале и ресурсе општине Нова Варош. Незаобилазни симбол овог краја је ретка птица Белоглави суп, чије станиште је заштићено као природно добро у оквиру Специјалног резервата природе ״Увац ״ . Недирнута природа, богатство шумским прекривачем и водним ресурсима, сточарство као примарна грана пољопривреде, приказани су у осталим графичким елементима. Брвнаре представљају препознатљиву и аутентичну архитектуру брдско-планинског подручја Старог Влаха. Историјска присутност древних цивилизација, приказана је остацима и дорским стубом на десним вратницама. Украсни шпиц на доњој страни као и брана хидроелектране на левој вратници, поред осталог, симболизују и туристичке и енергетске хидропотенцијале многобројних златарских језера.
   Истакнути датум 1.11.1912.године представља дан ослобођења Нове Вароши од турске власти – Јаворску битку. Званично, 1.новембар се слави као Дан Општине Нова Варош.
   У савременом погледу, Грб представља уравнотежену целину складности, суживота и гостољубивости овдашњих становника, припадника православне и исламске вероисповести који живе у међусобној слози и поштовању своје традиције и природне средине.
   Извор: Интернет

   Одговори

2. 30. децембар 2017. у 20:08

   Jesa

   Zdravo svima, zna li ko odavde da mi kaze u kojim jasenovackim selima koja pripadaju u opstinu Nova Varos zive porodice Ješić ili Zekavice. Zanima me kako se zvao njihov prvi predak. Da li se zvao Marko ili Janko? Hvala u napred za odgovor.

   Одговори

3. 28. јануар 2018. у 23:49

   Срђан

   Поздрав свима,

   Занима ме да ли неко зна нешто о породицама из села Комарани, презимена су више пута променута, као прво знам Поповић, Пуцаревић, Пушице, четврто не знам и пето Тртовић. Крсна слава Свети Стефан. Не знам да ли су најтачније информације врло је могуће да су дошли из села Јабуке, разлог је био крвна освета. Браћа Јаков и Јаким, један је отишао за Нову Варош-Комарани, док је други остао у Јабуци. Који је тачно отишао не знам.

   Хвала у напред.

   Одговори

4. 8. март 2018. у 06:12

   Војислав Ананић

   Нова Варош

   У градска насеља сврстана је једино Нова Варош, која је са демографског (10.424 ст. – 1991. године) и привредног становишта најстарији и највећи центар овог краја. Нова Варош је од варошице временом прерасла у градско насеље (584 км2) и центар истоимене општине (од 1955), која обједињује 32 насеља са 21.812 становника.
   Град је смештен у живописном крају, између северних падина Златара и јужних огранака Тикве, у непосредној близини извора реке Бистрице, на надморској висини од 953 м. Нова Варош је индустријски, трговински, саобраћајни, туристички, здравствени и културно-просветни центар општине. Налази се 63 км јужно од Ужица и 250 км југозападно од Београда.
   Настанак Нове Вароши везује се за име босанско-херцеговачког паше Скендер Ђеновљанина. По легенди, Скендер-паша Ђеновљанин је 1530. године, путујући из Босне за Цариград, био одушевљен бујношћу и лепотом које су пружале шуме златарских борова и оморика. Када је караван доспео на зараван испод Златара, наредио је својој пратњи да ту застане ради одмора. Опојни мирис борова и широк видик до долине Лима, толико су га очарале да је тешка срца одлучио да настави пут. Међутим, пре свог поласка за Цариград, наредио је свом доглавнику Емин-бегу да на овом месту подигне касабу. Убрзо је формирано насеље које су назвали Скендер-пашина Паланка, претеча данашњег насеља. „Паланка подно Златара је цветала у баштама, воћњацима и виноградима. Али кад нарасте на две хиљаде кућа утонулих у гору јоргована и калопера, букну јанглија (пожар) и спржи паланку до темеља”. Након страдања од пожара, почетком XVII века (забележено у путопису Евли Челебија) изграђена је Јени Касаба – Нова Варош. Ферманом султана Абдула Хамида Нова Варош је укључена 1776. године у Новопазарски санџак. Руски конзул и путописац Александар Гиљфердинг забележио је да је у Новој Вароши тада било 300 домова и око 1200 становника. У време Невесињског устанка 1875. године у околини града вођене су жестоке борбе са турском војском, од чијег се ропства ослободила тек 1912. године. Године 1921. Нова Варош је имала 530 домова и 2470 становника. Исте године, у граду је доминирало муслиманско становништво са учешћем од 63,9% у укупној популацији (1510 становника), а Срба је било 852, односно 36,07%. До 1931. смањен је проценат муслиманских житеља у граду на 54,5%, а увећан број Срба на 44,8%. Између два светска рата бројне породице населиле су Нову Варош из нововарошких села, али и из суседних општина: Пријепоље, Сјеница (Аљиновићи, Хисатице, Међани, Привошеви и Чопичул). У том периоду мањи број породица досељен је из северне Црне Горе и источне Херцеговине.
   Пред почетак Другог светског рата (1938/39) становништво Нове Вароши добија струју и већина домаћинства прикључена је на централни водовод који је везан за изворе у Брочашевцу и Шопоту. Последњи пут водовод је проширен 1985. године.
   Након Другог светског рата највећи број становника досељен је у Нову Варош, када су у потрази за послом трајно остали у граду, где су од 60-тих година градили куће и формирали породице. Боља саобраћајна веза са суседним насељима, утицала је на још интензивније досељавање радника у Нову Варош. Године 1948. Нова Варош је бројала 1781 становника и 458 домаћинстава, а 1991. број становника је повећан на 10424 становника, а домаћинстава на 3179. Упоредо са увећањем броја становника, насеље добија и развија нека нова физиономска и функционална обележја. Тако је Нова Варош из турско-источњачког градског насеља временом је прерасла у савремено градско насеље.
   Најстарији објекти у граду су: црква Свете Тројице изграђена у периоду 1857-1869. године, џамија (грађена у периоду 1887-1894), стара зграда општине, кућа Бербовића (у оријенталном стилу) и Карађорђеви шанчеви на Бабића брду. Мештани кажу да су се до Другог светског рата у центру налазиле 93 занатске радње (опанчари, бачвари, сарачи, абаџије, мутабџије, вуновлачари). Након Другог светског рата, већи број објеката у најстаријем делу града изгубио је функцију, а грађени су и нови објекти: посластичарнице фризерски салони, месаре и др. У прошлости, куће су грађене од дрвета и са стрмим крововима. Данас је мало очуваних дрвених кућа. Нове зграде грађене су од цигле и покривене црепом. У новоградњи преовлађују приземне куће и једноспратнице. Канализациону мрежу Нова Варош је добила 1955. године, савремену телефонску мрежу 1961. године, а први урбанистички план 1966. године.
   Функционална обележја Нове Вароши утицала су на територијално ширење насеља. Нова Варош физиономски се шири у правцу исток-запад. Обрадиве површине се парцелишу и продају и на њима граде куће.
   Од 1955. године Нова Варош је постала посебна општина. Као
   општински центар, град развија административно-управну функцију и обједињује две катастарске општине чија површина износи 1335 ха (КО Нова Варош 375 ха и КО Тиква 960 ха). Физиономски делови насеља су три веће целине са 16 мањих физиономских делова: „Горњи део” (обухвата: „Браношевац 1”, „Браношевац 2”, „Шанац”, „Петловац”, „Махала”, „Насеље” и „Мукића јама”), „Централни део” („Крџавац”, „Центар” и „Страна ражишта”) и „Доњи део” („Куборовина”, „Суводо”, „Зебиновац”, „Вионик” и „Воћњак”). По актуелном ГУП-у из 1989. површина урбане територије износи 1.807 ха, а грађевинског рејона 189ха.
   Прва основна школа у граду почела је са радом 1827. године, а нова осморазредна школа „Живко Љујић” основана је након Другог светског рата. Године 1921. основана је гимназија „Пиво Караматијевић”. Од тада школа је променила четири зграде, а у садашњој је од 1968. године. Наставни план и програм одвија се кроз друштвено-језички и природно-математички смер. Техничка школа почела је са радом 1946. године као Занатско-шегртска школа. Од тада је више пута мењала назив: Мешовита школа ученика у привреди и Школа за квалификоване раднике до данашњег назива Техничка школа.
   Дом културе је основан 1969. године, спајањем тадашњег Радничког универзитета и Градске библиотеке. Дом културе располаже позорницом и салом за 450 седишта, фонетском салом, малом салом, ликовним атељеима, клубом аматера и другим пратећим просторијама. Дом културе пружа потребне услове за извођење свих музичко-сценских, образовних и филмских пројекција. За изузетан допринос развоју културе у Србији, дом је 1979. године добио Вукову награду. У оквиру бројних и разноврсних програма, значајно место заузима аматерско позориште, које се својим резултатима уврстило међу бољим позориштима у Србији. У Дому културе одржава се Фестивал аматерских позоришта међурепубличке заједнице и Смотра дечјих позоришних ансамбала.
   Од 1980. године у Новој Вароши излази новинско гласило: „Златарске новости”. Општинско гласило информише о свим збивањима у општини, о раду и развоју привредних и других субјеката, здравству, просвети, култури и спорту. Значајан простор лист поклања истраживањима историјске прошлости своје средине, као и афирмацији стваралаштва сваке врсте и свега што представља новину и заслужује пажњу читалаца. Оне представљају хронику живота у Новој Вароши.
   Нова Варош развија индустријску функцију од 1957. године, када је изграђена Фабрика трикотаже „Слобода”. Интензивирању индустријске функције допринело је формирање и других предузећа у граду: Фабрика за прераду пластичних маса „Пластика”, Индустрија гуме и пластике „Златар”, Фабрика обуће „Златар”, Металска индустрија „Слога”, Грађевинско предузеће „Радник”, Електропривредно предузеће „Лимске хидроелектране” и објекти „мале” привреде. Трговинска функција развија се од 1945. године, када је основано највеће трговинско предузеће у нововарошком крају ,,Inex- Напредак”, која послује од 1998. године као ,,Inex – Нова Варош”. Развоју трговине допринели су и приватни предузетници: Производно- трговинско предузеће „Варошанка”, основано 1990. године и Трговина на велико и мало „Златар-пром”. У граду се налази пијаца на којој своју робу излажу самостални произвођачи и трговци. Пазарни дан је понедељак. Најчешћи производи на тржишту су повртарске културе и воће.
   У насељу се налази Дом здравља „Нова Варош” који је основан 1953, године. Обухвата службе: Општа медицина са кућном негом и хитном помоћи, Диспанзер за жене, Дечји диспанзер, Диспанзер медицине рада, Антитуберколозни диспанзер, Стоматолошка служба, Поливалентна патронажа, Лабораторија, Рендген служба, као и две здравствене станице и пет здравствених амбуланти. У граду се налази фудбалски, рукометни, кошаркашки и карате клуб, а основан је 1980. године и Смучарски савез (спортско-рекреативна функција). У граду се налази неколико угоститељских објеката: „Боем”, „Президент”, „Зоне” и друге (туристичко-угоститељска функција).

   Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

   Одговори

5. 8. март 2018. у 12:01

   Војислав Ананић

   Акмачићи

   Село Акмачићи су ратарско-сточарско насеље разбијеног типа на узвишењима Зебловик (1188 м) и Змијањак (1224 м), која се благо спуштају ка десној обали реке Злошнице (13 км). Село се налази око 9 км југоисточно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 906 ха. По предању, назив села потиче од речи „акмачина”, што значи „лудо чељаде”. Простире се у висинском појасу између 1100-1238 м. Село обједињује шест засеока: „Букавачу”, „Мишки гај”, „Ђенадића поље”, „Дробњаке”, „Лојаничиће” и „Зебловик”.
   Становништво Акмачића је досељено у XVIII веку углавном из Црне Горе. Према обавештењима са терена, знатан број становника води порекло од старинаца, који су у Акмачиће досељени тако давно да се не зна када су и из којих општина северне Црне Горе дошли. Поред тога што су се неки пресељавали у суседна села, па се поново насељавали у Акмачиће, ово село је 1921. године бројало 35 домова и 255 житеља. До Другог светског рата, са становницима из суседних села веза се одржавала само онолико колико су родбинске норме то захтевале, а групно се одлазило у друга села само за време одржавања ретких летњих сабора. У Нову Варош су претежно ишли мушкарци једном недељно на „пазар”, жене су ишле у ретким приликама, а деца још ређе. Становништво је српско (слави Светог Николу, Светог Ђорђа и Светог Јована, Преславу Спасовдан). Сеоска слава је Tpeha Тројица. Струју је насеље добило 1972/73. године. Водом се становништво снабдева преко локалног водовода „Бјеланац” који је изграђен 1980. године.
   Године 1948. у насељу је живело 453 становника у 65 домаћинстава. До 1961. године, број становника у селу расте на 522, а од тада број опада на 398 (1991). Број домаћинстава у посматраном периоду је порастао за 27, са 65 (1948) на 92 (1991). По попису 1991. године у селу је било 29,4% пољопривредног становништва.
   У селу се налази античко археолошко налазиште. Акмачићи имају осморазредну основну школу „Момир Пуцаревић”, основану 1932. године, здравствену станицу, погон фабрике обуће „Златар” из Нове Вароши, сточну пијацу (пазарни дан је среда) и месну канцеларију за насеља: Акмачиће, Вилове, Комаране, Мишевиће и Радијевиће.

   Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

   Одговори

6. 8. март 2018. у 12:02

   Војислав Ананић

   Амзићи

   Амзићи су ратарско-сточарско насеља разбијеног типа. Насеље је формирано на узвишењима Дебело брдо (880 мј и Босање (1217 м) која се благо спуштају ка десној, долинској страни реке Злошнице и левој страни Увца. Село Амзићи налази се око 7 км североисточно од општинског центра.
   Насеље је настало и развија се у висинској зони 982 – 1219 м. Назив је добило по мухамеданском личном имену Амза или Хамза. У физиономском погледу, село је подељено на четири засеока: „Врлан”, „Барје”, „Јовановиће” и „Џамбасовиће”.
   Село спада у групу старих насеља, формираних средином XVIII века. Иако је реч о старом насељу, физиономију није мењало до XX века. Кроз историју, село је више пута насељавано и расељавано, о чему постоји мало записа. Индустријализацијом Нове Вароши током друге половине XX века, дошло је до масовнијег исељавање становништва из села. Процес исељавања посебно је изражен крајем XX века. У селу су остала бројна старачка домаћинства.
   По попису 1948. село Амзићи имало је 390 становника. 1953. године 434, а 1961. године 688 становника. Од тада долази до процеса депопулације и одласка младог становништва у суседне општинске центре у потрази за ванпољопрнвредним делатностима. Године 1971. насеље је бројало 302 становника, 1981. 206, а 1991. свега 160 становника. У исто време дошло је и до смањења броја домаћинстава са 58 (1948) на 44 (1991). Највећи број становника бави се пољопривредом (51.9% аграрног становништва). Низак степен инфраструктурне опремљености насеља и запостављање пољопривреде имало је за последицу демографско пражњење села.
   Лоша саобраћајна веза са Новом Вароши и немогућност запошљавања у ванпривредним гранама у селу подстицало је младе на исељавање. Стопа наталитета у посматраном периоду била је на ниском нивоу. Извесно је да ће процес старења у наредном периоду ићи узлазном линијом због повећаног удела старијих лица у укупном становништву.
   Електричну енергију село је добило 1972/73. године, а становништво се снабдева водом преко локалног водовода са извора Честа Врела. Амзићи су имали четвороразредну основну школу од 1946. године, али је због малог броја ученика затворена 1994. године. Поред села налази се викенд насеље са око 17 кућ
   Атару насеља припада део Златарског језера. Златарско језеро богато је мреном, скобљаком, плотицом и младицом и другим слатководним рибама. Овом рибом богата је и река Злопшица. Овај резерват природе проглашен је „царством птпца грабљивица”. У њему је евидентирано 19 дневних и 9 ноћних птица грабљивица. а забележено је присуство и два пара белоглавих супова (реликтна врста). Долина Увца једно је од последњих стаништава ове врсте.

   Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

   Одговори

7. 8. март 2018. у 12:04

   Војислав Ананић

   Бистрица

   Село Бистрица је ратарско и воћарско насеље разбијеног типа на контакту побрђа и проширене долине реке Бистрице. Налази се 13 км западно од Нове Вароши. Површина атара Бистрице износи 3467 ха. Назив је добила по водотоку поред којег је основано. Сеоске куће простиру се у висинском појасу између 882-1371 м. Бистрица обухвата пет засеока: „Доња Бистрица”, „Гобате”, „Нинчићи”, „Соколова” и „Црквина кулина” У сеоском атару налази се Кулина пећина, Радовића врело. По времену настанка убраја се у стара српска насеља. Трагови ранијих насеља су бројни, а најстарији археолошки локалитет је из каменог доба. У средњем веку на простору села постојало је утврђено насеље Островица (и данас постоји истоимена тврђава). Становништво је већином досељено из Црне Горе, Херцеговине и Гласинца у Босни крајем XIX века.
   Током свог постојања Бистрица је имала спор и уравнотежен развој. Становништво је у прошлости живело од обраде земље, а стоку су држали само онолико, колико је било неопходно за подмирење домаћих потреба. Сточни производи су се употребљали у исхрани, а од вунених и кожних прерађевина су се добијали скоро сви делови одеће. Вођен је скроман живот, са свим обележјима друштвено-социјалног стања тога времена, протканим наследним навикама и усвојеним обичајима.
   Године 1948. село је имало 1276 становника, а 1991. 940 становника. У исто време дошло је до повећања броја домаћинстава са 215 (1948) на 303 (1991), али се смањио број чланова у домаћинству. По попису 1991. године у селу је било 17,9% пољопривредног становништва.
   Православна црква Свете Тројице, чији дан је и сеоска слава, подигнута је у време Стефана Немање. Црква је обновљена 1833. године. Бистрица је струју добила 1960. године, а водом се становништво снабдева са извора и микроводовода. У селу се налази осморазредна основна школа „Добрисав Рајић” (почела са радом 1875), споменик народном хероју Слободану Никчевићу и споменик жртвама из Другог светског рата на брду Китоња. У Бистрици се налази пошта, Предузеће за израду пластике „Златарпласт” (пластика и гумено-техничка роба), погон за прераду гуме и обуће „Златар” из Нове Вароши, Грађевинско предузеће „Ратко Митровић” и Месна канцеларија за три насеља: Бистрицу, Челице и Дражевиће. Већина мештана запослена је у Новој Вароши, а пољопривредом се бави најчешће као допунском делатношћу.

   Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

   Одговори

8. 8. март 2018. у 12:05

   Војислав Ананић

   Божетићи

   Божетићи су ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа формирано на узвишењима која се стрмо спуштају ка реци Увац. Удаљено је 23 кмисточно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 1862 ха. По предању садашњи назив потиче од личног имена првог досељеника „Божа” и његове породице Божетићи. Просторно се развија у висинском појасу између 870-1258 м. Подељено је на девет засеока: „Шкоњевићи”, „Поповићи”, „Ћирушићи”, „Зорићи”, „Рољевићи”, „Луковићи”, „Радишићи”, „Стеватићи” и „Боровита главица”. Становништво је досељено из Црне Горе, Херцеговине и Далмације у XVII веку, када је насеље основано. Године 1921. се помињу под именом Божетићи. Насеље је тада бројало 50 домаћинстава и 508 становника.
   Године 1948. село је имало 669 становника, 1953. године 721, а 1961. године 697 становника. Од тада долази до процеса депопулације и одласка младог становништва у општинске центре у потрази за бољим условима живота. Године 1991. село је имало 432 становника. У исто време дошло је до повећања броја домаћинстава са 96 (1948) на 115 (1991). Становништво слави Светог Николу и Аранђеловдан, а вашари су Рођење Светог Јована Крститеља и Свети Илија. По попису 1991. године у селу је 52,3% пољопривредног становништва.
   Насеље је добило струју 1972/73. године, а водоснабдевање је индивидуално (микроводоводи). Божетићи имају основну школу „Добривоје Шкоњевић”, здравствену станицу, земљорадничку задругу, сточну пијацу (пијачни дан је уторак), спомен плочу изгинулим борцима током Другог светског рата, спомен бисту Добривоја Шкоњевића и Месну канцеларију за седам насеља (Божетићи, Буковик, Горње Трудово, Дебеља, Љепојевићи, Тисовица и Штитково).
   Земљорадничка задруга „Увац” у Божетићима основана је 1992. године. Њена основна делатност јесте откуп пољопривредних производа, производња сира, кромпира у сарадњи са самосталним произвођачима, трговина на велико и мало, прехрамбеним производима и индустријском робом.

   Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

   Одговори

9. 8. март 2018. у 12:06

   Војислав Ананић

   Брдо

   Село Брдо је приградско ратарско-сточарско насеље разбијеног типа формирано на падинама планине Златар на висини 1625 м. Налази се око 3 км јужно од општинског центра. Површина сеоског атара износи 994 ха. У атару се налазе пространи шумски комплекси са неким биљним и животињским врстама које су заштићене законом од уништења (медвед, тетреб и др). Име је добило по обележју топографског положаја – лоцирано на брду. Брдо се простире у висинској зони између 984-1328 м.
   Брдо се састоји од три засеока: „Крчевина”, „Думовина” и „Шибове”. Насеље је формирано у XVIII веку. Већина становника је пореклом из Црне Горе.
   Струју је добило 1967. године, а телефонске везе су успостављене 1961. године. Водоснабдевање је колективно, односно Брдо је прикључено на водоводну мрежу Нове Вароши. Услови за развој туризма су велики, али он почиње да се развија 60-тих година XX века када је евидентиран боравак прве групе туриста.
   Године 1948. село је имало 239 становника, а 1991. године – 432 становника. У исто време дошло је до повећања броја домаћинстава са 37 (1948) на 123 (1991). Становништво је српско и слави Светог Јована, Светог Николу и Светог Ђорђа. По попису 1991. године у селу је 20,5% пољопривредног становништва.
   У селу се налази хотел „Панорама”, Завод за превенцију, лечење и рехабилитацију кардио-васкуларних обољења „Златар” и викенд насеље са око 300 кућа.

   Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

   Одговори

10. 8. март 2018. у 12:06

    Војислав Ананић

    Буковик

    Ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа Буковик формирано је на кречњачкој површи, која се благо спушта ка десној обали реке Увца. Насеље се налази око 22 км југоисточно од Нове Вароши. Назив насеља је фитогеографског порекла, по буковој шуми у чијем окружењу је насеље формирано. Насеље обухвата висински појас између 868-1306 м. Буковик је подељен на шест физиономских целина: „Чекеревина”, „Мала”, „Мићићи”, „Раукиће”, „Јанковиће” и „Јовчу”. Православна црква Светог архангела Михаила изграђена је 1778. године. У цркви се налази спомен плоча подигнута солунским борцима из овог краја. Задужбина је породице Борисављевић.
    Буковик је насељен почетком XVIII века углавном становништвом досељеним из Херцеговине и Црне Горе. Године 1921. бројало је 79 домова и 682 становника. Већина становника слави: Светог Луку, Светог Николу и Аранђеловдан. Сеоска слава је Бела среда.
    Године 1948. у селу је живело 934 становника, а до 1991. број житеља је смањен на 384. Упоредо са смањењем броја становника, смањен је и број домаћинстава са 123 (1948.) на 118 (1991). По попису 1991. године у селу је било 71,1% пољопривредног становништва. У периоду од 1904. до 1997. године у селу је постојала основна школа.
    Становништво је струју добило 1976/77. године. Село је богато изворима (најиздашније је врело реке Вршевине) и водотоцима на којима и данас има воденица. У селу се налазе пећине: Буковик, Гњилата и Стуричка. Економски и хидролошки значајно за становништво је Сјеничко језеро (орнитолошка станица).

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори