Нова Варош и околна села

11. јун 2012.

коментара: 65

Завичај - села и градови

Општина Нова Варош:

Акмачићи, Амзићи, Бистрица, Божетићи, Брдо, Буковик, Бурађа, Вилови, Вранеша, Горња Бела Река, Горње Трудово (до 1959. године Јасеновачко Трудово), Дебеља, Доња Бела Река, Драглица, Дражевићи, Дрмановићи, Јасеново, Комарани, Кућани, Љепојевићи, Мишевићи, Негбина, Нова Варош, Ојковица, Радијевићи, Радоиња, Расница (заселак Драглице), Рутоши, Сеништа, Тисовица, Трудово (од 2007. године Трулово), Челице и Штитково (формирано ново насеље 2007. године Тиква од дела насеља).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (65)

Одговорите

65 коментара

  1. 8. март 2018. у 12:07

    Војислав Ананић

    Бурађа

    Бурађа је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа. Налази се на узвишењима Бурачки вис, Церово брдо, која се благо спуштају ка реци Увац и Марића потоку. Насеље се налази око 20 км северно од Нове Вароши. Бурађа захвата површину од 1168 ха. Једним делом атару Бурађе припада део Златарског језера.
    Бурађа је добила назив по предању од речи „бурага”, што значи мешина, односно чутура од коже за воду. Село се просторно развија у висинској зони 848-1144 м. Подељено је на шест засеока: „Лешевићи”, „Богићевићи”, „Шуцеварићи”, „Грбићи”, „Нешковићи” и „Милићи”.
    Становништво је досељено из Црне Горе, Херцеговине и Далмације. Године 1948. село је имало 458 становника, 1953. године 450, а 1961. године 500 становника. Од тада долази до напуштања сеоског становништва у потрази за бољим условима живота. Године 1971. Бурађе су бројале 394 становника, 1981. године 349, а 1991. – 290 становника. Становништво је претежно српско и слави: Светог Ђорђа, Светог Николу и Светог Стефана. По попису 1991. године у селу је било 35,2% пољопривредног становништва.
    Електричну енергију село је добило на прелазу 1966/67. године, а водом се становништво снабдева са локалног водовода. Повртарство је водећи тржишни производ овог села.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори

  2. 8. март 2018. у 12:08

    Војислав Ананић

    Вилови

    Село Вилови су ратарско-сточарско насеље разбијеног типа формирано на теменима коса Мазгит (1259 м), Лијешћа и Борја, која се благо спуштају ка реци Увац. Налази се око 6 км источно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 2021 ха. Насеље је добило име по брдовитом терену за које се везују митске појаве (станиште вилењака и слично). Простире се у висинској зони 858-1259 м. Вилове чине девет засеока: „Борја”, „Јаџића врхови”, „Брајковица”, „Боторе”, „Крље”, „Љубичина раван”, „Мазгит”, „Пужци” и „Шапоње”. Насеље се први пут помиње у XIV веку. Има индиција да припада групи најстаријих српских насеља на Балкану, о чему сведоче материјални трагови старије насељености.
    Становништво води порекло из Црне Горе. Године 1921. имало је 54 дома и 370 становника. Године 1948. село је имало 596 становника, 1953. године 591, а 1961. године 615 становника. Од тада долази до напуштања села и одласка у веће градске центре у потрази за бољим условима живота. Године 1971. село је бројало 529 становника, 1981. године 414, а 1991. само 404 становника. Становништво је српско и већином слави Светог Николу, Светог Ђорђа и Аранђеловдан. Сеоска слава је Друга Тројица а вашари су: Преображење, Усековање главе Светог Јована Крститеља. По попису 1991. године у селу је било 28,7% пољопривредног становништва. Насеље је електрификовано 1972/73. године, а водом се снабдева преко више локалних водовода. Вилови имају четвороразредну основну школу основану 1950. године.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори

  3. 8. март 2018. у 12:09

    Војислав Ананић

    Вранеша

    Ово ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа формирано је на теменима коса Каменице (1262 м) која се благо спуштају ка Златарском језеру. Село се налази 11 км северно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 1388 ха. Назив потиче по предању од презимена Вранеш досељеника из Доњег Колашина. Досељавање је почело почетком XVIII века углавном из северних делова Црне Горе. Село се просторно развија у висинској зони 919- 1223 м. Вранеша обухвата пет засеока: „Кокин брод”, „Лековину”, „Цкиљевину”, „Бакаловину” и „Поткрај”.
    Године 1921. у селу је било 39 домаћинстава и 226 становника. Године 1948. село је имало 446 становника, а 1991. 452 становника. У исто време дошло је до повећања броја домаћинстава са 70 (1948) на 157 (1991), али се смањио број чланова у домаћинству. По попису 1991. године у селу је 15% пољопривредног становништва. Већина становника слави Светог Николу, Светог Ђорђа, Аранђеловдан и вашар на Илиндан. Електрично осветљење село је добило 1958. године, телефонске везе 1978. године, а водом се становништво снабдева преко локалног водовода. У насељу се налази четвороразредна основна школа „Гојко Друловић”, пошта, фабрика дрвне индустрије „Инова”, „Златар продукт”, предузеће метало-прерађивачкие индустрије „МЕП” и сточна пијаца. У атару се налази викенд насеље Кокин брод са око 100 викендица. Једним делом у атару налази се вештачко Златарско језеро и мрестилиште калифорнијске пастрмке.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори

  4. 8. март 2018. у 12:10

    Војислав Ананић

    Горња Бела Река

    Горња Бела Река је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа формирано на узвишењима која се благо спуштају ка Белој Реци. Налази се 36 км северно од Нове Вароши. У административном погледу насеље припада КО Бела Река (3073 ха).
    Назив села потиче од истоименог водотока поред кога је формирано село. Горња Бела Река простире се у висинском појасу између 930-1300 м. Село обједињује четири засеока: „Милојевићи”, „Џамбаси”, „Стража” и „Зечево брдо”. Претпоставља се да је у време постанка чинило јединствено насеље Белу Реку са сада самосталним селом Доња Бела Река. Становништво претежно слави Светог Ђорђа, а досељено је почетком XVIII века углавном из северне Црне Горе.
    Године 1948. село је имало 524 становника, а 1991. само 281 становника. У посматраном периоду смањен је и број домаћинстава, са 94 (1948) на 91 (1991). По попису 1991. године у селу је евидентирано 54,1% пољопривредног становништва.
    Електрично осветљене село је добило 1972/73. године, а водом се снабдева преко микроводовода. У насељу се налази четвороразредна основна школа и Земљорадничка задруга „Бела Река”.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори

  5. 8. март 2018. у 12:11

    Војислав Ананић

    Горње Трудово

    Ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа настало је на узвишењу Шамац (1281 м) и њеним косама, које благо спуштају ка десној страни Трудовачке реке и Ћурчића врелу. Село се налази 25 км североисточно од општинског центра.
    Површина атара износи 737 ха. Назив села по предању води порекло од труда, осушене маховине на кори дрвета. Село захвата простор у висинском појасу између 1000-1279 м. Горње Трудово обухвата осам засеока: „Дробњаци”, „Јасићи”, „Луковиће”, „Млађеновићи”, „Дамјановићи”, „Трифуновићи”, „Ћурчићи” и „Џеверија”.
    Досељавање је почело почетком XVIII века углавном из Црне Горе. Првобитно је представљало једно насеље Трудово које је 1921. године имало 23 домаћинстава и 121 становника, са сада посебним селом Доње Трудово. Становништво слави: Светог Луку, Светог Николу и Светог Саву. Током друге половине XX века, село одликују депопулациони процеси. По попису 1991. године у селу је било 72,6% пољопривредног становништва. Од 1948. до 1991. године број становника је смањен са 658 на 208. У истом периоду смањен је и број домаћинстава са 88 (1948) на 75 (1991). Електричну енергију је добило 1971. године, а водом се становништво снабдева са извора. Горње Трудово има четвороразредну основну школу, а сточарски производи сир и кајмак имају тржишни карактер.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори

  6. 8. март 2018. у 12:33

    Војислав Ананић

    Дебеља

    Дебеља је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа на левој долинској страни Тисовице и десној страни Увца где је подигнуто вештачко Златарско језеро. Дебеља се налази око 25 км источно од Нове Вароши.
    Површина сеоског атара износи 1984 ха. Назив села потиче од породичног презимена првих мештана – Дебељак. Село се простире у висинској зони 900-1262 м. Насеље обухвата физиономске делове (засеоке); „Стојиће”, „Аничиће”, „Јелиће”, „Бјелиновиће”, „Буковиће” и „Василиће”. У засеоку „Василићи” током последњих деценија формирано је мање викенд насеље. Дебеља се први пут помиње почетком XVIII века, а 1921. године је имало 37 домаћинстава и 328 становника. Становништво је српско, пореклом из Црне Горе и претежно слави славе Светог Николу и Светог Стефана. Струју је добило 1973/74. године, а снабдевање водом је индивидуално (бунари и извори).
    Током друге половине XX века, дошло је до смањења броја становника у селу. Године 1948. село је имало 457 становника, 1953. године 529, а 1961. – 535 становника. Од тада долази до процеса напуштања младог сеоског становништва и његовог одласка у Нову Варош и друге градске центре у потрази за бољим послом. Године 1991. село је бројало само 203 становника. У анализираном периоду смањен је и број домаћинстава са више чланова, а повећан број старачких. По попису 1991. године у селу је било 81,8% пољопривредног становништва.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори

  7. 8. март 2018. у 12:34

    Војислав Ананић

    Доња Бела Река

    Доња Бела Река је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа на благим узвишењима Трештена стена, висине 1287 м, која се спушта ка токовима Великог Рзава и Беле Реке. Село се налази 38 км североисточно од Нове Вароши.
    Село је добило име по истоименој реци поред које се налази, а просторно се развија у висинском појасу између 840-1288 м. Доња Бела Река повезује пет засеока:„Виторовићи”, „Градац” „Жунићи”,„Дуковићи” и „Џелевџићи”. Претпоставља се да је у време постанка чинило једно насеље Белу Реку са данас посебним селом Горња Бела Река. Почетком XVIII века у насеље је досељен већи број породица из Црне Горе. Православна црква изграђена је 1206. године, а касније је реновирана. Становништво је српско и слави претежно Аранђеловдан и Светог Николу.
    Године 1948. село је бројало 628 становника, а 1991. – 369 становника. У исто време дошло је до смањења броја домаћинстава са 116 (1948) на 101 (1991), али се смањио број чланова у домаћинству. По попису 1991. године у селу је било 77,2% пољопривредног становништва.
    У Доњој Белој Реци налази се четвороразредна основна школа, која је почела са радом 1854. године и рибњак калифорнијске пастрмке у власништву производно-трговинског предузећа „Јасеново”. Главне сеоске манифестације одржавају се у данима верских празника на Петровдан и Преображење. Струју је село добило 1972/73. године, а водом се становништво снабдева преко микроводовода.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори

  8. 8. март 2018. у 12:37

    Војислав Ананић

    Драглица

    Ово сточарско сеоско насеље разбијеног типа налази се на планини Муртеници (1480 м), око 25 км северозападно од Нове Вароши. Површина атара Драглице износи 3209 ха. Село је добило назив од речи драга, што значи долина или увала. Драглица се просторно развија у висинској зони 889-1462 м.
    Драглица обухвата седам засеока: „Присоје”, „Расницу”, „Густо брдо”, „Селаце”, „Грујичиће”, „Кутлеше” и „Ћосовиће”. Први пут се помиње у турском попису 1837. године, али је извесно да је постојала пре 1809. године, када се у засеоку „Расница” одиграла значајна битка између српских устаника на челу са Милошем Обреновићем и турске војске са Скопљак пашом.
    Становништво је досељено почетком XVIII века из Херцеговине, већинско је српско и слави: Светог Тому, Светог Ђорђа и Светог Јована.
    Године 1948. село је имало 768 становника. Од тада долази до напуштања младог становништва и одласка у Нову Варош и ближе градске центре у потрази за послом. Године 1971. село је бројало 478 становника, 1981. године 381, а 1991. само 273 становника. У посматраном периоду смањен је и број домаћинстава, са 116 (1948) на 90 (1991). По попису 1991. године у селу је било 49,1% пољопривредног становништва.
    Драглица има четвороразредну основну школу из 1933. године, здравствену станицу, пошту, сточну пијацу (недеља је пијачни дан). До 1955. године село је било средиште општине за два насеља: Драглицу и Сениште. Данас је центар месне канцеларије за четири села: Бурађа, Драглица, Негбина и Сениште. Струју је добило 1966/67. године, телефонске везе 1978. године, а водом се снабдева са извора и преко локалног водовада. У селу је до почетка 1980. године експлоатисана руда магнезита.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори

  9. 8. март 2018. у 12:38

    Војислав Ананић

    Дражевићи

    Дражевићи су приградско ратарско-сточарско насеље разбијеног типа на контакту побрђа и проширене долине Златарске реке, дужине 7 км. Налази се око 3 км западно од општинског центра.
    Површина атара Дражевића износи 2183 ха. По предању име је добило по истоименој породици Дражевић која је некада живела у селу. Дражевићи се простиру у висинској зони између 698-1382 м.
    Дражевићи повезују шест засеока: „Пилана”, „Присоје”, „Оман”, „Мокреч”, „Петаци” и „Милошевићи”. У атару насеља постоје остаци римског доба и више споменика „крајпуташа”. Становништво је српско и слави: Светог Николу, Светог Јована и Светог Луку. Насељавање је почело у XVIII веку углавном становништвом из Црне Горе и Херцеговине, а 1921. године имало је 38 кућа и 285 становника. Године 1948. село је имало 568 становника, а 1991. – 494 становника. По попису 1991. године у селу је било 10,9% пољопривредног становништва. Струју је село добило 1965. године, а телефонске везе су успостављене 1976. године. Водоснабдевање је индивидуално са више каптираних извора. Дражевићи имају четвороразредну основну школу из 1938. године, мотел „Врело” са рибњаком, пилану, мање викенд насеље, а експлоатише се и грађевински камен. У Дражевићима се налази стовариште предузећа птп „Јасеново”. Мотел „Врело” има два апартмана, четири двокреветне собе и ресторан за 60 места.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори

  10. 8. март 2018. у 12:39

    Војислав Ананић

    Дрмановићи

    Дрмановићи су ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа на падинама узвишења Велика Кршева (1626 м). Налази се 5 км јужно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 3733 ха. Садашњи назив села је са почетка XVIII века, а добило је име по истоименом братству. Простиру се у висинској зони између 1030-1627 m. Дрмановићи су подељени на три засеока: „Батровац”, „Пуцари” и „Сијека”. Становништво села је српско и слави: Светог Николу, Светог Стефана и Светог Ђорђа. Сеоске славе су: Спасовдан и Трећа Тројица. Године 1921. имало је 53 дома и 364 житеља. Године 1948. село је имало 433 становника, а 1991. године 365 становника. По попису 1991. године у селу је било 37,5% пољопривредног становништва.
    Струју је село добило 1972/73. године, а водом се становништво снабдева преко неколико мањих водовода. У насељу постоји четвороразредна основна школа, која је почела са радом 1961. године и погон приватног предузећа „Сложна Браћа”. У селу се налази Предузеће за прераду шумских печурака „Варошанка” и овчарско- козарска фарма. У сеоском атару налазе се пространи и бујни шумски комплекси са око 30 викендица.

    Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III

    Одговори
1 2 3 4 5 6