Општина Нова Варош:
Акмачићи, Амзићи, Бистрица, Божетићи, Брдо, Буковик, Бурађа, Вилови, Вранеша, Горња Бела Река, Горње Трудово (до 1959. године Јасеновачко Трудово), Дебеља, Доња Бела Река, Драглица, Дражевићи, Дрмановићи, Јасеново, Комарани, Кућани, Љепојевићи, Мишевићи, Негбина, Нова Варош, Ојковица, Радијевићи, Радоиња, Расница (заселак Драглице), Рутоши, Сеништа, Тисовица, Трудово (од 2007. године Трулово), Челице и Штитково (формирано ново насеље 2007. године Тиква од дела насеља).
ДНК
У наставку можете погледати инструкције на који начин можете да извршите уплате, а ми обећавамо да ће прикупљена средства бити кориштена на најцелисходнији могући начин. Хвала вам!
Донација платним картицама и PayPal-om
INSTRUCTION FOR PAYMENT ORDERS IN FAVOR OF LEGAL ENTITIES IN EUR
Intermediary Bank / Correspondent Bank
SWIFT – BIC: DEUTDEFF
Name: DEUTSCHE BANK AG
City, Country: FRANKFURT AM MAIN, GERMANY
Account with institution / Beneficiary’s Bank
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Street: Svetog Save 14
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia
Beneficiary
IBAN/ Account Number: RS35205007080003869161
Company name: DRUŠTVO SRPSKIH RODOSLOVACA“ POREKLO“
Street: LJUBA VUCKOVICA 11/2
City, Country: Beograd (Voždovac), REPUBLIC OF SERBIA
INSTRUCTION FOR PAYMENT ORDERS IN FAVOR OF LEGAL ENTITIES IN USD
Intermediary Bank / Correspondent Bank
SWIFT – BIC: SCBLUS33
Fed Wire ABA: 026002561
Name: STANDARD CHARTERED BANK
City, Country: NEW YORK,NY, UNITED STATES
Account with institution / Beneficiary’s Bank
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Street: Svetog Save 14
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia
Beneficiary
IBAN/ Account Number: RS35205007080003869161
Company name: DRUŠTVO SRPSKIH RODOSLOVACA“ POREKLO“
Street: LJUBA VUCKOVICA 11/2
City, Country: Beograd (Voždovac), REPUBLIC OF SERBIA
8. март 2018. у 12:40
Војислав Ананић
Јасеново
Јасеново је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа у подножју узвишења Бела глава (1339 м). Насеље је удаљено око 25 км североисточно од општинског центра, са површином атара од 1242 ха.
Назив села је фитогеографског порекла по јасеновој шуми у чијој близини је основано. Просторно се развија у висинској зони 1162-1321 м. Јасеново обухвата седам засеока: „Бралушићи”, „Аврамовићи”, „Недовићи”, „Виторовићи”, „Зекавице”, „Ремовићи” и „Вукићи”.
Становништво је српско и слави Аранђеловдан, Светог Ђорђа, Светог Николу, а вашари су на Ивањдан и на Светог Илију. Досељавање је почело почетком XVIII века из Црне Горе. Струју је насеље добило 1965. године, телефонске везе су успостављене 1978. године, а водом се снабдева од 1966. године преко локалног водовода.
У селу се налази осморазредна основна школа „Вук Стефановић Караџић” из 1926. године, здравствена станица, пошта, Производно-трговинско предузеће „Јасеново”, више угоститељских радњи и месна канцеларија за шест насеља: „Горња” и „Доња Бела Река”, „Јасеново”, „Кућани”, „Ојковица” и „Трудово”. У Јасенову се налази ресторан „Хлад”.
Године 1948. село је имало 405 становника, а до 1991. године број становника је смањен на 385 становника. По попису 1991. године у селу је било 33,5% пољопривредног становништва.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III
8. март 2018. у 12:41
Војислав Ананић
Комарани
Комарани су ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа на узвишењима Кобиља Глава (1237 м) која се спуштају ка левој страни реке Увца, око 11 км југоисточно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 1932 ха. Клисура Увца изузетан је природни раритет, законом је заштићена као резерват ретке птице грабљивице – белоглавог супа (Gups fulvuc).
Становништво је пореклом из Црне Горе. Комарани су основани почетком XVIII века, а 1921. године имала су 69 кућа са 481 становником. У атару села налази се део вештачког Сјеничког језера, које се својим окружењем обилује погодностима за развој туризма. Простире се у висинском појасу између 900-1223 м. Комарани обухватају седам засеока: „Пујци”, „Гујаничка мала”, „Секулићи”, „Поповића омар”, „Станића брдо”, „Ђенадића поље” и „Гујаничка брда”.
Становништво се бави сточарством. На то указује основни тип малих кућа и групација већег броја споредних зграда. Око главне зграде су шупе и појате, због чега су дворишта велика. Становништво је српско и слави Светог Николу, Светог Ђорђа, Светог Стефана и Преславу недеља, после Петровдана. Године 1948. село је имало 637 становника, а 1991. – 396 становника. По попису 1991. године у селу је било 31,1% пољопривредног становништва. Струју је село добило 1972/73. године, а водом се становништво снабдева 1983/84. преко локалног водовода.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III
8. март 2018. у 12:42
Војислав Ананић
Кућани
Ово ратарско и сточарско село разбијеног типа формирано је на теменима коса које се благо спуштају ка Белој Реци и Марића потоку. Налази се 26 км северно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 1466 ха. По предању назив села води порекло од појма „кућерима”, малих кућица које су грађене поред торова за стоку. Кућани се простиру у висинској зони 1100-1300 м, а подељени су на три засеока: „Шљивићи”, „Поповићи” и „Саставци”.
Село је настало почетком XVIII века већим делом досељавањем становништва из околних насеља, али и породицама из Црне Горе. Становништво је српско и претежно слави: Светог Ђорђа, Светог Јована и Светог Стефана.
Стара црква-брвнара (заштићен споменик културе од великог значаја) која се налази у селу посвећена је Вазнесењу Господње (обновљена 1953. године). Смештена је на падинама планине Златар на локалитету „Пета”. Уз цркву је 1832. године изграђена припрата.
У посматраном периоду (1948-1991) смањен је број становника у селу. Године 1948. село је имало 454 становника, а 1991. – 314 становника. По попису 1991. године у селу је било 71,7% пољопривредног становништва. Струју је село добило 1972. године, а водом се становништво снабдева преко локалног водовода. Насеље има четвороразредну основну школу из 1945. године.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III
8. март 2018. у 12:43
Војислав Ананић
Љепојевићи
Љепојевићи су сточарско-ратарско сеоско насеље разбијеног типа формирано 26 км источно од општинског центра. Површина атара Љепојевића износи 1528 ха. Садашњи назив села везује се за истоимено братство Љепојевићи, које се сматра оснивачем насеља. Просторно се развијају у висинској зони 1198-1315 м. Подељени су на осам засеока: „Корићане”, „Новковиће”, „Обућине”, „Иванковиће”, „Дошљаке”, „Нешковиће”, „Славковиће” и „Пјевчевиће”. .
Љепојевићи се први пут помињу средином XV века, као део жупе Барча. Насеље су насељавали становници из Херцеговине и Црне Горе. Становништво је српско и слави: Светог Јована, Светог Ђорђа и Аранђеловдан. Године 1921. када се наводе под именом Љехојевићи, бројало су 31 домаћинство и 223 становника. Године 1948. село је имало 270 становника, 1953. године 294, а 1961. – 330 становника. Од тада долази до процеса депопулације. Тако је 1971. село бројало 265 становника, 1981. године 201, а 1991. – 157 становника. По попису 1991. године у селу је 83,4% пољопривредног становништва.
Село добија струју 1976/77. године, а водоснабдевање је индивидуално (извори). У насељу постоји четвороразредна школа из 1929. године, споменик у Калипољу, посвећен тзв. Јаварском рату (21. јуни 1876). Сваке године у селу се на тај датум организује позната културна манифестација „Скуп подјаворског подручја”. У селу се налази Јаварска пећина позната по лепоти пећинског накита.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III
8. март 2018. у 13:09
Војислав Ананић
Мишевићи
Мишевићи су ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа, на падинама Сувог бора (1339 м). Налази се око 15 км југоисточно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 1585 ха. На сеоским пашњацима и у шумама расту бројне врсте самониклог биља (клекове бобице, дрењине, шипурак, боровница, кантарион, мајчина душица и друго). Садашњи назив село носи од формирања 1738. године и везује се за име братства Мишићи, које је основало село. Просторно се развијају у висинској зони 1183-1453 м. Мишевићи су подељени на седам засеока: „ЈЈековићи”, „Бојовићи”, „Селиште”, „Прелићи”, „Чоловићи”, „Бајићи” и „Ковачевићи”.
Становништво села је српско, и слави претежно Светог Луку, Светог Николу и Аранђеловдан. Порекло становништва је црногорско. У Мишевићима је рођен војвода Петар Бојовић (1858- 1945), славни командант Прве српске армије.
Године 1948. село је имало 391 становника, 1953. године 424, а од тада долази до смањења броја становника, који је условљен економском заосталошћу села. Године 1991. село је бројало свега 146 становника и 50 домаћинстава. По попису 1991. године у селу је било 78,8% пољопривредног становништва.
Струју је село добило на прелазу 1972/73. године, а водом се становништво снабдева преко микроводовода са познатог извора Врело. У насељу постоји четвороразредна основна школа, а водећи тржишни производи су сир и кромпир.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III
8. март 2018. у 13:11
Војислав Ананић
Негбина
Ратарско и сточарско сеоско насеље разбијеног типа основано је на планини Муртеници (1480 м). Негбина се налази око 15 км северно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 2796 ха. У селу постоји јединствена, ендемична и реликтна биљна врста Златног бора или Златиборица (Pinus Silvestris Variegata).
По предању назив села је илирског порекла. Сеоске куће се простиру у висинској зони између 969-1434 м. Негбина је подељена на шест засеока са родовским називима: „Браловићи”, „Перишићи”, „Ћенићи”, „Недићи”, „Илићи” и „Ћурдићи”. Савремено насеље Негбина основано је средином XVII века. Становништво је српско староседелачко и досељено из Херцеговине. Већином слави: Светог Ђорђа, Светог Николу, Лазаревдан и вашар Велика Госпојина. У селу се налази црква посвећена Светом Јовану. Струју је село добило 1966/67. године, а водом се снабдева преко локалног водовода.
Године 1948. Негбина је имала 939 становника, а 1991. свега 517 становника. По попису 1991. године у селу је 47% пољопривредног становништва. У селу се налази осморазредна основна школа „Гојко Друловић” из 1906. године, сточна пијаца (пазарни дан је недеља) и два спелеолошка објекта (Грлићак и Вујачка пећина). До 1955. село је било седиште истоимене општине.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III
8. март 2018. у 13:12
Војислав Ананић
ОЈКОВИЦА
Ојковица је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа на узвишењима Жедна глава (1439 м), која се спуштају ка Марића потоку и десној страни реке Увац. Удаљена је 24 км североисточно од Нове Вароши.
Ојковица је насељена почетком XVIII века становништвом досељеним из севених делова Црне Горе. Површина сеоског атара износи 2326 ха. По предању назив села потиче од пећине Ојковаче. Простире се у висинској зони 998-1439 м. Ојковица је подељена на 13 засеока од којих већина има родовске називе: „Лешку превију”, „Роговиће”, „Чолановиће”, „Гароњиће”, „Томиће”, „Стефановиће”, „Тимотијевиће”, „Батаковиће”, „Матовиће”, „Смиљаниће” и „Шуњевариће”. Становништво је већинско српско и слави: Светог Луку, Светог Николу и Светог Ђорђа.
Током друге половине XX века у селу је смањен број становника са 929 – 1948. године на 406 – 1991. године. По попису 1991. године у селу је било 47,3% пољопривредног становништва. Електрично осветљење село је добило 1972/73. године, а становништво се водом снабдева са извора. Главни тржишни производи су кромпир и сир.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III
8. март 2018. у 13:13
Војислав Ананић
Радијевићи
Радијевићи је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа на високим узвишењима која се спуштају ка левој страни Увца. Налази се око 14 км југоисточно од Нове Вароши.
Површина сеоског атара износи 1658 ха. По предању име добија по презимену Радијевићи братства досељеног почетком XVIII века. Простиру се у висинској зони 1100-1419 м. Радијевићи повезују пет засеока: „Брдо”, „Пурићи”, „Шиповик”, „Шапоњски врх” и „Теровача”. Становништво је српско и слави Аранђеловдан и Светог Стефана, а сеоске славе су Велики и Мали Спасовдан.
Радијевићи су насељени углавном становништвом из Црне Горе и Лике, а 1921. године су имали 47 домаћинстава и 309 становника. Црква брвнара (заштићен споменик културе од великог значаја) Свете Тројице (црквена слава Ускрс) подигнута је 1808. године, а обновљена 1960. године. Електрично осветљење село је добило 197374. године, а становништво се водом снабдева преко локалног водовода. Имају лучни мост из доба Немањића, који је конзервиран пре изградње ХЕ „Увац” на Сјеничком језеру и четвороразредну основну школу из 1891. године.
И у овом селу током друге половине XX века смањен је број становника са 370 (1948) на 208 (1991). По попису 1991. године у селу је било 52,4% пољопривредног становништва. Главне сеоске
манифестације су у данима верских празника: Ускрс, Петровдан и Покров пресвете Богородице.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III
8. март 2018. у 13:14
Војислав Ананић
Радоиња
Ратарско и сточарско село разбијеног типа Радоиња формирано је на узвишењима које се спуштају ка левој страни реке Увца, поред Радоињског језера. Налази се око 17 км северозападно од Нове Вароши. Површина сеоског атара износи 2207 ха. Првобитни назив села Милијино био је у употреби од XI до XV века, а по предању замењен је 1455. године именом Радохна по Радоњи Радоњићу учеснику Тајне вечере и Косовског боја. Село се простире у висинском простору између 902-1205 м. Радоиња обједињује дванаест засеока: „Лапчевићи”, „Прла”, „Мандића брдо”, „Суботића крш”, „Лековићи”, „Бакаловина”, „Запоље”, „Чоловина”, „Мутавџићи”, „Мала”, „Бјелин” и „Поткрај”. Радоиња се убраја у стара српска насеља, а остаци старина су бројни.
Историјским и културним значајем на простору Радоиње истичу се археолошка налазишта: „Јелин” (неолит), „Пљосна стена” (гвоздено доба), „Главица”, „Црквине”, „Ћелије”, „Градина” и „Дуварине” (римски период). У српско средњовековно доба Радоиња је била средиште жупана. Село су насељавали досељеници из Херцеговине, Црне Горе, а мањим делом са Косова и Метохије средином XIX века. Становништво је српско и већином слави Светог Николу, Светог Ђорђа, Светог Стефана. Сеоски вашар одржава се на дан сеоске славе на Преображење.
Године 1921. у селу је било 79 кућа и 503 становника. У Радоињи су рођена браћа Гојко и Чедо Друловић, народни хероји. Године 1948. село је имало 880 становника, а 1991. 801 становника. По попису 1991. године у селу је било 21,1% пољопривредног становништва. Струју је село добило 1958. године, телефонске везе су успостављене 1997. године, а водом се становништво снабдева од 1969. године преко локалног водовода са изворишта „Луке”. Радоиња има осморазредну основну школу „Гојко Друловић”, споменик посвећен догађајима из НОР-а, здравствену станицу основану 1954. године, сточну пијацу (пијачни дан је уторак). До 1955. године Радоиња је била средиште истоимене општине, а данас месне канцеларије за три насеља: Радоиња, Рутоши и Вранеша.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III
8. март 2018. у 13:14
Војислав Ананић
РУТОШИ
Ово ратарско-сточарско и воћарско сеоско насеље разбијеног типа формирано је на узвишењима Орајевице (1164 м), која се спуштају ка левој страни реке Увца. Село се налази 23 км северозападно од Нове Вароши. Површина атара села Рутоши износи 2734 ха. Назив насеља по предању потиче из времена краља Милутина коме су се красте орутале (отпале) када је пролазио кроз село. Село се простире у висинском појасу између 728-1164 м. Рутоши обухватају осам зесеока: „Кула”, „Гориће”, „Главоњиће”, „Увац”, „Драгашевиће”, „Шеваровина”, „Присоје” и „Осоје”. По постанку село спада у старија српска насеља. Већина становника досељена је из северне Црне Горе и Херцеговине. Године 1921. село је имало 129 кућа. Током друге половине XX века смањен је број становника у селу са 1473 (1948.) на 1074 (1991). У истом периоду увећан је број домаћинстава са 204 (1948) на 302 (1991). По попису 1991. године у селу је било 25,4% пољопривредног становништва.
Од старина значајем се истичу остаци манастира Јање. Становништво је српско и већином слави Светог Николу, Светог Ђорђа, Светог Луку и Преславу Петровдан. У селу се налази православна црква посвећена Светом Петру и Павлу. Село је електрификовано крајем 1958. године, телефонске везе су успостављене 1997. године, а становништво се водом снабдева преко локалног водовода. У насељу се налази четвороразредна спомен-школа из 1921. године, споменик Грчко гробље, сточна пијаца (пијачни дан је недеља). Главне сеоске манифестације одвијају се у данима верских празника, на Видовдан и Петровдан.
Извор: Нововарошки крај, антропогеографска проучавања, едиција Стара Рашка – књига III