Грујић: Српска насеља по северу Хрватске (до 1579.) Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује текст академика Радослава М. Грујића, из 1912. године (објављен у Гласнику Српског географског друштва),  у којем он пише о бурним веко Портал Порекло објављује текст академика Радослава М. Грујића, из 1912. године (објављен у Гласнику Српског географског друштва),  у којем он пише о бурним веко Rating:
You Are Here: Home » Инфо » Документи » Грујић: Српска насеља по северу Хрватске (до 1579.)

Грујић: Српска насеља по северу Хрватске (до 1579.)

Портал Порекло објављује текст академика Радослава М. Грујића, из 1912. године (објављен у Гласнику Српског географског друштва),  у којем он пише о бурним вековима у којима су Срби насељавали просторе данашње Славоније, Мославине, Загреба, Жумберка…

У овом вредном прилогу помињу се бројна српска племићка презимена, као што су: Богојевић, Борић, Брадач, Бранковић, Братић, Брдарић, Бубановић, Видовић, Витановић, Влашић, Врачарић, Вучић, Гајдић, Гвоздановић, Грба, Грдак, Грдинић, Грубач, Деметровић, Дијаковић, Добренић, Добринић, Драгач, Драгаш, Драшковић, Дукић, Змијанац, Маргетић, Ивковић, Јагнић, Јагодић, Јелачић, Кесерић, Кодић, Кокир, Кордић, Коренић, Косић, Кристиановић, Кристовић, Куштрић, Лукачић, Мартиновић, Марчетић, Мештровић, Милићевић, Милошић, Мирић, Недељковић, Новковић, Обрадовић, Обрановић, Ожеговић, Орешковић, Петковић, Петровић, Познановић, Правдић, Пурић, Рањиловић, Радаковић, Раденковић, Радиновић, Радославић, Радотић, Релић, Ружић, Селаковић, Сербљановић, Сербак, Симић, Сладојевић, Станиловић, Станичић, Станчић, Страинић, Тучић, Утјешеновић, Филиповић, Храниловић, Циковић, Чавић, Шкорић, Штрбац…

Ево и Грујићевог вредног текста под насловом:

НАЈСТАРИЈА СРПСКА НАСЕЉА ПО СЕВЕРНОЈ ХРВАТСКОЈ (ДО 1597. ГОД)

Данашњу северну Хрватску сачињава пространа област између Саве и Драве. — На западу дели је од штајерске река Сутла и гора Мацељ, а на Истоку граничи са Славонијом дужином речице Илове.

У пређашња времена и ова област називана је Славонијом, с додатком горња — за разлику од данашње или доње Славоније, с којом је некада сачнњавала једну област; а јужна граница њена ишла је тада до реке Купе, где је почињала Хрватска. Немци су ову област звали Windischland, а Мађари и други у латинским исправама називали су је Sclavonia. — Главни градови њени беху Загреб, Крижевци, Вараждин и Копривница.

Турске провале у 15. и 16. веку учинише, да су многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и северне Далмације уклонили се стално са својих огњишта и настанили по овој области. Због тога је Загреб убрзо постао средиште нове етничке Хрватске, а границе горње Славоније знатно се помакоше на Север – до реке Лоње. И у главном, од средњег а доцније и од источнога дела тако сужене области, када се у њу око 1540., почеше стално насељавати многе српске православне породице, основана је прва војничка — Словинска Крајина, која је касније прозвана Вараждинским Ђенералатом.

А када је Карловачким Миром 1699. год. и доња Славонија поново ушла у састав Аустро-Угарске Монархије, почеше представници власти све више идентификовати и Ђенералат Вараждински са Хрватском, називајући Славонијом само ново задобивену доњу Славонију. – Тако ето, мало по мало, током 18. века, коначно се утврдило име Хрватска и за целу ову област некадашње горње Славоније…

Срби звали Славонију – Вретанија

Народ је, међутим, од памтивека па све до прве половине 19. века целу ову област називао Словинијом, а себе Словинцима; док су јој штајерци и други околни народи, нарочито западном делу њеном — Загорју и Пригорју, дали име Безјачка, а народу Безјаки или Безјаци, — слично шијачкој и шијацима око Пожеге у доњој Славонији. Међутим, када су Срби населили средину ове области, дадоше јој и они једно ново име — Вретанија или Вратанија, те је тако, бар од 1609.—1704., називаху наши црквени представници и молдавски владаоци у својим списима, а српски сликари на иконостасима; док су у исто доба и још нешто доцније (до половине 18. века), руски владаоци и црквени представници редовно и ову област називали „Српском земљом“.

Област је ова данас разноврсне етнографске композиције, јер је и порекло данашњег њеног становништва врло различито.

— Поред основног староседелачког становништва Словинаца, који само у западном делу превлађују, налазе се ту многи Хрвати, Срби, Штајерци, Крањци, Чеси, Моравци, Немци и Мађари, а понешто има и Јевреја (већином пољских), Талијана, Цигана и Румуна, Стари Словинци, Хрвати, Крањци, Штајерци и сви римокатолички Срби, а и један део Чеха и Мораваца, етнографски се готово изједначише, те живе данас под заједничким именом Хрвата, док су остали народи очували своју индивидуалност. Међу овим народима православни Срби су најбројнији, али њихова насеља не обухватају данас целу ову област. Она се пружају само по оном четвороугаонику, што га чине горске косе и огранци Билогоре са Севера, Калника са запада, Марчанскога хумља и Мославачке горе са Југа, те речица Илова са Истока; а тек неколико малених села наших прелази те границе и спушта се у равну Подравину…

Ну и српско становништво ове области није по пореклу једне етнографске композиције. шта више, оно има у себи подоста представника из свију области наших са Балканскога Полуострва; а понешто је асимиловало и од других народа, нарочито од старих Словинаца и Хрвата, којима је међутим, у исто време, много више дало из своје средине. — Основу нашем становништву овде сачињавају Херцеговци и Босанци, а знатно је попуњују Србијанци, Црногорци и Маћедонци.

За прелазне земље нашим великим и малим миграцијама у ову област, осим Срема, Славоније и Угарске, са Далмацијом и јужном Хрватском, послужиле су још и Крањска и штајерска, а донекле и Ердељ. Велике миграције имале су у главном четири периода. Прве познате нам биле су током 15. века, из средњевековне Србије — Деспотовине и Херцеговине, преко Славоније и Хрватске; а сместиле су се, у главном, у маленим оазама, око Загребачких и Калничких гора. — Потомци њихови изгубљени су за Српство. Друге миграције биле су током 16. века, из северних крајева данашње Србије, из Босне и Херцеговине, с Црном Гором и Старом Србијом, већином преко Крањске и штајерске, Угарске и Славоније. Ова насеља спустила су се такође око Калничких гора и њихових источних огранака, пружајући се постепено све више и по северозападним косама Билогоре.

— Потомци ових досељеника већином су очували се у Православљу и Српству, те су основ целом данашњем српском становништву у овој области. Треће миграције извршене су у главном од краја 16. до пред крај 17. века (1597.—1683. год.) из разних наших области преко Славоније и Хрватске, те су заузеле махом средину данашњих наших насеља у овој области, од Ровишта до Северина. А четврте веће миграције наше биле су крајем 17. и почетком 18. века (1683.—1718. год.), такође из разних крајева наших преко Славоније и Хрватске, а населиле су у главном сав источни крај од Северина до Илове, са целом Мославином. Тада је коначно закључено насељавање ове области Српским Народом; и ако су мале миграције појединих породица и појединаца нашега народа и данас још у знатном јеку…

Ваља нам напоменути, да је бивало и миграција народа нашег из ове области у друге области, а нарочито у јужну Хрватску и Славонију, те Крањску и штајерску. Али су то биле махом мале сеобе, већином само појединих породица. — Ова је област у томе погледу, од како се Срби у њу почеше насељавати, много више пасивна него активна; јер је пре тога готово опустела била, па и данас још има доста ненасељеног плодног земљишта…

Прва српска насеља

Познато је, да су већ у првим вековима нашега боравка на Балканском Полуострву, не само многе одличне породице наше, због међусобица и других разлога, него и читави крајеви наши склањали се привремено, па и стално, у јужну Хрватску — пред разним непријатељима с Истока и Југа. У таковим приликама, између осталога, постала је и стара српска опћина Срб, у данашњој јужној Хрватској. А нема сумње, да су бар поједине породице наше, нарочито из Босне, склањале се и стално настањивале и по старој горњој Славонији, а данашњој северној Хрватској.

Тих случајева могло је још више бити око половине 12. века, када је у Угарској и Хрватској владала Српкиња краљица Јелена, ћерка рашкога жупана Уроша. Њен брат Белош био је тада палатин угарски и дуго времена бан славонски; па је лако могуће да су они у поједине градове своје довели и српску војничку посаду, — која је ту стално остала са својим породицама, — као што су то доцније учинили краљ Владислав и бан Урлих Циљски, зет српскога деспота Ђорђа Бранковића – Смедеревца.

Па зато можда, већ у 13. и 14. веку, и налазимо међу хрватском и славонском властелом приличан број и такових, чија се презимена са својим српским обликом јасно истичу међу осталима. А тај број, с продирањем Турака у наше земље, бивао је стално све већи, те већ крајем 14. века и у почетку 15. сретамо око Загреба и Крижеваца, а нарочито у Туропољу, међу властелом и одличним људима, и: Релиће, Раденковиће, Радославиће, Станичиће, Станиловиће, Правдиће, Грдаке, Јагниће и др.

Када је међутим у пролеће 1434. г. за хрватско-славонског бана Урлиха грофа Циљског удала се Катарина (Катакузина) — ћерка српскога деспота Ђорђа Бранковића — тада је, заједно с њом или нешто доцније, дошла у горњу Славонију и знатна српска војничка посада, која је смештена у Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, Велики и Мали Калник код Крижевца и у Копривницу. А та посада остала је у тим градовима и после убиства Урлихова (1456. г.), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан Поља Загребачкога био Србин из Деспотовине племић Богавац Милаковић, а у оба Калника Павле Микшић, са својим Србијанцима — докле год Катарина није те градове уступила другима.

Број српских војника по тим градовима био је прилично велики, те су старешине њихове и они имали знатан утицај и на околину, — када је сам краљ Владислав присиљен био 1447. г., да пише свима Србима (Rasciani) по поменутим градовима, да не узнемирују грађане и сељане разним теретима и кметским работама. А нема сумње, да је већина тих српских војника, која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овде се поженила и засновала породице, које су ту и по околним селима стално се настаниле, – Зато се од то доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као: Бабини, Бранковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Ивковићи, Југовићи, Недељковићи, Новковићи, Марчетићи, Милићевићи, Обрадовићи, Петковићи, Петровићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи, Ђурђевићи и др.

Један део ових и доцније досељених Срба, који се настанише у Св. Јелени Корушкој код Крижеваца, као: Гвоздановићи, Љубићи, Јелачићи, Мештровићи, Радаковићи, Сербљиновићи, Симићи и др., нарочито су се одликовали и добили племство, те некима од њих и данас живе тамо потомци као сеоски племићи…

А када у другој половини 15. века попадаше једна за другом у турске руке све државе и државице наше на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Хрватској и Славонији. – Ови Срби брзо су изменили своју православну или богумилску веру са римокатоличком вером земље у коју су дошли; те су полагано и етнички се изједначавали са староседеоцима тих земаља — Словинцима и Хрватима, утичући све јаче не само на дијалекат него и на обичаје њихове.

Познато нам је, да су тада међу осталима, преко доње Славоније, из Србије прешле и знамените властеоске породице Драгач и Брадач. Од прве можда носи име и област горње и доње Драгачево у Србији, а од друге ваљда потиче црквина Брадача, код села Куле у Млави. Обе ове породице примиле су римску веру, те је прва до турског освајања Славоније уживала властеоско добро Плетерницу код Пожеге, а за тим се уклонила даље у горњу Славонију и крајем 16. века изумрла у Неделишћу у Међумурју. Друга је уживала велика властеоска добра око Крижеваца, али је и она током 17. века изгубила се. И породица Рогаче, која нас подсећа на село Рогаче под Космајем у Србији, тешко да није из Србије. Она је остала верна православљу, те није добила властеоских добара, а живела је у Вел. Поганцу код Копривнице још и крајем 18. века …

Циљскове Србе из Србије, који су махом поримокатоличили се, појачаше крајем 15. века нове српске насеобине из Херцеговине и Босне, са кнезовима Владиславом и Балшом Херцеговићем. Ови кнезови наши добише у горњој и доњој Славонији знатна властеоска добра, па међу њима и град Мали Калник. — Овај град одузет је доцније од Николе Балше Херцеговића, кога и краљевске листине називају Србином (Rascianus); јер је Балша пристао уз Запољу, па зато краљ Фердинанд 1537. г. предаде његов Калник Људевиту Пекрију.

Изгледа, да је ово херцеговачко насеље, које је такође махом римску веру примило, имало тада у овоме крају и неку своју црквену организацију. Бар 1514. г. помиње се Владислав, херцег од Св. Саве, као старешина (praepositus) цркве Св. Богородице (ваљда манастира?) код данашњег села Глоговнице под Калником, а као суседи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др. 1498. и 1509. г. спомиње Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашује да је Србин с додатком Трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. — Лако је могуће, да је тада и село Рашћани, које и данас постоји у тој близини, добило име од Срба — Рашана, који су га можда први населили.

Српско господарство у Калнику и околини, које је с малим прекидима од Катарине Бранковићеве до Балше Херцеговића, трајало преко стотину година (1434.—1537.), заједно с бројним српским насељима у ономе крају, учинило је, да је онде најјаче очувана српска традиција из ових времена. Стога се у српском православном селу Осијеку под Калником и данас прича, да је тамошњу српску цркву саградила једна Српкиња грофица, која је столовала у Калнику. А једна од најстаријих српских породица у томе селу јесте породица Витановића, која се данас разгранала у читаво племе и раширила по многим околним селима.

кУз то племе, у селима око Калника, налази се, можда из тих најстаријих времена, и још по која православна српска породица, као што су Бодин, Бодиновац и др. А још 1774. г. налазила се тамо у селу Иванчецу и породица Тодора Херцеговића алитер Вишњића, која нас подсећа на господарство старе властеоске породице Херцеговића у ономе крају. — Данас те породице нема међу тамошњим православиим Србима, као ни многих других старих херцеговачко-црногорских породица: Коренића, Кордића, Грдинића, Врачарића, Видовића и др., које су још и крајем 18. века налазиле се око Калника као православни Срби.

Пустошење ове области

До турских провала овај лепи и доста плодни крај био је густо насељен и прилично богат. Но чим су Турци у 15. веку, а нарочито током 16. веку. почели стално да проваљују и овамо, и то са три стране — из Босне, доње Славоније и Угарске, тада су брзо опустела многа села и градови. Прво се разбегоше кметови, а онда и властела са добара својих. Уз то, при свакој провали одвађаху Турци много робље у своје крајеве и њиме насељаваху своје спахилуке, по источним и јужним областима нашим. А при том је највише страдала жупанија Крижевачка, која је била прва на ударцу. И већ у првој половини 16. века (1543. г.) она броји само 1.501 дом способан за опорезовање, док је пре тога бројала преко 12.000 такових домова; а све три жупаније ове области заједно (загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имају тада тек 10.645 домова. – Тако је већ у то доба та земља опустела била…

Но одмах после тога наступише за ову област још грђи и црњи дани, јер после пада Вировитице и Чазме (1552 г.) у турске руке, због честих провала разбојничких чета и војске турске, наступио је такав страх међу кметовима ове земље, да су у великој већини све напустили и разбежали се по северо-западној Угарској, Аустрији и штајерској. А од оних што осташе многи се добровољно предаше Турцима и понудише им сами плаћање данка, само да поштеђени буду од паљења и робљења. — Ове Словинце прозваше други Предавцима, у смислу издајице, те и данас три села (код Беловара, Крижеваца и Чазме) носе њихово име (Преданац и Предавец).

Због тога, већ за десет година (1554.), пала је порезна снага горње Славоније испод половице, те су све три жупаније имале само 4.657 порезних домова, од којих је на Крижевачку жупанију отпало тек 376. А тридесет година после тога (1584.) цела горња Славонија, заједно са незнатним остацима старе Хрватске, преко Купе уз Приморје и Крањску, није имала више од 3.000 порезних домова. — При томе је и опет Крижевачка жупанија најгоре прошла и остала готово сасвим пуста. Но, на срећу ове земље, последња јача турска пустошења била су 1591.—93. г., када је Хасан паша босански само за те две године, попалио око 26 хрватско-славонскнх кастела и градова, те одвео у ропство око 35.000 душа… Од тада је убрзо турска сила тргла у натраг.

Ну, признати морамо, да исељавању и бегству кметова из горње Славоније и Хрватске, те тако лаком и брзом пустошењу ових земаља, нису биле криве само провале турске војске и њихових хајдука, него и врло нечовечан поступак хрватско-славонске властеле са њиховим кметовима. — заповедник крајишки потпуковник Ленковић, под заклетвом је изјавио 8. октобра 1561. г. Дворском Ратном Савету у Бечу, да је властела десет пута више него Турци крива, што су се кметови разбегли и земља опустела…

Нове српске миграције

Чим су Турци, преко горње Славоније и Угарске, почели продирати и у штајерску робећи, лалећи и убијајући, одмах су штајерци почели мислити како би осигурали горњу Славонију, као грудобран свој. А после страшног пораза Кацианерова код Горјана (1537. г.), када је убрзо готово цела доња Славонија дошла под власт турску, те је већ и источни део горње Славоније добро опустео био, прионуше они још озбиљније око тога. Одмах се почело радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким четама турским пречити дубље продирање у ову област.

Али, главни војни заповедник Ханс Унгнад, коме је та ствар 1540. г. поверена била, брзо се уверио, да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове. С тога он обавести сталеже штајерске, да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима и хајдуцима, те би требало да и њих неко брани; јер: „они су навикли само, да служе око столова својих господара, те пуне подруме и кошеве њихове.“ И предложио је: да се набаве ваљане плаћеничке чете од Немаца и нарочито Срба, који већ од пре десетак и више година у знатном броју ускачу из Турске у Сењско Приморје, Жумберак и Крањску, те врло успешно врше крајишку службу на оној Крајини. — Сталежи усвоје овај предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по горњој Славонији.

Ове миграције обухватају време од 1540. до 1597. г. и населиле су у главном најзападнији део данашњих наших насеља у овој области. — Потомци у овом периоду насељених православних Срба, знатно појачани доцнијим досељењима, чине данас преко трећине целокупног броја Срба становника у овој обасти (око 50.000), те живе по бројним селима српских парохија: Болфана, Салника, Војаковца, Вел. Поганца, Лепавине и Вел. Мучне под окриљем гора Калничких; Плавшинаца и Мале Трешњевице на северној страни западног дела Било горе; те Горњих Средина, Болча, Српске Капеле и донекле Ровишта и Липовчана на јужној страни западне Било горе и по Марчанском Хумљу; — а доцније су одавде спустиле се многе породице наше и у села средњег источног дела наших насеља у овој области. — Основ овим миграцијама чине крањски, жумберачки и сењски ускоци, а тек понешто славонски и угарски пребези.

Почетак је учињен са ускоцима српским из Крањске и Жумберка већ марта 1540. г., а за тим и маја 1542. г., када је у крајишку службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размештени су по тадашњој Крајини Словинској између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и породице своје те их сместили по склонитим брдским и шумским местима у близини својих стражара.

За овима почеше одмах долазити и ускоци српски из Славоније и Угарске, које у ово доба називају махом пребезима, а доцније Власима. — Тако, већ 1543. г. дођоше из доње Славоније: Марко (Томашевић) од Пожеге и Петар (Беседић) Прибег, сваки са девет оружаних момака; а из суседне западне Угарске прешао је у исто време заставник Павле Бакић са својима. Нешто доцније ускочише из доње Славоније и други; а међу овима особито угледни беху војводе Иван Маргетић (Rascianus) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по неким селима данашњих српских парохија Болфана и В. Поганца, те је дао и име селу Иванац; а Плавша са своја 53 пешака населио се близу Копривнице, где се и по њему прозва једно село; — то је Плавшинац, главно српско село у ономе крају и седиште парохије.

Када је међутим, почетком друге половине 16. века. Крижевачка Жупанија од учесталих турских провала готово сасвим опустела, — при чему су нема сумње и новонасељени Срби много пострадали, — тада се јавила потреба за још већим бројем плаћених крајишника. И 1555. г. примљено је у службу шест нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских душа поново умножио у овој области.

Исте године дошла је из доње Славоније и једна породица од 40 душа тројице одличних српских војвода, браће: Алексе, Дојчина и Вукмира; док је 1556. г. у број немачких плаћеника узет и Војвода Ратко Прибег са 43 пешака, који се настанише око Тополовца, близу Крижеваца. 1562. г. населило се у Подравину неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су после годину дана пресељени у близину манастира Лепавине, између Крижеваца и Копривнице. А 1563. г., уз нарочите царске повластице дошли су овамо из приморја северне Далмације. тзв. Морлачке многи Срби —Морлаци и настанили се око Глоговнице под Калником. Међутим. 13. јануара 1568. г. упућене су из Беча војничке власти на Словинској Крајини, да све српске ускоке из Крањске или бар оне, који то буду хтели, населе у Подравини по обронцима гора Калничких и Била — између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расиње.

Ова насеља наша појачавана су редовно и честим миграцијама појединих породица из разних крајева; а ове миграције учестале су особито после Бручке Либеле од 1578. г., којом је одређено да се плаћеничка војска на Словинској Крајини знатно повећа. — Но од већих сеоба нашега народа у ову област, после овога у периоду овом, позната нам је још само она, која се збила између 1583.-1586. г. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је после неуспелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583.) ускочило из средње Далмације у сењску околицу, а одатле и даље, преко 800 породица. Хасановић је са својима прешао на Словинску Крајину и настанио се испрва око Иванић Клоштра. Ту је он 1586. год. одлично се истакао својим јунаштвом у боју против Али бега, те је примљен у крајишку службу и са својима послат на најизложенију Крајину код града Ђурђевца у Подравини. Овде се они населише по селима данашње српске парохије у М. Трешњевици, где им потомци већином и данас као православни Срби живе; и ако су тамо само малена оаза од 750 душа.

Осим ових добровољних сеоба наших у горњу Славонију, било је у исто време по нешто и присилних пресељавања. — Тако је, између осталих, јануара 1572. г. Ђорђе гроф зрињски поробио четири села око Брезовице код Вировитице и довео из њих робље у горњу Славонију. А јануара 1586. год. Михајло барон Секељ и капетан Глобицер попалили су неколико наших села око Сирача у т. зв. Малој Влашкој, у западном делу доње Славоније, и довели као роба одличнога српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и деце, Пејашиновић је за тим повратио се у доњу Славонију, с дозволом аустријске власти, и 1587. г. извео је оданде још 13 задружних породица, са једним свећеником и много блага. Те породице наетањене су око Копривнице и у Крижевцима. — После ове сеобе пуних 10 година незна се ни за једну већу сеобу; а за тим (од 1597. г.) почиње нов систематски рад аустријских војених власти на пресељавању нашега народа у ову област, махом из турске Славоније…

И ако је можда већина оних првих крајишника наших, попут руских Козака, нежењена била, ипак је с њима прешао приличан број наших породица. А ради опасности од Турака оне прве породице наше настаниле су се испрва махом око тадашњих главних Крајишких градова: Копривнице, Лудбрега, Крижевца, Иванића и Ђурђевца, где се многима и данас потомци налазе. Ну један део народних војвода, ради још веће сигурности, склонио је породице своје у источну штајерску, око Птуја и Марбурга, где им је цар Фердинанд И. даровао дворове и земље.

Тако је у другој половини 16. века, почевши од 1552. г. у местима Wеrnsee Aichof, Skok Rogeis, Schörschowitz и Кötsh, становало осим обичних ускока и двадесетак српских војводских породица, чије су старешине служиле по поменутим и другим градовима па Словинској Крајини. Доцније, а нарочито под крај 16. века, када је Крајина постала сигурнија, већина тих породица пресељена је међу остале породице наше око крајшиких градова, те им тамо и данас живе потомци као православни Срби.

Али је знатан број наших породица и стално остао у штајерској, па њихови одрођени потомци и данас живе тамо. Тако на пр. у окружју Петаве око 150 особа носе презиме Лах (Влах, у значењу некадашњи православни Србин), око 40 Скок (Ускок), око 100 Милошић, 80 Кристовић и Кристиановић, по 20 Домитер и Марковић, а око 10 Радотић и Радановић. У окружју Фридау презиме Лах нарочито је раширено, те има и село Лахонец са преко 20 Вајда (Војвода); за тим има ту Пурића, Ћирића, Лазића, Николића, Милошића, Шкорића, Тучића и Вуковића. А у окружју Ројчиме Деметровића, Мусића, Сербака, Јурковића, Влашића и Обрановића; док је пређе било још и Дијаковића, Циковића, Гајдића, Ружића и др.

До сада се код нас држало, да су Срби почели стално насељавати ову област тек крајем 16. века, али то је као што се из горе изложенога види погрешно било. Било је то и стога, што су многи историци прелазили ћутке преко Расциана, Ускока и Пребега из 15. и 16. века у овој области, или су их тек спомињали као незнатне сеобе појединих породица, које су за Српство брзо изгубљене. Међутим, већ у другој половини 16. века, било је на Словинској Крајини неколико тисућа наших душа, чији потомци великим делом и данас тамо живе као православни Срби. шта више, ти Срби имали су већ онда и врло видну улогу на тој Крајини, када је надвојвода Карло јуна 1576. г. упозорио земаљску штајерску Управу, да већина војвода на Словинској Крајини није римокатоличке него православне вере (nit Christen, sondern Usskokhen).

А што је ова група српских насеља одржала се у Православљу и Српству највише заслуга има манастир Лепавина који је од првих дана постао центар њихова црквено-народног живота. Њега су, по свој прилици, основали калуђери наши из Србије и Херцеговине, који с народом ускочише око 1530. и 1538.—9. г. прво у Жумберак и Крањску, а нешто доцније спустише се и у ову област, да народу своме буду свећеници и учитељи. Хроника манастирска бележи почетак манастира овог у 1555. г., а већ две године доцније (августа 1557.) напали су га и поробили Турци, исекавши на комадиће четворицу од шест калуђера…

– Калуђерима притекли су доцније у помоћ и мирски свећеници, који су с новим миграцијама народа нашег овамо прелазили; а крајем 1595. г. прешао је к њима и сам владика Василије из манастира Ремете (Ораховице) у доњој Славонији. Тако су она насеља наша добила још јачи ослонац, да се и у овој, дотле искључиво римокатоличкој, области одрже стално као православни Срби. Бивало је истина и сада, као и после, отпадања од Православља и прелажења у римску веру, али су то чинили махом ретки појединци, који су имали амбицију да се додворе својим господарима и уживају племићска права, која они или преци њихови за крваве заслуге добише.

Међутим, бивало је у исто доба много случајева, да су појединци и сва јуначким делима крваво стечена племићска права и прерогатива радије напуштали него што би се Православља одрекли. Поред осталих такови беху знамените војводе српске: Хрговићи, Пејашиновићи, Вуковићи, Нанићи и др. За то су њихови потомци и данас сељаци с пергаментским племићским дипломама, на којима је жупанијска власт ондашњег времена прибележила клаузулу, да ће та права тек онда вредети, када власници диплома докажу, да су се сјединили с Римском Црквом; док у исто време једна грана поримокатоличених Драшковића, Кукуљевића, Ожеговића, Сладојевића и др. уврштује се постепено у грофове, бароне и другу властелу хрватску…

Порекло породица

Само за неколико десетина већином старих војводских породица може се, на основу историјских докумената, поуздано одредити датум појаве њихове у овој области; а за остале многобројне породице постоје тек мање или више вероватне претпоставке. Још слабије стојимо с одређењем порекла појединих породица наших, — јер извештаји историјских докумената за овај период махом само сумарно означују: Турску, Србију или Маћедонију, као првобитне области досељеника; или, што је још чешће, спомињу само главну и последњу прелазну област миграција.

А традиција о томе скоро сасвим избледела је у народа овог, чији су преци готово 400 година ратовали по разним европскнм бојиштима, те преживели врло много бурних догађаја, који су из свести потомака потисли и избрисали далека времена сеобе са Балканског Полуострва. Зато само неке породице наводе: Србију, Босну и Херцеговину, као своју стару домовину, па и то не свагда поуздано.

А већина не сећа се ни имена прве постојбине своје, него тек које прелазне области, те веле да су пореклом Мутлаци (Морлаци из северне Далмације и околине), Чабрајци (из западне Босне), Крањци, Жумберчани и др. Ну највише их има који ни то незнају, те на питање одкуда и када су им стари доселили, просто одговарају да су овде: „од замана (!), од старе пунте (буне), од како се селење заподјело, незна се томе паметара“ или „никада нико чуо није да смо одкуда доселили“; док опет други веле, да су ту: „стародобни, старовјерци, старунци, домородци“ ит. д. Врло су ретки који знају бар нешто више рећи, као на пр. осамдесетгодишњи старац Саво Длака из засеока Липовчана у брдима код Подгорца.

Он ми је између осталога рекао, да су његови стари казивали му, да су њихови преци и већина српских подгорачких породица доселили овамо „из Србије за турскога рата, када је Турчин земљу нашу заробио и Турци напајали коње из наших путијера….“

Због тако оскудних непосредних података о пореклу наших најстаријих породица у овоме крају, морао сам с нарочитом пажњом обратити се и свима посредним подацима, те брижљиво испитивати не само антропогеографске и етнографске особине њихове, него и многе друге околности. — Таковим радом дошао сам до знатнога броја врло поузданих индикација за порекло већине породица; а резултате тога истраживања могу овде изнети само у неколико кратких цртица.

*Главне прелазне области ових најстаријих до данас очуваних насеља наших беху у првом реду Крањска и Жумберак, те Сењска и Бихићка Крајина, а за тим Морлачка или северна Далмација с околином, те западна Босна, Славонија, Угарска и штајерска. Првих пет области дале су готово две трећине целога нашега становништва у овоме крају.

Осим историјских докумената и традиције, потврђује нам то још и велики број истих породичних презимена овде и онде, као и имена многих села и заселака, која су постала од старих породичних презимена, те готово исте физичке, дијалектичке и друге етничке особине. Босна, Славонија и Угарска дадоше нам тада само мали број породица; јер западни делови њихови нису у ово доба тако густо насељени били православним Србима, као што је то било на свршетку овога периода, крајем 16. века, — када управо из тих области отпочињу главне миграције и чине нови период у насељавању Срба по овој области…

А Штајерска послужила је у ово доба, само неколико деценија, као привремено склониште већином одличних војводских породица српских.

Исто тако доста поуздано можемо утврдити, за велики број ових најстаријих породица наших, и стару балканску постојбину њихову. Већи део, наиме, води порекло своје из Старе Србије и Херцеговине те данашње Србије и Црне Горе, а мањи део из Босне, Маћедоније и Срема. — И то нам, у првом реду, потврђују историјски подаци и традиција, а за тим и многе друге околности.

Када су се Турци почетком 1527. почели спремати да освоје Лику и Крбаву, тада су они почели доводити и многе српске породице из источних и јужних крајева наших на Крајину Хрватску и Далматинску, да освојене земље чувају и помажу нове освајати. То су они тзв. Мартолози, турски Крајишници, за које путник Курипешић вели, да су 1530. г. долазили у Западну Босну од Београда и Смедерева. Њих је, по свој прилици, први повео овамо турски заповедник тих градова Мухамед Јахиоглија, када је, у друштву са Ахметом Шибеничанином и Усрефом Врхбосанским, пошао да осваја Удбину и друге градове Хрватске.

Слично је бивало, готово у исто време, и на Словинској Крајини, где су 1540. заробили неколико мартолоза и њиховог вођу, харамбашу Вука Велимировића, за кога се вели да је члан једне од најодличнијих породица из Србије (ex regno Rasciae); а 1546. г. преместили су Турци у Воћин дотадашњег заповедника пожешког Вукашиновића са нарочитом задаћом, да помиче Крајину све више на запад и по њој насељује Србе…

Али, многи од ових Срба, незадовољни с Турцима, почеше убрзо напуштати турску крајину и прелазити у помоћ Хришћанима. — Прва такова знатнија миграција била је већ у септембру 1530. г. Њу су извели они Србијанци, што их је Мухамед почео доводити. Ускочили су прво у Бихаћ, а онда одмах у Крањску и Жумберак, да се нешто доцније многи од њих спусте и на Словинску Крајину наше области. А да су то заиста били Срби из данашње Србије уверава нас, поред осталога, и то, што се на пр. село Бадовинци [Ово је име по свој прилици францускога порекла – У 12. в, носили су име Балдуин петоро јерусалимских краљева, а у 13. веку два латинска цара у Цариграду: те је то име морало бити популарно и међу нашим прецима, када се у више листина наших и неколико Срба од 13.—14. в. назива тим именом.

Лако је могуће, да су наши стари доба тога давали деци својој име чувенога освајача Цариграда Балдуина грофа Фландријскога, као што су и у наше дане неки наши очеви у Бачкој давали својој деци име Штесл, онда славног браниоца Порт-Артура. Доцније је име Балдуин претрпело код нас промену у Балдовин и Бадовин, што се такође из листина види, те се у презнмену Бадовинац и именима поменутих села до данас сачувало.] налази само у старом Жумберачком окружју и у окружју шабачком, а у нашој области неколико породица носи то име као презиме; исто тако у Жумберку и код нас има много породица с презименом Рањиловић или Храниловић, а у Београдском округу налази се село Раниловићи; док нас породично презиме и име засеока Балабани подсећа на земљиште Балабановац код села Сланаца близу Београда итд.

Ну, и из других крајева Србије има у овој области знатан број породица. Тако су на пр. Бубановићи, Грубачи, Грубачевићи и др. од Темнића; Бељаци, Богавци, Гвозденовићи, Богојевићи и др, од Ибра; Селаковићи, Штрбци, Чавићи и др. од Старога Влаха; Витановићи, Клисурићи, Кесерићи, Кесерини и др. од Пољанице, где се и данас, поред горске косе Витановице, налазе и оранице Витановац и Клисура, као и село са најстаријим тамошњим племеном Кесерци. — А то нам донекле потврђују и неке старе рукописне и штампане књиге из манастира Сарандапора (Осогова) и села Петнице (ниже Чачка, писана 1488. г.), те манастира: Чокешине, Боговађе и Радовакшчице, које се налазе у манастиру Лепавини и другим црквама ове области.

На сличан начин сазнали смо за порекло многих породица и из других области наших Балканскога Полуострва, проверавајући ресултате и соматолошким особинама тих породица.

Тако су на пр. из Старе Србије пореклом: Шиљци, Црљенице, Брњице, Грбе, Грбићи, Жиле, Длаке, Шарци, Рончевићи, Страинићи, Драгаши, Драгашевићи и др. од Новопазарског Санџака: Куштрићи, Мирићи, Кодићи и др. са Косова: Корше, Горановићи, Рајнићи, Недићи и др. од Метохије, шара и Подримља.

Из Маћедоније су: Смољанци и Смољановићи, за које традиција вели да су из Грчке; па Седрамци, Кировићи, Димићи, Заке, Авировићи (по традицији из Казанлука), Пандовићи, шовићи, Комленци, Комленовићи, Шешићи (од Велеса) и др.

Из Херцеговине су: Љубишићи, Комадине, Оџићи, Радмиловићи, Раићи, Рађе, Ћаћуге и др. од Билећких Рудина; Вранковићи, Ратковићи, Почуче, Инићи и др. од шуме, Површа, Зубаца итд., те: Божовићи, Вујичићи, Кукићи, Мандићи, Њежићи, Радошевићи, Добренићи, Ковачевићи, Вујановићи, Саболовићи, Стојнићи, Вукмирићи, Домазети и др. који овде славе Св. Саву као Крсно Име своје. — зато сам у овој области нашао, поред неколико рукописних књига, и три књиге гораждских и дванаест милешевских издања.

Из Црне Горе су: Бајчете, Ждрале, Обрадовићи, Бањани, и др. од Бањана; Балоте, Зорићи, Ракетићи, Дробњаци и др. од Дробњака; Басташићи, Девићи, Мургаши и др. од Васојевића; Коруге, Пурићи и др. од Колашина; Брдари, Проје, Кљајићи и др. од Бјелопавлића; Хераци, Хераковићи и др. од Његуша; те Мартиновићи, Радичевићи, Ђурашевићи, Хасановићи (од Роваца), Додоши и др. А из тих југозападних крајева наших јесу и Бани, Кобасице, Олује, Карари и др., којих и данас још има по Боци и Далмацији; као и: Јагодићи, Даниловићи, Дукићи, Чавчићи, Ђуричићи и др., који славе Св. Стефана Дечанског (Мратин-дан), те Бакићи и Утјешеновићи, који славе Св. Срђа као Крсно Име своје. — Стога сам и нашао по овоме крају, поред рукописних књига (из Слатине од Бјелопавлића једна) и седам комада скадарског, а једну цетињског издања богослужбених књига….

Понешто породица води своје порекло и из Арбаније, као на пр.: Лемићи, Лекићи, Магоши, Маговци, Пелеши, Ђинђићи, Добрићи (пређе Добре из Мускопоља) и др.

Из Босне су: Сировице од Дервенте, Хрговићи од Маглаја, Кокири од Прњавора, Годечи, Добринићи, Славујевићи и др. од Сарајева, те Шамићи, Соколовићи, Козарци, Змијанци, Усорци, Прусци, Купрешани и др.

Најпосле има нешто породица из Срема, као на пр. Сакуљи (Сакуле, старо пусто село код Земуна и Сакуље село код Смедерева), Тандаре, Тандарићи и др. — Они су основали и село Срем близу манастира Лепавине, где је још у почетку 18. в. живела једна породица с презименом Сремац….

Тако смо у главним потезима изнели прегледну слику најстаријих насеља наших у данашњој северној Хрватској. — И као што смо видели та су насеља завршена у главном већ крајем 16. века, али је бивало знатних прилива нових миграција и у почетку 17. века, док су доцније придолазиле само поједине породице и то махом преко Туропоља и Загорја из Далмације, Лике, Крбаве и Баније. Па и данас непрестано трају те мале миграције. Ну поред Личана, којих сваке године досели се по неколико породица, од новијега времена долазе овамо и Бугари и Маћедонци. Први су већином од Видина и баве се баштованством, а други од Охрида, те су махом лебари и алваџије. Маћедонци ови увек веле да су Срби; а једни и други жене се овде Српкињама, те су већ основали и неколико нових српских породица.

Беловар је средиште трговине за овај крај, па се у новије доба населило у њега и неколико младих трговаца, већином из Баната (од Вршца); а од последњих неколико година интернирани су у њему и неки војни бегунци из Србије, од којих су неки и са породицама дошли, или се овде поженили и стално настанили у овоме крају.

ИЗВОР: Радослав М. Грујић, ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, Година 1. (септембар 1912.), Свеска 2.

 

 


Коментари (35)

  • Sarko

    Odavno nisam procitao tako lep l kratak opsiriniji opis srpsko stanovnistva. Nisam do sada cuo za akademika Grujica, vidi se iz teksta da je bio vrhunski Akademik.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ИСТОРИЈА СРБА У СЛАВОНИЈИ
    Преузето из књиге:
    „СПОМЕНИЦА О СРПСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ВЛАДИЧАНСТВУ ПАКРАЧКОМ“

    Територија

    Међу епископијама бивше карловачке митрополије пакрачка епархија је заузимала готово централни географски положај. А данас у великој српској патријаршији која, с малим изузетком, обухвата сав српски православни народ, она се налази на сјеверо-западној периферији. Њена област наиме, пружа се преко цијеле територије између Саве и Драве. Те велике ријеке наше чине уједно јужну и сјеверну границу њену. На западу она граничи са Штајерском, у данашњој дравској бановини, коју од сјеверне Хрватске дијеле ријека Сутла и гора Мацељ. На истоку јој је граница сремска област дринске бановине и осечки срез савске бановине. У ранија времена, током прве половине 18. вијека и тај је срез у више махова, под именом Осечко поље, био у саставу пакрачке епархије и сачињавао је посебан протопопијат или екзархат. Од 1759. године он је стално у границама карловачке архидијецезе.
    Политички, цјелокупна област пакрачке епархије налази се у савској бановини и захвата готово сав њен сјеверни и источни дио. Сав тај крај између Саве и Драве називан је, у средњем вијеку и касније, по народном изговору Словинијом; Нијемци, који су Словене називали Виндима, дали су јој име Виндишленд а Мађари и други, у латински писаним документима и књигама, називали су је свагда Сцлавонија. Овај задњи облик имена превладао је и очувао се до данас у имену Славонија за њен источни крај – од рјечице Илове на западу до ушћа Драве у Дунав и Босне у Саву на истоку; или тачније од источних граница бивше бјеловарско-крижевачке жупаније до западних међа раније сремске жупаније. То је област данашње Славоније, која је све до половине 18. вијека управо до 1746. године до тзв. инкорпорације и обнављања старе пошежке и вировитичке жупаније – названа обично Доњом Славонијом, за разлику од Горње Славоније, данашње сјеверне Хрватске од рјечице Илове до Сутле. Главни политички и културни центри Горње Славоније били су тада, поред Сиска и Загреба – Крижевци, Копривница и Вараждин; а у Доњој Славонији поред Вировитице и Пожеге – Осијек, Брод и Пакрац. У другој половини 16. и током 17. вијека називана је Доња Славонија још и турском Славонијом, а горња аустријском или хрватском Славонијом.
    Турске провале у 15. и 16. вијеку учиниле су да многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и сјеверне Далмације стално се уклањали са свог огњишта и настањивали по области Горње Славоније. Тако се етничка граница Хрватске постепено дизала од Купе, гдје је првобитно била, све више на сјевер према Драви. Загреб је ускоро постао центар нове етничке Хрватске; док су Крижевци, Копривница и Вараждин, чију су област од 1540. године почели знатно насељавати и многобројни Срби, још дуго послије тога, готово читава два вијека, били носиоци старога Словинства. Јер када је 1542. године цијела Доња Славонија, са Пожегом, Пакрацом и Вировитицом, дефинитивно пала у турске руке, да под њиховом влашћу остане пуних 150 година, Аустрија је у Горњој Славонији помоћу српских ускока основала словинску крајину, као и хрватску крајину у приморским областима старе Хрватске, за одбрану Словиније и Хрватске а с њима и сусједних насљедних аустријских земаља, од Турака. Та крајина названа је касније у 17. вијеку Вараждинским генералатом; а у половини 18. вијека премјештен јој је центар из Вараждина у новоосновани град Бјеловар, који ускоро постаје средиште политичког, просвјетног и културног живота уопште, готово цијеле старе Горње Словиније, данашње сјеверне Хрватске.
    Када је карловачким миром 1699. године и Доња Славонија поново ушла у састав Аустро-угарске монархије, одмах су представници разних државних, а нарочито политичких власти, почели све чешће да идентификују стару Словинску крајину или Вараждински генералат са Хрватском, називајући Славонијом само новозадобијену Доњу Славонију. Тако је постепено током 18. вијека, коначно се утврдило име Хрватска и за цијелу област раније Горње Славоније; те пакрачка епархија данас обухвата, углавном, сву Славонију и Хрватску између Саве и Драве.
    Народ пак од памтивијека па до прве половине 19. вијека, када је почела снажнија акција систематског школског образовања и народних маса у националном хрватском духу, називао је свагда цијелу горњу Славонију, потоњу бјеловарско-крижевачку и вараждинску жупанију, Словинијом, а себе Словинцима; док су сусједни Штајерци и други околни народи, нарочито западном дијелу њеном – Загорју и Пригорју, дали име Безјачка а народу Безјаки или Безјаци слично Шијачкој и Шијацима око Пожеге у Доњој Славонији. Међутим, када су Срби населили центар Горње Славоније, добила је она још једно ново име – Вретанија, што је идентично са Бретанија или Британија како се у канцеларији пећких патријарха, према старој црквеној традицији, назвала територија нове српске православне црквене организације, Ускочке или Марчанске епархије, на крајњим сјеверозападним етничким границама српскога народа и православља. То име за ову област доста често су употребљавали наши црквени представници и по њима молдавски владари у својим списима од 1609. до 1704. године, а и српски сликари тога времена на иконостасима и антиминсима по тој области; док су у исто доба и још нешто касније, до половине 18. вијека, руски владари и црквени представници редовно и ову област, као и Доњу Славонију, називали „српском земљом.“
    Расциом или Србијом називан је у 16. и 17. вијеку знатан дио данашње Славоније и на разним европским географским картама тога доба, а нарочито крајеви око Брода, Пожеге и Валпова, у вези са многобројним насељеним Србима по њој и са задњим српским деспотима из породице Бериславића, који су имали знатне властеоске посједе по Славонији, са центром у Броду на Сави. А Турци су сав планински крај између Пожеге и Пакраца до Илове, тзв. Забрђе, назвали Малом Влашком или Малом Србијом, јер су тај најистакнутији дио своје крајине према аустријској граници населили самим православним Србима – око утврђених градова, који су бранили непријатељу приступ у Пожешко поље као средиште церничког или славонског санџака.
    Географски састав пакрачке епархије сачињавају простране алувијалне равнице око Саве и Драве, између којих се, средином територија, дижу брежуљци и горски ланци, који се пружају од Мацељ Горе, са Штајерске границе, у правцу запад-исток, готово непрекидно до Ђакова. Западни дио овог горског ланца обухвата брежуљкаста Било Гора, која се пружа од Калничке Горе, више Крижеваца и Копривнице, са највишим врхом Ријека (307 м), уздуж Подравине према Вировитици и Слатини; а јужно од ње потпуно осамљена лежи, према Посавини, Мославачка Гора (Горња хумка 489 м). Други, источни дио овог горског ланца пружа се средином данашње Славоније од Илове према Срему. То је Пожешко Горје, чији су саставни дијелови: Пакрачка Гора (Кик 717 м), Дујанова Коса (Црни Врх 865 м), Папук (953 м), Крндија (491 м), Диљ Гора (Млакино Брдо 471 м), Пожешка Гора (Максимов храст 616 м) и Псуњ (Брезово поље 984 м). Сва ова брда и брежуљци , углавном, обрасли су лијепим шумама; а културе и људска насеља, по правилу, не продиру на веће висине од 300 м, врло ријетко до 350 и 400 м.

    Српска насеља по Славонији

    Славонија као и Хрватска није трпјела у својим областима никакве друге вјере, сем римокатоличке; па је то и нарочитим законским чланцима утврђено у доба реформације, почетком 16. вијека. Стога је Славонија све до провале Турака потпуно римокатоличка била; иако су по гдје-гдје, а нарочито у пожешким горама, одржавали се потајно још понеки ројеви босанских Богумила.
    Прве колоније православних Срба у Горњој Славонији познате су нам већ из прве половине 15. вијека. То су били Срби (Расциани), које је довео као војничку посаду хрватско-славонски бан Урлих гроф Цељски, пошто се у прољеће 1434. године оженио са Катарином (Катакузином), ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца. Та посада је смјештена била у Цељскове градове: Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, велики и мали Калник код Крижеваца и у Копривницу; а остала је у тим градовима и послије убиства Урлихова (1456. године), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан загребачког поља био Србин из деспотовине – властелин Богавац Милаковић. У оба калника заповједао је Павле Микшић, са својим Србијанцима, докле год удовица Урлихова, Катарина Бранковићева, није те градове уступила другима. Број српских војника по тим славонским градовима морао је бити прилично велик, када су старјешине њихове имале значајан утицај и на околину. О томе нас увјерава и једно писмо угарског краља Владислава из 1447. године свима Србима (Расциани) по поменутим градовима: да не узнемиравају грађане и сељане разним теретима и кметским работама…
    Нема сумње да је већина тих српских војника која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овдје се поженила и засновала породице које су се ту и по околним селима стално настаниле. Зато се од тог доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као што су нпр. Бабини, Банковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Југовићи, Недељковићи, Милићевићи, Обрадовићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи и др.
    Када су у другој половини 15. вијека попадале једна за другом у турске руке све српске државе и државице на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Славонији, као и у Хрватској. Ови Срби брзо су измјенили своју православну или богумилску вјеру са римокатоличком вјером земље у коју су дошли; па су полагано етнички се изједначили са старосједиоцима тих земаља – са Славонцима и Хрватима – утичући све јаче не само на дијалект него и на обичаје њихове.
    Цељске Србе из Србије, који су се такође поримокатоличили, појачале су крајем 15 вијека (између 1467. и 1470.) нове српске насеобине из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине херцега Стјепана Вукчића Косаче. Он је добио у Горњој и Доњој Славонији знатна властеоска добра, а нарочито Велики и Мали Калник више Крижеваца. Касније, 1537. године, овај град је одузет од његовог потомка Николе Валшиног Херцеговића, кога и краљевске књиге називају Србином (Расцианус), јер је пристао уз Запољу, противника Фердинандова. Изгледа да је ово херцеговачко насеље које је такође махом римску вјеру примило, имало тада у томе крају и извјесну своју црквену организацију, пошто се 1514. године помиње Владислав, херцег од светог Саве као старјешина (праепоситус) цркве свете Богородице код данашњег села Глоговнице под Калником. Као сусједи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др., већ 1498. и 1509. године помињу Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашава да је Србин, са додатком трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. Врло је вјероватно да потомци Јована Сербљина и данас живе у породици хрватских сеоских племића Сербљиновића, који поред Љубића, Петровића, Салаића и др. станују, као римокатолици, у сусједном селу Св. Јелена Корушка код Крижеваца.
    У Доњој Славонији морало је у 15. и 16. вијеку до њеног коначног пада под Турке (1543), још и више бити појединих српских колонија, које су такође без православне црквене организације ускоро примиле римокатоличку вјеру и етнички се стопиле са старосједиоцима Словинцима. Таквих колонија несумњиво је било и на великим имањима српског деспота Вука Гргуревића, познатог јунака змај-огњеног Вука, када је он 1469. године добио од краља Матије Корвина град Белу Стену, јужно од Пакраца, и Тотушевину са преко 100 села – дакле, сву Посавину од Сиска до Старе Градишке.
    Исти краљ наиме, молио је у једном писму арагонског кардинала, да посредује код папе за дозволу да и он може као што чине Турци, из турских земаља силом изводити народ и насељавати га по опустјелим областима; а из једног другог његовог писма од 12. јануара 1483. године, сазнајемо да је само за посљедње четири године (1479-1483) успио да пресели у јужну Угарску и Славонију већ око 200,000 Срба из Турске. Када је пак почетком 16. вијека знаменита славонска властеоска породица Бериславића, женидбом Иваниша са Јеленом, удовицом посљедњег деспота из династије Бранковића (Јована † 1502) добила достојанство српских деспота (1504) врло је вјероватно да су и они на своја славонска имања, са центром у Броду на Сави, насељавали Србе који су пред инвазијом турском, нарочито послије пада Београда и Купинова у турске руке 1521. године, морали напуштати своја села и имања по сјеверној Србији и Срему. Све је то у још јачој мјери морало бити у доба и послије мохачке битке 1526. године када је деспот Стефан Бериславић од краља одређен био да штити Пожегу од турских пљачкашких чета.
    Тада је већ цио тај крај називан Расциом (Србијом). Тако се нпр. у једном писму из 1529. године каже: да је Марија, ћерка посљедњег деспота Јована Бранковића, удовица Фердинанда Франкопана, послије мужевљеве смрти отишла ин Расциа – својој мајци Јелени и браћи по матери српском (рашком) деспоту Стефану и Николи од Брода.
    И у славонској Подравини срећу се српске колоније у то доба. Прве вијести о Србима у томе крају имамо из 1494. и 1495. године, када су српски деспоти Ђорђе (потоњи владика Св. Максим) и Јован Бранковић освојили лијепи град Ораховицу од херцега Ловре илочкога. Нешто касније, у том крају јавља се још један потоњи светитељ српске цркве – Стеван Шкиљановић. Он је у то доба био кастелан Новиграда, намјесник и управник свих градова Владислава Мореа, најбогатијег властелина у Славонији, коме је Магдалена Ораховичка, удовица херцега Ловре илочкога, донијела у мираз Ораховицу и многа друга имања. Шкиљановићу је краљ Фердинанд 23. новембра 1527. године даровао властелинства Михољанец и Глоговницу, која су раније припадала Балши Херцеговићу, унуку херцега Стјепана. Сачувано је неколико писама Шкиљановићевих од 1530-1535 из града Ораховице у коме је 1530 и 1531 чувана и породица са свим драгоцјеностима Радослава Челника, у народној пјесми опјеваног сремског војводе Рајка, када се он морао пред Турцима у Славонију уклонити, да се касније настани у Ђуру код Павла Бакића. С њима, а наравно и раније и касније прешло је у тај крај Подравине врло много Срба из Срема; јер главни аустријски вођа Кацианер полазећи 1537. године из Горње Славоније против Турака код Осијека, пише у свом извјештају: како се његови официри надају да ће ондје добро проћи ein voll Land, die Rätzen njarden uns genug zuführen, auch noch zu uns fallen. А тако је по свој прилици остало и кроз цио 15. вијек, када је на једној карти Угарске коју је 1572. године у Амстердаму издао др. Волфганг Ланц, цио крај од Валпова и Ђакова на исток означен је као Расциа.
    Послије несретне битке код Горјана, недалеко од Ђакова, у којој је погинуо посљедњи српски деспот Павле Бакић 9. октобра 1537. године бранећи храбро Славонију, налазио се на најизложенијем мјесту према Турцима, у Валпову на Драви, као заповједник града поменути Стефан Шкиљановић. Његов посљедњи извјештај од 18. јуна 1540. године гласи: да су се Турци под заповједништвом првога пожешког санџак-бега Арслана упутили према Драви. Стефан се затим повукао у Шиклош у Барању гдје је ускоро умро. Тамо је послије 1543. године када су Турци и Шиклош освојили, нађено цјелокупно његово тијело у гробу и он је проглашен светитељем. Црква га слави 4. октобра. Он је дакле посљедњи бранилац славонске Подравине. Послије његове смрти она је убрзо дефинитивно пала под Турке (Валпово 1543, а Вировитица 1552), као што је и славонска посавина, убрзо послије погибије предзадњег српског деспота Стефана Бериславића (1535), коначно дошла под власт турску (Брод и Пожега 1536, Пакрац 1542, а Бела Стена 1543). Тако је цијела Доња Славонија још прије половине 16. вијека постала турским пашалуком, са сједиштем санџак-бега или паше у Пожеги.
    Горња Славонија је и раније у неколико махова паљена и пљачкана од Турака, а сада је отпочело систематско пустошење цијеле те области са три стране: из Босне и Хрватске, из Доње Славоније и из југозападне Угарске. Прва на ударцу била је стара крижевачка жупанија. И она већ 1543. године броји само 1501 дом способан за опорезовање према ранијих 12,000 таквих домова; а све три жупаније ове области (Загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имале су тада заједно тек 10,645 домова. Када је затим 1552. године пала Вировитица, па чак и Чазма, у турске руке, провале турских разбојника и војске учестале су још више, те је такав страх завладао међу словинским кметовима да су многи све напуштали и бјежали у сјеверозападну Угарску, Штајерску и Аустрију; а од оних што осташе многи су се добровољно предавали (отуд тзв. предавци) Турцима и плаћали двоструки данак (Аустрији и Турској), само да би поштеђени били од паљења и робљења. На тај начин већ за једну деценију пала је порезна снага цијеле Горње Славоније испод половине тако да су све три жупаније 1554. године имале свега тек 4,657 домова, од којих је крижевачкој жупанији припадало само 376 домова. Тако је страшна била катастрофа ове лијепе и доста плодне земље. На срећу, посљедња јача пустошења турска била су од 1591-1593. године када је Хасан паша босански попалио око 26 хрватско-славонских кастела и градова и одвео у ропство на Балкан око 35,000 душа. Од тада је турска сила тргла назад и могло се размишљати о регенерацији опустошених области.
    Проблем насељавања опустошених крајева Турци су рјешавали на тај начин што су се залијетали, често и врло дубоко, у сусједне земље, па одатле силом одводили на хиљаде становника и насељавали их по својим спахилуцима у унутрашњости свога царства; а када би успјели да освоје коју сусједну област и помакну границе своје државе напријед, онда су на опустошена огњишта избјеглих или у ропство одведених становника, доводили силом или уз обећање знатних повластица, своје старе поданике из унутрашњих области. При том су, рачунајући на антагонизам између православних и католика, ради ранијих покушаја насилног спровођења уније, нарочито настојали да њихове крајине према римокатоличким државама буду настањене православним Србима или муслиманима. Тако су учинили одмах по освајању Босне према Хрватској и Далмацији, а потом и у Доњој Славонији, по њеном западном планинском дијелу, нарочито више ријечице Илове према Горњој Славонији. У том планинском крају гдје су били најзначајнији погранични градови или кастели, ранији дворови славонске властеле као што су: Бела Стена, Пакрац, Чакловац, Сирач, Ступчаница, Добра Кућа и високо у планини на путу Пакрац – Пожега, тврди Каменград или Каменско (612 м), Турци су одмах по освајању тих градова, по околним селима населили готово искључиво саме православне Србе. Једини изузетак чинила су два села у близини Пакраца – Бадљевина, која је за вријеме Турака имала само 4 римокатоличке куће, и Дереза, која је раније опустјела и тек 1657. године поново насељена са 16 српских православних и 5 римокатоличких кућа, по свој прилици доведених из Босне. Цио тај западни дио Доње Славоније, од Пакраца до пожешког поља и од суботског града с југа до близу Воћина на сјевер, народ је називао Забрђем а Турци су га назвали Малом Влашком и подијелили на пет војводина.
    По градовима и замцима становали су само Турци, а тек изузетно пуштана је и по која српска породица у подграђе или варош под градом. Тако је нпр. у варошу сирачком, поред 40 турских кућа било и 10 српских домова пред ослобађање Славоније крајем 17. вијека. Сви Срби у Малој Влашкој и воћинској нахији као и један дио српских породица у Југовом (Борово-Слатина) и пожешком пољу, нису сматрани као кметови него као нарочита врста војника – као крајишници или мартолози. Њихова је дужност била да стражаре на Илови и по другим мјестима према вараждинском генералату, и да учествују не само у одбрани своје крајине, него и у свима походима турских чета и војске у сусједне непријатељске области; па су зато од свих кметских работа и давања ослобођени били. Шта више, и многе српске породице по ораховичкој нахији и Ђаковштини ослобођене су биле од кметских работа, јер су вршиле стражарске дужности по друмовима и шумама или пандурске службе по спахијским селима. Крајишници су имали и своју специјалну народну војничку организацију, на челу са војводама, агама, јусбашама и одабашама, бешлибашама, харамбашама и кнезовима. А изгледа да је бар за Малу Влашку постојао и један главни војвода над пет осталих војвода.
    На сличан начин као Турци, одмах је и Аустрија настојала да осигура своју крајину у Горњој Славонији. О томе се нарочито бринула штајерска властела, којој је послије пада Славоније у првом реду пријетила опасност. И већ послије тешког пораза Кацианерова, 1537. године код Горјана, почело се одмах радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким турским четама спрјечавати дубље продирање у ову област. Али главни војни заповједник Ханс Унгнад, коме је та организација 1540. године повјерена била, брзо се увјери да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове. Стога је он обавијестио сталеже штајерске да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима, па би требало да неко и њих брани; јер: они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове. Зато предлаже: да се мјесто њих набаве ваљане плаћеничке чете Нијемаца и особито Срба, који већ од прије десетак година у знатном броју ускачу из Турске у сењско приморје, Жумберак и Крањску те врло успјешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвоје овај приједлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по Горњој Славонији.
    Почетак је учињен са српским ускоцима из Крањске и Жумберка већ марта 1540, а затим маја 1542, када је у крајинску службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размјештени су по тадашњој словинској крајини између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и своје породице, те их смјестили по склонитим брдским и шумским мјестима у близини својих стражара; док су старјешине њихове населиле се за први мах по сусједним крајевима Штајерске. За овима одмах почеше долазити и ускоци из Доње Славоније и југозападне Угарске. Њих су у ово доба називали пребјезима, а касније Власима. Тако је већ 1543. године дошао овамо Марко Томашевић од Пожеге и Петар Беседић – Прибег, сваки са 9 оружаних момака; а из сусједне Угарске дошао је заставник Павле Бакић са својима. Нешто касније ускочише из турске Славоније и други међу којима најугледнији бијаху војвода Иван Маргетић (Расцианус) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по селима данашњих српских парохија Болфана и Великог Поганца, те је дао и име селу Иванцу; а Плавша се са своја 53 пјешака населио близу Копривнице гдје се и по њему прозвало једно село – Плавшинци, главно српско село у оном крају и сједиште парохије.
    Када је међутим, почетком друге половине 16. вијека, крижевачка жупанија готово сасвим опустјела од учесталих турских провала, при чему су несумњиво много пострадали и новонасељени Срби, јавила се потреба за још већим бројем плаћених крајишника. Стога је 1555. године примљено у службу 6 нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских становника поново умножио у овој области. Исте године дошла је овамо из Доње Славоније једна одлична породица од 40 душа, тројице војвода браће Алексе, Дојчина и Вукмира; а 1556. године примљен је на рачун њемачких плаћеника и војвода Ратко Прибег са 43 пјешака, који се настанише око града Тополовца недалеко од Крижеваца. 1562. године дошло је у подравину, ниже Копривнице, неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су послије годину дана пресељени у близину манастира Лепавине између Крижеваца и Копривнице. А 1563. године дошли су овамо, с нарочитим царским повластицама многи Срби тзв. Морлаци из сјеверне Далмације и настанили се око Глоговнице под Калником. Најзад 13. јануара 1568. године упућене су из Беча војне власти на славонску крајину, да све српске ускоке из Крањске, или бар оне који то буду хтјели, преселе у Подравину по обронцима Калничке и Билогоре, између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расине; али је то наређење само дјелимично могло да се изведе.
    На тај начин већ у другој половини 16. вијека настањено је по Горњој Славонији неколико хиљада Срба са врло видном улогом у тој крајини, када је надвојвода Карло сматрао за потребно да јуна 1576. године упозори земаљску штајерску управу: како већина војвода на словинској крајини није католичке него ускочке православне вјере (nit Christen, sondern Usskokhen).
    Међутим, још знатно већи прилив српских ускока и прибјега у ову област извршен је у задњој четврти 16. вијека, а нарочито од 1507 до 1600. године. Појачању тих миграција знатно је допринјела и бручка либела од 1578. године којом је одређено да се плаћеничка војска на словинској крајини знатно повећа. Те сеобе у ово доба биле су већином из турске Славоније; а од сеоба из других крајева знатнија је само она која се збила између 1583 – 1586. године. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је послије неуспјелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583), из средње Далмације ускочило у сењску околину а затим и даље преко 800 породица. Хасановић је са својима прешао на словинску крајину и настанио се прво око Иванић Клоштра, гдје се својим јунаштвом 1586. године одлично истакао у боју са Алибегом. Потом је примљен у крајишку службу и са својим људима и њиховим породицама, послије 1606, послат је на најизложенију крајину код града Ђурђевца у Подравини. Потомци им и данас живе у том крају, по селима парохије Мале Трешњевице, иако су само малена оаза од 750 душа међу римокатолицима.
    Јануара 1586. године Михајло барон Секељ и капетан Глобичер извели су прву знатнију сеобу из турске Славоније. Они су наиме са својим четама продрле у Малу Влашку, попалили неколико села око Сирча и довели као роба одличног српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и дјеце. Пејашиновић се затим споразумио са аустријском војном влашћу, повратио се у свој крај 1587. године и оданде извео још 13 задружних породица са једним свештеником и много блага. Све те породице смјештене су око Копривнице и Крижеваца.
    Сеобе које је извео из турске Славоније славонски пуковник барон Херберштајн са својим капетанима Лајбахером, Грасвајном и Гласпајхом од 1597 до 1600. године још су знатније; а изведене су по споразуму са народним старјешинама. Тако је на жељу харамбаше Милије крижевачки капетан Гргур Лајбахер око 10 јуна 1597. године упао у Малу Влашку, попалио Цепидлаке, Дрежник и Кусоње те извео Милију и других 117 душа са 1,000 комада марве већином из Кусоња и Ступчанице. Те су породице насељене по Црквеној, Св. Ивану Жабном, Глоговници, Тополовцу, Градецу, Дубрави и Св. Петру Чврстецу. Сем тих, у исто вријеме стигло је још 16 Срба у Копривницу и 8 у Крижевце. Септембра 1597. године послије дугих преговора са народним изасланицима, повео је сам Херберштајн чету од 500 људи, ударио на Подравску Слатину, спалио је и извео из ње и околних мјеста 1,100 Срба са 4,000 глава марве; па је све те исељенике смјестио у Ровиште и по околним селима. С прољећа 1598. године, прешло је у двије групе око 500 душа које су већином смјештене у Великом Поганцу и околини. Августа исте године смјештено је у околини Иванића 146 новонасељених Срба; у октобру је опет прешло 500 душа и насељено око Св. Крижа; а почетком новембра упале су чете из Иванића у Турску према Пакрацу и Пожеги па отуд извели око 350 Срба са њиховим старјешинама Драгул агом и Вучић агом. У септембру 1599. године доселио је Херберштајн неколико српских породица; а 2. октобра довеле су иванићке чете 120 породица са 995 душа и око 3,000 глава стоке. Југово поље поново је опустошено када је копривнички капетан Албан Грасвајн, са својом експедицијом и помоћним четама из Лудбрега и Крижеваца 27. јануара 1600, преко Вировитице и Брезовице, поново напао Слатину коју су Турци били обновили. Том приликом поред Слатине спаљени су: Вукичица, Михољац, Миљено, Бистрица, Мединци и Речица; а све Србе из тих мјеста заједно са њиховим угледним старјешином Раосавом Цветиновићем и много блага преселили су у словинску крајину и населили око Копривнице. Истим путем нешто касније прошао је према Ораховици иванићки капетан Глајспах са помоћним четама из Крижеваца и Петриње, те је из Југова поља и ораховичке нахије извео преко 100 српских породица са 828 душа, од којих је 309 било способно за оружје.
    Из тих времена постала су села Дереза и Дерешани код Иванића по селу Дереза код Сирача; Пргомељи код Бјеловара по Пргомељима у планини између Пакраца и Пожеге; а отуд су и Шушњари недалеко од Иванића по истоименом селу код Каменске; Дејановци, Цагинци и Ширинци код Иванића по бившем селу Дејановцима и данас још постојећим Цагама и Ширинцима код Окучана; Цјепидлаке код Болча, по Цјепидлакама код Катинаца више Дарувара; Стари Батињани, данашњи Војаковац, код Крижеваца по једном од истоимених села код Пакраца и Дарувара; Боровљани код Копривнице по Борови код Вировитице, итд.
    Тада су потпуно опустјела многа српска села у Малој Влашкој, као нпр. Подборје – данашњи Дарувар и њему околна села Дољани, Миљеновац, Сређани, Карановац, Врбовац, итд., која су била подалеко од утврђених градова Сирача и Ступчанице а на главном ударцу при пролазу из Горње у Доњу Славонију. И када су турци 1660. године поново почели насељавати та села, порасла је била по њима већ велика шума те ју је требало прво окрчити.
    Пресељавање Срба из Доње у Горњу Славонију углавном је завршено већ крајем 16. вијека, те се током 17. вијека помињу само још понека пљачкања српских села на турској граници и избављање тек по неколико породица у аустријску крајину. Тако су нпр. 1602. године крајишници од Иванића продрли према турској Посавини и Цернику, попалили нека мјеста и извели нешто душа; а 1603 једна друга чета продрла је до Ораховице и спалила је; 1622 опљачкане су Цјепидлаке и Бастаји а затим и села у околини Пакраца; 1630 пљачкани су крајеви према Сирчу а 1637 изведена је једна група Срба од 150 душа из Подравине – од Рајина поља и Борове.
    Пошто је крајина у Горњој Славонији већ доста густо насељена била, аустријски су цареви забранили да се без њихове нарочите дозволе не смију више Срби у ту крајину пресељавати; али како су погранични капетани према једном извјештају из 1666. године по обичају „из давних времена“ добијали од сваке новодосељене куће по једнога вола или какав други дар то су они врло радо помагали све оне из турске крајине који су изразили жељу да се преселе. Тако нпр. знамо да је 1651. године уз потпору пограничног заповједника прешло 11 српских породица; а барон Галер када је у августу 1659. године сазнао да двије куће желе преселити се послао им је у помоћ чету од 100 људи да их допрати и заштити од Турака. Од свих тих сеоба најзначајнија је била она коју је 1662. године крижевачки капетан из села Подгораја. Она је бројала 38 домова који су углавном насељени по селу Подгорци више Ровишта.
    Разумије се да Турци нису скрштених руку посматрали тако тешка пљачкања и пустошења својих области, већ су настојали да опустошена села поново населе новим становницима из разних својих крајева, а нарочито из сусједне Босне, и да се освете својој бившој раји која је под заповједништвом аустријских официра сва та пљачкања и пустошења изводила. Шта више, 1621. године тражили су будимски и пожешки паша од копривничког и крижевачког капетана да им се поврате сви Срби крајишници јер су они турски поданици, па су стога пограничне страже још боље уређене и утврђене биле. Ипак су Турци успјевали чешће да провале у српска насеља, нарочито око Ровишта и одведу са собом много стоке, пастира, жена и дјеце. То је било особито од 1618 до 1648. године за вријеме аустријског тридесетогодишњег вјерског рата с протестантима, када су и многи славонски крајишници ратовали по разним далеким ратиштима те Словинска крајина није могла довољно заштићена да буде. А како су и у једној и у другој крајини, поред нешто Нијемаца и Турака били готово искључиво сами Срби, у тим честим четовањима страдало је и изгинуло много нашег народа и на аустријској и на турској страни.
    Крај томе међусобном сатирању православних Срба у Славонији за рачун другога учињен је тек миром између Аустрије и Турске у Сремским Карловцима 1699. године када је цијела Славонија, дакле цијела територија данашње пакрачке епархије, дошла под аустријску власт. У великом аустријско-турском рату од 1683 до 1699. године који је претходио карловачком миру, Горња Славонија је била поштеђена директних ратних невоља; а Доња Славонија имала је готово за сво то вријеме да подноси многе грозоте рата и скоро сви дијелови њени, сем високих планинских крајева, били су по неколико година за то вријеме готово сасвим пусти. Знатан дио народа из западне Подравине, Мале Влашке и Посавине пребјегао је већ након турског пораза код Беча 1683. године у вараждински генералат; а нарочито у доба када су Аустријанци почели Вировитицу (1684) и Осијек (1685) освајати. Неки су остајали само по годину-двије у генералату, а многи и по неколико година; док је такође било доста и таквих који се више никад нису ни вратили на своја стара огњишта. Са Турцима се у Босну повукло врло мало Срба а из Босне притицало је послије коначног ослобођења Славоније 1691. године врло много нових досељеника који су не само попунили и појачали ранија села него су и сасвим изнова населили многа стара опустошена и основали сасвим нова села, крчећи шуме за куће, поља, ливаде и винограде. Тако су нпр. Босанци већ 1692. године обновили стара опустошена села: Белановац, Суботски Град, Јагму, Жуберковац и Шаговину; 1693. Белу Стену, Лештане и Бобаре; 1699. Ловску и др.; 1695. из основа су подигли Шибовац а 1700. Уљаник; 1692. основали су Кукуњевац Срби из Хрватске, а 1700. искрчили су шуму и основали село Брестовац код Дарувара Срби из Босне, славонске Посавине и из Хрватске. Таквих примјера могло би се навести читав низ и за остале крајеве.
    О насељавању Срба из Србије директно у Славонију имамо само једну вијест која нам каже: да је ускоро послије освајања Ужица, почетком октобра 1688. године изведено око 6,000 душа из ужичке околине и са обала Мораве, те насељено по опустошеним крајевима Славоније. На основу тога и једног извјештаја из 1690. године да је у то доба генерал Капрара населио Србе у Мославини, врло је вјероватно да су ти ужичко-моравски Срби основ данашњим српским парохијама по Мославачкој гори. А да је за вријеме тога рата могло бити појединачних насеља у Славонији и из источних крајева Србије и западних дијелова Бугарске даје нам основа претпоставци и околност што се нпр. при попису становништва у Пожеги 1702. године међу осталима помињу: Пиротић и удовица Гињица Шиправчанин; а у оближњем селу Подгорју властелинства Кутјева налазио се у исто вријеме и Мато Бугаровић. Сем тога у пакрачкој епархији има и данас неколико породица које славе као крсно име св. Ђорђа Кратовца (26. маја на дан преноса његових моштију); а он је погинуо и проглашен за светитеља у Софији, гдје су га тамошњи златари први почели да славе као свога патрона.
    Када је 1702. године основан славонски генералат, почело је стално досељавање Срба и у славонску Посавину, како из вараждинског генералата тако и из Баније, Лике и Крбаве. Исти елементи уз сталан прилив Босанаца, населили су и пусте земље на обронцима Мославачке горе и Билогоре, као и сва села између њих од Бјеловара до Илове која је сада постала граница између вараждинског генералата и славонског провинцијала; а касније се та ријечица почела сматрати као међа између Хрватске, некадашње Горње Славоније и Славоније, раније Доње Славоније. Илова је уједно била и граница између раније пожешке, касније пакрачке или славонске епархије и раније Марчанске, касније северинске или хрватске епархије све до 1771. године када су се обе те епископије ујединиле у данашњу пакрачку епархију.

    Извор:“СПОМЕНИЦА О СРПСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ВЛАДИЧАНСТВУ ПАКРАЧКОМ“ Др Радослав Грујић (Ново издање исте књиге из 1930. год.) Музеј Српске православне цркве Београд, 1996. године

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Мало Срба зна за земљицу ВРЕТАНИЈУ, прву војну Крајину која је настала у срцу данашње Хрватске, у четвороуглу Вараждин – Загреб – Вировитица – Иванић Град. Тамо још живи нешто мало Срба по селима око манастира Марче (данас Лепавине), који су дошли махом из Србије, Херцеговине, па чак и из Македоније. Говоре штокавицом, по славонски, док Хрвати говоре кајкавски, „загорски“, „подравски“.
    „…Пределе Горњокарловачке епархије, Срби су насељавали током 15 – 18 века, а епископат им је био у манастиру Рману (Хрмањ) на ушћу Унца у Уну… У 17. веку, његовим почетком, основано је Ускочко или Марчанско владичанство. У великом Бечком рату (1683 -1699), Банија, Лика и Крбава ушле су у састав аустријске државе. Тада је за ове крајеве основана Карловачко – зринопољска епископија (1695)…“, стр. 202. „Горњокарловачка епархија је поред својих манастира имала стоосамдесет и девет храмова и пет парохија. Према пописима распростирала се над 384.494 православних Срба“, стр. 203. (Момир Јовић: Историја Срба – моја примедба)
    Но, откуда Срби тамо? Угарски краљ Матија позвао је у своје војне редове српске војнике, након пада српске деспотовине у турске руке 20. јуна 1459. године, кад је последњи српски краљ из Босне, Стефан Томашевић, предао утврђење Смедерево, чиме је нестала српска средњевековна држава. Почеле су нове сеобе народа из Србије ка западу (које су трајале током векова). Краљ Матија је 1475. године у своју личну гарду одмах ставио 5000 Срба – хусара (лаких коњаника), а у исто време Срби су већ одавно били на тлу Славоније, Пригорја, Посавине, Подравине и Билогоре. Прва година која се помиње у историјским изворима је 1424, када Катарина Бранковић („кћер деспота Ђурђа, удата за грофа Урлиха Цељског“,стр. 147. – Момир Јовић: Историја Срба – моја примедба).
    Своју нову територију Срби су назвали ВРЕТАНИЈА. У исто време, то су била врата Европе за заштиту од Турака. Ти Срби су себе називали Сербљима, Расцијанима и Власима (јер су били сточари, а тако су их и Турци називали). Између 1467 – 1470. тамо стижу нове српске породице из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине, Стјепана Вукчића – Косаче.
    Највећу сеобу из Славоније (која је махом била српска и звали су је „Мала Влашка“, „Мала Расција“, „Рашка“), извео је војни аустријски заповедник барон Херберштајн са својим капетанима Лајсбахером, Грасвајном и Глајспахом од 1597 – 1600. године. Оне су изведене споразумно с војним старешинама Срба, које су хтеле да се боре за Хришћанство, макар то била и Аустрија. Огроман број Срба стигао је у крајеве Горње Славоније (од реке Илове до Сутле у то време) с митрополитом босанско – личким Гаврилом Предојевићем.
    Знатна сеоба за то време десила се 1688 -89. године, након освајања Ужица од стране Турака, (када је Аустрија била ушла у Србију на неко време, па опет изгубила). Одатле је изведено 6000 душа из ужичке околине и досељено у Славонију, која је опустошена Турцима. Потом је тамо дошло и 1500 Срба из Сарајева и Тузле, који нису хтели да се потурче.

    Извод из моје књиге „Куда су Ананићи ходали“

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СИМБИОЗА ЖУМБЕРАЧКИХ УСКОКА И ЖУМБЕРКА

    Мислим да до сада изнето с једне стране омогућава, а с друге захтева да се нешто више каже о положају и специфичном односу Жумберка и жумберачкх ускока. Имам осећај да се без такве анализе не само не би потпуно разумело до сада речено већ и да би било тешко пратити оно о чему ће да буде речи у наставку, све до данашњих дана. Да ли сам ја у могућности да коректно и прихватљиво анализирам сложено стање и укажем на битна питања или да дам само повод за размишљање, скоро је свеједно. Свако ће то да доживи и разуме на свој начин.
    Пошао бих од става да је у специфичним историјским условима, вољом политике и интереса, забачени, безвредни и скоро ненасељени Жумберак препуштен посебној, различитој, непожељној и од почетка »презреној« верској и етничкој скупини названој ускоци. Од досељавања, пре скоро пет стотина година, Жумберак и његови ускоци су једно. Створена је посебна симбиоза од историјског значаја. Ускоци су Жумберку давали живот и удахнули му душу, исписивали своју и његову историју, да би га средином друге половине деветанестог века, после укидања Војне крајине, почели напуштати. Процес исељавања је при крају.
    Жумберак је, пре свега својим специфичним положајем, повратно утицао на судбину жумберачких ускока. Он је и данас ту, онакав каквим су га направили ускоци. Ускока је остало још мало, само »остаци њихових остатака«. Сутра их неће уопште бити. Живота је у Жумберку још мало, али је »ускочке душе« још увек несразмено много више. Тако ће да остане још неко време! А онда ће у Жумберак да дођу неки други људи. Који и какви? Не би било примерено да ту тему отварам на овом месту.
    Историјска димензија и значај те симбиозе садржана је у чињеници да су се, досељавањем жумберачких ускока, хришћани, припадници двеју, вештачки и вољом других подељених цркава, западне Римокатоличке и источне Српске православе цркве, те потомци припадника трију словенских, тачније јужнословенских народа, Словенаца (тада у том делу званих Крањци), Хрвата и Срба, сусрели по први пут, управо у Жумберку, након неколико векова од досељавања на Балкан. Тај сусрет и контакт је био и данас је најтешњи на два подручја: на југозападу Жумберка, на подручју хрватских села Радина вас и Дојутровица, жумберачких села Страхинићи, Данчуловићи, Кашт и Брашљевица, и словеначких села Крашњи врх и Радовица те на северо- истоку, орјентирно на подручју жумберачког села Стојдрага и суседних хрватских и словеначких села.
    Осим конфесијом и етничким пореклом, жумберачки ускоци, Хрвати и Крањци били су подељени и друштвеним положајем и статусом. Крањци и Хрвати су били кметови у класичном феудалном систему, жумберачки ускоци су били слободни војници-крајишници под војном влашћу Хабсбуршке Монархије.
    То су цивилизацијске чињенице од прворазредног значаја, које се не би смеле ниподаштавати. Историја жумберачких ускока је уствари историја тих подела и из њих произашлих супротности и начина њиховог разрешавања. Не бих могао да прихватим да тога нису свесни сви који су се озбиљно бавили жумберачким ускоцима. Нажалост, нисам ни чуо ни прочитао да је неко дошао до тог закључка и да га је јасно саопштио или написао.
    Најсличније мом размишљању нашао сам у зборнику »Жумберак – баштина и изазови будућности« (стр. 59). »Наведеним сељењима укупни састав Жумберка осјетно је промјењен. Створене су двије скупине различитих господарствених и друштвених положаја, културних традиција и вјерске припадности. Уз домаће ратарско становништво са строгим феудалним обавезама и римокатоличком вјером појавили су се сада покретни сточари другачијих обичаја, црквенообредне припадности и дијалекталних особитости, које прије свега занима војна служба примљена изравно од владара. Ове супротности трају дуго у вријеме Војне крајине јер их је омогућавао, уз остало, њезин устрој и положај унутар државе«.
    Дакле, нија баш тако како сам ја формулисао, али се види на шта се мислило. Споменуте су верске, статусне, језичке и друге разлике, али недостаје оно о етничкој различитости. Зборник је писан у Југославији, у »време братства и јединства народа и народности« па се о националним различитостима у таквим публикацијама није писало, заправо писало се у складу с тадашњом политиком, као на пример у књижици »По Жумберку и Горјанцима« где пише да »становницима Долењске, Беле крајине, Жумберка и Покупља – Словенцима, Хрватима и Србима, никада нису сметале границе, ни Купа, ни високо побрђе Горјанаца и Жумберачке горе«. Као што се види, једно и друго писање се употпуњавају, али се њихов смисао и значај, дакле различитости и супротности, губе у мору вребализма о слози и »братству и јединству«, као да је тако било одувек па и за време Хабсбуршке Монархије. А тако је требало да буде само једном, »у једној земљи у коју су многи веровали и у којој су веровали и у оно у шта стварно нису веровали«.
    Међутим, много значајније је да је пре скоро 130 година о односима, слози и неслози Хрвата, Словенаца и Срба на овим просторима, о долазећем југословенству, писао и певао већ споменути Јован Храниловић у својим »Жумберачким (ускочким) елегијама«.
    Дакле, треба бити јасан. Жумберачки ускоци нису били добродошли у Жумберак, пре свега у верском погледу као православци, у статусном погледу као слободни сељаци и војници-крајишници па тек онда као Срби у етничком погледу. Они су на новим стаништима били, остали и данас су на известан начин »страно тело«. Њхова историја је и историја промена и мењања под утицајем бурних историјских збивања и објективних околности, што је природно и неизбежно па због тога и нормално.
    Међутим, ја се не бавим толико објективним околностима, оним што је морало да буде. Заправо, то што је историјски условљено и што је »објективно морало да буде« је оквир за разматрање других, субјектиних аспекта – утицаја и притисака којима су жумберачких ускоци били изложени, с циљем да се негирају у верском и етничком погледу, да се »измени« њихово цивилизацијско порекло и биће. Како су се одражавале и разрешавале те три основне разлике и супротности, историјско је и цивилизацијско питање? Све је урађено и све се већ догодило. Ништа не можемо да променимо, али можемо и морамо да трагамо за истином. Да ли и како трагамо за истином, питање је око кога се »ломе копља«?
    Ако у фокус разматрања поставимо жумберачке ускоке и као православце, и као етничке Србе, и статусно као слободне сељаке-војнике, као субјекте, али и као објекте у »игри на вишем нивоу«, онда се поставља основно питање и проблем да ли су они у таквој ситуацији могли да осећају припадност Крањској и блискост с Крањцима или припадност Хрватској и блискост с Хрватима? Очигледно је да нису. А да ли је осећања блискости било и да ли је могла да буде јаче изражена? Одговори су потврдни. Мислим да логично следи и да су жумберачки ускоци, с обзиром на њихов тежак положај досељеника, били спремији на суживот и смањивање разлика и супротности него што су били прихваћани и него што су за то имали прилике!
    У вези с тим, треба нешто рећи о територијалној специфичности Жумберка. Наиме, Жумберак је припадао унутрашњој аустријској покрајини Крањској, а Хрватска угарском делу монархије. Између та два дела постојале су сталне трзавице и сукоби не само за време Војне крајине, до 1881, него и до пропасти Аустро-Угарске Монархије. Управо доласком жумберачких ускока питање територијалне припадности Жумберка је постало још сложеније и попримило нове конотације. Није могло да буде по оној народној и уобичајеној: »чије овце, тога и ливада«, јер »овце«, у овом случају, нису биле део ни крањског ни хрватског »стада« па им ни Крањска ни Хрватска нису биле блиске, јер нису биле нити су данас матичне државе српског народа. Њима је у почетку сасвим сигурно било свеједно коме Жумберак припада територијално, односно формалноправно, кад су и Жумберком и ускоцима ионако централизовано управљале царске војне власти.
    Сад би се опет требало вратити оним основним разликама и супротностима. Што се тиче националности, жумберачки ускоци су били аутохтони етнички Срби, у најмању рука толико национално свесни колико су тада били свесни и Хрвати, а барем мало више него што су тадашњи Крањци били Словенци. Иако се у то време питање националне припадности није постављало ни испољавало у данашњем смислу, било би погрешно прихватити тврдње да оно није било присутно и значајно. Да ли је и колико код жумберачких ускока била развијена свест о етничкој припадности и идентитету сведочи њихова свест о постојању и пропасти српске државе, свест о свом језику, начину одевања, навикама и обичајима, песмама, легендама, па и њихов физички изглед. Они су их »непогрешиво одавали« и делили од других, који су ионако сматрали да су нешто друго, боље и више вредно од жумберачких ускока.
    Међутим, однос с Крањцима и Хрватима у етничком смислу није био исти. Држава под називом Словенија тада није постојала, а већину у тадашњој и каснијој Крањској чинили су Немци. За тадашње становнике Крањске и сам Валвасор каже да су Крањци, а не Словенци, и да говоре крањски, а да се словеначки говори у Корушкој и Штајерској. Наиме, Крањска, Корушка и Штајерска су биле само »германизоване аустријске унутрашње покрајине«. А развијање националне свести од стране онога ко те поседује, тобом управља, коме си потчињен у сваком погледу, одувек је била па и данас је његова последња брига. Стога је веома верованто да су тадашњи Крањци мало знали о Србима, а ови још мање о Крањцима. Али да би ствар била још сложенија, жумберачки ускоци су у том периоду много више били у контакту с Крањцима, а и Крањци су били више »погођени и оштећени« њиховим доласком него Хрвати, с обзиром да су они морали да их приме на своју територију, а сносили су и трошкове издржавања крајишке војске.
    Основе односа с етничким Хрватима биле су у многоме другачије. Хрвати су имали своју средњовековну државу па им је и национална свест била развијенија и присутнија у свакодневном животу. Срби и Хрвати су од досељавања на Балкан били у контакту, мешали су се, сарађивали у мери да је сарадња, по мом дубоком уверењу и познавању историје, била знатно израженија него супротности и сукоби. Почев од језика, разлике међу њима биле су знатно мање и у сваком другом погледу.
    Посебно је значајно да су Срби уопште, а жумберачки ускоци посебно, били и пре досељавања у Жумберак у тесној вези с Хрватима, а понегде и помешани с њима. Већи део ускока је и дошао у Жумберак с цетинског подручја. Мислим да је најближе истини да су њихове везе и односи били толико јаки колико су им проблеми били заједнички и тешки. Уосталом, жумберачки ускоци су се делом и досељавали паралелно или заједно с Хрватиме из Босне и Хрватске, на иницијативу и уз помоћ и хрватских генерала и великаша, од којих је већина имала позитиван став, а неки и пријатељски однос према њима, као Иван Ленковић. А да су односи Срба и Хрвата у то време били блиски сведочи и чињница да су се познати хрватски војсковође и генерали Никола Јуришић и Петар Кеглевић потписивали и ћирилицом.
    Што се тиче верских разлика, жумберачки ускоци су, без иједног познатог изузетка, били припадници хришћанске православне вероисповести и Српске православне цркве. Они су најмање два века живели у јединству српске државе и Српске православне цркве. Православна црква као целина кроз Средњи век се све више децентрализовала, што је утицало и на њезину унутрашњу организацију и односе. Црква је имала власт, а после пропасти српске државе она је била и једина организација и власт, али је однос потчињености био мање изражен. Црквени великодостојници су морали да уживају поверење верника јер су их они и бирали. Како су по методу саборности бирани, тако су могли на сабору да буду и разрешни.
    Крањци и Хрвати су подједнако били под капом римског папе и његових бискупа, од којих су неки, по оном познатом слуганском и подрепашком систему, били »већи католици и од самог папе«. Уосталом, љубљански бискуп Тома Хрен, и загребачки бискупи сви редом, понашали су се као да су им православни ускоци највећи и непрестани непријатељ, чије вероисповедање треба променити и поништити. А о каквом се апсурду ради показује и чињеница да су двојица загребачких бискупа (Петар Домитровић и Петар Петретић) ни мање ни више него потомци Срба и православаца из Жумберка.
    Колико су тадашњи жумберачки ускоци били свесни свог етничког и верског порекла писао је Радослав Грујић, цитирајући хрватске историчаре Крчелића и Курипешића. Крчелић каже »да су 1530. многи српски ускоци дошли из Поуња«, а Курипешић »да је исте године у западној Босни нашао много Срба који се досељавају из Смедерева и Београда. Ти Срби, као и они у западној Босни, свјесни су свог порјекла и српског националног имена свога, јер то име на прво мјесто постављају, а онда додају како их други народи и разним другим именима називају. Шта више, нашао је код њих добро развијену и верску хришћанску свјест, јер су га ти Срби лијепо савјетовали, да буде постојан у вјери хришћанској, као и они што су постојани, поред свих невоља што их од Турака подносе, и зато морају да напуштају огњишта своја и склањају се у крајеве где мисле да ће им лакше бити«. Треба ли овоме какав коментар?
    Већ истакнути ближи општи односи и боље међусобно познавање између Срба и Хрвата и у етничком и верском погледу, него Срба и Крањаца, требало је да буде добра основа за ублажавање класичног јаза између њих, као римокатолика и православаца. Усуђујем се да кажем и да није било већ споменуте поделе у оквиру хришанства, ко зна шта би и како би било, односно како би изгледали и развијали се српско-хрватски односи у целини?
    Свакако не горе него што је било у наредном, скоро хиљадугодишњем периоду! Међутим, верске разлике у свакодневном животу мање су зависиле од схватања хришћанства и подела у оквиру хришћанства, а више од политичких интереса и тумачења верских подела у Бечу и Риму, посебно од стране регионалних цивилних феудалних и верских власти. Због тога је верски однос био од почетка заоштрен и једностран. Агресивни римокатолицизам је настојао свим средствима да »превери« и потчини православне ускоке, а они су се супротстављали агресији, колико су и док су могли.
    Што се тиче социјалног положаја и статуса, већ је речено да су Крањци и Хрвати живели у класичном и бруталном феудалном систему најстроже потчињености феудалцу, која се очитовала на сваком кораку. Властелин, поседник земљишта, поседовао је и кметове. За разлику од Крањаца и Хрвата, пропашћу српске државе је код Срба почео да се распада и класичан феудални однос. Изгубивши своју државу, а не желећи да служе турској власти, српски народ је остајао препуштен сам себи па се организовао и сналазио како је знао и умео. Срби више нису желели да им се неко наметне као власт у својству класичног властелина. Разлике међу људима су постајале мање, а међусобна зависност и везе тешње. Народ је предводио, а у том смислу и владао и управљао њиме, онај кога је народ изабрао – народне војводе, кнезови, харамбаше, попови. Њихова је одговорност била већа, а власт мања. И да су хтели, они нису могли да се издвоје од народа и наметну однос апсолутне владавине и беспоговорне потчињености.
    То су добро знали и морали су да уважавају и они који су се залагали за насељавање ускока уопште, жумберачких посебно, као и они који су им додељивали права и привилегије слободних војника и граничара. Нису Хабсбурговци из »задовољства нарушавали« феудални систем, на којем је била заснована и ширила се њихова царевина и на основу којег су и они владали око 600 година, него што су знали »с ким имају посла« и да наметање феудалног односа некоме ко се тог односа, стицајем трагичних околности, ослободио, није могуће. Дакле, битно различит социјални статус и положај релативно малобројне групе досељеника, до тада незабележен на подручју Хабсбуршке Монархије, долазио је на малом простору Жумберка до потпуног изражаја и додатно »одвајао« жумберачке ускоке и од Крањаца и Хрвата и везивао их за власт у Бечу.
    Територијална специфичност Жумберка додатно је многоструко отежавала положај жумберачких ускока између Крањаца и Хрвата. Ускоци су живели у Крањској, али су били војно организовани и ангажовани на територији Хрватске, боље речено Војне крајине и у саставу крајишке војске, у којој је било и Хрвата, тако да су и по том основу везе с Хрватима биле интензивније него с Крањцима и могле су да допринесу зближавању и брисању других разлика.
    Све већа православна и српска већина у крајишкој војсци утицала је да се Жумберчани осећају мање осамљеним, да јача њихова етничка и верска свест, као и да им је мање потребан контакт и однос и с Хрватима и Крањцима. Притом би требало имати у виду и да су само мушкарци били војници и имали контакте изван Жумберка. Жене, традиционални носиоци и стубови породице, нису имале никаквих контаката изван своје породице и села, чувале су етнички и верски идентитет свим својим бићем, а да тога нису биле ни свесне.
    Развој Војне крајине – њезино издвајање из система цивилне власти Крањске и Хрватске и потчињавање војним властима у Грацу и Бечу – додатно је јачао друштвени статус жумберачких ускока, слободних сељака и војника-крајишника, а повећавала се супротност и према Крањцима, посебно према Хрватима. Стога и није чудно што су Жумберчани, слободни сељаци и војници-крајишници, учествовали у гушењу Гупчеве буне сељака кметова, јер другачије није ни могло да буде.
    Сад би требало да изнесем суштину, основну тезу овог разматрања. Веће суштинске разлике и супротности између жумберачких ускока и Крањаца, него између ускока и Хрвата, условљавале су да Крањци нису могли да претендују да колективно негирају национални и верски дентитет и различитост жумберачких ускока, у смислу да би их колективно и асимилирали. Они су, као што ће се видети, могли само да покушају да »нарушавају« њихов верски идентитет тако што би их поунијатили и да негирају етнички идентитет називајући их »Власим«. Међутим, тиме су постизали само супротне ефекте и још више наглашавали и повећавали већ постојеће различитости и супротности, и то у сваком погледу.
    Мање разлике, тешње везе и односи те мање почетне супротности условљавали су да су Хрвати имали добру основу да (покушају) да колективно асимилирају жумберачке ускоке. Предуслов је био да их претходно негирају и верски и етнички. Приче о »Власима« нису биле озбиљне, јер оне у пракси нису негирале сличности, као полазну основу за асимилацију. Главни предмет напада у прво време морале су да буду верске разлике. Ако би се жумберачки ускоци одвојили од православља и превели у табор римокатоличанства, њихово однарођивање и похрваћивање могло би да буде »ствар технике и времена«.
    Да ли сам био у стању да коректно анализирам ситауцију или сам само дао повод за размишљање? Нека свако себи одговори на то питање и нека, у складу с одговором, прати даљњу судбину жумберачких ускока, у контексту верских, етничких и статусних супротности у односима с Крањцима и Хрватима и у вези са специфичним територијалним положајем Жумберка.

    Извор: Драган Вукшић – Жумберачки ускоци (унијаћење и однарођавање), Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Попис Срба Жумберчана до 1551. године

    Овај део пописа Срба Жумберчана насловљен је: »Срби у околини Жумберка. Српска села и засеоци у Жумберку и околини. Попис Срба Жумберчана према местима у којима су становали. Попис Срба Жумберчана без ознаке места«. Због значаја овог документа и података које садржи, доносим га онако како га је објавио др Алекса Ивић, уз неке опаске ради појашњења и прецизности наведене у загради.
    »Приликом сеобе Срба у Жумберак 1530. и 1538. године заузели су досељеници стално боравиште у овим варошицама, селима и засеоцима: Каље, Оштрц, Драге, Радатовићи, Кашт, Сошице, Пећно, Мрзло поље, Грабар, Стојдрага, Руде, Грабарак, Крашњи врх, Костањевац, Купчина, Присека, Будињак, Калово (Каље), Прибићани (Прибић), Драгошевци, Поклек, Подбрежје, Виница, Костел, Семић, Мехово, Метлика, Чрномељ, Плетерје, Шентернеј, Кочевје, Виводина, Крављак, Церовица, Цветашин, Дворишће, Вртачки, Грич, Брашљевица, Мариндол, Бојанци, Велико и Мало лешће, Тупчина, Глушиња вас, Осредак, Драгоч врх, Јавор, Погана јама, Свети Јурај, Хрестово (Рештово), Присеље, Ступе, Врховац, Ковачев врх, Југорје, Дол, Тисовац, Липовац, Дитмардол, Вражлена вас, Горњи Височ, Мишљендол, Гољак, Магњешевац, Воданев, Шичевац, Томашево село, Горенски врх, Водиц, Врани поток, Малинац, Тихочај, Вресовић, Шкрил, Дане, Оштритаг, Сопоте, Осојно, Језернице и Шнота.
    Према једном акту из 1535. становали су Вук Даја у Сошицама, Ресан Шишмановић у Габерју (Грабару), Вијачко Јурашевић (Ђурашевић) у Кунеч врху, Вучета Димитровић и Радич Смичиклас у Сопоту. Ови су Срби досељени 1530. из предела Срба, Унца и Гламоча, а с њима су се ускоро помешали Срби који дођоше с подручја реке Цетине.
    По списку жумберачких Срба војника од 1. марта 1551. становали су у СТОЈДРАГИ: Тома Северовић, Вукдраг Вукчевић, Прерад Микулић, Јурашин Ивковић и Радич Вукчевић. У ОСОЈНОМ: Вуксан Ракутовић, Вукша Маринковић, Драгослав Радмановић, Владислав Вукдраговић, иљен Беловрун, Новак Клисурић, Радоња Павловић и Иваниш Скоројевић. У ЈЕЗЕРНИЦАМА: Милош Микулић, Жарко Микулић, Јурај Павловић и Ратко Павловић. У СВЕРЖУ: Милош Вучић, Вујица Мрчић, Радин Каталенић и Јанко Каталенић. У СОПОТАМА: Полој Поповић, Рајак Поповић, Вук Смичиклас и Вуксан Негановић. У СОШИЦАМА: Андрија Богданић, Раде Радивојевић, Вук Врс, Вукашин Бојић, Мирчета Радмановић и Петар Радмановић. У ТУПЧИНОЈ ВАСИ: Петар Чолнић, Иван Грубачић, Јурај Мачов, Радивој Гарапић, Стипко Хераковић и Драгиша Обрадовић. У ЖЕЛЕЗНОМ Јурај Вуковић. У БУДИЊАКУ: Новак Радоњић, Радивој Микулић и Вукдраг Струјић. У КУПЧИНИ: Јурај Стојанић, Стипан Чикулинић, Вуја Прелучанин, Радивој Прелучанин, Драгоје Орао, Микула Солдатић, Твртко Радојевић и Веља Радојевић. У ГОЛЕМОЈ ВАСИ Јаков Цолнарић. У ЈАВОРКУ Миховил Радованић. У ОШТРИТАГУ: Милак Чичић и Патар Милаковић. У ДАНУ: Петар Микулић, Митар Микулић, Гојко Стипановић, Вујица Храплиновић, Радоња Храплиновић, Вукдраг Вујичић и Михаило Вукчевић. У ПРИСЕКИ: Вуксан Вукосалић, Твртко Вукосалић, Ђуро Маринковић, Милош Маринковић и Селак Јелић. У ШКРИЛУ: Драгаш Радоњић, Вукдраг Дуничварић, Вукашин Главниковић, Митар Грубачевић, Вуча Вукмировић, Марко Радовановић, Радич Радојевић, Вранеш Селаковић и Вујин Вукмировић. У ЦЕРОВИЦИ Рајич Драгуловић. У ЈЕЛШУ: Радинко Храниловић, Боганац Селаковић и Павле Селаковић. У ВИТЕТИНЦУ Радинко Вукосалић. У ВРАНОМ ПОТОКУ: Добросав Ширић, Вукодраг Оливеровић, Радин Вукашиновић, Иван Радичевић, Рајак Вуксановић, Петар Грубачевић, Цветко Драгићевић и Павко Беседић. У ГЛУШИЊОЈ ВАСИ: Скоросав Обреновић, Добрица Микулић и Вујица Хераковић. У ТОМАШ ВРХУ Вујица Миљковић. У ПЕЧУВУ: Радин Главник, Вранеш Радоњић, Драгаш Радивојевић и Радул Станичић. У ШНОТИ: Вујица Вукдраговић, Дука Ђурмановић, Грубиша Радмановић, Ратко Вукчевић, Павле Вукдраговић, Вукац Вратичић, Вукмир Вукашиновић, Херак Радановић, Радич Вукдраговић и Јурај Вукдраговић. У ТИХОЧАЈУ: Вранеш Радовановић, Павко Војвода, Цвитко Лалатовић, Радич, Радосалић, Радован Иванишевић, Скоросав Вукдраговић и Драгула Павковић. У ВРЕСОВИЋУ: Вукац Вишесалић, Јурај Вукичевић и Добросав Микулић. У ЦЕРОВИЦИ: Добривој Брајановић, Јурај Брајановић, Митар Ивковић, Радул Непоскок, Митар Влатковић и Вид Вукшић. У ГРАБАРУ: Вранеш Радосалић и Петар Голоб. У МРЗЛОМ ПОЉУ: Вук Влатковић и Вукосав Косојевић.
    У ВОДИЦУ: Микула Пајић, Вукосав Бабић, Вукосав Хераковић и Драгић Бабић. У ВИВОДИНИ Страхиња Вукшић. У МОШАНЦУ: Вукмир Вукчевић, Тома Вукчевић, Иван Вукчевић, Радич Радојевић и Драгиша Могојевић. У МАЛИНЦУ: Вукдраг Микулић, Цветиша Вринчић, Радивој Вринчић, Војин Радмановић и Вујица Цветковић. У ГОРЕЊСКОМ ВРХУ: Михаило Радиновић, Грубач Радоњић и Блажо Радиновић. У ТОМАШЕВОМ СЕЛУ: Богоје Стипковић, Микула Рушновић и Никашин Рушновић. У ПЕТРИЧКОЈ ВАСИ Јаков Шимуновић. У МИШЉЕНДОЛУ: Радоје Кекић и Радоња Кекић. У РЕЗВОРУ: Драгић Драгичевић и Томаш Радичевић. У ГОЉАКУ: Павко Радовановић, Новак Романовић, Паун Добросалић, Стипан Вујић, Иваниш Вукшић и Миливој Хераковић. У ШИЧЕВЦУ: Драгић Оливеровић, Драгул Оливеровић, Микула Шеравичић и Петар Шеравичић. У СЕЛИМА Иван Вукичевић. У МАГЊЕШЕВЦУ: Иван Вукшић, Скоросав Радосалић и Војин Радић. У Горњем Височу: Иваниш Кордић, Вукосав Драгичевић, Петар Липотица, Вранеш Латинчић и Томаш Радојевић. У ВОДАНЕВУ: Тодор Кнежинић, Цвитко Вујичић, Цвитко Исучевић, Вукдраг Милошевић, Влатко Милошевић, Љубинко Вујичић и Стипан Ђурашиновић. У ВРАЖЛЕНОЈ ВАСИ: Херак Вукмировић, Врс Вукмировић, Радоња Вукмировић, Радоје Јелић и Вук Вукмировић. У ДИТМАРДОЛУ: Радоје Рачиновић и Вукић Плавчевић. У ЛИПОВЦУ Огњен Вукдраговић. У ГЛУШЧУ: Секула Прерадовић, Миле Прерадовић и Радул Прерадовић. У СТЕФАНИЋУ: Радивој Радатовић и Радоња Радатовић. У ХРЕСТОВУ: Вукша Цвитковић и Иван Јурјевић. У ПАВЛОВЦУ: Вујица Дмитровић и Радосав Дмитровић. У ЧУДИЋЕВОМ ДОЛУ Рака Вукичевић. У ТИСКОВЦУ: Вук Стрхаинић, Радивој Шимраковић, Миљко Јурјевић, Петар Милошевић, Радман Радивојевић и Микула Новаковић. У ВЕРОНСКОЈ ВАСИ: Вујица Вукосалић, Раша Бабић, Вуча Вукмановић, Вукашин Влатковић и Илија Вуковић. У УЛИШЧУ: Радосав Влатковић, Обрад Јурјевић, Радин Вукашиновић, Петар Вукашиновић и Микула Владић. У ДОЛУ: Драгић Пребигаровић, Вујин Пребигаровић, Војин Пребигаровић и Павле Радосалић. У ЈУГОРЈУ: Алекса Бадовинац, Новак Бадовинац и Вукосав Бадовинац. У ИВАНОЈ СОЛИ Новак Кијановић. У МРЗЛОМ ДОЛУ Радосав Хераковић. У НОВОМ СЕЛУ Радоје Радовић. У Ковачевом врху: Вукосав Вринчић, Вогеда Милојковић, Милин Радибратовић, Радосав Ђурашевић, Крајчин Ђурашевић, Радоња Вринчић и Јовица Вринчић. У ДРАГОШЕВОЈ ВЕСИ: Милош Кесерић, Живко Кнежић, Миладин Марић, Милош Марић, Микула Дрвенић, Вукдраг Дрвенић и Лука Кесерић. У ВРХОВЦУ: Јурај Вуненац, Вујин Магојевић, Вукмир Милашиновић, Радман Марковић, Милош Микуновић, Радул Миличић, Милош Вукашиновић, Радул Поповић, Радиша Поповић, Вукман Стипановић и Томаш Павловић. У МАРИНДОЛУ: Радман Михаљевић, Радоња Михаљевић, Радич Вигњевић, Микула Милић, Лала Милић, Радоје Вукмановић, Сладоје Пријић, Марко Стојић, Вукман Дејановић, Драгић Радосалић, Радослав Димитровић и Јанко Војница. У ГРИЧУ: Новак Вукмановић, Новак Поповић, Драгиша Поповић и Радул Миросалић. У АЉМУ: Рајак Поповић, Веља Поповић, Радул Поповић и Вукдраг Поповић. У ПРИБИНЦУ Микула Штрбац. У ПРИСЕЉУ Радич Вучетић. У КАШТУ: Радин Марић, Иван Божидаревић, Вујица Раденковић, Новак Драгобратовић и Вујица Радојевић. У ДРАГОШЕВОМ ВРХУ: Радивој Радинковић, Вукдраг Милошевић, Вујица Милошевић и Вељан Басташић. У СВЕТОМ ЈУРЈУ: Рајић Данчуловић и Вранеш Данчуловић. У КАЉАМА Митар Кекић. У ДРАШЋЕМ ВРХУ Илија Басташић.
    Од Срба Жумберчана без поближе ознаке места становања 1533. године спомињу се: Милак Кнежићић и Јурај Радивојевић, а 1538. Радоје Клистовић, Павко Карановић, војвода Степан, Иван Пејак, Јовица Вуковић, поп Радоје, Милош Хераковић, Андрија Сташевић, кнез Станиша и Иваниш Врлинић. Године 1543, спомињу се Јован Влах и Вук Поповић, а 1551. војвода Даја, Павле Клисурић, Стипан Вринчић, Радман Вучетић, Драгиша Вринчић, Новак Николић, Шимон Брајковић, Микула Ивановић, Радосав Вуковић, Радоња Басташић, Шобат Поповић, Вранеш Бадовинац, Вранеш Вукићевић, Радич Трубач и Јануш Гашпаровић«.

    Извор: Драган Вукшић, Жумберачки ускоци, унијаћење и однарођавање, Загреб, 2005.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Попис Срба Жумберчана од 1551. до 1690. године

    Као што је већ речено, попис од 1551. до 1690. године др Алекса Ивић сачинио је на основу докумената у којима се наводе групе Срба Жумберчана у војним јединицама и служби са Србима из других крајева Војне крајине, било да је наведено да се ради о Жумберчанима или се препознају по презименима. »У платном списку војника на Хрватској граници од 1. марта 1553. наведени следећи Срби Жумберчани: Драгиша Вринчић, Павко Ратковић, Јован Кошљанин, Радоња Басташић, Вранеш Рогонић, Грубач Радиновић, Секула Прерадовић, Драган Милчиновић, Рајак Вујичић, Грубач Гарапић, Радивој Гарапић, Мирчета Гарапић, Никола Воловић, Радоје Поповић, Петар Радуловић, Јован Пливелић, Вукман Бојић, Милош Радаковић, Јован Страхинић, Рајак Поповић, Матија Гргурић, Вукмир Лулић, Лала Вукмановић, Вукдраг Микулић, Радич Магојевић, Вујица Раденковић, Петар Марић, Јован Кордић, Вуксан Драгичевић, Тома Радојевић, Јован Радојевић, Раде Непоскок, Вуксан Јовановић, Цветко Миличић, Војин Крајач, Ратко Павловић, Радосав Митровић, Радован Николић, Скоросав Витомирић, Радован Иваничевић, Војин Враголовић, Радоња Марић, Јован Поповић, Вујица Иванишевић, Драго Радојевић, Радич Вигњевић, Вукман Стипановић, Добрица Радојевић, Павле Вуковић, Радоња Томашевић, Радосав Томашевић, Радич Поповић, Радоња Татаревић, Сладоје Пријић, Марко Вукчевић, Маринко Вукчевић, Радоје Митровић, Радман Марковић, Никола Штрбац, Лала Цветковић, Вујица Маричић, Војин Магојевић, Вукмир Милашиновић, Радивој Вукмановић, Вуча Вукмировић, Вранеш Селаковић, Петар Басташић, Новак Димитровић, Вукдрага Милошевић, Вујица Милошевић, Марко Басташић, Радич Миленовић, Радоња Вукмировић, Радоје Јелић, Влатко Милошевић, Војин Иванишевић, Војин Драгојевић, Радич попов брат, Твртко Радојевић, Вујица Радивојевић, Лазар Радивојевић, Новак Радивојевић, Радул Станичић, Раша Јовановић, Вучета Радмановић, Вукдраг Ратковић, Херак Радовановић, Павле Селаковић, Пријо Селаковић, Рајак Вуксановић, Новак Поповић, Станко Марковић, Живко Владић, Радич Вукдраговић, Вук Стипковић, Вујица Маринковић, Никола Рајић, Тома Радић, Новак Радоњић, Петар Милаковић, Скоросав Вујичић, Милак Чичић, Милош Вукашиновић, Вуја Вукашиновић, Радин Вукашиновић, Вукман Радојевић, Петар Вукашиновић, Драгула Драгичевић, Селак Владић, Јанко Каталенић, Вукдраг Оливеровић, Петар Грубачевић, Радич Јеленић, Илија Вуковић, Вуча Вукмановић, Вукашин Влатковић, Вујица Драгичевић, Миланко Радмановић, Алекса Бадовинац, Новак Бадовинац, Јован Вуковић, Вранеш Вукдраговић, Вујица Миљковић, Радич Миличевић, Павле Петровић, Вук Илић, Радивој Неговановић, Илија Радосалић, Новак Драгобратовић, Радоје Рајић, Вуксан Неговановић, Марко Магдаленић, Јован Војнић, Раде Сестрић, Лала Прерадовић, Вид Чолнић, Вуксан Маринковић, Вук Кнежичић, Радосав Вукчевић и Перо Марковић.
    У сличном попису војника, али из 1556. године, наведени су следећи Срби Жумберчани: Драгић Оливеровић, Вукмир Рашковац, Вукдраг Ратковић, Вукдраг Оливеровић, Радоња Драгичевић, Вукац Брадечић, Драгош Раденковић, Радман Степановић, Селак Новаковић, Радивој Вучновић, Никашин Рушновић, Станко Покрајац, Јурај Штетаровић, Обрад Козловић, Микула Вукичевић, Обрад Рашковић, Мирко Јурјевић, Петар Вучковић, Лука Тодоровић, Радоје Миросалић, Вук Илић, Војин Иванишевић, Иван Радивојевић, Радивој Марковић, Мирко Јурјевић, Марко Крајачић, Марко Цесаровић, Јурај Жупановић, Петар Орлић, Миховил Иванчић, Јурај Чуриловић, Мартин Сладичић, Матија Пичовић, Иван Петковић, Гргур Симчић, Петар Петковић, Гргур Радманић, Петар Цоларић, Вранеш Вологлавић, Томаш Ковачић, Лука Матијевић, Јурај Цветановић, Петар Вуковић, Јован Риворић, Марко Јадрочевић, Јурај Влатковић, Лука Ласасковић, Гргур Дражиновић, Павко Ратковић, Петар Видовић, Милош Врлинић, Прерад Селаковић, Иван Војновић, Иван Ружић, Павле Шустер, Гргур Вукашић, Стипан Чикулинић, Вујица Мијаковић, Петар Милаковић, Милак Кикић, Вукосав Раденковић, Иван Маркошић, Петар Грубачић, Вид Саленковић, Мартин Милушић, Крајчин Ладисолић, Микула Раушовић, Цветко Раушовић, Милак Хераковић, Михаило Марчић, Петар Ивковић, Симон Радојевић, Радосав Врлинић, Никола Илић, Лука Власовић, Марко Ковачић, Лука Влашић, Јурај Добранић, Томаш Ватанчић, Стефан Ивковић, Михаило Томашевић, Иван Којанић, Вук Живиница, Јаков Фронетић, Вукосав Косовић и Јурај Ленић.
    Поједини Срби Жумберчани наведени су у војним документима и наредних година. Године 1565. спомиње се Шобат Поповић; 1567. Вранеш Бадовинац, Радоња Басташић и Радич Вигњевић; 1569. Радман Вучетић, Јован Хераковић, Вукац Вишеславић, Јурај Баталовић, Силвестер Јурић, Вујин и Вуксан Маринковић; 1570. Јован Даја Вуковић, Вранеш Стипић, Радман Вучетић, Вуксан Маринковић, Марко Милошевић, Никола Солдатић, Тома Вукмановић, Никола Храплиновић, Милан Ђурица и Петар и Јурај Мачов; 1579. Радич Вигњевић и Михаило Храплиновић; 1580. Милош Хераковић и Вук Оливеровић; 1587. Вигњевић, Веркановић, Секула и Вујин; 1592. Радул Даја, Микула Храплиновић, Вујица Поповић, Иван Чујичић и Милош Грубачевић; 1593. Воја Гарапић; 1578. Секула и Радоје Хераковић; 1586. Петар Храниловић и Јанко Будачки; 1577. Паун Крагуловић, Жупан Бадовинац, Хрњак Поповић, Вукман и Вукашин Бојић, Драган Милчиновић и Ратко Миличић«.
    С новим сеобама Срба на подручје Хрватске почетком 17. века и померањем и утврђивањем границе према истоку, Жумберчани су војну службу све чешће извршавали заједно са Србима из других крајева. Иако је већина служила у Слуњској капетанији (пуковнији), не могу се више приказивати као већина, већ само у заједници с осталим Србима граничарима. Ипак, др Ивић наглашава да се и у тим условима у неким документима налазе изричите ознаке да се ради о војницима Србима родом из Жумберка. Документа се односе на дужи период, од 1602. до 1690, а наводе се поименично: Раде Димитровић, Петар, Јован и Никола Шишмановић, Вујица Хераковић, Гвозден и Раде Смичиклас, Данило Деспотовић, Радул Даја Вуковић, Вујица Бадовинац, Михаило Храниловић, Михаило Радишић, Вицко Гарапић, Радин Кордић, Радман и Иван Храплиновић, Никола Вучетић, Радман Павијановић, Павле, Матија, Гаврило и Ђорђе Чолнић, Вујин Харамбашић, Павле Орловић, Мирко и Радоје Голеш, Митар Прерадовић, Илија Дучић, Раде Поповић, Иван Гавриловић, Раде Шајатовић, синови Гашпара Чолнића: Павле, Матија, Ђорђе и Гаврило у Тупчина селу, Вукман Влатковић, Раде Шајатовић, Вуја Вардалић, Вукмир Мршевац, Новак Велић, Павле Зорић, Петар, Тома, Никола и Јован Милаковић или Кнежичић, Петар Храниловић, Јанко Будачки, Јанко Храниловић, Кузман Трбуховић и војвода Дејан.
    »У списку Срба војника из 1644. године, и поред велике сличности или истоветности имена и презимена са Србима војницима из других крајева, са сигурношћу се може утврдити да је међу њима било доста Жумберчана. Свестан да ћу многе изоставити, наводим само оне за које се поуздано може рећи да су Жумберчани, јер смо их већ нашли у ранијим списковима: Петар Храниловић, Јакша Шајатовић, Иван Храниловић, Вукман Хераковић, Вујин Шајатовић, Иван Милаковић, Иван Деливуковић, Радул Пауновић, Иван Делишимуновић, Гаврило Бадовинац, Петар Храниловић, Илија Шајатовић, Грубиша Храплиновић, Иван Шимраковић, Драгија Вујичић, Радосав Вуковић, Војин Обрадовић, Иван Секулић, Јанко Поповић, Никола Ратковић, Јанко Предојевић, Јанко Љубановић, Мика Дамјановић, Филип Дучић, Вукман Ђурашевић, Вујин Вукшић, Петар Хераковић, Илија Северовић, Микула Храплиновић, Марко Клисурић, Иван Басташић, Радул Шајатовић, Вујин Бадовинац, Иван Павловић, Радул Шобатовић, Вукан Видиновић, Микула Северовић, Вујачко Храплиновић, Радојица Галовић, Вук Радатовић, Вујица Поповић, Стипан Вучинић, Микула Дејановић, Јанко Храниловић, Јуре Храниловић, Павле Делишимуновић, Јанко Јанковић, Јурица Предојевић, Мико Предојевић, Милак Рајаковић, Перо Милаковић, Тома Гвоздановић, Петар Гарапић, Јурица Шајатовић, Вукмнан Хераковић, Јурица Деспотовић, Иван Милаковић, Томаш Радић, Кристоф Делишимновић, Матија Радатовић, Филип Предојевић, Иван Предојевић, Милисав Пауновић, Петар Пауновић, Јанко Бадовинац, Мико Шајатовић, Радул Шајатовић, Петар Делишимуновић, Иван Деливуковић, Гаврило Бадовинац, Вујин Станишић, Вукман Шајатовић, Миле Хераковић, Михаило Кордић, Вид Рашић, Павле Драгишић, Томица Северовић, Стипан Басташић, Петар Гвоздановић, Новак Хераковић, Иван Данчуловић, Илија Бадовинац, Вукман Ђурашевић, Раде Шајатовић, Михаило Милаковић, Вук Северовић, Вук Храплиновић, Михаило Галовић, Јуре Прерадовић, Илија Храниловић, Јакша Шајатовић, Милак Веринчић, Петар Шобатовић, Иван Северовић и Михо Гвоздановић и други«.
    Целокупан пописа Срба Жумберчана и Срба из других крајева, који су живели и служили као војници, дакле први и други део пописа Срба Жумберчана, др Алекса Ивић је закључио напоменом да се многа имена и презимена понављају, понека и више пута, дакле у више пописа. Такође, нека имена су у једном попису написана правилно, а у другом неправилно и као пример навео само Херака Прекосавића, чије презиме у другом попису гласи Херак Прекасовић. Указао је и да се лако може утврдити које је име или презиме правилно написано па их је он писао онако како су у оригиналу забележена, како би се виделе »карактеристике писања српских места и имена у 16. и 17. веку«. Више о томе аутор ће рећи на наредним страницама књиге.
    Спомињући Ивићев попис Срба Жумберчана до 1551. године, Милан Радека указује да је тадашњи капетан Иван Ленковић имао 315 плаћених војника Жумберчана, 12 војвода (Даја Вуковић, Павле Клисурић, Стјепан Вринчић, Радман Вучетић, Драгиша Вринчић, Новак Николић, Симон Брајковић, Никола Ивановић, Радосав Вуковић, Радоња Басташић, Шобат Поповић и Вранеш Бадовинац), заставник је био Вранеш Вукићевић, бубњар Радич и трубач Јанко Гашпаровић, десетари: Тома Северовић, Петар Чолнић, војвода Павко, Раде Радивојевић, Тодор Кнежевић и Радич Вучетић.
    Овај податак употпуњава сазнања о Ивићевом попису и указује на командни састав тадашњег жумберачког крајишког састава (стр. 48).

    Извор: Драган Вукшић, Жумберачки ускоци, унијаћење и однарођавање, Загреб, 2005.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ево, овде у Жумберку, Штрбци славе Ђурђевдан, као и Ананићи на Банији. Иста смо и хапло група. По свему, из истог смо легла.

    КРСНЕ СЛАВЕ ЖУМБЕРАЧКИХ УСКОКА

    ОБИТЕЉСКО ПРЕЗИМЕ ОБИТЕЉСКИ СВЕТАЦ / КРСНА СЛАВА
    БАЦАН Св. Никола
    БАДОВИНАЦ Св. Никола
    БАЛИЋ Св. Никола
    БАСТАШИЋ Вериге св. Петра
    БЈЕЛОПАВЛОВИЋ Вериге св. Петра
    БЛАГОВИЋ Св. Никола
    БОГДАНОВИЋ Св. Никола
    БОИЋ Св. Никола
    БРАЧИКА Св. Арханђел Михаел
    БРАТЕЉ Св. Јурај
    БРАТИЋИЋ Св. Никола
    БРДАР Св. Никола
    БРНЧИЋ Св. Никола
    БРЗОВИЋ Св. Јурај
    БУБАНОВИЋ Св. Никола
    БУЛИЋ Св. Никола
    БУКВИЋ Св. Никола
    БУРИЋ Вериге св. Петра
    ЦАР Св. Јурај
    ЦРЉЕНИЦА Св. Иван
    ЦВЈЕТИШИЋ Св. Никола
    ЧАЧИЛО Св. Никола
    ЋЕИЋ Св. Никола
    ЧУЧИЋ Св. Никола
    ДАМЈАНОВИЋ Вериге св. Петра
    ДАНЧУЛОВИЋ Св. Никола
    ДЕАНОВИЋ Св. Иван
    ДЕЈАНОВИЋ Св. Никола
    ДЕЛИМАРИЋ Св. Никола
    ДЕЛИВУК Св. Иван
    ДЕРОВ Св. Никола
    ДОБРИЧИЋ Св. Никола
    ДРАГЕЉ Св. Јурај
    ДРАГИШИЋ Св. Никола
    ДРАГОВИЋ Св. Никола
    ДРАКУЛИЋ Св. Никола
    ДРКУШИЋ Св. Никола
    ДУЧИЋ Св. Никола
    ДУНИСКВАРИЋ Св. Јурај
    ДУРАЛИЈА Св. Никола
    ЂУРАШИН Св. Никола
    ЂУРАШЕВИЋ Св. Никола
    ГАЈСКИ Св. Никола
    ГАРАПИЋ Св. Никола
    ГОЈКО Св. Никола
    ГОЛЕШ Св. Никола
    ГОЛУБИЋ Св. Иван
    ГРУБАЧ Св. Никола
    ГРУБАЧЕВИЋ Св. Никола
    ГРУБЕШИЋ Св. Никола
    ГВОЗДАНОВИЋ Св. Никола
    ГУДАЉ Св. Никола
    ГУРОВИЋ Св.Никола
    ХАРАЛОВИЋ Св. Иван
    ХЕРАК Св. Никола
    ХЕРАКОВИЋ Св. Никола
    ХОДАНОВАЦ Св. Иван
    ХРАНИЛОВИЋ Св. Стјепан
    ХРЊАК Св. Никола
    ЈЕЛЕНИЋ Св. Тома
    ЈУРИЋ Св. Јурај
    КАРЛОВИЋ Св. Никола
    КЕГЉЕВИЋ Св. Јурај
    КЕКИЋ Св. Никола
    КЕСЕРИЋ Св. Јурај
    КЛИСУРИЋ Св. Јурај
    КОРДИЋ Св. Василије
    КОВАЧЕВИЋ Св. Никола
    КРАИЋ Св. Стјепан
    КРАЈАЧИЋ Св. Никола
    КУЉАЈ Св. Никола
    ЛАСИЋ Св. Јурај
    ЛАТИНЧИЋ Св. Никола
    ЛАТКОВИЋ Св. Стјепан
    ЉУБАНОВИЋ Св. Аранђел Михаел
    МАГОВАЦ Св. Никола
    МАКАР Св. Никола
    МАЛИЋ Св. Никола
    МАРИНКОВИЋ Св. Аранђел Михаел
    МИЛАКОВИЋ Св. Никола
    МИЛЧИНОВИЋ Св. Јурај
    МИЛКОВИЋ Св. Стјепан
    МИЉЕНОВИЋ Св. Никола
    МИРКОВИЋ Св. Никола
    МИРОСАВАЦ Св. Иван
    НОСЕТИЋ Св. Никола
    ОБРАДОВИЋ Св. Никола
    ОГЊАНОВАЦ Св. Иван
    ОСТРМАН Св. Никола
    ПАВИЋ Св. Јурај
    ПАВКОВИЋ Св. Никола
    ПАУНОВИЋ Св. Никола
    ПЕРЕНЧЕВИЋ Вериге св. Петра
    ПЕРИС Св. Иван
    ПЕТКОВИЋ Св. Никола
    ПЛАВАЦ Св. Иван
    ПОЉАК Вериге св. Петра
    ПОПОВИЋ Вериге св. Петра
    ПОСИНАК Св. Никола
    ПОТУРИЧИЋ Св. Никола
    ПОЖАР Св. Никола
    ПРЕДОВИЋ Св. Никола
    ПРУШЋЕВИЋ Св. Димитрије
    РАДАТОВИЋ Св. Никола
    РАДИЋ Св. Никола
    РАДМАНОВИЋ Св. Стјепан
    РАДОШ Св. Јурај
    РАЂЕНОВИЋ Св. Никола
    РАИЋ Св. Никола
    РАЈАКОВИЋ Св. Никола
    РАЈНОВИЋ Св. Иван
    РАПЉЕНОВИЋ Св. Јурај
    РАШИЋ Св. Лазар
    РАТКОВИЋ Св. Никола
    РЕБА Вериге св. Петра
    РЕЛИЋ Св. Јурај
    РЕШКОВАЦ Св. Василије
    РОМАНОВИЋ Св. Василије
    РУДМАН Св. Јурај
    РУШНОВ Св. Иван
    СЕЛАКОВИЋ Вериге св. Петра
    СЕКУЛИЋ Св. Никола
    СЕВЕРОВИЋ Св. Јурај
    СИЛИЋ Св. Никола
    СИРОЧИЋ Св. Никола
    СМИЧИКЛАС Св. Аранђел Михаел
    СМИЉАНИЋ Св. Јурај
    СТАКИЋ Св. Никола
    СТАНИЋ Св. Јурај
    СТАНИЧИЋ Св. Аранђел Михаел
    СТИЋ Св. Аранђел Михаел
    СТИПАНОВИЋ Св. Иван
    СТРАХИНИЋ Св. Никола
    СУМИНА Св. Никола
    ШАЈАТОВИЋ Св. Никола
    ШАНДОР Св. Аранђел Михаел
    ШИМРАК Св. Никола
    ШОБАТОВИЋ Св. Никола
    ШТРБАЦ Св. Јурај
    ТУПАЦ Св. Јурај
    ВИДОВИЋ Св. Никола
    ВИШОШЕВИЋ Св. Никола
    ВЛАДИЋ Св. Никола
    ВРАНЕШИЋ Св. Јурај
    ВРАПЧЕВИЋ Св. Аранђел Михаел
    ВРБИЋ Св. Никола
    ВУЧИНИЋ Св. Василије
    ВУЈЧИЋ Вериге сав. Петра
    ВУКЧЕВИЋ Св. Никола
    ВУКИЋ Св. Никола
    ВУКОБРАТ Св. Иван
    ВУКОВИЋ Св. Никола
    ВУКШИЋ Св. Никола
    ВУКАСОВИЋ Св. Јурај
    ЗУБОВИЋ Св. Никола
    ЖИВКОВИЋ Св. Јурај
    ЖЕРАВИЦА Св. Никола
    ЖУЋАК Св. Никола

    Одговори
  • Војислав Ананић

    УСКОЧНА ГОРА (ГОРЈАНЦИ, ЖУМБЕРАЧКА ГОРА), планина на размеђу загребачке и љубљанске области, између Саве и Купе. Зову се У. Г. по тамо насељеним Ускоцима или пребезима испод турске власти. Насељавање Ускока почељо је 1530, за време краља Фердинанда I, а наставило се 1532. и 1533, 1535, и 1538. До 1541. било се населило њих 3.000 из Србије и Босне, а нове су придошлице дошле 1544. и 1547. Ускоци су војнички уређени и подређени су капетаима, које је плаћала каса. Град се Сихелберг спомиње већ у 9. и 12. веку. 1282. спомињу се властела Сихелберги, а 1335. је Сихелберг припадао војводама из дома Хабсбург. Тако су насељени Ускоци на крањској западној страни горе по властеоству Сихелбергу, а 1538. и у хрватском Жумберку, и то у његову северном делу, док су у јужном делу већ раније становали староседеоци Хрвати римокатолици. Ускоци су били испрва православне вере, касније су се поуннјатили (гркокатолици).

    Литература: Храниловић-Хирц, Земљопис Хрватске (1901, I, 385). Ј. М-н.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАРЧАНСКА УНИЈА – ДУХОВНИ ГЕНОЦИД
    http://www.carsa.rs/marcanska-unija-duhovni-genocid/

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ

    Изненађује да нико назив Жумберак не доводи у везу с именом словеначког града Жужемберк, што некако личи на »супер« Жумберак.
    С обзиром да Жумберак с тим именом »живи« већ седам векова, остављам проблем будућим истраживачима и бољим језичким познаваоцима. Значајније од имена за историју жумберачких ускока је његова територијална припадност, односно власништво над Жумберком.
    Расположиви, не баш прецизни, подаци кажу да су крај око Метлике и Чрномеља и Жумберак припадали Хрватској, као и да су се ти крајеви већ око 1213. године »одјелили од Хрватског краљевства« и да су га Хабсбурговци прикључили Крањској. Наиме, Бертолд Андехс-Мерански, постао је као млад човек калочки надбискуп, а од 1209. до 1212. године био је и хрватски бан, наравно у саставу Угарске. Кад је он 1218. постао аквилејски патријарх (немачко интересно подручје), у његовој надлежности био је и Жумберак. Део Жумберка око Костањевца и села Грабарак и Руде остала су у саставу Хрватске.
    Жумберак је потом био у саставу Крањске, а власнике је мењао углавном кроз удаје и закупе, даровања и уступања појединих поседа. Тако су цистерцитском самостану у Костањевици прво (1235) даровани Осредак код Присјеке, а 1249. године и жумберачка села Крављак, Церник, Каље, Церовица и Сошице. Власник Жумберка био је и корушки војвода Филип, а од 1286. године Жумберак припада аустријским надвојводама, што значи Крањској, који га издају хрватским властелинским породицама.
    Властелини Бабонићи, касније названи Благаји, добили су управу над Жумберком 1308. године, плативши 300 златних марака. Цар и краљ Максимилијан поставио је за управника неког Кристофа Горњеграјца, а управник града је 1505. године постао хрватски великаш Никола Семенић. Иван Кобасић, као један од најугледнијих племића у Хрватској крајини, желео је Жумберак, да ту »склони главу« у случају да му Турци заузму град Брекавицу на Уни. Циљ је остварио 1526. године женидбом с племкињом из рода Семенића. Цар и краљ Фердинанд писмено је озваничио ту промену 24.12. 1526. године преневши закуп на новог поседника.
    Пошто су хрватски феудални великаши изабрали на збору у Цетину, 1. јануара 1527. године, цара Фердинанда за хрватског краља и тиме, с обзиром да су остаци некадашњег Хрватског краљевства већ били у саставу Угарске, Хрватску увели у састав Хабсбуршке Монархије, граница се прошириле на југоисток па је она и на том делу постала гранична држава с Турском. Настали су многи нови и тешки проблеми. Требало је предузети хитне и ефикасне мере, прво за успостављање какве-такве границе, а онда и за њезину заштиту и одбрану.
    Прва мера је била да се преко ухода и извиђача ојачају већ постојеће везе с хришћанским становништвом на подручју Босне, које је већ више од једног века било у додиру и сукобу с Турцима и које се није мирило с тим да постану турски поданици (раја), посебно да се одрекну православља и прихвате ислам. То становништво је већ дуго осећало све последице турске политике »или се склони или се поклони«. Доласком Хабсбуршке Монархије на границу с Турском ојачала је њихова намера да (поново) дођу на територију хришћанске државе и сачувају своје слободе и веру. Турска опсада Беча 1529. године је на драстичан начин показала каква опасност прети не само Хабсбуршкој Монархији него и католичкој Европи, а неуспех Турака код Беча је показао и да би се уједињеним снагама могло супротставити турској исламској експанзији. Преговори су убрзани и ускоро резултирали доласком ускока у Жумберак.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДОСЕЉАВАЊА

    Драго Роксандић о попису Срба Жумберчана до 1551. године
    Драго Роксандић, вероватно најбољи савремени познавалац и најплоднији истраживач прошлости и садашњости Срба у Хрватској, придаје изузетан значај истраживању и подацима које нам је оставио др Алекса Ивић о Србима Жумберчанима. Он се осврће само на први део пописа, од досељавања до 1551. године (стр. 25-50). Роксандић сматра да тај докуменат »можемо сврстати међу најважније познате крајишке пописе, јер садржи имена и презимена, податке о статусу у крајишкој војној служби и местима у којима су појединци живели«, због чега сматра и да већина сличних крајишких пописа и докумената имају много скромнији значај. Указује и да је докуменат из 1551, иако историографски веома добро познат, истраживачки врло мало коришћен, као и да није редак случај да буде повод озбиљних неспоразума. Пошто је попис, стицајем необичнихних околности, објављен у Сењу, ето једног од разлога довођења у везу, па и могућег поистовећивања, жумберачких и сењских ускока, о чему ће касније да буде више речи.
    У анализи пописа др Роксандић истиче да је користио изворну графију коју је користио и Алекса Ивић и које се он придржавао с примјерном доследношћу. Посебно наглашава да је попис на немачком језику, па још писан и готицом, тако да његова »транслитерација на латиницу« није била нимало једноставна.
    Др Роксандић је, са својим сарадницима, анализирао попис Срба Жумберчана на више начина, на основу чега је објавио три абецедне листе: (1) према презименима, (2) према именима и (3) према местима становања.
    Анализом прве листе, према презименима, установљено је да се ради о 311, а не 315 презимена, као што пише код Ивића, а што су преузимали и други аутори, што је скоро занемарљива разлика. Други закључак је да се у великој већини ради о патронимичким презименима, што је и код данашњих презимена у Жумберку више него очигледно. Јасноће ради, указујем да су патронимичка презимена међу Србима настајала тако што су именима оца, ђеда, а понекад и мајке и бабе, или неког другог сродника, најчешће додавани наставци, -ијевић, -јевић, -евић, -овић, -вић, -ић, -ћ и слично. Није непознато да су најчешћа српска презимена Петровић и Јовановић, настала од имена Петар и Јован, јер су то вековима била и најчешћа српска имена.
    Трећи Роксандићев закључак је да се ускоци истог презимена често живели у различитим насељима, иако су велика већина били блиски сродници. Он закључује да се сви сродници нису насељавали истовремено, него да су, од 1530. до 1551, долазили у више наврата. С обзиром да на једном месту није било увек довољно простора, добијали су земљиште на удаљеним селиштима Жумберачког горја. То доводи у питање и општу тезу да су ускоци и у Жумберку дуго живели у бројним породичним задругама, што би требало да послужи као доказ о њиховом примитивном социјалном животу и организацији. Заборавља се да је земља додељивана појединцима и да је то условљавало и убрзавало њихово размерно брзо породично, односно задружно раслојавање и издвајање уског горњег слоја привилегованих, пре свега војвода и харамбаша.
    Распоред и положај у војничкој служби такође је утицао на односе међу сродницима. Роксандић указује на неколико примера. Тројица Данчуловића: Микула, Вранеш и Рајич, очигледно блиски сродници, живели су у два насеља, а служили су у истој, 30. десетини, али је Микула био десетар, а друга двојица његови војници. Пет Хераковића: Миливој, Радосав, Стипко, Вукосав и Вујица, живели су у пет различитих насеља, служили у четири различите десетине, али су имали исти положај. Или девет Микулића: Добрица, Добросав, Милош, Митар, Петар, Прерад, Радивој, Жарко и Вукдраг живели су у седам насеља, двојица су били десетари, а остали обични војници. Анализирајући другу листу, према именима, Роксандић наводи нека најчешћа имена тадашњих ускока (Добросав, Драгаш, Драгиша, Драгич, Херак, Иван, Иваниш, Јаков, Јанко, Јован Јурај Михаило, Микула, Милош, Митар, Новак, Павко, Павле, Паун, Петар, Прерад, Радин, Радинко, Радич, Радивој, Ратко, Радоња, Радман, Радосав, Радован, Радоје, Радул, Рајак, Стипан, Трифко, Томаш, Вранеш, Вук, Вукашин, Вукдраг, Вукман, Вукмир, Вукосав, Вукша, Вуксан, Вујин, Вујица, Вујо) и закључује да је огромна већина словенског (не словеначког, прим. аутора) порекла, с тим што је највише имена с кореном вук. Романских утицаја је веома мало, на пример име Радул је карактеристично за словенско-романску симбиозу. Много је имена хришћанског порекла: Иван, Јован, Јурај (Ђурађ), Марко, Михаило, Митар, Павле, Петар. Роксандић поставља и питање да ли су ускоци стварно имали имена Јурај или Ђурађ, Стипан или Степан, Цвитко или Цветко? 
    Трећа листа с подацима о називу места у којима су живели поједини ускоци отклања сваку сумњу да ли се ради о жумберачким или о сењским ускоцима, о чему ће још бити речи. Од 311 ускока, њих 293 су живела у 75 насеља, дакле мање од четворице по насељу, што значи да су насеља била мала, што опет значи и да њихове заједнице, односно задруге, нису могле да буду велике, као што многи тврде. Доста насеља има стара имена кајкавског (словеначког, прим. аутора) порекла, што значи да су била насељена и пре доласка ускока, али и опустошена и добрим делом напуштена, о чему је већ било речи.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СЕОБЕ ЖУМБЕРАЧКИХ УСКОКА

    Досељавањем ускока у Жумберак почиње њихова скоро пет стотина година дуга историја. Иако се на први поглед чини да о томе подоста знамо, објективни историчари су свесни да то није довољно истражена тема. Познат је историјски контекст, али недостају многи подаци о току сеоба и о самим ускоцима. Ипак, највећа слабост су произвољан приступ појединих аутора, несистематичност и неке противречности и нелогичности.
    Извесно је да сеобе жумберачких ускока ни у овој књизи »неће да буду завршене«, али се надам да ће бити учињен барем мали корак напред. Свестан да нисам у могућности да на основу расположивих извора и мате- ријала напишем целовит и конзистентан текст, одлучио сам да изнесем оно што су написали двојица аутора, као и да у трећем делу укажем и на друге ауторе, који се нису целовито бавили сеобама жумберачких ускока, али су значајно употпунили слику.
    Предност сам дао тексту Милка Предовића не само што је он Жумберчанин и што је, као ђакон Крижевачке бискупије (епархије), имао на располагању документа која други нису имали него и због тога што је свој текст објавио тек 1965. године, што значи да је заиста имао на располагању све што је о сеобама ускока у Жумберак до тада објављено. Други аутор је поп Милан Радека, не због систематичности и поузданости његовог текста, него због значајних детаља и података које је навео. Њихово писање биће допуњено подацима других аутора. Определио сам се да напишем нешто дужи текст у којем ће се понешто и поновити, јер не желим да беспотребно арбитрирам и оцењујем шта и како је давно било?

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ИСТОРИОГРАФИ О ЖУМБЕРАЧКИМ УСКОЦИМА

    Изнео сам о жумберачким ускоцима подоста више или мање поузданих и познатих података, значајних и необоривих историјских чињеница па и мојих скромних аналитичких размишљања, међутим, историја сваког народа и истина о њему, посебно о малобројној српско-православној скупини жумберачких ускока, је сложена. Она добрим делом зависи и од тога како је представљена, шта је о њима написано. Шта су написали »победници« и они који су их добро познавали и писали објективно, али и они који с њима нису имали много заједничког. Хоћу да кажем да нису морали да пишу, а писали су! Таква писања – кад не мораш, а ипак пишеш, знају да буду итекако произвољна и да имају веома озбиљне и дуготрајне последице.
    Пример таквог писања могло би да буде оно што је о жумберачким ускоцима написао Јанез Вајкард Валвасор (Johann Weickard Freiherr von Walvasor, рођен у Љубљани 1641, умро у Кршком 1693). 
    Како различити људи различито виде исте људе и догађаје па у складу са својим виђењем различито и пишу о њима, видеће се на примеру онога што су о жумберачким ускоцима написали Радослав Лопашић и Станко Враз, али и неки други словеначки аутори. Истина, треба имати на уму да је од Валвасора до Лопашића, Враза и других аутора прошло више од 150 година, а предмет писања је исти. Све се променило па и жумберачки ускоци, али се оно основно: верско и етничко порекло и припадност, социјалну статус, језик и друге битне карактеристике нису промениле. Оне су само различито приказиване.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Словеначки историографи о жумберачким ускоцима

    Видели смо шта је Валвасор написао о жумберачким ускоцима и колико је у томе било истине, а колико неистине. Питање је да ли је намерно »поизводио« или је само преносио лажи и колико је био у заблуди. Одговор никада нећемо добити нити је то сада у жижи интересовања.
    Битно је нешто друго. Историјски развој и контекст укупних догађања условили су да су се разлике и супротности између жумберачких ускока и Крањаца, о којима је било речи, смањивале и ублажавале. Било је све мање лажи, а све више је на видело избијала истина, нестајале су многе заблуде. Резултат је да већ више од једног века словеначка историографија и наука, за разлику од хрватске, много реалније посматра национално порекло, верску припадност, некадашњи статусни положај и карактерне особине жумберачких ускока.
    Проблем насељавања и идентитета ускочке популације у Жумберку и у Белој крајини предмет је истраживања многих научних (дипломских, магистарских и докторских) радова, у организацији Словеначке академије наука и уметности, Универзитета, Историјског института, Географског друштва и других институција. Сви најпознатији словеначки научници и историографи више не говоре о влашком, него наглашавају српско и православно порекло жумберачких ускока. Таква истраживања су интензивирана после распада Југославије. Она су утолико веродостојнија што се историјска прошлост и садашњост Жумберчана, Мариндолаца и Белокрањаца истражује паралелно и у међусобној зависности.
    Примера ради, Мартин Томажин је истраживао »ускошке популације на југоистоку Словеније«, односно у селима: Мариндол, Милићи, Пауновићи, Бојанци и Жунићи, чије је порекло и крајишка историја нераскидиво повезана са Жумберком и Жумберчанима. Аутор је доказао тезу да то становништво има све атрибуте националне мањине по обавезујућим европским критеријумима. Указујем само на неколико ставова и изрека, у којима спомиње и Жумберчане.
    »Ускоци су се насељавали у време кад модерне нације, какве су данас, још нису биле обликоване. Потомци Ускока су данас толико Срби колико и Хрвати, а они који су асмилирани, и Словенци. Ускоци у Словенији су ’одбранили’ своју изворну националну припадност у Бојанцима, Мариндолу, Милићима и Пауновићима. У селима Драге и Шкемљевац и селима око Југорја изјашњавају се као Срби, а неки и као Словенци, док се на хрватској стани често изјашњавају као Хрвати. На то је утицала припадност гркокатоличкој цркви, с обзиром да су се Хрвати и Срби национално опредељивали на основу црквене припадности, иако се гркокатоличка црква разликује од православне само што признаје папу и делом католичку догматику«.
    Пошто имена и презимена »говоре« истину, аутор се позива на попис Ускока (Срба Жумберчана) из 1551. године и указује на истоветност презимена Мариндолаца са Жумберчанима: Драгићевић, Стипановић, Видојевић, Радман и Радоња Михаљевић, Радић Вигњевић, Лала и Микула Милић, Радивој Вукмановић, Вукман Дејановић, Радосав Димитровић, Сладоја Пријић, Драгић Радосалић, Маринко и Марко Стојић и Јанко Војница. Аутор једино греши кад каже да у Жумберку нема презимена Милић, а у Жумберку постоји и село и презиме Милић.
    Аутор наглашава и да се и поред »дуготрајне и сталне насељености мањинске групе (ускочке, прим. аутора) потврђују у другом временском периоду разлике у односу на већински народ и да је то случај и код Мариндолаца и Жумберчана«.
    Што се тиче имена »Влах«, аутор га посматра као »рецидив прошлости који се користио у погрдном смислу па и данас се почесто у Белој крајини користи за православне становнике, али је то само изузетак, а по правилу се они називају својим националним именом – Срби«.
    У вези с језиком Мариндолаца и Жумберчана, аутори се позивају на Валвасора, али само кад каже да се језик Ускока не разликује много од хрватског, а доста разликује од језика Крањаца. О влашком и илирском језику нема ни речи (Беседа, стр. 48-89).
    Марко Шукље проучавао је исељавање и досељавање у Жумберак, с тежиштем на општини Радатовићи. »На опустошено земљишту населиле су се 1553. године српске ’дружине’ (скупине) из подручја Срба, реке Унац и Гламоча… Досељени Срби су били православне вере. Касније су аустријске власти настојале да их покатоличе. То им је делимично успело па су Жумберчани у 18. веку морали да приме гркокатоличку веру.
    После Другог светског рата део становништва, понегде и цела села, почели су се опредељивати за српску етничку припадност, супротно данашњем претежно хрватском опредељењу. То се посебно односи на западни део, Радатовићки крај, без Кашта. Међутим, од пописа 1971. само становници неких села се већински изјашњавају као Срби. С обзиром да се већина становника Радатовићког краја 1991. изјаснила као Југословени, то је био јасно изражен протест против распада заједничке државе и постављања границе између Словеније и Хрватске. То сведочи о сложености и тешкоћама одржавања колективне свести и изјашњавања о етничкој припадности у наглашеним (критичним) ’етничким временима’. У таквим временима људи се враћају у прошлост и наглашавају своју особеност и осећања на територијалној основи и традицији па кажу: ’ми смо Ускоци’ или ’ми смо Жумберчани’… Што се тиче вероисповести, гркокатоличанство се појављује као локани осамљени феномен, али и главни елеменат разликовања. Локално гркокатоличанство је и те како живо и указује на неуништиву моћ самоодржања… Што се језика тиче, Жумберак представља језичку многострукост. С обзиром на сву његову етничку, верску и језичку сложеност и овде би требало остати код локалне, територијалне ознаке…Тако означен дијалект Жумберчана евоцира, али не провоцира, а не удаљава се од суштине коју означава« (Душка Кнежевић Хочевар, студија, стр. 40-45).
    Жена из села Драге каже: »Ми смо Срби, гркокатолици, потомци сењских ускока…« Кратка, али садржајна реченица. Има у њој историјске истине о српском пореклу, насиљу у виду унијаћења и историјској заблуди о сењским ускоцима!
    Интересантне ставове и мишљења о жумберачким ускоцима налазимо и код других аутора. Иван Навратил (1825-1896), словеначки језикословац, Метличанин, по оцу чешког порекла, двадесетак година пре Враза каже: »Имао сам прилике да у родној кући разговарам с тројицом Ускока. Питао сам их да ли знају од куда су њихови преци дошли у наше крајеве? Сва тројица су само слегнули. Дебело су ме гледали кад сам им рекао да су дошли пре више од 300 година из турске Босне и Херцеговине, где њихова убога браћа и данас пате под Турском силом, који говоре исто тако (српски или хрватски), као и они и који певају исто тако народне песме као они: о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу и др… Упитао сам их како они зову саме себе? Жумберчани! А како називате свој језик, то јест како говорите? А неки кажу и хрватски, рекоше! Растужио сам се на те речи. Тако заборави – уздануо сам – цео род, који се одвоји од браће своје, од народа својега, заборавља помало цело своје народно име, па почне именовати себе и свој језик по држави у којој живи; на пример Крањци – крањски језик, да не кажем крањска шпраха (локализам за немачки језик, die Sprache, прим. аутора) итд. Само Корушци и Штајерци су одбранили старо честито име: Словенци – словенски језик, који опет треба свим однарођеним Словенцима, па и у новим књигама«.
    Много је Иван Навратил, опет пореклом Чех-Словак, у само неколико реченица, рекао о Жумберчанима, о вековним условима живота у којима су могли да буду оно што јесу, само у мери у којој им је то неко дозовољавао, али још више о Крањцима, о језику и народном имену. Оваква упозорења су драгоцена, имају историјски и цивилизацијски смисао и значај. Она буде из »кошмарних снова« и погрешних представа о себи и другима.
    С обзиром да је Навратил посебно нагласио значај језика, ваља подсетити да је »језик је кућа народа. У српском језику је сачувана читава наша историја и све наше самосазнање. Губитак језика није губитак само средства за комуникацију, него губитак читавог једног света који постоји у језику. Ми можемо да се споразумевамо и на другим језицима, али тај губитак не можемо надокнадити«, како је говорила једна од најумнијих и најпознатијих Српкиња, Исидора Секулић.
    Крањци и жумберачки ускоци су се у почетку разликовали у свему. Али заједничка историјска судбина је условила да су се постепено боље упознавали и »тражили« сличности и оно заједничко. Иако су разлике и одређене супротности присутне и данас, а биће их и сутра, оне су много мање, везе су тешње, односи бољи, а оно, некад погрдно – »Власи« и »Крањци« – има симболички значај. Битно је да словеначка историографија и наука и нико паметан и разуман у Словенији већ одавно не доводи у питање српски и православни идентитет жумберачких ускока. Наравно, присутна је и извесна дискриминација и асимилација, али не на основи негирања порекла и идентитета.
    Неминовно се намеће питање и шта је било и како је данас у односима с Хрватима? Било је и данас је углавном све супротно. Веће сличности, односно, мање разлике, вековима су биле основа политике негирања и колективне асимилације. Мислим да ћу у наставку дати одговор на то питање, ако не целовит и научан, онда барем делимичан и јасан.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јанез Вајкарт Валвасор о жумберачким ускоцима

    Предмет пажње и анализе је Валвасорово дело »Слава Војводства Крањско-г«. Уредник указује да је прво издање на словеначком штампано 1936. године, а да садржај те књиге чини избор из немачких издања Валвасорових књига, која су преобимна па је узето оно што би могло интересовати данашњег читаоца.
    Требало би имати у виду и да је уредништво настојало да кроз чак 330 напомена појасни на шта је Валвасор мислио на појединим местиме, као и да укаже на његове грешке и погрешне закључке. То Валвасоровом делу у целини, па и овом издању »Славе Војводства Крањског«, објективно умањује вредност, посебно са становишта поузданости.
    С обзиром да је Валвасор познат као један од првих, а можда баш и први који је писао о жумберачким ускоцима, а није морао, он је, без сва- ке сумње и најчешће цитираних аутора. Вековиме се наводи и цитира што је Валвасор написао, при чему се његово писање најчешће узиме »здраво за готово«. За то постоје бројни разлози! Валвасорово дело је једно од целовитијих приказа жумберачких ускока у 16. и 17. веку. Тешко је било критички доводити у питање оно што је Валвасор написао, посебно због чињенице да је објављивано у Немачкој и на немачком језику и да је, вероватно, барем век и по, било тешко доступно. Због тога је било најлакше позвати се на Валвасора и његово писање о жумберачким ускоцима па »подићи цену« свом писању, утолико више што је његова, углавном негативна слика неким ауторима била унапред добродошла. Посебну пажњу заслужује чињеница да нико није »обрадио« све што је Валвасор написао о жумберачким ускоцима, као и да нико није Валвасоро дело ставио под лупу критике.
    Имајући то у виду, одлучио сам се да читаоцима ове књиге омогућим управо то: да виде тачно што је Валвасор писао, и то оним редоследом како је написано у наведеној књизи. Молим читаоце да моје коментаре Валвасоровог писања разумеју као покушај да се и његово писање коначно стави »под лупу критике«. Свестан сам да је то тежак задатак.
    На страници 17, пишући о разноликости језика у држави Крањској, Валвасор каже да би се тешко могла наћи држава у којој је у употреби толико језика. Прави уобичајени језик је крањски, затим илирски, хрватски, славонски, далматински, кочевски, истарски, италијански, фурлански и немачки. За »илирски« језик каже и да »је искварен и није потпуно чист«. Иако целокупно племство уопште говори немачки, говори и крањски и италијански.
    Већ први пример показује да је Валвасорово писање произвољно и непрецизно. Који су то језици: славонски, фурлански и далматински? Можда су то и тада била наречја. Али оставимо то Валвасору и језикословцима. Битно је да се по Валвасору у Крањској не говори словеначки. Он то и касније потврђује и каже да се словеначки говори у Корушкој и Штајерској! Са становишта предмета и садржаја ове књиге значајније је да Валвасор спомиње неки нови језик и назива га »илирским«. Међутим, из контекста није могуће да се закључи који би то био језик и ко њиме говори, како је искварен и зашто није потпуно чист? Зашто је само тај језик искварен и није потпуно чист? Пошто се знало за Илире, претпостављам да је то био њихов језик. Ако је у Крањској био у употреби илирски језик, мора да је било и Илира! А ко су Илири? Нема ко други то бити него жумберачки ускоци, с обзиром да Влавасор у наставку пише да ускоци говоре илирским језиком, али и влашким језиком и језиком сличним хрватском!
    О ношњи Валвасор каже да »прави Крањци имају своју ношњу и свој језик; такође и Кочевци своју посебну. Ускоци и Хрвати се у ношњи донекле разликују, као и Речани и Далматинци«. Значајно је запамтити да Влавасор само »донекле« разликује ношњу Хрвата и жумберачких ускока, што значи да та разлика није била велика. Ту је у праву, али није доследан.
    На страници 37, пишући о становнцима Средње Крањске, Валвасор каже: »Између Новог Места и Метлике на Горјанцма пребивају људи које зову Ускоци или Власи. Имају потпуно посебну ношњу и језик и још посебну веру, која је потпуно слична грчкој, заправо себе зову староверци и за духовног поглавара признају патријарха у Цариграду и Москви. Њихова одећа је доста слична Хрватској, али не потпуно; говоре, такође, свој влашки језик, који се не разликује много од хрватског«.
    Овај кратак текст веома је значајан са становишта тачности и кредибилности свега што је Валвасор написао о жумберачким ускоцима. Да ли је он размишљао шта и о чему пише и шта је већ написао. Да јесте не би дошао у супротност с оним што је већ рекао о језику. Очигледно није мислио да ускоци говоре илирским језиком, јер сада тврди да они имају и свој посебан, »влашки« језик. Пошто су ускоци за Валвасора Власи, нормално је да говоре влашки, али како је могуће да се тај влашки »не разликује много од хрватског«? Који је то влашки језик који се не разликује много од хрватског? Валвасор није ништа мање противречан и кад је у питању ношња. Пошто је већ написао да се ускоци и Хрвати у ношњи »донекле разликују«, каже да ускоци имају »потпуно посебну ношњу«, а већ у следећој реченици ускочка ношња је опет »доста слична хрватској«.
    И тврдња о посебној вери ускока потврђује да је Валвасор писао онако, »одока«. Тешко би било поверовати да њему није било познато да су ускоци хришћани, да је хришћанство једна, иста религија, као и да у оквиру хришћанства постоје само различите цркве. Иначе, референца да ускоци признају патријарха у Москви и Цариграду требало би да значи да су ускоци Словени (да не кажем Срби) и да их то »окреће« Москви, за разлику од његових Влаха, који су романског порекла или романизирани народи. Изненађује да је уредништво у напомени бр. 16 указало да није преузет шири текст који је Валвасор написао о вери ускока, али се не каже због чега! Претпостављам да је уредништво оценило да писање о вери ускока не би служило на част њему и његовом делу. Ако није тако, одговорно је уредништво. А изгледа да није тако. Ирена Смиљанић, чије студије о жумберачким ускоцима ћу користити касније, каже »да је за тај дио Валвасор навео литературу по којој се равнао, објашњавајући шта је православље опћенито. Он цитира и изјаве самих Жумберчана да им је вјерски поглавар пећки патријарх (тада је то био Арсе- није 3. Црнојевић)«.
    Валвасор наставља: »Што се тиче хране, обезбеђују је (ускоци, прим. аутора) редовно с пленом и отимачином, а углавном иду по плен у Турску; кажем углавном, јер, ако се лако може до чега га дође у суседству, њима је свеједно: пријатељ или непријатељ, овај или онај, ништа не запостављају, ништа не пропуштају. Многи тргују и варају с коњима, добри су коњски трговци и преваранти и ако могу некога да преваре, нису ни лењи ни тупави. Нађе се међу њима и много поштених људи. Дају добре војнике. На крађу их не тера смо потреба, јер имају родне горе, јер расте како жито тако и вино и насади, а поред тога држе све врсте живине; њихов непримеран начин живота утиче да с тим не издрже дуго, јер ждеру и пију док не протерају све кроз грло у желудац, да ништа не остане. И притом се чврсто држе заједно. Све мора да буде одједном поспремљено, као да би их чекала тешка казна или смрт ако би шта оставили – као што каже Плиниус – као да се не би могло другачије употребити и попити, ако не кроз човеково тело. Али кад прождрљивост роди сина по имену помањкање, и врли Ускоци си такођер морају, кад су при крају са ждерањем, помагати, ако не код Турака, онда код суседа, или припасати сабљу и ићи у четовање да нешто приграбе, из чега би могли опет да направе нови иметак или динарчић за пиће«.
    Валвасор је написао много ружног о жумберачким ускоцима. Полемисати с њим било би беспредметно. Да већ није написао онолико произвољности и нетачности, можда бих му више веровао и рекао: нека буде како је написао! Међутим, не могу се отети утиску да се ускоци нису уклапали у Валвасорову идиличну слику о војводству Крањском, пре свега римокатоличком и немачком.
    Од кад знам за себе, свестан сам и уочавао сам разлике између жумберачких ускока и Крањаца, јер оне су постојале од искона и постоје и данас, али не и тако драстичне и само на штету Жумберчана. Ипак, то ме не погађа толико колико оно о »родним горама, житу и вину«. Па зашто је онда Жумберак пре доласка ускока углавном био пуст, само делом слабо насељен, необрађен? Крањци нити су икада били нити су данас »широке руке« па да препуштају другима оно што ваља. И не само то, како такви »прождрљивци и бандити« уопште стигну, а ако и стигну, како умеју да обраде поља, посеју жито, обраде винограде? Они су, све донедавно, били само »покретни сточари«, луталице па због тога прозвани и »Власима«? Откуд и како, одјед- ном, научише да обрађују родна поља и гаје винограде? И ко то обрађује и гаји кад је већи део мушке снаге у сталној војној служби?
    На страници 46, говорећи о становницима Нотрањске, Валвасор каже: »Трећи род становника зову се Ћићи. А ти пребивају међу Подградом и Сацербом; у ношњи су заправо много слични описаним Крашевцима, али су им у говору много далеко и говоре свој посебни језик као прави Јапиди, или потомци старих Јапида, како их описују стари географи и историчари. Преживљавају као и Крашевци, али неки од њих на коњима преносе со од мора у унутрашњост. Веома су вешти и извежбани у бацању камена с праћком па погађају скоро све што хоће; исто тако вешто обарају човека с коња, као да би га куглом одстрелио«.
    Познато да су Ћићи влашко племе насељено на планини Ћићарији, око ње и даље у Истри, да су скоро потпуно похрваћени, али да и данас међусобно говоре румунским (или влашким) језиком. Да ли је Валвасор знао довољно о Власима? Заправо, наслућује се у чему је проблем. По његовом, постоје две врсте Влаха. Једни Власи су они који су »стварно« Власи, па чак говоре и свој посебни језик »као прави Јапиди или њихови потомци«. Други Власи су они који ни по чему нису Власи, али су, ипак, »Власи«, јер их Власима проглашава Валвасор и њему слични, за које у њиховој римокатоличкој и прогерманској нарцисоидности не би требало да буде места у војводству Крањском. Да је озбиљно поразмислио о стварним Власима-Чићима и жумберачким ускоцима које он проглашава Власима и који, по њему, говоре илирски и влашки језик, Валвасор би схватио ко су Власи, посебно то да жумберачки ускоци тешко да имају било какве везе с Власима у етничком погледу, ношњи, обичајима, посебно у језику, с обзиром да у говору Жумберчана никада није било нити данас има сличности с влашким језиком.
    На страницама 123-125 он пише: »Власи или Ускоци су добили име од речи скок, што на Крањском значи поскок, они су пред неких 146 година ускочили (или побегли) са женама и децом из Турске и дошли у Крањску. Зато их по Крањском зову Ускоци, што Немци изговарају као Ускоген, такође Ускокен или Вискокен. Ако је ускок исто као прескок, Ускок обележава пребега. Сами се у свом језику називају Влахи или Лахи, исто тако како су се под грчким царевима називали Блаци, како се каже у Лаонику (није ми познато шта је Лаоник, можда неки град или покрајина, прим. аутора).
    Ти Ускоци или Власи пребивају на Средњем Крањском, тј. у трећој петини, па имају углавном код Побрежја, Винице и у том крају велика села, а на брдима при Жумберку већином усамљене куће и уз сваку виноград, много воћака и поља. У свакој кући станују заједно три, четири, па чак и пет породица и уз њих велика група деце, али само је један господар и једна господарица. Господар је најстарији мушкарац, ако је за то способан, а господарица је жена најмлађег ожењеног брата, или стрица. Њима двома морају сви други да буду послушни и да обављају кућанске послове. Има чак и таквих кућа у којима има и осам, па и дванаест мушкарац, који су сви способни да носе оружје и иду на границу. Да, скоро сви су добри војници. Не треба им плаћати дневнице и додатке, али зато морају служити војску и, кад год је потребно и главар нареди, морају у бој против омраженог непријате- ља или стражарити дан и ноћ на властити трошак. Од тога двога рађе обављају прво, наиме да иду против омрзнутог непријатеља, јер им надање за добрим пленом уклања опасност испред очију… Иначе се прехрањују животињским месом, говедима, козама и козлићима, али ипак имају највише користи и хране од оваца, којих многи имају и до двеста, значи цело крдо. Многи такође тргују коњима на црквене празнике, воловима и другим животињама које или размењују или продају; у сваком случају, било на један или други начин, настоје да нешто зараде… Такође, изванредни мајстори су у уметности да нешто нађу пре него то човек изгуби и да узму пре него им човек да. Ипак, то се не може приписати свима, јер и међу њима има поштених и вредних људи који себи не помажу крађом, него напротив, поштеним занимањем и радом… Такође, уобичајено је да убадају носеве сувише дубоко у врчеве или чаше и да радо замењују желуце с винским подрумом и оставом за храну. Редовно у јесен попију и поједу све, што су привредили вина и жита. Све треба решити! Иду од куће до куће, прождиру и ждеру докле год нечега има. Од тога имају барем ту корист да им ништа не поплесниви, не иструне, или падне у руке Турцима. Кад су све појели и ждрело им је на допусту, иду по плен. Ако га нема код омраженог непријатеља, траже унакрсно по држави, где би га нашли. (То не тврдим за све.) Зато због њих у држави настају често велике неугодости. Држе се заједно као вериге и вежу се каквом заклетвом да један другог неће да напусте. Поред тога добри су тркачи па многи тако брзо трче да их ниједан немачки коњ не може претећи; због тога их често узалуд прогањају. Али ако кога увате, стављају га у вериге, без обзира да ли је грађанин или духовник, поп или калуђер. Па то је исправно: ако неко кад греши не поштује самога себе, да га се не поштује нити при казни… Оно што сам већ раније рекао, да радо узимају што им човек не да, односи се такође и на просидбу. Ако је Ускок или Влах донекле имућан па хоће да се ожени и ако његови рођаци знају за слободну женску, за поштену девојку (за удовице никада не питају), тада много пута не праве дуге церемоније при просидби; ако родители на прво питање не обећају кћер или не дају сагласност, дође младожења с пет или десетак коња, у већем или мањем броју, зависно од потребе, и силом узме дотичну која му је срцу прирасла, тако да је за таквог отимача најправилније рећи да је жену отео. У том циљу претходно пажљиво одаберу време и прилику кад девојчин отац, брат или стриц није код куће, јер је на граници или из других разлога, да не би међу њима дошло до сукоба или проливања крви. Због тога дођу по ноћи и ако они који су остали код куће не дозволе девојци да мирно изађе, развале врата, уђу у кућу, ухвате девојку и одведу је силом и против воље родитеља… Са живим љубавним пленом беже и воде отету две до три миље далеко, попу или калуђеру (тј. к влашком духовнику или монаху) који је мора венчати и који мало пропитује да ли ће се обавити уз сагласност или без сагласности родитеља. Али ако чује поглавар у Жумберку, морају сви који су били учесници да плате велику казну. Тога се боје па се отмице не догађају сваког дана. С обзиром да се не могу тога потпуно одрећи, ипак се више пута дрзну Кад се женидба обавља у реду и иду по невесту, води је девер, то јест друг, на коњу пред собом потпуно скривену. Она седи напред у седлу, а иза ње друг, који јој обавије целу главу марамом, да не види куда иде… Понекад је обичај да прву ноћ поред невесте спава неко од њезиних или његових најближих рођака, разуме се чисто поштено (наравно по ускочки), јер би други људи за такву пријатељску услугу и указивање части таквом претходнику били мало захвални, па би таквог услужника направили Влахом, како кажу Немци, када ушкопе ждрепца. Ипак, младожења сме, ако налети на погажени сат, ако јој стоји средишњи круг напред на челу, хоћу да кажем, ако види да невеста није невина, може је вратити и оженити се с другом. Али то му је дозвољено само једанпут, а тај који се одрекао прве, због претходног црквеног венчања не може више да рачуна на било какву духовну службу (црквено венчање, прим. аутора)… Невесту воде из родитељске куће у цркву са застртим лицем, као опомена да се из властитих побуда не сме вратити у очеву кућу. У цркви се за време венчања открије образ. Духовник који венчава ставља невести и младожењи на главу венац од ружиних стабљика, као знамење и поуку да се не смеју раставити ни у срећи нити у несрећи… Ускоци крсте децу кад су већ старија и одрасла, такође, не иду на исповест пре тридесете године… Ако неко тако оболи да се не може надати да ће да преживи, мора сам да се умије. Узрок томе је стварно смешан и базира се на убеђењу да мора да дође Богу, Оцу, Сину и Св. Духу чист и снажан. Притом такође не говоре паметно, да ће га окружити анђели и да ће му сваки од њих на путу на онај свет говорити његова витешка дела; један анђео да ће носити пред њим сабљу и пушку (без обзира што ће да остане код куће обешена на клину), с којима се борио тако витешки против омрзнутог непријатеља Турчина; други да ће му певати шта је с голом руком уграбио и однео, опет други да ће опевавати јарце и овце, трећи козлиће и козе, четврти коње и кобиле које је из туђих крајева догнао, пети одећу. Тако лепо поделе часне службе да међу анђелима не би било зависти и љубоморе. На крају долазе многи хвалоспеви како се у животу држао чврсто и храбро, тако да заслужује славу и бесмртно име. И на тај начин умире уз утехе тих жалосних утешитеља… За покоп умрлих немају гробље, цео свет им је гробље. Тело сахрањују где је најближе и где наиђу, било под дрветом или негде другде. Уз мртваца стављају парче хлеба и ситан новац, солд или грош, а понекад само новчић. Затим наспу мало земља и положе на главу прилично тежак камен и исто такав на ноге (можда због тога да не би устао и ходао по кући). Потом се даје попу или калуђеру за задушницу пет крањских златника и погреб је завршен… Ако покопавају дете, његова мајка носи на глави љуљашку, па кад га забрбају, почне да оптужује смрт и да јој замера да је тог глувог јадника тако погодила да је изгубио слух и вид, да не би чуо и видео; због тога проклет био онај који јој је узео дете, јер би од њега могао да постане добар јунак, и друге ствари јој ставља под нос. Свој напад, прекор или тужбу завршава на начин као да хоће такорекућ да ојача пријашње оптужбе. ‘Ђаволска, гадна, примитивна, страшна, незаситна Смрт!’ Узела си ми и пождерала дете, па имај и љуљашку! Пождери је да се задавиш! Напуни губицу њоме да ти се сви зуби поломе! После тог поклона и паметног закључка стави љуљашку на гроб, гази је док се не разбије на ситне делове… Ту морам још написати о њиховој одећи. Ношња је прика- зана на приложеном бакротиску. Жене носе дуге горње сукње без рукава, јер имају испод друге рукаве. Груди украшавају марамама с написима или ружама; исто тако се и сукње украшавају плавим, црвеним и другим бојама. На ногама носе опанке, тј. широке подплате које на рубу имају мале шупљине; кроз њих се протне врпца и обућа је готова. Ту обућу зову опанци. Неки сељаци и сиромашни узму само парче сирове коже, ножем постружу длаку и тако направе опанке. Главу завијају, према потребама врло пажљиво с дугом и уском марамом из извезеног платна. Мушкарци се одевају скоро исто као Хрвати, с тим да неки носе мале, неки широке капе. Неки их с узицом привежу под брадом, да не одлети. Такође, и мушкарци носе опанке, панталоне и огртач како и Хрвати, већином из обојеног сукна. Исто тако су панталоне и ногавице као и код Хрвата из једног дела. Неки носе велике и дуге браде, други их одсеку с маказам и пусте да расте горња брада или бркови. Такође, шишају и главе и пусте напред дугу киту, или шоп косе, а некима таква кита расте као у Турака. Неки носе на главама велике шешире као Хрвати; пример се види на бакротиску, на човеку који се дубоко клања калуђеру (или ускочком духовнику). Овај са шеширом је калуђер, онај други с капом је поп, тј. свештеник. Такви људи се код Московљана исто тако називају попови, што по свој прилици долази од речи папа, како су некад називали учитеља латинске цркве, пошто су га у грчкој цркви звали паппос. Отуда такође доњонемачко и низоземско де Пап и горњонемачко der Pfaff. Попови носе понекад капе, као овај на слици, ипак већином носе шешире као калуђери, тј. као монаси. То људство говори влашки. Језик се од хрватскога разликује понешто, од крањског нешто више«.
    Пошто не познајем своје прапретке, пре и из времена када је о њима писао Валвасор, не могу да кажем колико је било, а колико није било тако како каже Валвасор, али верујем да је истина, као и обично, негде у средини. Са становишта садржаја ове књиге, Валвасор поново пореди ускоке, (по њему Влахе) с Хрватима, што још једном потврђује да ускоци нису Власи, али још једном асоцира на историјску, политички и идеолошки створену заврзламу о сличностима и разликама међу Србима и Хрватима. Валвасор је тај проблем, очигледно, решавао поједностављено и арбитрано. Свако ко није Крањац, али је римокатолик, је Хрват. Проблем настаје кад неко није римокатолик, већ је »грчке вере«, а сличнији је Хрватима него Крањцима, онда је он ускок, при чему му је Валвасор, како му је кад пало напамет, прикачио влашко порекло, илирски или влашки јези и слично. Заиста, који је то и какав »влашки језик«, који се мало разликује од хрватског, а мало више од крањског. Влашки језик, којим говоре Власи, тешко да има ишта заједничко са српским и хрватским, боље речено српско-хрватским, а посебно с крањским језиком. Очигледна бесмислица.
    Оно о женидбама/удајама, односно отмицама невесте, је било ствар обичаја, посебно морала. Не знам да ли су Жумберчани били у том погледу »моралнији« од Крањаца, али знам да су Жумберчанке биле моралније, у смислу конзервативније, од Крањица. Много чешће су се Крањци женили Жумберчанкама, него Жумберчани Крањицама. Ако је у Жумберку било отмица невесте, отимачи нису требали да иду »код најближег попа или калуђера«. У Жумберку су, од досељавања, биле само две парохије, у Радатовићима и Мрзлом пољу, са свега два, а само у »бољим временима« 2-3 попа. Према томе, нити су отимачи требали да »траже« попа или калуђера нити је капетану жумберачком било тешко да открије отимаче.
    Посебно је бестидно шта је Валвасор написао о сахранама мртвих »под првим дрветом«. Сви народи, па и српски, а жумберачки ускоци посебно, имали су »част и привилегију« да своје погинуле и умрле стотинама година, у тешком времену узмицања и пред опасношћу, сахрањују »успут, или крај пута«. Није ни људски, а хришћански да и не говоримо, да се неко руга гробовима, такозваним »крајпуташима«. Гробови »крајпуташи« су оплакани у песмама »тужбалицама« и легендама, описани у причама и романима. Сем тога, у Жумберку је у време када је Влавасор писао, било најмање двадесетак цркава, углавном на местима где се и сада налазе, а око њих су била и сада су гробља. У тим црквама су та два-три попа крстили, венчавали, испраћали преминуле и обављали друге службе православне вероисповести.
    Не могу а да не поставим питање: како се зове човек који се тако брутално руга невољама других народа? Да ли је довољно да се каже да је само непримерено да Валвасор пореди ускоке с немачким коњима? Иако има ускока који су, по Валвасору, бржи од немачких коња, то не бисмо могли да схватимо као комплимент. Човек је човек, чак ако је и ускок, а коњ је коњ, па је и Валвасор то што јесте, а не оно што је он о себи мислио.
    На страници 127, а и иначе често, Валвасор у вези с ускоцима спомиње Хрвате. Говорећи о Хрватима у Крањској, он каже и ово: »По облику бркова Хрвати су скоро једнаки Перзијанцима и турским јањичарима, који већином такође скраћују доњу браду«. До каквих заблуда може да доведе овакво писање и поређење показује чињеница да су многи историчари и политичаи а на основу таквих »научних« чињеница закључивали да су Хрвати иранског порекла. А ако су Хрвати слични турским јањичарима, биће да је међу јањичарима било Хрвата, а не да су се Хрвати угледали на турске јањичаре.
    На страници 150. Валвасор посвећује доста простора и на више места слави Томаша Хрена (1560-1630), који је 1597. именован за љубљанског бискупа и на тој дужности остао 30 година. Хрен се »истакао« и у историји остао забележен као одлучан противник лутерана (реформиста, протестаната), с којима се сурово обрачунавао. Хрен је међу првима предлагао и да се православни жумберачки ускоци силом преведу на римокатоличанство или да се протерају из »Славног Војводства Крањског«, а кад је увидео да то није могуће, да се поунијате.
    На страници 215. Валвасор каже да су на војној свечаности у Карловцу »два трубача и бубњар, како већ имају обичај Хрвати, играли по турски«. Нисам сигуран да се у тој прилици уопште играло »по турски«, а посебно да је то тада било »уобичајено међу Хрватима«. Пре свега, питање је шта Валвасор уопште подразумева под играњем, а шта по турски?
    На страници 239, пишући о споровима око и у самом граду Мехово, удаљеном две миље од Новог Места, а једну миљу од Метлике, Валвасор каже и ово: »Године 1602. је поново изникло семе раздора. Да би га спречио и угушио, господин Карел Јурич, који је тада поседовао град и имање Мехово, нахушкао је Ускоке на побуњенике. Они су се успешно бранили, па су чак и жене наговорили, па су с рогуљама и другим оруђима ишле на Ускоке. 
    При тој побуни убијен је један кмет и стара жена, а мало дете су погазили коњи. Најгоре су прошли Ускоци јер их је од 100 изашао сам десети део. Том приликом је син судије из Мехова устрелио једног Ускока јер га је увредио, пошто му је показао задњи део тела«.
    На основу написаног није уопште јасно шта се стварно догодило у Мехову? Ко су побуњеници? Зар је могуће да би ускоци пошли тек тако у окршај у којем их је 90 погинуло? Па губици су равни онима у катастрофалној бици код Будачког! Ускоци су у то време били добро војнички организовани, имали су свог капетана, команданта и подручне команде. Спорови су се водили због пљачки и појединачних злодела, а нико нигде не спомиње 90 погинулих у сукобу око Мехова. Али ово није једини пример бесадржајног и нејасног писања. А какве су последице, види се из чињенице да је Јосип Мал преузео оно што је написао Валвасор, али га није навео као извор (стр. 184).
    Страница 241: Резиденција Плетерје »има с једне стране равна поља, а на другој високе Горјанце, где пребивају Ускоци«.
    Страница 246: »Од Љубљане шест, а од Новог Места три миље је удаљен град и трг Жужемберк. У лето 1559. дрзнуо се да у Жужемберк дође Грегор, незаконити син г. Јурија Турјашког, рођен у Швајцарској, пошто су му умрли отац Јуриј Турјашки и брат г. Волбенк, с осамнаест Наполитанаца; дошао је до Жужемберка на нерадни, вашарски дан. Није се дуго задржавао, него се још исто вече пребацио преко зидова и заузео град. Међутим, стражар је брзо кроз гужву изашао из града и сакупио своје кметове. Убрзо им се придружио и господин Хербарт, барон Турјашки, генерал Хрватске крајине, напао град и заузео га. Осам Лаха су провалили зид; под зидом су их изненадили наоружани кметови с припремљеним и подигнутим копљима, остале су убрзо, заједно с незаконитим сином Грегором, у граду савладали и све поубијали. После борбе су избројали тридесет и шест мртвих, највише Грегор с његових осамнаест Лаха и седамнаест људи господина Турјашког. Лахе и њихове вође нису покопали, него су их одвукли преко воде у дивљину, где су Грегора дивље свиње, а његове другове пси, птице грабљивице и дивље звери раздерале и пождерале, као цркнуте мрцине«.
    Јасноће ради, Валвасор Наполитанце, дакле аутохтоне Романе, назива Лахи, за разлику од Влаха, како назива припаднике романизираних народа. Ова прича је слична оној у вези са сукобом у Мехову. Тешко би било закључити шта се стварно догодило. Пошто се ради о »римокатоличком спору«, нека тако и остане. Ипак, имајући у виду да Валвасор описује поступак с погинулима, намеће се питање да ли су Крањци у то време били на »много вишем цивилизацијском нивоу« од жумберачких ускока?
    Страница 285: »Командант Вараждинског генералата је вицегенерал и пуковник, у војсци код свих омиљени кавалир гроф Траутманасдорфф, а његов заменик је господин Н. Макар, хрватски племић који се са својом славном храброшћу доказао скоро свим Хрватима, јер је често као муња ударао на Турке и побеђивао их«.
    За Валвасора је Никола Макар Хрват, иако Макара има међу Жумберчанима, о чему је већ било речи, а један од њих, из Великог Лијешћа, се као први Жумберчанин населио у Метлици.
    Страница 287: »Град Будачки су наши – хвала Богу – поново заузели и обезбедили га с турским Власима (тако зову те Влахе, који су побегли из Турске)… У граду само стражаре. Под њим у тргу станују Власи, који ту наводно под великим дрвећем плешу и забављају се. Предводник тих Влаха је војвода Тудор«.
    Заиста је интересантно на које све начине Валвасор спомиње Влахе и каквим их именима назива. Очигледно је да ни њему самом више није било јасно о коме говори и шта под реченим подразумева. А и живот им је, очигледно, био леп – само су плесали и забављали се.
    На страницама 289-290, пишући о Сењу и сењским ускоцима, Валвасор износи низ контоверзних тврдњи и конструише невероватне заврзламе и нелогичности. С обзиром да ће о сењским ускоцима још бити речи, његове трвдње представљају само увод.
    »Што се тиче вере, сви Сењани су римокатолици, али мису (литургију, црквену службу, прим. аутора) и црквене молитве и све друге обреде обављају на илирском или словенском језику. Језик који користе Ускоци и Сењани је, заправо, далматиншчина. За читање и писање имају три врсте писма: прво, глагољицу, коју користе у црквеним стварима, при дописивању с Турцима користе ћирилицу, а као свакодневни језик користе латински«.
    Чудноват неки народ, прави полиглоте. Језик им је заправо далматиншчина, а свакодневни језик им је латински, а нису Латини (Романи). Где су и када научили латински језик, кад су латински језик у то време изучавали и њиме писали само на царским и краљевским дворовима и црквени великодостојници. Пошто знају и ћирилицу и глагољицу, поставља се питање где су научили та писма? Које школе је завршавао тај народ, кад још народних школа није ни било? Кад су поред толиких школа научили поморске (читај гусарске) вештине?
    »Људство које обитава око Сења називају, као што је већ било речено, Влахи, на латинском Walachi. Влашки језик се у многочему поклапа с далматиншчином или са словеншчином. Јоаннес Луциус (Иван Лучић) с правом спомиње да се влашки језик унеколико слаже с италијаншчином и латиншчином, иако би требало знатижељном читаоцу потпуно јасно рећи да прави Власи те језике уопште не разумеју и да је сличан језику Морлака, који личе на Влахе«.
    Признајем да сам постао »знатижељан« какве ћу све глупости да прочитам? Сад опет видимо да ти исти људи говоре влашки језик, који се поклапа са словеншчином и далматиншчином, али тај језик »прави Власи« не разумеју. Ко су за Валвасора Власи, ко »прави«, а ко »криви« Власи?
    »Власи су у неким селима добри Римокатолици, али понекад имају своју властиту и скоро по грчком начину уређену веру, иако не по свему. О томе сам већ рекао довољно кад је било речи о служби божјој код Ускока«.
    Дакле, већ наредна реченица, која би требало да појасни и отклони дилеме, уноси нове забуне. Валвасор опет тврди да су Сењани добри римокатолици, иако неки имају по грчком уређену веру, али не по свему, па се још позива на своје раније тврдње, као да је на неком месту нешто стварно јасно рекао и доказао! Да ли је то оно што је уредник изоставио?
    На страницама 295-296, кад пише о крајишницима-војницима, Валвасор каже: »Мартолози су Турци, Морлашки и турски Власи који се повлаче по држави и отимају и краду све што могу«.
    Који су то Морлачки, а који турски Власи? Мислим да нико није толико био оптерећен Власима и да их нико није тако и толико злоупотребљавао.
    »Већина Хрвата, као и људи који пребивају у Морској крајини, који су скоро сами Власи и који су нешто католичке, нешто старогрчке вере, не плаћају ни данак и доприносе. Али су спремни да се у сваком моменту ангажу- ју против Турака… Међу тим Власима нађе се доста оних који трче знатно брже од немачких коња«.
    Ово не залужује озбиљан коментар, сем да Валвасор и ове »морске ускоке« пореди с немачким коњима. То му је, изгледа, опсесија. Како би било да се упитамо да није Валвасор можда био бржи од неког крањског магарета? Ко зна! Можда је био само тако тврдоглав!
    На страници 300, под насловом »Разни победоносни бојеви с Турцима после продора у Штајерску и Крањску«, Валвасор је написао и ово: »Године 1388. је Хрват по имену Мило Кабиловић жртвовао живот за све хришћане, посебно за свог господара и владара, пошто је турског троногог Амурата пробо с копљем«.
    Јасноће ради, у питању је Косовска бика 1389, а Валвасоров »храбри Хрват Мило Кабиловић« је српски великаш и јунак, надалеко опевани Милош Обилић. Турски троноги Амурат је цар Мурат 1. а да је имао три ноге, нисам до сада нигде ни чуо ни прочитао.
    И на крају, на страници 309, Валвасор још каже само да је међу 500 војника, које је против Губчевих побуњеника предводио господин Јошт Јожеф, барон Турнски, било и »нешто Ускока«.
    И ту је крај Валвасоровог писања о жумберачким и неких другим ускоцима. Шта да се каже? Валвасоро писање, барем кад је реч о жумберачким ускоцима, »његовим Власима«, не би заслуживало много пажње да није толико нетачно и тенденциозно.
    Валвасор је себи дозволио да пише о етничкој и верској скупини, коју је слабо познавао, а према којој је унапред имао крајње негативан однос. Написао је многе неистине и створио негативну слику о жумберачким уско- цима. Не знам да је још неко на овим просторима толико утицао на историографију и стварање ружне слике о жумберачким ускоцима. На основу његовог писања тешко би се могло разабрати ко су жумберачки ускоци, којим језиком говоре, коме су слични и по чему, а од кога се стварно разликују.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Радослав Лопашић о жумберачким ускоцима

    Упозорио сам да су се многи аутори позивали на Валвасорово писање и његове оцене о жумберачким ускоцима прихватали »здраво за готово«. Изузетак у том погледу представља хрватски историограф Радослав Лопашић.
    Он радо истиче да Валвасор зове »Метличане, Чрномељце, затим становнике Винице, Подбрежја, Костела, Семича и других околишних мјеста у својем повијестном и земљописном дјелу ’Част Крањске’ вазда само Хрвати« (стр. 11-12), а прихвата и све друго што је у прилог Хрватима и хрватској страни у спору коме припада Бела крајина и Жумберак. То је и нормално, свако »воду наводи на свој млин«.
    Што се тиче жумберачких ускока и Лопашић је користио податке које је изнео Валвасор, али се на неким местим, критички осврнуо на његово писање. »Отмица о којој приповједа Валвасор, да је у Жумберку код Ускока уобичајена, исчезла је већ одавна, нити има параметара да се шта такова догодило у жумберачких горах« (стр. 9). Валвасор описује Жумберачке ускоке као људе веома сурове, разуздане, који се радо баве крађом и отимачином. Дакако да је било доста дангуба и опака свијета међу њима, али тој покваренсти били су криви вјечни ратови, пак тадашње уредбе на крајини; јер, не само да је било допуштено већ је паче било и наложено четовање и пљачкање по Турској, како се то догодило 1580, када су заповједници управо слали Ускоке на плијен на Уну. Научени отимати Турком, наставише Ускоци ту мрзку наваду и код својих сусједа у Крањској и Хрватској (стр. 37). Валвасор приповједа о ускочких попових своје добе, да су неуки, писму мало вјешти, сурови и многи између њих изкварени, а заповједници и судови да су их казнили попут других ускока кад би били што скривили« (стр. 42).
    Ради се о томе да »црквени посленици« нису били потчињени цивилним и војним, него црквеним властима, али то није важило и за православне попове.
    Ипак, много више пажње од критике Валвасоровог писања заслужује што је Лопашић написао о жумберачким ускоцима. Разуме се, његово писање односи се на стање више од стотину година касније, средином 19. века, али ипак употпуњава мозаик сазнања не само о жумберачким ускоцима него и о староседеоцима, Хрватима.
    »Ријека Купчина не дјели само подгорје Жумберачко, него има значај и у етнографском погледу. Уз њезино корито и у купчинској долини, од Костањевца према Оштрцу и граду Жумберачком, на окупу су стари католички Жумберчани. Једна група тих старосједелаца, од лијеве обале Купчине, раштркана је и помјешана с Ускоцима према Каљу и Мрзлом пољу, а друга на северозападу допире до Сошица. И Ускоке Купчина дијели у два посебна племена, који имаду у више обзира свој посебан тип и карактер… На први поглед разабире се разлика између католичких Жумберчана, старосједелаца, и унијатских Ускока. Католички Жумберчанин је средњег стаса, сувољаст, бјелопутан, дугољастог лица и плавокос. Од њега је нешто виши, али као горштак и и тјелесно једрији Ускок, разликујући се понајвише црном косом и с два красна и живахна ока. Католички су Жумберчани и данас чакавци, и језиком и нагласком. Чакавштина се изгубила и прешла у штокавштину само код обитељи, које су помјешане с ускоцима, али се и они распознају по нагласку. У њих нема јуначких пјесама, те пјевају само женске попјевке… Унијатски је Ускок штокавац најрадикалније јекавштине. Пјева јуначке пјесме, што их ђедови донесоше из некадашњег завичаја, и које им ’вила казивала у јуначким војнама’ о Краљевићу Марку, Страињићу бану, Сењанин Тадији и другим народним витезовима. Особито жене чувају старе обичаје и сву снагу језика, који дивно говоре. Разлог је што су жене увијек код куће и чувају старину, док мушкарци, и као војници и пословни људи иду по свјету и друге језике и нарјечја чују и уче… И међу штокавцима (Ускоцима) има неке разлике, како их Купчина дијели, у говору, ношњи и занимању. По свој прилици су Ускоци на сјевероисточној страни, према Самобору и Сави, старији досељеници. Говоре више јужним и приморским нарјечјем и користе старији нагласак. Мање су окретни и сиромашнији су, а зову их у Жумберку маслари. Може се рећи да су се Ускоци на западу и око Метлике касније населили. Они говоре штокавски на ’босански начин’, а зову се ’фужинари’, па би се могло рећи да су се у старој постојбини бавили рударством. Они су спретнији од маслара, прометнији и напреднији у господарству, с обзиром да се од 1848. баве и трговином по свијету, од како је трговина сољу и дуваном, а и кријумучарење робе из Хрватске у Крањску престало… Сви Жумберчани, били штокавци или чакавци, зову свој језик хрватским. Иначе, у Жумберку као и у многим другим крајевима, Хрват значи исто што и католик, а католичка црква је Хрватска црква. Жумберчани оба црквена обреда, грчког и латинског, живе међусобно у слози и братимству, и свјесни су да их вјера не лучи (раздваја, прим. аутора). Католици се доста пута жене с унијаткињама, док се веома ријетко догађа да унијат узме католкињу за жену… У одјелу има доста разлике. Момци католици обучени су у бијелу чоју по кроју оближњих Прибићана и носе вунену торбу црвене боје. Опанке, које су у Валвасорово доба носили сви у Жумберку, носе само католици, и то тамо гдје нису помјешани с Ускоцима… Ношња унијата ’вргла се на крој војничког одјела’, код крајишких пуковнија: уске хлаче на ремену, зубунац од сурог сукна и војничке чизме. Зими носе поврх војничку кабаницу или кожун. На пут носе о рамену торбачу од тамне вуне. Женска ношња је карактеристична и сачувана од старих времена. Кошуља је дуга испод кољена, прошарана око врата, на грудима око копчи и на крају широких рукава. На кошуљу облаче зобун и кожун или доламу од бијеле чоје. И жене и дјевојке носе прегачу, коју саме ткају и украшавају везом. Рубац зван преметача, има код младих и тек удатих жена на врху чела црвену порту, а мајке носе бијелу преметачу… Дивљаштва и злобе, због чега су се у старије доба доста тужили на ускоке, нестало је већ одавна, па су данашњи Жумберчани људи мирни, кротки, па чак и помало млохави. Да ли су у дуготраном ратовању своју снагу истрошили, или су уљуђени и упитомљени озбиљним и интензивном кршћанском науком? Доиста веома је благе ћуди тај народ; у Жумберку нема опачина и злочина, а до новије доба ријетко се догађала крађа или превара, а какво грдније злочинство једва да се памти, тако да је било опће мнијење и глас за Жумберчаних за обстанка крајине, да за Жумберчане не треба ни уза ни затвора. Сваки од поглавара, који би се био након дуљега боравка дијелио са Жумберком, тежким се је срдцем разтао са омиљеним тим крајем. Веома је бистра памет у тих људи. Жумберчанин и припрости сваћа брзо све, што види и што му се приповиеда, а разговор с њим је лахак и угодан. Није дакле чудо да је размјерно прам осталој домовини знатан број Жумберчана, који су књигу изучили, те користили отажбини као учитељи, свећеници, чиновници и војнички частници« (стр. 5-9).
    У осврту на написано рекао бих само две ствари, једну позитивну и једну негативну. Лопашић је, »руку на срце«, био благонаклон према жу- мберачким ускоцима. Нисам нашао да се неко о њима тако позитивно изразио. Све што је Лопашић написао у основи је истина, али мало сувише наглашено. Жумберчани имају много добрих особина, али се не бих сложио ни да су бољи ни гори од других, у овом случају римокатолика Хрвата. Додао бих и да је питање колико је написано резултат Лопашићевог позитивног искуства и доживљавања појединаца, а колико стварног познавања људи и прилика у целини?
    Међутим, веома изненађује да Лопашић каже да сви у том делу Хрватске, па и Жумберчани, »свој језик зову хрватским«. То нити је истина, нити је таква формулација прихватљива. А како би га звали, ако се радило и ради о званичном, књижевном језику у Хрватској? Међутим, књижевни хрватски језик настао је неколико векова након што су се жумберачки ускоци доселили. Књижевним језиком говорили су и њиме писали у Лопашићево време само они »учевни«, подједнако и Хрвати и Жумберчани, с тим да је Жумберчанима, наглашеним штокавцима, био много ближи »књижевни хрватски језик«, него Хрватима кајкавцима, икавцима и чакавцима, што је и данас, не случај, него правило, подједнако у званичним и незваничним приликама и разговорима.
    Било би много реалније и прихватљивије да се, кад су у питању Жумберчани, не пише о језику, него о народном говору (дијалекту). Жумберчани су, од досељавања, до дана данашњег, говорили својим језиком, својим дијалектом, који се разликовао и данас се разликује и од хрватског књижевног језика, а још више од језика (говора, дијалеката) којим говоре околни Хрвати. Док ово пишем, разговарам с пријатељима колико се наш говор разликује од говора (дијалекта) околних Хрвата, да Словенце, некадашње Крањце, и не спомињем. Разлика се види већ после првих речи. По томе се непогрешиво »препознајемо«. Довољно је да Жумберчанин каже »ђед, ђевојка, ђе си био, и све је јасно. Учитељи у околним школама, пошто школа у Жумберку више нема, указују »да је говор жумберачке ђеце најближи (књижевном) хрватском језику«.
    Пошто је о језику реч, а ја о језику Жумберчана нећу посебно да пишем, указујем само на неколико карактеристика. Језик Жумберчана је, у основи, правилан и разумљив. Или, да окренемо ствар, мање је »искварен« него дијелакти у околини и шире. На њега је више утицао крањски (словеначки), него хрватски језик, с обзиром да су контакти с Крањцима били интензивнији, посебно због трговине, којом су се Жумберчани бавили, и јер су с крањске стране долазили »технички новитети«, понајвише немачки називи алата којих није било на овим просторима, али и бројни изрази у свакодневној употреби.
    Иако је то било неминовно, рекао бих да је језик Жумберчана највише »искварен« управо трансформацијом немачких израза и појмова. Примера има много. Кад Жумберчанин каже »гли сад«, онда то значи баш сада, овог момента, а реч »гли« долази од немачког »gleich« (глајх), што значи сада, одмах; »шенкати« значи поклонити (schenken); лон је дневна зарада »die Lohne«; »жага« (тестера, пила) долази од немачке речи »die Sege«, »шрајф«, од »die Schraube« итд.
    Други негативан утицај на језик Жумберчана последица је унијаћења, односно мењања источног, грчког, православног вероисповедања. Попови су народу наметали »машу«, уместо литургије, или службе божје; Вазам, уместо Ускрса; жегнање (немачки segnen), уместо благослова итд.
    Прилика је и да укажем на барем две речи у језику Жумберчана, које говоре о њиховом »јужњачком« пореклу. Кад Жумберчанин жели неког да подстакне, наговори на нешто, он ће рећи »елај«: елај узми, елај пожури, елај буди добар, елај иди итд. Та реч на грчком значи у основи исто, у смислу: хајде, напред, па Грци бодре своје спортисте с »Елла Хеллас«, напред Грчка (Хеленија, Хелада, земља Грка, старих Хелена).
    Жумберчанин по правилу каже »суссјед«, »ссутра«, »сседи«, »ссенокос« и слично. Ради се гласу између »с« и »ш«, који је донет из прапостојбине Црне Горе. Тамо је не само у употреби и данас него се постојање тог гласа у говору Црногораца у садашње време користи као једна од основа установљавања црногорског језика и његовог одвајања (разликовања) од српског. Довољно је да се погледа програм на некој од црногорских телевизија па да се уоче не само велике језичке сличности у именима и презименима, обичајима и другом него и у језику.
    Ваља нагласити и да потомци жумберачких ускока, више у средишњем и источном делу, него у Радатовићком крају, »растежу и наглашавају« по црногорски и имају нагласак на задњем слогу: ишаа, дошаа, рекаа. Моји пријатељи, којима сам скренуо пажњу како говоре у Црној Гори, могли су у то да се увере недавно, и више пута, у Сопотима, Сошицама, Рештову, Деливукима и другим селима. Признали су ми да о томе и безбројним другим истинама о себи и свом народу, нису имали појма.
    Значајан допринос истини о говору Жумберчана дао је др Иван Брабец, у кратком чланку »Жумберачки говори«. Он јасно разликује ускочки јекавски говор од говора староседелеца Хрвата и указује да у »жумберачкој јекавици има мало одступања од књижевне норме и да превлађује херцеговачки (ја додајем и црногорски): ђед, ђевојка, ђе, виђети, ћерати. Брабец кристално јасно пише: »Најлакше је одговорити на питање о старој домовини ијекаваца јер такав говор у сусједству не постоји. То нас води у Подриње и крајеве испод њега, гдје те особине и данас претежу«.
    Др Брабец, негирајући да Жумберчани говоре босански, каже и да је »Босна била само етапа Жумберчана на путу с истока«. Сматрам да то има посебан значај, с обзиром да неки »језички (не)стручњаци« говор Жумберчана доводе у везу с босанским говором. То је апсурдна тврдња, иако нека имена насеља, презимена, вера и етничко порекло говоре о вези Жумберчана с данашњим становницима Босне.
    Ево само неколико чињеница. У време кад су жумберачки ускоци, селећи се, боравили у Босни, тог говора није ни било. Оно што називамо босанским говором, дакле заједничким језиком Срба, Хрвата и Муслимана, настало је у наредним вековима, након што је део Срба, Хрвата и Словена нехришћана примио ислам. За то су били потребни векови. Народ, или његов део, не »заборавља« тако лако и брзо свој језик и усваја неки други. Уосталом, треба ли за то бољег доказа од чињенице да потомци жумберачких ускока и након скоро пет стотина година физичке одвојености од свог матичног народа, након свих природних и неприродних утицаја и притисака, ради унијаћења и однарођивања, говоре жумберачким дијалектом (говором) који нико не може нити да доведе у питање, а камоли оспори.
    Али да се вратимо Лопашићу. Као и код језика, и кад је у питању етничко порекло и идентитет жумберачких ускока Лопашић није објективан и доследан, напротив веома је противречан. Он замера Шафарику »који је све штокавце држао као Србље, па прибраја сав народ од Жумберка до Кочевја и до Купе заједно са Брајци карловачком српском племену«. Лопашићев коментар је: »Мада ту и нема других штокаваца осим Ускока и неколико православних каснијих досељеника у Мариндолу и у Бојанцих, дочим су туда сви старосједиоци сада кајкавци са биљеги чакавштине у облику, нагласку и у појединих риечих« (стр. 11).
    Разумевања ради, указујем да је Павел Јосеф Шафарик (1795-1861) чешки (неки кажу словачки) историограф који је много писао о историји Срба, као и да он није једини историчар друге националности који је преувеличавао и нереално писао у интересу народа о којем је писао. Тако је то видео или је хтео да види Чех Шафарик. То није написао нико од српских историографа нити сам такву тврдњу чуо од неког Србина. Заиста, није ни истинито ни коректно сав народ, од Жумберка до Кочевја и Купе, прибрајати »карловачком српском племену«.
    Међутим, ништа мање неистините и некоректне су Лопашићеве тврдње да је »име и народност србска у ових је крајих, као и у Жумберку, сасвим непозната«. И не само то. Лопашић је написао и да »не само да је народ по тих странах (а стране су Метлика Чрномељ, Виница, Подбрежје, Костел, Семич, прим. аутора) и по Жумберку био вазда Хрватски, тога је племена била узпркос њемачкој струји, владајућој у нутро-аустријских земаљах, већина властеле и племића« (стр. 11/12).
    Лопашић је овим довео у питање све што је до тада лично написао о досељавању, пореклу и особеностима жумберачких ускока. Јер, ако је име и народност српска у Жумберку сасвим непозната и ако је »народ по ових странах«, што значи и у Жумберку, био вазда хрватски, онда се поставља питање о коме је писао Лопашић само неколико страница пре, на основу чега је, до у детаље разликовао староседеоце Хрвате и Жумберчане, и то на штету Хрвата? Зашто се онда о овоме писало и пише, расправљало и расправља, сукобљавало се и сукобљава се, па и крварило и ратовало? Стари Римљани су такве супротности, кад се каже или напише једно, а онда се то другом изреком негира, називали цонтрадитио ин адјецто. Није ли у овом случају у питању супротност између Хрвата и Крањаца око тих крајева, при чему је Лопашић једноставно »превидео Жумберчане«, о којима је раније писао као о православцима и Србима, а сада их једноставно прибројао »хрватском племену«. Није ретко у хрватској историографији да појединци напишу и признају много тога, а онда то безумно и дрско негирају, обезвређујући и поништавајући и своје дело.
    Не знам да ли би ишта било јасније ако кажем и да никада нисам чуо за презиме Лопашић. Чуо сам и познајем Злопаше и Злопашиће. Злопаша је својевремено играо фудбал у новосадској »Војводини«. Стручњаци за порекло презимена рекли су ми да то презиме потиче од неког »злог паше«, или од »зле паше или испаше«. Ако се оно »З« изостави, Лопашић је пријатније за уво.
    Успутно, мајка Радослава Лопашића презивала се Добриловић, а Жумберчанин Тадија Смичиклас је свог колегу, хрватског историчара и у надгробном говору звао Раде? Није ли Лопашић понекад био »свеснији« што су некада били и његови, а понекад што »би он, као хрватски историчар, сада требало да буде«?

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Милан Радека о сеобама жумберачких ускока

    Ако бисмо се ослонили само на писање Милка Предовића, слика о сеобама ускока у Жумберак и о њиховом животу у 16. веку била би сувише ружичаста и нереална. Иако текст Милана Радеке није сређен и увек јасан, не сме се занемарити да је Радека писао на основу обимне литературе и да је навео низ корисних података.
    Радека сматра да је 1538. значајна јер је досељеницима први пут издат писани докуменат о привилегијама, као Рашчанима, односно Србима, што се у документу више пута понавља. То хрватској политици и историографији не одговора па др Роксандић каже да је »хрватска страна истражености овог проблема остала на ниској разини, а најмање се зна о самим тим Србима/ Рашчанима у 16. стољећу« (стр. 20).
    У вези са самим сеобама, Радека не помаже много. Напротив, износи да су сеобе почеле 1530, а настављене 1533, 1538. и 1541, чиме уноси извесне нејасноће јер већ у наредном пасусу говори о сеоби 1.000 ускока 1553. године, што се свакако односи на другу сеобу. Генерал Иван Кацијанер обавестио је цара Фердинанда 1531. године да је на територију царства пребегло 1.000 Турака и да би они могли да буду »од користи целокупном кршћанству« јер би се помоћу ових Турака и њихових способности можда могла освојити краљевина Босна. На подручју Кастела и Пољана нема више од пет насељених селишта, а могло би се сместити до 2.000 Турака. Са садашњим власницима тих земљишта требало би уредити да не буде спорова.
    Кад се ово прочита намеће се утисак о недозвољивој произвољности, утолико пре што је у питању познати генерал, за којег се не би могло рећи да је имао негативан став према ускоцима. За њега су потенцијални досељеници, ускоци, Турци и он то више пута понавља. Уверен сам да ће се читалац присетити шта смо до сада рекли о Власима и Илирима. Генерал Кацијанер је мо- рао да зна да је његов цар веома добро знао о коме се ради!
    Необична и нереална је и Кацијанерова процена да би ти Турци могли ослободити краљевну Босну, као и да име празних места за смештај 2.000 људи. Посебно се намеће питање зашто би ускоци, ако су Турци, ослобађали Босну, кад су је они, као Турци, освојили? 
    Радека пише и да је Никола Јуришић довео из Босне 600 породица 1535. године. Део је смештен на земљишту око града Жумберка, а остали »на планини«, на земљиштима самостана Плетерје и Костањевица, као и на земљишту града Мехово, изван Жумберка. Можемо само да се упитамо која је то сеоба?
    Радека износи највише података и употпуњава слику о трећој сеоби, 1538. године. Ускоци су дошли с реке Цетине, а сеобу су организовали и припремали војводе Вук Поповић, Ресан Шишмановић и Ђурађ Радивојевић. Ускоци су дуго отезали с поласком јер су знали какве су тешкоће имали њихови сународници и рођаци. Ипак, у лето 1538. јавиле су војводе Радоје Клистовић, Павко Карановић и војвода Степан баруну Турну да су спремни да пређу с 500 душа, а да војвода Иван Пејак жели да пређе са својом групом од 150 душа. Сеоба је обављена у јесен, а прихват и обезбеђење на граници организовали су бан Петар Кеглевић и грофови Франкопани, Зрински и Благаји. Податак о војводи Ивану Пејаку и његовој групи од 150 душа вероватно значи да су се, заједно или паралелно са Србима или Рашчанима, православцима, из Турске пресељавали и Хрвати, римокатолици, али не знамо где су се тачно насељавали. Неки подаци указују да су они били смештени око Рибника, Озља, можда и у Виводини?
    Иако је цар Фердинанд изјавио да радо прима ускоке, њихов смештај је трајао годинама и био све само не организован и пријатељски. Било је много преписке, преговора, сукоба па и ускочких побуна. Ускоци су живели од својих залиха стоке, скромне помоћи у житу, плена отетог у војним походима (четовањима) против Турака па и отимања од домородаца. Кад се такво стање и потешкоће више нису могле подносити, ускоци су се отргли контроли и деловали самовољно и насилно. Насиље је попримило велике размере. Харало се по Жумберку, али још више изван: Света Јана, Јаска, Подгорје, Прилисје, Окић, Липовац, Метлика, Мехово, Плетерје. Отимено је сено, стока, коњи, свиње, вино, имовина и новац, а било је и отмица људи.
    У документима су наведена имена опљачкане властеле и поседника, али Радека наводи само неке предводнике и извршиоце: Ресана Шишмановића и његове, Вука Поповића, Северовића, Вучковића, Радоја Кордића, Раду Каравајса, Марка Хараловић, Павка Ходановића, Павла Фахочића и ускоке Цветка, Драгића, Станка и поповог нећака Николу. Дакле, углавном позната лица и имена. 
    Аутор пише и да су у шупљем стаблу код куће Ресана Шишмановића нађена два људска костура, што нисам нашао код других аутора. У вези с тим пљачкама, генерал Никола Јуришић одредио је комисију (Еразмо Шајер, Еразмо Обричан и Иван Вернек), с циљем, да се утврде штете и казне починиоци, али је Обричан одбио да прихвати тај задатак.
    С обзиром да се граница с Турском лако прелазила у једном и другом правцу, ускоци су, познавајући земљиште и своје сународнике, пријатеље и рођаке, само у једном походу (четовању) на турску територију до реке Сане отели и довели плен од 2.000 оваца, 80 говеда 50 коња и 50 заробље- ника. Мартин Гал је јавио из Бихаћа да је ускок Петар Радивојевић био с четом десет дана у Турској, да је у Удбину довео 100 коња, ухватио везу с неким ускоцима и донео обавештење да Турци неће упасти у Крајину. Убрзо се такво стање на граници више није могло контролисати па су се неки ускоци вратили на подручје Турске. Није се знало ко, шта, за кога или против кога ради.
    Међусобно поверење власти и ускока је ослабило, а стање постајало све горе. Кад су у лето 1542. скакавци појели летину и траву, ускоци су се у јесен отворено побунили. Вође су били Вук Поповић, Јован Влах и Ђуро Радивојевић. Капетан Иван Вернек известио је да још има свега 1.000 ускока способних за борбу и указао да на њега и ускоке нико не обраћа пажњу, »па ови убоги ђаволи, сироти, бједни и прегладнели, куда ће него да натраг ускоче«. Ускоци су запретили и да ће се иселити у Угарску и прикључити чуве- ном српском војводи Митру Бакићу.
    Власт је била запрепаштена па је одлучено да се одбегли врате, а с побуњеницима да се поступа благо. Међутим, околна властела и кметови (кмет попа из Винице и Семенићев кмет) су оценили да је дошао тренутак да се освете ускоцима. Њих стотину напали су ускоке, неколицину су убили, а отели су неколико стотина грла стоке. По наређењу Николе Јуришића, ухваћена су и кажњена четворица нападача из Метлике и Чрномеља, и четворица кметова грофа Вука Франкопана, а ускоцима је надокнађена штета.
    На састанку у Птују ускочки капетан Иван Вернек, бан Никола Шубић, Иван Унгнанд и врховни заповедник Турн одлучили су да се према ускоцима предузму одлучне мере. Неколико побуњеника је убијено у Чрномељу, а вођа Ђурађ Радивојевић бачен је у Љубљани у тамницу. Одбегли Вук Поповић и Јован Влах уцењени су са по 300 дуката. С обзиром да је Вукова жена остала у Жумберку, успостављана је с њима веза, с циљем да се врате, што су они одбили, али су тајно долазили у Жумберак. Приликом једног тајног доласка с 50 својих пратилаца, пресретнути су и разбијени. Вука Поповића је на Купи ухватио Вук Франкопан, а Јован Влах је ухваћен код Бихаћа. У тамници у Љубљани Поповић и Влах су оправдавали све своје саучеснике, сем Ђурађа Радивојевића, јер су сматрали да их је он издао. Вук Поповић, његов брат и Јован Влах с још двојицом саучесника су убијени, али су њи- хова имања остављена породицама.
    Вук Поповић је био »рођени« извиђач и обавештајац, прво у служби капетана Ивана Пихлера, а затим бихаћког капетана Еразма Турна. Пријатеље, родбину и познанике на турској територији вешто је користио за извршавање својих задатака. Иако му је основни задатак био пресељавање нових ускока, био је активан и кад су се појединци и групе ускока, због незадовољства и из других разлога, потајно враћали на турску територију. За посао извиђача био је добро плаћен. Постоји податак да је само 1540. године два пута примио по 20 дуката.
    Тако је завршио Вук Поповић, најпознатији, а можда и најпротивречњи ускочки војвода. Нема сумње да је Вук Поповић, барем у прво време, био у служби Хабсбуршке монархије, али и одан интересима свог народа. Ипак, негде између потешкоћа и интереса његовог народа, његових личних интереса и интереса његових налогодаваца није се снашао. Вук Поповић само један од многих таквих примера.
    Извиђање и обавештавање о намерама и покретима Турака била је опасна делатност и стална дужност Жумберчана на подручју Славоније, Босне и Лике. Од опасности да се падне у руке Турака ништа мања није била ни опасност да се посумња да извиђачи одржавају и везе с Турцима, што се догодило Блажу Радиновићу. Пошто је осумњичен и ухапшен 1556, његова даља судбина није позната.
    Ситуација се постепено нормализовала па је 1556. на војној вежби у Бихаћу учествовало 300 Жумберчана, а идуће године војводама Вранешу Бадовинцу, Радоњи Басташићу и Радичу Вујевићу је додељено племство и одобрено 100, а ускоцима 400 форинти, као накнада за штету коју су им починили Турци.
    Племство је 1569. додељено и војводама Радману Вучетићу, Јовану Хераковићу, Вукцу Вишеславићу, Ђури Баталовићу, Силвестеру Јурићу и браћи Вујину и Вуксану Маринковићу. То је, наводи Радека, био начин да се вође што тешње вежу за царску власт и планове.
    Жумберчани су 1573. учествовали у гушењу Гупчеве буне и по суровости надмашили и племићку војску. Радека каже да су »ускоци против побуњеника бјеснили горе него Турци и горе него племићка војска, тако да се згрозио и сам њихов капетан Јосип Турн«. Проблеми и незадовољство међу ускоцима поново су расли. Били су присиљени да зарађују и као радници, на пример на утврђивању Бриња и пробијању шумских путева. Међутим, кад је укинута плата за 50 коњаника, број плаћених војника сведен на 200, а број становника се повећао, ускоци су 1592. затражили да се све врати у претходно стање и да им се додели још земљишта. Капетан Ердеди је подржао молбу и проследио је начелнику Крањске Кизелу, а овај је затражио да дође ускочка делегација. Молбу су ћирилицом потписали Радул Вуковић (син војводе Јована Даје Вуковића), Вранеш Латинчић, Иван Чујичић, Воја Гарапић, Микула Храплиновић, Вујица Поповић и Милош Грубачевић. После разговора, Кизел је записао да су ускоци »постојани, верни, часни, исправни и упорни у служби, али се стање није много побољшало, па прети опасност да Турци преведу неке ускоке на своју стра- ну«. Због тога су идуће године Радул Вуковић, Иван Чујичић и Воја Гарапић посетили и надвојводу у Грацу. Једина договорена конкретна мера је била да се додатних 100 ускока прими у сталну војну службу.
    И Милан Радека износи податак да је цар Фердинанд 2. уздигао у ред племића и извесног Ивана Прерадовића и његову браћу Грдину, Хрању, Радула и ?ина и тврди да су то »пређи хрватског пјесника Петра Прерадовића«.
    Очигледно је да је Милко Предовић од Радеке преузео података да је капетан Ернест Парадајзер убио жумберачког војводу Вујицу Хераковића. Међутим, ни Радека није навео разлоге, иако се ради о крупном догађају, с обзиром да је било жестоких неспоразума између ускока и њихових официра. О убиству капетана Јураја Вива, Радека пише да су га Жумберчани бацили кроз прозор града Жумберка и да је главним кривцем проглашен Жумберчанин Дане Деспотовић, који је и сам бачен кроз исти прозор. Међутим, из других извора имамо и података да се то догодило у оквиру велике ускочке побуне 1621. године, која је имала и социјални и верски карактер, односно да је узрокована и првим покушајима унијаћења, као и да су побуњеници на место Вива поставили Данила Деспотовића, родом из Сошица.
    А да с капетаном Парадајзером није све било у реду, потврђује и тужба поручника Петра Храниловића. »Парадајзер све ради на своју руку, не брине за службу, прима овцу од оних који избегавају службу, за 100 форинти даје земљу немарнима, оне који погреше он потпуно опљачка, ретко је на свом месту, па царска служба трпи« итд.
    Петар Храниловић је био у праву. Истрага је показала да је Слуњ потпуно запуштен и изложен нападима Турака, да је неки Теслић, очигледно хришћанин у турској служби, »ускочио« на хрватску страну и одвео 30 људи, а да би за њима могли и сумњиви Комадина и Медаковић. У том контексту пише и да је Жумберак уместо 500, тада давао само 200-300 војника; да се Гавро Бадовинац, слуњски војвода и шизматик (православац) убио, а да је Парадајзер на његово место поставио познатог убојицу Мику Белавића. Покренута истрага показала је да је Храниловић био у праву па је капетан Парадајзер, ионако већ остарео, смењен. О овим активностима Петра Храниловића нема података код других извора.
    Дакле, кад се »укрсти« писање Предовића и Радеке, добија се нешто потпунија и реалнија слика, али недостају још многи подаци.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Други о сеобама жумберачких ускока

    Почећу с др Алексом Ивићем, с обзиром да његово писање даје много реалнију слику о проблемима смештаја жумберачких ускока. У први мах размештени су од жумберачког подручја, преко Метлике, Чрномеља, Пољана, Костела, Ложа до Краса. Измешали су их међу феудална земљишта па су боравили на пустом и необрађеном земљишту, на ливадама и по шума- ма. Штајерска влада је 30. октобра 1530. прихватила предлог генерала Ивана Кацијанера да узме ускоке у најам као војнике и да у наредна четири месеца плати месечно 200 фунти пфенинга (ова цифра није јасна, прим. аутора), али су владе Корушке и Крањске то одбиле. С обзиром да у наредна четири месеца нису имали било какве помоћи, Кацијанер им је одобрио да на пустом земљишту бесплатно напасају стоку.
    Због ових и других проблема »син војводе Владислава Стипковића, заједно с више војвода и других врсних ратника српских, отишао је директно краљу Фердинанду да га замоле за што лепши пријем српских досељеника«. Ваља истаћи да овај податак други извори не спомињу.
    И цела 1532. година протекла је у преговорима на различитим нивоима како да се реши српско питање? Општа невоља ублажавана је неким привременим и парцијалним мерама и царским повластицама, које су имале за циљ да умире ускоке, како се не би вратили у Турску. Посебан проблем представљали су преговори око уступања града Жумберка и припадајућих селишта, као средишта ускочке српске насеобине. Преговори с породицом Кобасић, која је држала у закупу град Жумберак, били су мучни и дуготрајни. Жумберачке ускоке је помагао земаљски управник Крањске Андрија Ламберг, тако што им је давао поклоне, од којих је један био 100 форинти. »Маргарета, удовица покојног Ивана Кобасића, са својим синовима, силно се опирала да уступи град и земљиште, те је старији син Петар Кобасић, отишао у јануару 1533. у Праг да краљу Фериднанду изнесе неправду која би им била нанета одузимањем града Жумберка«.
    После тог сусрета, у марту 1533. је проблем разматрала комисија коју су сачњавали земаљски поглавар Крањске Андрија Ламберг, Вук и Јосип Ламберг и генерал Јосип Турн и закупници имања која би се имала уступи-ти ускоцима. Краљев предлог да се ускоцима уступи пусто земљиште и да првих шест година не плаћају никакве надокнаде, а после истека тог рока, да плаћају 10 или 12 крајцара као признање власништва над земљом, одбили су и поседници и Срби. Поседници, јер нису веровали да ће ускоци да плаћају по истеку рока од шест година, а ускоци јер нису желели да буду подељени. Комесари су предложили ускоцима да се населе око Оточца, Бриња и других места, али су они то одбили, јер би их Турци, због тога што су прешли на хришћанску страну, стално нападали.
    Пошто су ускоци остали при ставу да желе да се настане »у Жумберку и у планини, која се од Жумберка простире према Метлици и Мехову, у капетанији Костањевици, у Метлики и на пустом земљишту манастира Плетерје, у Калтенфелду (Мрзло поље) и у Херцогтуму (Виводина)«, комесари су усвојили њихов захтев и предложили краљу да га усвоји, »јер су та добра краљевска својина, те је њих најлакше откупити«. Кобасићима и другим закупницима треба дати новчану одштету, а насељавање треба обавити најесен, да би кметови могли да покупе своје усеве. Земљиште треба за више година ослободити од плаћања кметовских обавеза, као накнаду за штету, а »над Србима треба поставити једног капетана, који ће боравити у Жумберку, али тај мора да буде из Крањске, јер Срби неће никако да им старешина буде Кобасић, а исто тако неће да им заповеда неко од хрватске господе«.
    Наведено је и да ускока у Крањској има 200 коњаника и 300 пешака, као и да их има и у Хрватској. Краљу је предложено и да се у првом моменту у службу прими 150 коњаника и 200 пешака, као и да плата коњаника буде 8-10, а пешака 4-6 форинти.
    С обзиром да се стање код ускока све више погоршавало, расло је и њихово нерасположење и спремност на оружани отпор. Стање је кулминирало кад су у априлу 1533. кметови напали ускоке на метличком земљишту и неколицину ранили. Још није завршена истрага ни у вези с овим нападом, а кметови с имања Кобасићевих поново изненада нападоше Србе, ранише смртно неколицину, растераше жене и децу и отеше стоку.
    Иако су се Срби почели прикупљати ради одбране и освете, Маргарета Кобасић је отезала преговоре о откупу Жумберка, с циљем да одврати краља од откупа или да изнуди већу одштету, па је одбила да дође на нове преговоре у Љубљану, јер нема куда да иде из Жумберка. Крањски поглавари су јавили краљу њезине услове, али су предложили и да се више не осврће на њезине захтеве јер би ускоци могли да дигну буну и врате се у Турску. Иван Пихлер, који је водио истрагу због злочина на метличком и костањевачком земљишту, и једва извукао живу главу, известио је: »Ускоци су ту већ три године, немају сталног боравишта, иду од места до места, немају од чега да живе, нити да прибаве храну за стоку и не могу ништа да спреме за зиму«. 
    Кад су се и кметови и ускоци почели припремати за обрачун, а већа група ускока се спутила на Купу, учинивши притом велике штете на успутним имањима, запретила је опасност да се споје с Турцима па је Иван Пихлер написао писмо Андрији Ламбергу и упозорио на несагледиве последице. Краљ је заказао нову расправу за 9. јун 1533. у Љубљани, али се ни Иван Пихлер, због заузетости, ни Маргарета Кобасић, због самовоље, нису одазвали. Андрија Ламберг је одлучио да двојица ускочких изасланика однесу писмо краљу у Беч, а да га потпишу војводе Вук Поповић, Милак Милаковић (Кнежичић), Ресан Шишмановић и Ђурађ Радивојевић.
    Због неуспелих преговора већина ускока је и зиму 1533/34. провела практично на отвореном, у најгорим условима. Неколико породица пребегло је назад у Турску. Тек кад је Петар Кобасић постигао договор с краљем Фердинандом о условиме предаје Жумберка, наредио је краљ 20. јануара 1534. да се утврди дан када ће ускоке увести у поседе Жумберка, а сељаке преселити на нова имања. Кобасићима је дат град Горњи Мокроног и плаћено 1.100 форинти.
    Пошто је у Жумберку било 350 задружних породица (кућа), сви ускоци нису могли да се сместе на добијеном земљишту па су краљевски комесари покушали да постигну договор о уступању земљишта самостана Плетерје и Костањевица. С обзиром да опати нису хтели ни да разговарају, комесари су без даље расправе преселили сељаке с неких имања која су припадала Метлици, Костањевици, Плетерју и Фрауенбруну и населили ускоке.
    Пошто су град Жумберак и део имања остављени на уживање жумберачком капетану, с тог дела кметови нису пресељени па су »ти некадашњи кметови преци данашњих жумберачких католика… оаза међу унијатима«. Нисам сигуран шта је овим хтео да каже Алекса Ивић и на кога се то тачно односи, јер је познато да су римокатолици живели у том делу и пре досељавања ускока. 
    Алекса Ивић је значајно допунио слику о сеобама жумберачких ускока. Ако се не би сагледале сеобе и понашање главних актера, не би се могло реално разумети нити њихово даље понашање. Стога сматрам да би на овом месту требало о свему рећи још понеку реч.
    Жумберачки ускоци су били релативно добро организовани. Они су знали шта чине и шта хоће кад су се одлучили да пребегну из Турске. Није поштено да се говори о грубим, сировим, дивљим људима без морала и савести. Да су били такви, не би били у стању нити да преговарају, договоре се и поштују договор, посебно не с царем и његовим изасланицима. Они су, једноставно, били продукт »свог суровог времена и услова живота«. Не видим да су и »други тада били далеко одмакли«. Најбоље мишљење о ускоцима имали су војни команданти који су с њима били у вези, преговарали и реализовали пресељавање и водили их у борбама против Турака, што је и био циљ и смисао њиховог насељавања.
    Хабсбуршка Монархија је обећавала више него што је не само намеравала да испуни него што је и могла. Властела су могла, следећи своје интересе, да се преко сваке мере супротстављају царској вољи, не водећи рачуна о ширим интересима, иако је град Жумберак и земљиште око њега било царско власништво.
    Крањски и хрватски кметови су били обесправљени и јадни па је њихова властела лако с њима манипулисала и усмеравала их против ускока, утолико пре што су ускоци били »страно и омражено тело« и у верском и у етничком и у статусном погледу. О томе најбоље сведоче касније сељачке буне.
    Др Алекса Ивић у својим делима о жумберачким ускоцима пише само и изричито као о Србима. Ивић пише истину, али се стиче утисак да би било при- мереније да је користио и израз ускоци јер се радило о »ускочком статусу досељених Срба или Рашчана«. Мислим да је Ивић на тај начин реаговао на проглашавање жумберачких ускока етничким Власима.
    Интересантне податке о насељавању жумберачких ускока налазимо и код Јанка Шимрака, у већ споменутој студији о Марчанско-свидничкој епарихји. »Земаљски одбор Штајерске 28. јануара 1540. пише Угнанду (капетану) да мартологе и четнике, устројене по Турском начину, имају највише да узимају између Жумберачких ускока. Смотру ускока извели су Erazmo Auersperg, Wildenstein (Vildenštajn) i Weichelsberg (Vajhelsberg)… Мартолозима се даје већа плата него другим војницима. Кнезови Стјепан Франкопан у Озљу и Вук Франкопан у Брињу нападају један на другога помоћу ускока… Гашпар Херберштајн извешћује 4. јулија 1542. да је на крањској граници према Огулину постављено 100 ускока… Богдан, судац, вијећници и опћина Грич (Загреб) моле 1545, три дана након Филипа и Јакова, жумберачког капетана Вернека да их заштити пред навалама Турака, помоћу ускочке војске« (стр. 295).
    Код Шимрака је и низ податка које други не спомињу. На пример, Криштоф Обричан, капетан, пао је 1597. године у турско сужањство па Штајерски земаљски одбор моли сталеже за помоћ ради откупа; Гашпар Херберштајн известио је Штајерски земаљски одбор да се жумберачки капетан жали због невере ускока, као и да је код Винице ухватио три ускока који су уходарили у корист Турака. Њихова имена су Радивој Влах Сподигор, Радоје Годановић или Гвозденовић, и Владислав Стипковић (познат као вођа прве сеобе жумберачких ускока); Никола Јуришић, земаљски главар у Крањској, јавио је 13. децембра 1542. штајерским сталежима да се у Козловом пољу сакупило 600 Турака, с намером да провале до Ускока код Метлике и Жумберка и да их поведу са собом, а 3. марта 1543. да су се ускоци за- верили Турцима да ће поћи натраг у Турску; моли се помоћ Штајерске да се исплати награда грофу Вуку Франкопану у Босиљеву што је ухватио ускока Вука Поповића и ускока званог Влах, који су међу Жумберчанима подигли буну за повратак у Турску и обећали Турском паши да ће Жумберчани попленити сву Крањску до Постојне; Ивица Каринчић пише бану Зринском дан по Св. Виду 1545. да се два турска бега спремају да провале, с циљем да са собом поведу ускоке.
    Шимрак и сам пише да »од свих ових претњи није било ништа«, сем што је краљ Фердинанд 1555. населио неколико породица око Марибора и Енса. Ове су ускоке 1587. походили двојица ускочких војвода. Аустрија је код Енса поставила 200 ускока за одбрану.
    У акту писаном у Горњем Височу, 11. марта 1572, о одређивању међа имања Ивана Кордића и Радмана Носетића, спомињу се истакнути Жумберчани: Иван Хераковић, Вранеш Бадовинац, Томо Северовић, Радован Басташић, Томаш Дујмовић, Радинко Храниловић и Лазо Прерадовић… Око 1580 имали су Павле и Љубинко Храниловић једно насеље у Сошицама и млин с једним каменом код Горњег камена; Павле и Раденко Храниловић насеље у Језерницама; браћа Јовица и Радиша Храниловић насеље на Великом Бријегу, а Новак и Љубинко Храниловић у Кашту. Они су се сви »исказали у боју против некрста«.
    Воја Грубачевић, који је цара служио у бојевиме против Турака 14 година, имао је насеље у Сошицама. Секула и Јован Хераковић молили су лено (царски посед) у Купчини. Вук Вукмановић, из Горњег села, затражио је да му се да посед његовог оца Вуксана. Као војници спомињу се Вранеш Јеленић, Никола Голубић и Вранеш Рајаковић.
    Капетан Гашпар Раб дао је 1. јуна Врх у посед Драгиши Кекићу и његовим синовима Радојици, Живку и Јовану. У Сошицама су имали поседе Вук и Милак Першјачић (вероватно нетачно презиме, прим. аутора), Никола Павковић, Вук Ивановић и Станко Богдашић, а Јуре и Вук Црљеница у Рештову. Вранеш Латинчић и Милак Радмановић моле плаћу од 14 форинти. Томо Северовић затражио је од надвојводе Карла земљиште »на Малим Кравицама«, за заслуге у броби против Турака и рад »телесних оштећења«.
    Фердинанд И даривао је средином 16. века четири њиве у Петричком селу Сими Радојевићу. Даровница је потврђена 1602. његовом наслединку Михајлу, а из нове даровница краља Леополда из 1624. године произилази да је тај ускок Радојевић постао »Делисимоновић од Радојевић« (вероватно се ради о Делишимуновићу,прим. аутора).
    Дакле, мноштво података који сваки за себе нешто значе, а посебно сведоче о тешком времену, незадовољству и устанку 1540-43, који су имали за последицу не само пресељавање не малог броја жумберачких ускока у друге крајеве него и повратак у Турску. Нажалост, о том трагичном делу њихове историје знамо веома мало, углавном о страдању и погибији њихових најистакнутијих вођа.
    Што се тиче учешћа жумберачких ускока у гушењу буне Матије Гуп- ца, Шимрак је оставио и овакав податак: »Ускочки капетан Јосип Турн јавио је у три сата ноћу 5. фебруара 1573. године из Костањевице крањским сталежима да се јучер у 11 сати подигао с 500 ускока против побуњених сељака, који су се у јачини 2.000 људи повукли према Кршком. Турн је опколио једно мјесто с пешадијом и коњаницима. Сељаци су били потучени, а у бјегу их се много потопило у Сави. Погинуло их је око 300. Ускоци су бјеснили и плијенили, а капетан је то морао скрштених руку гледати«. На другом месту Шимрак је указао и да су се »вође сељачке буне много трудиле да придобију Жумберачке ускоке на своју страну, јер су знали да су искусни војници. Међутим, војничка дисциплина била је код Жумберачких ускока јача неголи сељачка солидарност«.
    У наставку Шимрак каже: »Споменуо сам горе из године 1572. Лазу Прерадовића, који је био један од најугледнијих Жумберчана. Године 1654. даје Фердинанд 3. у лено Ивану Прерадовићу половицу селишта у Купчини, с обавезом да на свој трошак служи у војсци. У једном извештају Ивана Ернста Парадајзера од 29. августа 1633. спомиње се Митар Прерадовић, који моли цара да му се предају посједи Грдине Шинковића и Петра Дујмовића, јер се он у младости истакао у царској служби као харамбаша и ухода. Парадајзер је одбио ову молбу и вели да је Митар прави рођени турски влах, да је у младости многе кршћане одвео на турску страну«. На крају и Шимрак констатује »да су Прерадовићи родом Жумберчани« (стр. 297).
    У вези с тим намећу се најмање два питања. Прво, ко је Лазо Прерадовић и због чега је он један од најугледнијих Жумберчана, с обзиром да га други не спомињу? Друго, да ли исказом да су Прерадовићи родом Жумберчани и Шимрак жели да каже и да је, најпознатији међу њима, Петар Прерадовић, жумберачког порекла? Све указује да је тако! Зашто би Шимрак посебно наглашавао да су Прерадовићи родом Жумберчани, с обзиром да их има више у пописима Срба Жумберчана из 1551. до 1690. године, односно да се спомињу у документима у временском распону дужем од стотину година.
    Доста корисних података о насељавању жумберачких ускока налазимо и код Радослава Лопашића. Он каже да су ускоци најстарији досељеници источне цркве који су у већем броју дошли овамо, као и да их историјски споменици и документа увек називају ускоцима. Дошли су понајвише из Босне, а мање из јужних славенских земаља Србије, Рашке, Зете и Албаније, а сви су били источне вере. Старији жумберачки ускоци су у горњој Хрватској једини досељеници, о којима споменици кажу да су из Србије и Рашке. У том контексту Лопашић говори и о селидби »српских, рашких и влашких војвода« (стр. 26). 
    »Извештаји оног времена хвале Ускоке као ванредно храбре и мукотрпне војнике, али им приговарају да су били много пута, особито за првих година дошашћа, непоуздани, непослушни, дивљи, брутални и на буне спремни, те склони вјечном четовању и отимачини. Било је појединих Ускока, који се немогоше оканити шуровања с Турци и са својими истовјерним суплеменици у Турској… Године 1545. наново се је било бојати устанка ускочког, а у липњу био је глас допао бану Зринском да ће Мехмед и Улам-бег доћи по ускоке. Војводе Страхиња и Вучета су јавили да су ускоци послали и своје гласнике у турски табор. Турци тада збиља продријеше све до Кршког, Мокрица и Самобора палећи и робећи на све краје.«
    Војвода Алекса Ђурашевић пао је 1545. године у турско ропство, али је откупљен за 200 дуката. Ускоци су се умирили пошто су 1547. добили више земље, потврђена им дотадашња права и гарантоване нове слободе.
    Племићи Херендићи и властела из Млаке жалили су се 1569. године у хрватском сабору да не могу живети од ускока из Мрзлог поља. Ускоци су стално били у свађи и супротностима с краљевским службеницима, најчешће с правом, с обзиром да су им они непрестано ускраћивали загарантоване слободе и права.
    Године 1623. ускоци су напали и опљачкали Костањевицу и притом убили градског судију и једног човека те отели стоку.
    Лопашић пише и да је, на захтев хрватских великаша, 3. јуна 1632. године у Озљу одржана расправа због штета које су Ускоци починили на имањима кнезова Зриниских. Учествовали су краљевски повереник Бенко Винковић, тада бискуп печујски и представник каптола загребачког, Вук Франкопан Тржачки, карловачки генерал, протонотар краљевски Петар Зинка и поџупан загребачки Петричевић, а оптужену ускочку страну представљао је капетан Рудолф Парадајзер, који се обавезао да се новчано надокнаде штете, »које под присегом потврде оштећени… Међутим, и касније је Парадајзер пљачкао оближње племићке дворове, те навали 1634. на дворове Петра Војновића и Луке Францулића у Махичном, и однесе све што могаше са собом понијети Ускоци« (стр. 37/38).
    Према Лопашићевој формулацији испада да је капетан Парадајзер или предводио ускоке или барем одобравао пљачку, што је мало вероватно. О томе нема података код других извора. 
    У несрећној бици код Будачког 1575. погинуло је или заробљено око 100 ускока. Капетан Турн известио је да су се ускоци борили поштено и верно и тиме демантовао оптужбе крањског племића Криштофа Гала. Ускоци су учествовали и допринели победи над Турцима код Дрежника, 1578. године.
    По Лопашичу, 1597. године доселило се 1.700 нових породица, од којих су се само неке сместиле у Жумберку, а остале око Гомирја и Врбовског, и у Мариндолу у Бојанцима, код Чрномеља.
    И Лопашић истиче податак »да је краљ Фердинад 2. повисио на племство обитељ Прерадовић, која нам роди великана хрватских пјесника Петра Прерадовића. Успомена на ту обитељ сачувана је и у расправи манастира костањевачког од 12. српња 1629, којом се продаје Ивану Прерадовићу и његовој жени Марији посјед у Дворишћу« (стр. 50).
    Пошто је Лопашић пети аутор, који тврди да је Петар Прерадовић жумберачког порекла, ред је да се с тим проблемом подробније позабавим. У школи у Радатовићима – кад смо спомињали Петра Прерадовића, односно његову песму посвећену спору Срба и Хрвата која се завршава речима »да су та два брата (Србин и Хрват, прим. аутора) били двије луде«, с обзиром да су се спорили, а то се изванредно уклапало у тумачење историје у духу »братства и јединства« – чуо сам и причу да је Прерадовић, генерал и песник, Жумберчанин. Међутим, и кад смо спомињали Доситеја Обрадовића, мислили смо да је и он наше горе лист, јер је Обрадовића било међу нама и данас их има у Жумберку. Били смо поносни, а како и не бисмо кад смо тако мало знали о свом пореклу. Међутим, ни учитељица нити ико други није могао да каже ни реч више, посебно да би Прерадовићи имали било какве везе са селима и презименима Булић и Секулић.
    Иако нисам сигуран да ћу успети да потпуно разрешим енигму порекла Петра Прерадовића, сигуран сам да ћу да допринесем бољем разумевању грешке која се тако упорно и дуго преноси. Наиме, документа на које се позивају М. Предовић, Б. Змајић, М. Радека, Ј. Шимрак и Р. Лопашић о Прерадовићима уопште и о додели племства Прерадовићима у Жумберку с краја су 16. и с почетка 17. века, дакле најмање двеста година пре него се родио Петар Прерадовић. Нико не каже да у тим документима има података о пресељавању из Жумберка непосредних предака Петра Прерадовића нити они о томе пишу. Нема поузданих података о одсељавању неке од породица Прерадовић из Жумберка у Грабровницу, код Грубишног поља, место рођења Петра Прерадовића. Треће, извесно је да сви аутори спомињу Ивана и друге Прерадовиће, што значи да се ради о истим документима које је свако интерпретирао на свој начин. Четврто, имајући у виду да је најстарији аутор међу њима Радослав Лопашић (његова књижица је објављена 1881), чини се да бих мирне душе њега могао да прогласим извором непоуздане претпоставке о жумберачком пореклу Петра Прерадовића.
    За право ми даје и »Енциклопедија лексикографског завода«, Загреб 1969, која само констатује да је Петар Прерадовић рођен у Грабровници код Грубишног поља, 19. марта 1818, а умро у Бечу 18. августа 1872. О пореклу породице Прерадовић ни речи више. Википидија садржи више података, уз озбиљне разлике између текстова писаних ћирилицом и латиницом. Ћирилични текст каже да Прерадовићи потичу из Старе Србије, да су се у село Леђен у Бачкој доселили пре Велике сеобе Србаља, да је старешина породице био свештеник Српске православне цркве, као и да су у Леђену Прерадовићи били већином крајишници-официри. Постоје три гране Прерадовића, угарска, руска (дала више руских генерала) и горњокрајишка, која је настала кад се, после укидања Потиске војне крајине 1740. године, неколико официра Прерадовића преселило у Грабровницу у Славонији. Каже се и да се Петров отац звао Јован, а мајка Пелагија, да је Петар Прерадовић био аустро-угарски генералмајор, због чега је морао да пређе у римокатоличанство, али и да је био српски и хрватски песник и словенофил итд.
    Латинични (хрватски) текст је много краћи, писан по систем: промени оно што можеш, а што не можеш, не спомињи. О пореклу породице Прерадовић и одакле су дошли у Славонију, нема ни речи па испада да су ту староседеоци. Наравно, Петар Прерадовић је (само) хрватски песник и патриота итд. О националном и верском пореклу Прерадовића ни речи, али отац Петров није Јован, него Иван, а мајка Пелагија се и не спомиње, јер јој име ваљда »не звучи хрватски« итд.
    Очигледно је да се једном учињене грешке, намерне или ненамерне, дуго преносе, тешко исправљају и имају негативне последице. И данас, кад је мање више све познато о Петру Прерадовићу, хрватски извори не могу да се »истргну« из чврстог загрљаја метода фалсификовања и непризнавања историјске истине. Мислим да би се требало позабавити и питањем зашто у Жумберку више нема Прерадовића? 
    А кад су у питању племенити жумберачки ускоци, Лопашић међу племићке породице убраја Гвоздановиће, »који племство стекоше по Рожману (Ресану, прим. аутора) Шишмановићу даром краља Фердинанда И 1538. године земље у Грабару, а 1586 и племства; Радиће, повишене у племство дипломом краља Фердинанда 5. сјечња 1629, за заслуге јуначине Михајла Радића, и Деливуке, зване Дели, пориеклом Далматинце, којима је краљ Леополд 1672. подарио земље у Вртачком Гричу«. Он каже да је у Жумберку »било још обитељи са племићкими листови (Маховлићи, Шајатовићи, Петретићи, Јанковићи, Радиновићи, Рушнови, Дујмовићи, Кекићи, Ходановци и Пољаки), али је за ове обитељи констатовано 1780. да се нису разликовали у ужитку права од осталих Жумберчана, само што нису кметови били« (стр. 50).
    Ово само потврђује да многе ствари у вези с доделом племства не само да нису јасне него се и произвољно тумаче.
    О насељавању жумберачких ускока има доста података код појединих словеначких историчара и истраживача. Наводим само »да је поводом пресељавања православних ускока с подручја Гламоча и Унца, који су били српске националности, код Бихаћа 1530. године дошло до љутог боја с Турцима, који су хтели да спрече пресељавање, да су Турци побеђени, као и да су се сви учесници битке, боље речено команданти, генерал Јанез Кацијанер, бан Иван Карловић и Никола Јуришић, али и становници Бихаћа, дивили храбрости ускока« (Дошлису Турци…, стр. 32/33).

    Одговори
  • Војислав Ананић

    2.

    По мом мишљењу, посебну пажњу заслужује писање словеначког историографа Јосипа Мала (1884-1978). Он на више места износи и потврђује тезу да су први ускоци дошли у Жумберак већ 1526. године. Такав податак садржан је у »извештају крањског земаљског главара царици Марији Терезији од 18. јула 1741, који тврди да су дошли ти досељеници из Босне и подвргли се краљу Фердинаду, јер су желели под земаљском заштитом хришћански живети«, и додаје да је »можда дошло и следеће године неколико сељака из поречја Уне у наше крајеве« (стр. 17). А на страни 194 указује да један аутор тврди да је Фердинанд населио ускоке код Жумберка већ 1524, али за то не наводи никакве доказе. 
    Мал тврди да су ускочке војводе и харамбаше били на неки начин привилеговани и пре сеобе и тврди да су им с царске стране »слали дарове у новцу и у благу да би њих и њихове подложнике приволели на пресељавање«. Тако је било и по пресељавању. Иван Пихлер је писао »да се он, главар, не може мерити с војводама Вуком Поповићем, Ђурађем Радивојевићем и Ресаном Шишмановићем, јер посебно последња двојица имају много лепе и плодне земље« (стр. 111).
    Поводом сукоба ускока и покрајинских власти и сталежа, сталних сумњи и неповерења према ускоцима, односно неизвршавања преузетих обавеза, Мал је написао да је »како о Жумберачким, тако је и о Гомирским и околним Ускоцима по склопљеном споразуму било врло мало чути. Били су напокон задовољни, вршили су граничарску службу и посветили се обрађивању земља. У њиховој средини настанили су се православни калуђери, који су својим примером много порадили да се немирна ускочка нарав полагано смирила« (стр. 71).
    Због различитог тумачења права и привилегија које су уживали, ускоци су 1604. године дошли у озбиљан сукоб с Метличанима. Радило се о седмичним сајмовима и правима Жумберчана да слободно купују за своје потребе, без плаћања »митнине«, царине и других намета. Свако је про- блем тумачио на свој начин па су Метличани оптуживали Жумберчане да не купују само за себе, него и за трговину и да »појединци гоне и 20 до 50 пари волова или коње према Ријеци«. Истина је, као и обично, била негде на средини, али је спор трајао десетке година, а царске власти га нису могле разрешити. Чак више од 100 година касније (1740) истражна комисија у Љубљани бавила се самовољом и насиљем ускочких коловођа Јована Пановића, Стипана Пановића и Содеца и Саре Владића. Другом приликом показало се да Жумберчани имају право да продају со па су им враћени и заплењена со и коњи. Било је проблема и око продаје вина и других производа (стр. 117).
    Иако нисам сигуран да су имена и презимена тачна, сматрам да ниједан овакав податак не би требало изоставити.
    Мал пише и да је Иван Кацијанер ослобађао жумберачке ускоке од плаћања траварине, односно одштете за пашу, па су смели да напасају стоку и на поседу цистерцитског самостана код Костањевице на Крки, али је опат Плантарић 1667. наредио да се стока заплени и покоље. Жумберчани су запретили осветом па је капетан Парадајзер, с обзиром да се радило о цркве- ној имовини, затражио хитно посредовање цара Леополда.
    Нису ли и овакви спорови били узроци крвавих сукоба између жумберачких ускока и Крањаца, о којима ће касније бити више речи?
    Мал указује да је један од најватренијих поборника непризнавања ускочких привилегија био загребачки бискуп Петар Петретић, Жумберчанин, православац и Србин по пореклу. На његову несрећу баш у то време цар Леополд је поново потврдио ускочке привилегије. Он подсећа на слично понашање и друге двојице Жумберчана, загребачког бискупа Петра Домитровића и попа Мартина Добровића (стр. 120/121).
    Мал истиче да се у време општег неповерења према другим ускоцима, око 1616. године жумберачким ускоцима »тако много веровало да им је за бољу одбрану границе послао крањски сабор око 100 пушака (на сваких 100 војника по 30 пушака), 1617. је затражено да им се пошаље још 300 пушака, а 10 година касније уз 12 барјака и још 1.000 пушака по цени од три форинте по пушци« (стр. 75).
    Тврдњу о поверењу Мал доводи у питање јер на другом месту пише о побуни Жумберчана баш те 1616. године и страху да сељаци не би смели да иду против Ускока јер се боје њихове освете (стр. 184). Иако није довољно јасан у погледу броја испоручених пушака и да ли је то оружје плаћено, тај податак показује да крањски и други сталежи нису били »толико шкрти« кад је било »густо«, а да жумберачки ускоци нису били баш непоуздани. Једноставно, »играла се игра без граница«, у којој су властела и покрајнске власти настојале да дају што мање, а ускоци, да добију што више, односно »што скупље продају своју кожу«.
    Први су сукоби између жумберачких ускока и домаће властеле избили кад су први ускоци насељени у Тихочају. Гроф Ердеди и његови кастелани Матија Татарић и Фрањој Домоњај жалили су се врховном заповеднику, генералу Кацијанеру, али се њему жалио и Иван Кобасић због насиља јастребарских кастелана над ускоцима, тако да је тешко било разлучити ко је крив (стр. 19).
    Због спора с Маргаретом Кобасић око града и имања Жумберак, »гневни ускоци су 1533. хтели да убију њезиног зета Мартина Ракшића, мислећи да је он њезин син« (стр. 27). 
    И Мал потврђује податак да је већ 1540. штајерски земаљски одбор наредио Ивану Унгнанду у Птују да узме у војничку службу неколико, по Турском начину уређених четника, које да изабере између жумберачких ускока. С тим су четама намеравали узнемиравати турска погранична места, онако како су Турци раније радили. Одлучили су им враћати мило за драго. Зато је сасвим разумљиво да су код формирања тих четника жумберачки ускоци дошли први у обзир, као добри познаваоци месних и других прилика (стр. 89).
    За разлику од цара Фердинанда, који је 1544. године захтевао детаљне податке о броју и стању жумберачких ускока, с идејом да се они населе што ближе и компактније, како би били што оперативнији у случају борбеног ангажовања, сталежи Крањске, Штајерске и Корушке су имали супротну идеју, »да се Ускоци разместе на што више и међусобно удаљених места«, како не би представљали опасност у случају да се, због незадовољства и неиспуњених обећања, побуне и оружје окрену против њих. Међутим, упад Турака почетком 1545. године и непосредна опасност да Турци, милом или силом, одведу Ускоке с подручја Мрзлог поља у Жумберку, отрезнила их је па су увидели да Ускоке противно њиховој вољи није могуће ни населити ни раселити, а још мање њима насилно командовати.
    Пошто је 1546. на дужност жумберачког капетана именован Иван Ленковић, човек који је видео више и даље од других, а имао је и много позитивнији став и више поштовања према ускоцима, проблем смештаја је у наредним годинама решаван брже и у складу са жељама и циљевима царских власти. Пошто Крањска није уплатила обећаних 1.500, а камоли још 1.500, уместо Корушке, која је одбила да презуме део трошкова, а Штајерска 1.000 обећаних рајнских форинти, Ленковић је одлучио да сам уплати 4.068 форинти, на име обештећења за град и имање Мехово, да на меховским поседима размести 50 најугледнијих породица, а остале да размешта по мери како сталежи буду враћали новац. Лековић је замислио и да сељаке из Жумберка пресели на пространија меховска имања, а на њихова станишта у Жумберку насели ускоке, како би били што компактнији, што су и Ускоци желели.
    То му је углавном успело, пошто је 3. децембра 1548, на састанка у Новом месту, договорена замена земљишта. Тада су, на основу замене 
    за меховске поседе, жумберачком ускочком подручју прикључена: 23 селишта плетерског самостана, који је за узврат на меховском подручју добио 22 селишта; 4 селишта неког Јурја Чупрешчана у Каменици и Маленицама; 4 селишта Павла Чолнића под Жумберком; 13 селишта у Бедњу и два винограда Кристофа Гала; поседи Отона и Стефана Семенича на Метличком подручју и поседи Јураја Бакиорича у Подбрежју.
    Посебан случај представљало је 9 уступљених селишта самостана Костањевица у Церовцу. Наиме, самостан је у наредна скоро два века више пута понављао захтеве и тужбе за одштету за укупно 107 селишта, колико су, по њиховом, морали да уступе за смештај ускока од њиховог досељавања, али тај проблем никада није решаван. У склопу насељавања жумберачких ускока, насељавани су и ускоци у Мариндолу, по неким по- дацима, први већ 1544, а следећи 1548. године (стр. 41-47).
    У вези с пресељавањем дела ускока на славонску границу, Мал указује да су се такве идеје појавиле већ приликом досељавања жумберачких ускока 1539. године, јер је владало мишљење да би »тих 500 ускока у славонској гори више учинили него 3.000 коњаника или копљаника«. Опасност од пресељаваја ускока постала је реална 1550. па је Ленковић о томе почетком наредне године писмено известио цара Фердинанда И. Међу жумберачке ускоке дошли су и наговарали их на пресељавање у Славонију извесни Вајча Поповић с неколико својих људи и једним попом. У то време велике поседе и утицај на том подручју имао је Павле Бакић, којем је влада дала назив српског деспота.
    Да би се Ускоци умирили, у војну службу је 1551. примљено 312 жумберачких ускока: 270 обичних војника с платом од 8 форинти и стрелцима по 9 форинти, а харамбаше (војводе), заставник, бубњар и трубач добијали су од 16 до 25 форинти (стр. 37, 48/49 и 169). О поименичном попису тада примљених у службу биће речи касније.
    И 1568. године, због бедних услова у којима су живели жумберачки ускоци, било је разговора о њиховом делимичном пресељавању у подручје Копривнице и Св Ђурђа (Ђурђеновац), али од тога није било ништа. Да би ублажили беду, ускоци су тих година својевољно одлазили у рубна турска подручја, ради пљачке, а власти су то прећутно толерисале. Међутим, кад су Вранеш Јеленић и Тома Северовић, војводе из Мрзлог поља, провалили на имања властелина Херендића, опљачакали имања и убили четири кмета, о томе је расправљао и хрватски сабор, али се није могло ништа битно предузети јер је још 1570. било ускока без сталног крова над главом.
    Тих година било је међу жумберачким ускоцима око 800 спремних и способних за војску, власти у Љубљани и Бечу су обећавале да ће у сталну службу узети 600, али то никад нису учиниле. Чим није било већих сукоба с Турцима, крањска и хрватска властела су цениле да више нема озбиљне потребе за већим бројем жумберачких ускока у војној служби и шириле су гласине о њиховој непоузданости, шуровању с Турцима и опасности не само од издаје него и од њиховог оружаног устанка. Међутим догађаји су их демантовали јер је Хасан-паша Предојевић прво 1592. заузео Бихаћ, а 1593. напао и Сисак. Непосредна опасност да Турци заузму и »остатке остатака Хрватске«, а посебно херојство жумберачких ускока код Сиска, оповргли су све те гласине. Поред тога, истрага неких почињених злодела показала је да их нису починили ускоци који су служили у јединственим ускочким четама, него они помешани с другима (стр. 57-62).
    За разлику од неких аутора који су жумберачке ускоке проглашавали грубијанима и разбојницима, који се поред војне службе, баве само сточарством и трговином, што би говорило о њиховој сличности с Власима, Мал указује да су жумберачки ускоци били вредни земљорадници, као и да су се лако прилагођавали на све прилике и били добри у свим обртима. У каснијем периоду, да би им се олакшао живот, подигнута је 1717. радионица за прера- ду конопље, али не каже где. Позивајући се на историчара Ваничека, он каже да је у Сошицама подигнута и мала железара те да отуда потиче назив за »фужинаре«, Жумберчане од десне обале реке Купчине на запад. С друге стране су »маслари«, односно »скорупари«, јер су правили маслац, сир и скоруп (кајмак, прим. аутора) и продавали их по крањским и хрватским селима (стр. 131).
    Иако и сам пише о насиљу и пљачкама које су чинили жумберачки ускоци, он каже да то нису били никакви велеиздајнички чинови, него незадовољство и ускочке разузданости. У вези с озбиљним супротностима између жумберачких капетана и околне властеле каже »да се гроф Никола Зрински 1643. тужио цару управо на жумберачког капетана Рудолфа Парадајзера, да даје својим ускоцима превише слободе на његовим земљиштима и тражио од цара заштиту, иначе да ће све продати и иселити се из краљевства« (стр. 77).
    Мал указује и да се разлика између жумберачких ускока и Хрвата очитовала и у судској власти. Још 1637. од дванаест чланова суда морало је да буде 6 ускока и 6 Хрвата, а кнеза суца бирали су сваке године наизменце ускоци и Хрвати, сем ако су се стране споразумеле око једног.
    Као и све друге привилегије које су имали жумберачки ускоци, тражили су за себе и Гомирци, само што су тамо ускочка и хрватска страна давале по два члана, од којих је командант Карловачког генералата одређивао једног, којег су морали признати. Кризу судске власти изазвали су, поред ос- талог, хрватски великаши који су обављали дужност жумберачких капетана (Стадел, Ердеди, Зрињски, Франкопан). Они су своје дужности обављали преко својих потчињених, а сами нису живели у Жумберку, па су се у ускочко судство све више мешали крањски сталежи, и то с правом, јер се ту радило о државноправном статусу и припадности Жумберка, о чему су се непрекидно спориле Крањска и Хрватска у ужем, односно Аустрија и Угарска у ширем смислу (стр. 137-139).
    Због спора у вези с територијалном припадношћу Жумберка споран је био и положај и одговорност жумберачког капетана. Он је у погранично војним стварима био одговоран команданту Карловачког генералата, а у цивилним, криминалним и управним односима крањском земаљском главару. У таквој ситуацији капетани су се различито понашали и злоупотребљавали свој положај. На пример, Рудолф и Ернст Парадајзер, нису признавали надлежност крањске цивилне управе. С друге стране, крањске цивилне власти размишљале су да се Жумберак у управном погледу потпуно одвоји од Војне крајине. Проблем је решен тек 1690 па су жумберачки ускоци у војним стварима били одговорни судству Карловачког генералата, а у цивилним споровима прва инстанца је био капетан, а друга крањски земаљски поглавар. Међутим, у сваком новом спору свака страна је настојала да наметне свој став, све до укидања Војне крајине (стр. 142-145).
    И Мал спомиње сукоб жумберачког официра Петра Храниловића и капетана Парадајзера, али не каже више него што знамо о томе. Тврди и да се 1715, због глади и превелике работе, из Жумберка у Угарску (Славонију, прим аутора) иселило пет породица (стр. 80).
    До сада сам износио само назнаке о пресељавању жумберачких ускока у Славонију. Чланак »Сеоба Жумберачких ускока у Крижевачку капетанију (1540-1542)« написао је Даниел Вранешић. Он истиче да ова сеоба није »суставно и темељито обрађивана и да заслужује озбиљнији хисториографски приступ. С обзиром да сви војнички способни ускоци нису 1540. године, кад је формирана Жумберачка капетаније, могли да буду примљени у војну службу, власти су их пресељавале у друге капетаније, али и неке утврде на сјеверозападу Хрватске. Први ускоци упућени су из Жумберка у Крижевачку капетанију већ у марту 1540. Велика скупина жумберачких ускока (око 400 војника) примљена је у службу Крижевачке капетаније у свибњу 1542. године, пошто су у Бечу одобрена средства за њихове плате«.
    Вранешић наводи да тамо и данас живе жумберачке породице и да о томе, у насељима у која су се сместили, сведоче њихова презимена. Болфан: Брнчић, Ђурашевић, Ковачевић, Латковић, Рапљеновић, Северовић, Селаковић и Шајатовић; Велики Поганац: Богдановић, Црљеница, Херак, Кекић, Ковачевић, Маринковић, Перић, Поповић, Северовић, Штибић и Шајатовић; Војковац: Клисурић, Маринковић и Поповић; Плавшинци: Милаковић, Грубачевић, Вујчић, Секулић, Шајатовић и Штрбац; Горње Средице: Ковачевић, Крајачић, Милаковић, Рајновић, Клисурић и Стакић; Трешњевица: Бубановић, Вуковић, Кордић, Рашић, Релић и Станић; Ровиште: Вучинић, Радмановић, Вуковић, Гвоздановић, Ковачевић, Решковац, Црљеница, Ратковић, Добричић, Булић и Рајаковић; Болч: Басташић, Вукић и Вуковић: Влашка Капела: Богдановић, Поповић, Павић, Петковић, Вуковић и Видовић; Салник: Буквић, Рашић, Крајачић, Басташић, Вукшић, Гарапић и Маговац.
    Више је него индикативно шта у вези с тим каже даље Вранешић: »Од досељења Ускока у Крижевачку капетанију (1540-42), па све до пожара који је уништио гркокатолички манастир у Марчи (1739), тијеком готово два стољећа, ови су ускоци припадали под црквену надлежност марчанског владике, а касније због недостатка властитих свећеника и удаљености од матице у свих десет насеља подлијежу асимилацији. Осим губитка ускочке гркокатоличке ’царске вјере’ услиједила је потпуна културна асимилација која се манифестира у потпуном нестајању жумберачке ускочке народне ношње са изворним динарским народним везом. Унаточ свим повијесним недаћама у народу је ипак остала свијест да су потомци краљевских жумберачких ускока о чему свједоче још само славна прађедовска презимена«.
    С обзиром да је прилог написао поп Вранешић млађи и да је објављен на страницама »Жумберачког кријеса«, као и да ће о писању »Кријеса« и попа Вранешића »старијег«, једног од »главних људи и најплоднијих писаца«, касније бити доста речи, прилог заслужује посебну пажњу.
    Прво, иако су сва наведена презимена и жумберачка, не би се смело узети »здраво за готово« да су у тај крај сви с тим презименима морали да дођу само из или преко Жумберка. Ради се о калничко-билогорским Србима, за које Википедија каже: »Калничко-билогорски Срби настањују простор се- верозападне Хрватске, од реке Илове на истоку, горе Калника на западу, Подравине на северу и Мославине на југу. Живе у двадесетак мањих насеља. Уз жумберачке и гомирске Србе, припадају најзападнијој грани српског народа. Потомци су Срба из разних области Балканског полуострва, од Македоније, Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и данашње Војводине. У оквиру друге сеобе у та подручја, 1555. године из Жумберка је пристигло 200 ускока«.
    Исти извор даје и бројне податке о пореклу појединих презимена. Примера ради, од жумберачких презимена видимо да су из Србије: Грубачи и Грубачевићи од Темнића; Гвозденовићи од Ибра; Селаковићи од Старог Влаха; Клисурићи и Кесерићи од Пољанице. Затим: Шиљки, Црљенице и Страхинићи из Старе Србије (Македоније); Ратковићи, Вујчићи, Рајићи, Радошевићи из Херцеговине; Обрадовићи, Басташићи, Бјелопавловићи, Ђурашевићи, Хераковићи из Црне горе итд.
    Друго, аутор чланак сматра иницијалним и залаже се да се овај део прошлости жумберачких ускока истражи, а није навео извор на основу којег је писао, што није у духу истраживачког и објективног писања. Извори се знају (Радослав Грујић, »Српска насеља на северу Хрватске до 1579« и Душан Кашић, »Српска насеља и цркве на северу Хрватске«), али нису »добродошли« на страницама »Жумберачког кријеса«.
    Треће, требало би бити опрезан, без обзира о којим и чијим се изворима ради. У војној служби у Жумберку 1551. године било је око 300 Жумберчана, чија имена и презимена ће да буду наведена на наредним страницама. С обзиром да је тада у Жумберку било укупно око 3.500-4.000 људи, колико је Жумберчана требало да се исели да би у Крижевачкој капетанији у војну службу одједном било примљено 400? Да ли је могуће да се више ускока иселило из Жумберка, него што их се доселило, односно остало у Жумберку? Нигде нисам наишао на податак да је одједном примљено у војну службу толико крајишника. Као војник по професији знам да многе замисли и наређења нису никада, или су само делимично спровођена у дело.
    Четврто, чак и исти извори спомињу различите податке о времену и броју досељених Жумберчана. Наводим неке. »Почетак је учињен с ускоцима српским из Крањске и Жумберка већ марта 1540, а затим и маја 1542, када је у крајишку службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Размештени су између Копривнице, Крижеваца и Иванића«. Радослав Грујић пише: »Тако је Ратни савет у Грацу 4. маја 1542. наредио да се 400 Мартолога од Жумберачких ускока одели и спреми за Крижевачку краји- ну«. Затим: »У Крижевачкој жупанији примљено је 1555. у службу шест нових војвода из Крањске и Жумберка с око 200 ускока… Први досељеници по свој прилици били су жумберачки ускоци, који су 1542. доведени у околину Корпивнице под водством својих десет војвода, међу којима су најугледнији Клисурић, Вујчић и Поповић, с четовођама Милаковићем и по двојицом Вучковића и Вукмировића«.
    Ако томе додамо и топоним Мали Жумберак, између Крижеваца и Копривнице (Осијека Војковачког, Јарчана, Глоговнице и Ријеке Копривничке), нема сумуње да је насељавање подручја Калника и Билогоре пратило и пресељавања ускока из Жумберка или преко Жумберка, али је и даље питање када и колико?
    Пето, с обзиром да се бавим преверавањем и однарођивањем жумберачких ускока, посебну пажњу заслужује »асимилација« о којој размишља Вранешић, пре свега питање ко је кога асимилирао? Он каже: »Жумберачки ускоци су дошли у тај крај као припадници ускочке гркокатоличе царске вјере«. Таква вера нигде не постоји, што је попу Вранешићу познато боље него мени, а тамо су могли да дођу само као православни Срби, јер се све догодило 60-70 година пре 1611, дакле пре одласка владике Симеона Вратање у Рим. На новим стаништима припадали су Марчанској православној епархији.
    С обзиром да је унијаћење и измишљена »Марчанска унијатска бискупија« пропала, они су остали и Срби и православни, за разлику од своје жумберачке браће на којима је искаљен сав бес и који су унијаћени војном силом.
    Шесто, што се тиче »жумберачке народне ношње, изворне динарске«, ње одавно нема у свакодневној употреби ни у Жумберку! А какву су другу ношњу усвојили потомци жумберачких ускока у калничко-билогорском крају? С обзиром да су они и данас свесни свог и националног и верског идентитета, вероватно ношњу славонских Срба.
    Седмо, пре него бисмо се подробније позабавили пресељавање жумберачких ускока у Славонију, требало би да се зна да ли доследно следимо пут жумберачких ускока и поштујемо њихово порекло и идентитет или имамо неке друге намере? О томе говори и овај трагикомични догађај. У лето 2013. године путовала је група жумберачких попова (гркокатолика) у Ниш, на свечаност поводом 1700. годишњице већ споменутог Миланског едикта, којим је цар Константин признао равноправност религија у Римском царству, а тиме и хришћанство, а међу њима и млади жумберачки поп Горазд Басташић. Тамо је било и православних попова из краја у који су се пресељавали ускоци из Жумберка, а и међу њима поп Басташић. Православни славонски поп Басташић препознао жумберачке гркокатоличке попове, нашао и свог презимењака, силно се обрадовао, частио их и испричао »да су његови Басташићи, с још неким породицама, да не би били поунијаћени, одселили у калничко-билогорски крај«. Не знам како се осећао жумберачки »отац« Басташић, али је његовим колегама све то било забавно, уживали су. Уосталом, поп Даниел Вранешић зна боље како је било, без обзира да ли је био присутан.
    Иако расположиви подаци о времену и броју пресељених и не морају увек да буду прецизни, сигурно је да су ускоци напуштали Жумберак, јер је већ био пренасељен, или јер су били незадовољни што царске власти не испуњавају дата обећања, или због насилног унијаћења.
    Извесно је да је било и сеоба које су само ишле преко Жумберка, имајући у виду да су Жумберчани били први ускоци и да су каснији ускоци, пре свега њихови сродници, настојали по сваку цену да им се придруже. Дакле, за неке је Жумберак био, противно њиховој вољи, само »транзитна станица«. Бројни аутори (Бидерман, Карл Касер, Јосип Мал) кажу да су многе ускочке породице, које су тридесетих година 16. века биле насељене на подручју Жумберак-Метлика-Мехово, одлазиле и даље у унутрашњост и наводе многе појединачне примере њихових презимена, чак и у Доњој Штајерској, крај Птуја, у Рогозни, Скокама и Хочама.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Милко Предовић о сеобама жумберачких ускока

    Основу за писање овог дела представља прилог Милка Предовића, објављен у »Жумберачком календару« за 1965. годину, стр. 51-82.
    Иако је прва сеоба ускока уследила 1530. године, неки аутори указују да су први ускоци дошли у Жумберак најкасније 1526. године, што по свој прилици није нетачно, али је вероватније да се радило о првим уходама и из- виђачима, представницима будућих ускока, који су тајно долазили на територију Хрватске и Крањске и разговарали о евентуалним сеобама.
    Извесно је да су први ускоци дошли на Жумберак с подручја, данашњег Срба, реке Унац и Гламоча, почетком септембра 1530. Било их је најмање 500 душа, а предводио их је син гламочког војводе Владислава Стипковића. Великаш Иван Кобасић, закупник и управник Жумберка, населио је део ових ускока у југоисточном Жумберку, на подручју данашњих парохија (жупа) Пећно и Грабар, да би чували његова имања, а други део је населио око града Жумберка. Ускоци самци ушли су својевољно и у сам утврђени град Жумберак, из којег се нису дали избацити. Мањи део ове скупине насељен је и на подручју Сошица и Мрзлог поља, углавном на поседима и стаништима, која су раније припадала цистерцитском самостану код Костањевице на Крки.
    Предовић каже да ни ускоци ни њихов пријатељ Иван Кобасић већ по доласку нису били добро примљени. Властела Ердеди (Ердедy) из Јастребарског и римокатолички самостани у Плетерју и Костањевици су се према њима 
    односили непријатељски. Ердеди су претендовали на источни, Плетерје на за- падни, а Костањевица на северни део жумберачког поседа, с обзиром да су у тим деловима имали имања. Плетерју је, између осталог, припадало и жумберачко село Брашљевица, с девет домаћинстава (селишта). Од Плетерја су откупљена или одузета села Осуња с 8 селишта, Стојдрага са 7, Мали Крављак с 2, Ново Село с 3 и још нека појединачна селишта. Ускоцима је припало и 14 мањих и 2 већа селишта у селу Лијешће, али нема података коме су раније припадала и које породице су се ту населиле.
    Изгледа да је највише земљишта припадало цистерцитском самостану код Костањевице на Крки, с обзиром да је ускоцима уступљено укупно 107 његових селишта. На подручју имања и утврде Мехово, уз цесту Метлика – Ново Место, насељено је мање ускочких породица него што се могло па је продајом тог земљишта купована земља у вишим пределима Жумберачког горја.
    Друга сеоба ускока уследила је већ идуће 1531. године. У Жумберак су дошли ускоци с подручја реке Цетине. Било их је око 1.500, а са собом су довели и око 15.000 грла стоке. Крањски сталежи су предлагали да се населе југоисточно од Кочевја, око утврде Пољана и на подручју реке Купе, али су ускоци сами дошли »својој браћи у Жумберак«. Иако је и сам цар Фердинанд 24. јуна 1532. наложио да се ускоци разместе на Красу, у Пољанама и Костелу, они су били упорни и одлучни па су остали у Жумберку.
    Ова групу ускока била је, по свој прилици, добро организована, а пред- водили су је четворица познатих војвода: Ресан Шишмановић, Ђурађ (Јурај) Радивојевић, Вук Поповић и Милак Милаковић (Кнежичић). Шишмановић и Ра- дивојевић су 5. јуна 1535. од цара Фердинада добили поседе: Шишмановић три поседа у Грабару и земљиште на граници према Турској, а Радивојевић мањи посед у Сошицама и племство. Вук Поповић је и у наредном периоду био ухода, али није добио у власништво тражени Вишњи врх. Милак Милаковић (Кнежичић) је био истакнути ускочки представник и преговарач с крањским представницима. О њима ће још да буде речи, јер Шишмановић, Радивојевић и Поповић, ипак, нису славно завршили.
    С обзиром да је Иван Кобасић умро 1531. године, његова удовица Маргарета пристала је да, уз доплату од 1100 форинти, замени утврду Жумберак, за град Горњи Мокроног, власништво Ивана Пихлера, у којем би се населили ускоци. Откупљени су и делови околних имања и с њих исељени домаћи кметови, а на њихова места смештени ускоци па су они живели око града Жумберка и на деловима суседних имања метличке и костањевачке капетаније и деловима имања самостана у Плетерју и Костањевици.
    У то време у документима се спомињу ова жумберачка села: Пећно, Гољак, Драшћи Врх, Гориња, Јавор, Поклек, Села, Костањевац, Церник, Купчина, Сопоте, Сошице и Жељезно. У Жумберку је тада било више од 350 ускочких кућа. С обзиром да је у свакој живело више породица, Милко Предовић каже да је у Жумберку било 6.000 до 7.000 душа, што је мало вероватно, имајући у виду мали број досељених и кратко време од досељавања.
    Кад је реч о статусу жумберачких ускока, односно правима и обавезама, Цар Фердинанд је већ 1532. потврдио ускоцима да уживају додељене (поседнуте) земље и да свако племе бира свог војводу или кнеза. Разуме се да су то биле провизорне привилегије и да на томе није могло да остане. Смештај и земљу су тада и на основу те одлуке добили само војводе, а народ је живео на отвореном и без икакве заштите и средстава за живот.
    Због тога је цар Фердинанд донео 5. јуна 1535. године први акт о привилегијама, правима и обавезама жумберачких ускока. Даровао им је земљиште у Жумберку и ослободио их у наредних 20 година од било каквог пореза, плаћања десетине и радне обавезе, уз обавезу да буду војници и на позив пођу о свом трошку у војску.
    С обзиром да Предовић, као и многи други аутори, сматра да је тим царским актом ударен темељ Војне крајине, као специфичној организацији, али и да постоје и другачија мишљења, о настанку, значају и развоју Војне крајине биће речи у једном од наредних поглавља.
    Војводе Вук Поповић и Ђурађ Радивојевић организовали су, у рано пролеће 1538. године, трећу сеобу ускока, али је ова сеоба реализована тек у октобру 1538, пошто ју је цар Фердинанд одобрио у септембру. Милко Предовић о трећој сеоби не наводи друге податке па остаје да их потражимо код других аутора.
    Ако о трећој сеоби нема довољно података, неспорно је да је цар Фердинанд 5. септембра 1538. године у Линцу издао нову диплому за ускоке којом је потврдио већ дате повластице, односно проширио њихова права и повластице, о чему Предовић не каже ништа више. Разлог није тешко 
    докучити. Као ђакон у Гркокатоличком семеништу у Загребу, Предовић је избегао да каже да се привилегије односе на Србе, односно Рашчане, јер је то кључна одредба са становишта истраживања њиховог идентитета.
    Због дужине текста царске привилегије, указујем да она утврђује права и статус Срба или Рашчана у три области. Прва се односи на »сваку поједину породицу која ће обитавати у једној кући, под једним кровом и на једном земљишту, да буде обавезна, у могућности и да буде вредна, да непрекидно током 20 година, слободно и без плаћања икаквих даћа или намета, на нашим поседима и местима, које им је доделио врховни капетан, живи, обрађује такво земљиште, односно даје га на обраду, те да од тога приме сваковрсне плодове и користи их без икакве запреке и забране«. Очигледно је да су ускоци, Срби или Рашчани, добили на папиру доста, а како је то остваривано у пракси, видеће се касније.
    Друга област су права народних предводника, војвода, капетана или кнезова. Сваки који буде имао, и док буде имао, под својом командом две стотине људи добијаће сваке године 50 рајнских форинти.
    Трећа област се односи »на оно што буду задобили или повратили под своју власт из руку Турака, неверника и вечних непријатеља хришћанске вере (ратни плен, прим. аутора), сем градова, утврда, каштела и кула, те капетана и угледних особа (заробљеника, прим. аутора), што себи стављамо на располагање, мора да буде својина истих Рашчана«. Као што се види, привилегија даје право и на »ратни плен«. С тим да трећину онога што би Срби/Рашчани остварили у походима, у време кад примају царску плату, дужни су да дају на располагање царском благајнику, да би се од тога откупљивали заробље- ни Срби или Рашчани, односно награђивали они међу њима који би се посебно истакли у борби у интересу хришћанске државе.
    Разуме се, цар каже и да ће ове привилегије Срби или Рашчани уживати само ако и док се боре у интересу и на начин који од њих очекује хришћанска држава, односно Хабсбуршка Монархија. Значајно је и да цар не само да очекује да ће војводе и њихово људство заслуживати додељене привилегије него им ставља у изглед и од њих очекује да ће стећи и заслужити и нове.  
    Предовић каже да је већ у августу 1539. изведена и четврта сеоба ускока, поново с реке Цетине. Ти ускоци су желели да се населе око Метлике, односно у Жумберку, али у томе нису успели, с обзиром да је цар Фердинанд 13. октобра 1540. наредио да се они населе ближе граници с Турском, око Огулина и Модруша. Ускоци су се противили, али су на крају морали да попусте. Међутим, нису дуго остали на подручју Хрватске -већина се у зиму 1542. и наредне 1543. године поново вратила у Турску. Предовић каже да другачије није могло ни да буде. »Пре доласка обећавана су им брда и долине, а кад су дошли потуцали су се од немила до недрага и није им дозво- љено да се населе у Жумберку, где су очигледно живели њихови сродници«.
    С обзиром да је често долазило до сукоба између ускока и староседелаца настањених око града Жумберка, надлежни у Крањској предложили су да се од Ивана Пихлера откупи и преостали део имања и сам град и да се предају лицу које би било именовано капетаном и које би живело у граду и међу ускоцима. Цар је прихватио тај предлог и у јесен 1540. године за првог жумберачког капетана именовао Бартола Равена (Бартоломеја Равникара), који је остао на тој дужности до 1543.
    Тиме су ускоци добили непосредну војну власт. Био је то значајан и по много чему преломни моменат не само за жумберачке ускоке него и много шире. У надлежности капетана била су сва ускочка питања и проблеми, од смештаја и унутрашњих односа и живота до војног организовања и борбеног ангажовања, посебно спречавање да Турци међу њих не уба- цују уходе. Именовањем капетана уведена је и прва поштанска служба, Метлика-град Жумберак.
    Жумберак је постао капетанија, а капетан прва и једина војничка власт над ускоцима. Ваља нагласити да се назив капетан не односи на војни чин, него на управну функцију и власт, при чему је капетан-управник могао да буде и пуковник по чину. Жумберачки ускоци су постали први граничари, а војнички организовани Жумберак основа и образац за успостављање, организацију и функционисање Војне крајине. Најпосле, привилегије, права и обавезе, које су изборили и добили, а у наредном периоду бранили и одбранили, од тада су тражили сви други ускоци који су из Турске долазили на подручје Хабсбуршке Монархије.
    На сабору у Бруку (Бруцк) 1578. године Жумберак и Слуњ сједињени у тзв. Велику жумберачку капетанију, потчињену команданту новоизграђеног утврђења, града Карловца. Велики капетан је боравио или у Жумберку или у Слуњу, а непосредни војни старешина у Жумберку био је по чину обично капетан, натпоручник или вицекапетан. Жумберак је остао капетанија све до реформе Војне крајине 1746. године, од када су основу организације Војне крајине чиниле регименте (пукови).
    Жумберак је припадао Слуњском пуку (регименти), а његови војници-крајишници били су организовани у 11. и 12. чету (компанију). Седиште (команда) 11. (Оштрчке) компаније било је у Костањевцу, а 12. (жумберачке) у Сијечевцу, а касније у Каљу. Село Кекићи и источна села припадали су 11, а западни део Жумберка 12. компанији. У седиштима (командама) компанија налазиле су се касарна и друге помоћне војне зграде. Због велике удаљености те слабих путева и веза међу насељима, на подручју сваке компаније налазиле су се две помоћне команде (официрске станице). Помоћне команде 11. компаније биле су Сошицана и на Малинцима (Двору), а 12. у Мрзлом пољу и Купчини. На Будињачком пољу налазио се заједнички полигон (вежбалиште) обе компаније, а по потреби и 4. слуњског пука.
    Ваља истаћи да ова реформа није била добро примљена и да је изазвала незадовољство и побуну у целокупној Војној крајини па и у Жумберку. Циљ реформе био је да се Војна крајина »војнизира« у смислу организације и дисциплине, да се ограниче до тада стечена права граничара, слободних војника, пре свега да се, постављањем немачких официра и увођењем немачког језика као командног, ограниче улоге и надлежности изабраних вођа (војвода и официра).
    С обзиром да су староседеоци Жумберка, римокатолици, били кметови на властелинском и добру града Жумберка те на оближњим добрима Костањевац, Оштрц, Сошице и Купчина, крајишки, слободан статус, назван због тога и »влашки статус«, који су изборили жумберачки ускоци, постао је и у наредном периоду био основни узрок међусобних крвавих сукоба. С обзиром да ускоци и пре доласка у Жумберак нису хтели да буду турски поданици и раја, они никада нису прихватили да буду потчињени и да имају обавезе ни према крањској и хрватској властели и римокатоличким верским властима. 
    У наредним вековима ти сукоби су се разрешавали на различите начине. Хабсбуршка Монархија гледала је своје опште политичке и војне интересе и према ускоцима поступала зависно од тог колико су јој били потребни у конкретно политичкој и војној ситуацији. Крањска и хрватска властела те Рим, посебно загребачки бискупи, нису разумели нити су се интересовали за опште интересе. Они у својој средини нису трпели народ који се од њих разликује у верском и сваком другом погледу и од којег немају никаквих примања. Слободан, то јест »влашки статус« је и основни разлог што су жумберачки и сви други ускоци називани Власима и у етничком смислу.
    1543. године цар је поставио Ивана Вернека за другог жумберачког капетана, који је на тој дужности остао до 1546. У ратно време било је предвиђено да се ангажује 600 ускока, а у сталну војну службу примљено је првих 200 ускока, које Предовић назива »хришћанским Мартолозима«. Они су требало да буду »противтежа турским Мартолозима«, хришћанима у турској служби који су били посебно вешти и опасни јер су не само познавали језик, ношњу и обичаје становништава и крајеве које су нападали и пљачкали него су тамо, неретко, имали и родбину и пријатеље. Мислим да ово изједна- чавање војника Жумберчана с турским Мартолозима није најпримереније.
    Кад су власници селишта на подручју Жумберка добили у замену откупљене поседе и властелинства Мехово, многе ускочке породице су пресељене на подручје Жумберка, где је тада (орјентирно, пре 1548. године) у Жумберку било око 200 ускочких задруга с 350 кућа, у којима је живело више сродних породица (4-5) па Предовић закључује да је у Жумберку било 6 до 7 хиљада ускока. Поређења ради, указујем на два сродна податка. Први, да је »године 1534. у Жумберку, у више од 350 задруга или кућа, било барем 4.000 људи« и други да су, према попису из 1737, била у Жумберку 44 села с 539 кућа. Ови подаци, иако можда нису потпуно тачни, доприносе да се стекне реалнија слика о досељавању и животу жумберачких ускока, али и о различитој интерпретацији неких података и догађаја из тог времена.
    Већ 1545, у одбрани Загреба од турске војске под командом Улам-бега, учествовала је чета Жумберчана. У извештајима стоји да су то били изванредно храбри и издржљиви борци. 
    Иван Ленковић постављен је у мају 1546. за трећег жумберачког капетана. Он је, пре и боље од других, познавао, разумео и ценио ускоке, и као људе и као војнике па је ту дужност обављао све до 1557. Капетан Ленковић је до јула 1548. године, заменом и откупом обезбедио нова бројна станишта за ускоке, с циљем да их размести по целом Жумберку и да ускочке породице из околних крањских крајева пресели и концентрише у Жумберак. У томе је имао подршку цара Фердинанда који је био упознат с ускочким војничким врлинама.
    У Жумберку је тада било око 200 ускочких задруга, а 1551. војнички је било организовано 315 ускока, чија је укупна плата била 3.025 форинти. Очигледно је да Предовић мисли на попис Срба Жумберчана из 1551. године, о којем ће бити речи касније, али то не наводи јер поново није желео да спомиње Србе Жумберчане. Била би то за њега »тешка грешка«, али много мања и лакше разумљива и опростива него избегавање да се напише истина.
    Жумберчани су тада служили у саставу сталних посада у Бихаћу, Огулину, Слуњу, Острожцу, Цазину и Дрежнику, а најчеће су извршавали посебне и опасне војне задатке, као уходе и извиђачи на турској територији, с циљем да се прикупе подаци о стању и кретању турске војске.
    Година 1556. била је значајна за жумберачке ускоке јер им је надвојвода Карло, регент унутрашњих аустријских покрајина, у јуну потврдио привилегије, права и обавезе и пре истека периода од 20 година. Надвојвода је неким војводама исплатио и њихова редовна и додатна примања. Те године именован је и нови, по реду четврти капетан, Гашпар Раб (1557-1565). Жумберчани су учествовали и дали значајан допринос победи над Турском војском Ферхатпаше 1557. код Свете Јелене.
    Однос поверења између бечког двора и жумберачких ускока посебно је ојачао за време цара Максимилијана (1564-1576). Он је војводама Вранешу Бадовинцу, Радоњи Басташићу и Радичу Вигњевићу исплатио по 100 форинти и доделио им племство, а ускоцима-војницима исплатио укупно 400 форинти. У августу 1569. цар Максимилијан је доделио племство и војво- дама Радману Вучетићу, Ивану Хераковићу, Вукцу Вишеславићу, Ђурађу Баталовићу и Вујици Маринковићу, многима потврдио право на земљиште, одобрио средства за куповину новог земљишта, а примио је и ускочке посланике. 
    Фрањо Унгнанд спомиње се као пети ускочки капетан (1565-1570). Под шестим капетаном Јосипом Турном (1570-1573) ускоци су учествовали у разбијању Гупчеве буне, иако има података да је Илија Грегорић, заменик Матије Гупца, био Жумберчанин.
    Више од стотину Жумберчана страдало је или одведено у заробљеништво у изгубљеној бици код Будачког, у септембру 1575. »Крањски племић Кристоф Гал бијеше обиедио (оптужио, прим. аутора) Жумберчане да су вјеру преломили и смјерали након пораза побјећи у Турску, али је ту клевету капе- тан Турн свечано одбио«.
    Да нису оповргнуте неистините оптужбе, имало би то дугорочне и несагледиве последице не само за жумберачке ускоке него и за ускоке у целини, а то значи и за Војну крајину и за све што је везано за такав облик војног одбрамбеног организовања. Жумберчани су се на најбољи начин исказали и одбили све оптужбе кад су »значајно допринели поразу Турака 1578. код Дрежника«.
    Године 1578. Иван Ауерсперг је именован за шестог жумберачког капетана. Војничка служба Жумберчана била је тешка и напорна, посебно дуги маршеви и ношење војне опреме и хране. Иван Ауерсперг разрешен је, на свој захтев, капетанске дужности, а на његово место именован је његов рођак Вук Енгелберт Ауерсперг (1580-1587).
    Није сасвим јасан податак према којем је, од 1584. до 1588, жумберачки хусарски ускочки капетан био војвода Радул Даја Вуковић. Предовић мисли да су у то време била двојица капетана, што није логично јер он још једном спомиње Радула Дају Вуковића, али тада као вицекапетана 1604. године. Мислим да је Радул Вуковић, син Даје Вуковића, био или капетан по чину, или заменик жумберачког капетан. У сваком случају Ауерсперг и Вуковић су командовали делом војске која је 1584. тешко поразила Турке код Слуња.
    Гроф Петар Ердеди (Ердоедy) постао је 1587. девети, капетан. Поред Радула Даје Вуковића, у то време спомињу се и војводе Вранеш Латинчић, Иван Чујичић, Војо Гарапић, Микула Храплиновић, Вујица Поповић и Милош Грубачевић. У чувеној бици код Сиска, у јуну 1593. године, од око 5.000 војника наводно је било 500 Жумберчана, дакле сваки дести. Хришћанска војска, иако малобројнија, катастрофално је поразила знатно бројнију турску војску злогласног Хасан-паше Предојевића. У одсудном тренутку Жумберчанима је наређено да заузму мост на Купи и Турцима пресеку одступницу. Жумберчани су тај задатак успешно извршили, нанели Турцима велике губитке, али су поднели и највеће жртве. Већи број Жумберчана се утопио и више страдао од огромне масе Турака у бекству, него од њиховог оружја.
    Последњи капетан у 16. веку, Кристоф Обричан, именован је на ту дужност 1579. и обављао је до 1601. године. Обричана је наследио Никола Грегоријанац који је на дужности капетана био до 1609. године. Предовић није баш јасан кад пише да је Обричан поново био капетан неколико месеци 1609. и да га је наследио Ернест Парадајзер (Парадеисер). Предовић наводи да је Парадајзер 1612. године убио жумберачког војводу Вујицу Хераковића, што потврђују и други извори. Капетани су били и Рудолф Парадајзер (1627- 1647) и Иван Ернест Парадајзер (1661-1687).
    Године 1612. потврду за поседовање имања у Сопотима тражили су Гвозден и Раде Смичиклас. У војну службу у марту 1616. године узето је око 500 ускока, на чијем је челу био капетан Јурај Виво, с којим Жумберчани нису били задовољни па су га у мају 1620. убили. Да ли је тачан податак о тако великом број примљених у војну службу, тешко је поуздано утврдити јер није наведен извор, али би било погрешно ако бих изоставио тај податак.
    Године 1623. су, као брабри и вешти ратници, награђени Вујица Бадовинац, Михајло Храниловић и Михајло Радишић. У наредном периоду, до 1636. године имања су добили: Иван Вујичић по пола имања у Малом и Великом Лијешћу; Вукман Павијановић (не зна се где); Павле Чолнић и његова браћа Матија, Гаврило и Јурај у Тупчини; Гаврилу Чолнићу додељено је земљиште које је поседовао Вранеш Гарапић; Мирку, Манојлу и Николи Кнежевићу додељено је земљиште Горњи Витуњ. Молбе за доделу земљишта подносили су 1 Илија Дучић, Вук Пауновић и Раде Поповић. На основу тих података видљиво је да су поседи додељивани и да су се ускоци дуго смештали у североисточном и југоисточном делу Жумберка. Једина даровница у Радатовићком крају односи се на Мирка Голеша у Голешима, односно Малом Лешћу, и на Ивана Вујчића у Великом Лијешћу, и то тек 1630. године. 
    Податак да је 1689. у Жумберку »било барем 1.000 кућа, у којима је живјело барем 12.000 душа«, је мало вероватан, али је користан ради поређења с другим подацима који се односе на то време.
    Милко Предовић се позабавио и опште омиљеним питањем доделе племства војводама и истакнутим лицима у борби против Турака и за друге заслуге. Посебно је интересантан податак наведен на стр. 66: »Због заслуга краљ је Фердинанд 2. уздигао у ред племића краљевине Угарске Ивана Прерадовића и његову браћу Грдину, Хрању и Радула Прерадовића, другачије Булић, и Wина Прерадовића, другачије Секулић. То су пређи Хрватског пјесника Петра Прерадовића. Села Секулићи и Булићи налазе се у жупи Радатовићи у Жумберку«.
    Предовић је написао и да је »ратни савет у фербуару 1639. цару препоручио децу Ивана Прерадовића«, а раније је споменуо и Димитрија Прерадовића. Поред тога, на страни 189. »Жумберачког календара« за 1968. пише и да је »Душан Прерадовић, син пјесника Петра Прерадовића, касније поморски часник, писао о жумберачком поријеклу Прерадовића«, али није наведен извор. Ово наводим јер и други аутори мисле да је Петар Прерадовић жумберачког порекла па ћу се позабавити и њиховим писањем како бисмо били ближи истини. Ако Петар Прерадовић није жумберачког порекла, »својатање« би било ружно и историографски недозвољиво.
    Племством Жумберчана у истом »Жумберачком кријесу« (стр. 83- 92) целовитије се бавио и Бартол Змајић. Он наводи да су 32 појединца или породице жумберачких ускока добиле племство, почев од 1567. до 1915. године. У другој половини 16. века племство је добило девет појединаца: Вранеш Бадовинац, Радојица Басташић, Јурај Баталовић, Гргур Гвоздановић, Иван Хераковић, Вујица и Вуксан Маринковић, Радић Вигњевић, Вукац Вишо- шевић и Радман Вучетић, што би значило да је Вујици и Вуксану Маринковићу додељено једно племство.
    Током 17. века племство је добило још осам ускока. Као првом, »племство је 26. 7. 1626. додељено Ивану Прерадовићу, те његовој браћи Грдини, Храњи, Радулу, званом још Булић, те Винку, званом Секулић. Од тих жумберачких Прерадовића једна се је грана преселила у Грабровницу код Грубишног поља гдје се родио хрватски пјесник Петар Прерадовић«. 
    Ни Предовић ни Змајић не наводе одакле им ти подаци, посебно о жумберачком пореклу Петра Прерадовића, као и о необичним именима кад су у питању Жумберчки ускоци (Грдина, Храња), посебно да се Радул звао још и Булић, а Винко Секулић. У 17. веку, поред Ивана Прерадовића и његове спорне браће, племство су добили и Крсто Делишимуновић, Крсто (Фрањо) Делишимуновић, Вук Деливук, Илија Домитровић, Јурај Храниловић, Иван Прерадовић и Винко Секулић. У 18. веку племићи су постали још тројица: Тома Бубановић, Вид Гвоздановић и Никола Пауновић, а највише у 19. веку, чак десеторица: Вид Бадовинац, Никола Бадовинац, Михајло Гарапић, Јурај Милић, Фрањо Радић, Марко Рајаковић, Себастијан Рушнов, Дане Шајатовић, Филип Шимрак и Фрањо Зоретић. У 20. веку, 1915. племство је добио Фрањо Зоретић 2..
    Уочио сам да је у списак »племенитих« Змајић уврстио и Петра Петретића (загребачког бискупа), иако и сам каже да нема података да је био племић. Међу 32 грба сврстао и грбове Андрије и Ивана Кобасића, иако су они били хрватски племићи. Међу грбовима је и грб Ђуре Смичикласа, али њега нема у списку племенитих?
    Мање је значајно да ли су сви подаци тачни, да ли је наведен неко ко није добио племство, а изостављен онај који га је добио, да ли су тачно наведена лична имена и година доделе. Интересантно је, познавајући распоред презимена жумберачких ускока, да је племство већином додељивано ускоцима у источном делу Жумберка, где су се прво насељавали и где су војводе и други народни предводници први добијали и селишта.
    Тако је од када је света и века, каже се у народу, а важи и она да је бог прво себи створио браду. Племство су из западног дела Жумерка, Радатовићког краја, добила само петорица: Вранеш и Вид Бадовинац, Никола Пауновић и спорни Прерадовићи, односно Булићи и Секулићи, при чему Винко Секулић има грб, а Прерадовић (Булић) га нема па би и то требало узети с резервом.
    Иако је Милко Предовић могао да напише више, посебно значајних података који су под контролом црквених кругова, и ово је драгоцено јер је тиме отворена »Пандорина кутија«. 

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Станко Враз о жумберачким ускоцима

    Станко Враз (1810-1851) је био један од најближих сарадника Људевита Гаја и водећих људи Хрватскг народног препорода, тачније Илирског покрета, из којег се, као што је већ речено, развила јужнословенска (југословенска) идеја и покрет. Путујући од Метлике у Ново Место, Враз је свратио и у жумберачка села Храст и Драге. Сусрет с две Жумберчанке у »дивном свом одјелу«, Враз описује као »долазак пред врата новог свјета«. За село Храст каже да је мјешовито, с лијеве стране живе »првосједиоци« Крањци, а с десне »такозвани Ускоци (Жумберчани), као најкрајња предстража јужних тих становника«.
    Кад је Враз с пратњом ушао у гостионицу у селу Храст (власници Предовићи), »ту нас одмах опколе господар и господарица, у којима по стасу и образу упознам ускочку крв, те ми се стану клањати и хватати ме за руку да ми ју цјеливају. По бради мојој и страној одјећи судећи држали су ме ти благи људи за владику, или барем за архимандрита«.
    Дошавши у село Драге, Враз није одмах нашао попа (Јанка Предоевића) па је свратио у кућу »обичног крајишника Дамјановића, да ускока видимо и код огњишта његова«. Простор не дозвољава да пренесем Вра- зов опис сусрета с газдарицом Анђелијом (Анђом), кћерком и »ситном ђецом«, њихово гостопримство и простодушност, али се не може заобићи да Враз говори о »њиховом народном језику, који отвара душу Славена и о најплеменитијем од богова старославенских, који још овдје влада, о хомеровским питањима којима је Анђа дознала ко су и које су им намјере, и хомеровским одговорима на њихова питања«.
    Међутим, сусрет с драшким попом Предо(е)вићем, није баш протекао према очекивању и вољи Станка Враза. »Сасвим свјетски обучен«, примио
    их је уљудно, послужен је ручак, разговарало се о свему и свачем »па и
    0 Славенству«. »Господин Предоевић није Славен учен, него у свијету би (као већина од нас) толико научио да зна оно што му не треба, и да је уз то заборавио – оно што му највише треба… Међутим, обећао нам је да ће се убудуће с душом и тјелом побринути да истражи народни живот свог стада, и све је с усхићењем слушао што би ми приповиједали о развитку књижевности домаће«. Међутим, »образ је освјетлала« (штоно би рекли Црногорци, прим. аутора) попова мати, старица од око 80 година, »жива књига народних драгоцијености: пјесама, обичаја, пословица итд. Ми смо само нешто исписали (ја двије пјесме) из те књиге«.
    Све би се на томе и завршило па јавност не би ни знала за Вразово путовање и сусрете на Хасту и у Драгама да Враз свој прилог: »Пут у горње стране« није објавио 1844. године у својој књижици »Искра«. Кад је добио књижицу и прочитао шта је Враз о њему написао, поп Предоевић се нашао страшно погођен па је написао одговор под насловом »Шта се посуди, мора се вратити«, и затражио од Људевита Гаја да га објави у »Даници«, али је он, 1 поред више усмених и писаних интервенција и инсистирања, то одбио. Милко Предовић, издавач »Жумберачког календара«, пронашао је и одговор попа Предоевића и његова писма па је Вразово писање, свој коментар и одговор попа Предоевћа објавио у »Жумберачком календару« за 1968. годину, стр. 189-208.
    Разуме се, није ми намера да се упуштам у спор илирца Враза и унијатског попа Предоевића, јер је очигледно да је Враз не само злоупотребио попово гостопримство, при чему би требало имати у виду да није ни био позван у госте, него је дошао својевољно и ненајављен, већ да је и објавио своју »верзију и виђење« невезаног и пријатељског разговора (тако је, барем, требало да буде).
    Моје је да укажем на суштину са становишта садржаја ове књиге. Враз је веома добро знао куда је дошао и шта је тражио међу потомцима жумберачких ускока. Стога он није ни спомињао хрватство, иако је био један од водећих људи »Хрватског (илирског, југословенског) народног препорода«. Он је говорио о словенству и Словенима, о свести жумберачких ускока о себи и свом етничком и верском пореклу. То што је тражио, Враз је и нашао: и код гостионичара Предоевића на Храсту и код Анђелије у кући Дамјановића у Драгама, али и код старе мајке попа Предоевића. Стога је нормало да је мислио да би о свему томе требало много више да чује и од попа Предоевића.
    Али тога нема код попа који би – барем по мишљењу Станка Враза – не само требало да то најбоље зна него и да брине и развија тај дух код народа жумберачког. Али у том »грму и лежи зец«, односно узрок неспоразума. Враз је, очигледно, био »илирски и јужнословенски романтичарски занесен и наиван«. Очекивао је да »вук чува овце«, а заборавио је или није ни био свестан да задатак поунијаћеног, такозваног гркокатоличког попа (част изузецима) не само да није да чувају и развијају свест о верском и националном пореклу и идентитету жумберачких ускока и свих народа јужнословенских него да је фалсификују, потисну из свести и народ преобрате у римокатоличанство и хрватство. Касније ће се видети како су то радили и како и дан данас раде унијатски попови.
    Да је тако, најбоље сведочи пример старе мајке и сина попа. Стара мајка зна песме, приповетке и обичаје својих предака, што значи не само да је та свест постојала и да постоји него и да је она свог сина томе и подучавала. Разуме се, све док није отишао у Гркокатоличко семениште у Загребу. Шта су га тамо учили – видеће се касније.
    Поп Предоевић је одговорио Вразу жестоко и иронично, с формалне стране с правом, али је избегао да одговори на суштину. Уместо тога, препоручио је Вразу да своју »ватрену ревност покаже у својој домови- ни (Штајерској), где се и тако недавно поставило питање ’јесу ли (Штајерци) њемачког или славенског рода’« Што је најгоре, Предовић је с поносом ис- такао: »Ми (Хрвати) знамо шта смо и шта ћемо; не тражимо да нас тко учи. Уосталом, хвала Богу да такав човјек, без сваке политике, није подузео већи пут по Јужној Славији, него од Загреба до Новог Места«. Дакле, гркокатолички поп Предоевић и илирац Враз се потпуно разликују и кад је у питању хрватство, а о југословенству да и не говоримо. Развој догађања у наредних стотину и педесет година дао је за право Вразу.
    Што се тиче попа Предоевића, врло поучно је и оно о »нама« (Хрватима), али и о Јужној Славији (Југославији), посебно да Хрвати знају шта су и шта ће! Нисам баш сигуран да су Хрвати увек, ни пре ни тада, а нити касније, знали шта хоће? Ако етнички Хрвати и знају шта су, поп Јанко Предоевић није објаснио да ли су Хрвати с којима се он идентификује за »препород – што значи за југословенство и оно што је дошло – или за »непрепород«, односно Аустро-Угарску Монархију, која је тада била и ускоро пропала?
    Али оставимо то и погледајмо шта је још Враз написао о жумберачким ускоцима. Он каже да ускоке тако зове политика и објашњава: »Ако ли питаш Ускока: Шта си ти? казат ће ти: Ја сам Жумберчанин! Власима их зову и бијели и црни Крањци«. Изван »међаша крањских до близу Самобора, и до брда на југу што истичу код Славетића и Крашића, има их 36 кућа у Храсту, Мачковцу, Божићевом врху, Југорју, Малињу и Шкемљевцу, које је чисто Жумберачко, а у осталим има више мање Крањаца«. Дакле, Враз наглашава жумберачки идентитет ускока и лепо каже где живе, као и да их »Власима« зову и Крањци и Хрвати.
    Скратићу подужу Вразову »тираду« и илирску распеваност о јунаштвима и добрим странама жумберачких ускока и указати само на оне Вразове реалније и објективније оцене.
    »Ускоци су још и данас рођени јунаци. Нема готово земаља у Европи гдје се није на почетку текућег вијека пролијевала јунчка њихова крв. Ускок је кршан, високог тананог стаса. Што се може најбоље видјети на Храсту гдје су помијешани с Крањцима. И Крањци нису мале поставе; ну кад поставиш сред њих једног Ускока, ето ти живи кип Гуливера у збору Лилипутанаца, толико надвисује стасом Ускок Доленца Крањца. Колико га чини стас јунаком, а оно кип тај узвисује одуго његово лице с прекрасним црним брковима и с два црна жива ока, чији поглед проникне човјека тако да мора вјеровати да су саме очи кадре потући душмана«.
    Почео сам с овом Вразовом оценом, из више разлога. Много боље познајем моје претке и Крањце, него Враз. Свој став и слику о њима и њиховом односу стварао сам од ране младости, допуњавао је целог живота, из различитих позиција и с различитим поводима, али ни у (најлуђем) сну не бих ни помислио, а камоли написао тако нешто. То ми личи на оно што би неки Црногорац о себи и својима »испјевао« у моменту посебног заноса и националног надахнућа. С моје стране нека остане забалежно да Крањцима нисмо били нити смо сада подређени ни у ком погледу, а да ли смо бољи, ја то не желим да кажем? Разлике постоје и оне су увек условљене пореклом, али и различитим условима у којим људи живе, па се то односи и на жумберач- ке ускоке и Крањце.
    Да има разлике у физичкој грађи и изгледу не само у успоредби ускока с Крањцима него и с Хрватима, видели смо већ и код Лопашића. А да те разлике постоје не само шта се тиче жумберачких ускока него да су приметне и код мањих ускочких група које живе близу Марибора, потврђује Јосип Мал: »Капелан Даворин Трстењак у Сливници код Марибора рекао је да се становници села Скок код Добровца сасма разликују од другог домаћег пучанства. Потези су лица посве другачији него у Похарама, раст им није здепаст него више коштуњаст а власи су им црне. Обитељска имена Радолич, Маркович, Миловчич откривале су ми његов српско-хрватски извор« (стр. 86). »У Хајдинској жупи у Птујском пољу становништво се видно, по својој телесној вањштини, још и данас разликује од околишних Словенаца. Потањи студиј о томе могао би, можда, установнити какове посебности и у народним навикама и обичајима« (стр. 83).
    Враз је о жумберачким ускоцима још написао: »Сасвим је примјерена његову стасу и одјећа. Кошуља на врату и прсима разгаљена, хлаче од бијеле или суре чоје, уске уз ноге, црне чарапе и опанке (у Храсту сам видио понајвише местве). Хлаче припасује кожним појасом, и ако иде послом изван службе, ћемером, у којем се носе новци. На кошуљу облачи јечерму (врста прслука, прим. аутора) од црног или сурог сукна ишивену црном, модром или црвеном вуном с пуцетима. Поврх тога меће на плећа хаљину или кожух, а на главу црвену капу, коју носе и ђеца и ђевојке неудате. Жене нису много ниже од мушкараца, истих су црних очију и одугог лица… Терет господарства стоји на њиховим раменима… одјевају се красно и сликовито… Кошуља допире до преко кољена, ишивена шарено око врата, по њедрима на распорку и на крају широких рукава, припасана црвеним појасом над куковима… Поврх носе зобун… Прегачу ткају од шарене вуне, највише модре и црвене, с фанђама на крајевима. Носе хлачице од мрклог и чарапе од модрог сукна, црвено навезеног… Обувају постоле. На глави носе преметачу. Дјевојке, умјесто преметаче, носе црвену капу. Косу плету у једну киту, у коју су уплетене фигурице од љуштура, стаклених кораља и бисера, која виси низ леђа, док жене плету косу у двије ките, које висе сприједа, с обје стране прсију… Свака Ускокиња има око врата ђердан од кораља и стакла… Ну највише ми омилише ђеца. То округло славенско лице и црне велике очи показују да већ у њима куца срце за јуначке чине, или барем за нечим таквим слути. Ускоци говоре језик чист штокавски, на начин босански, с том разликом да нема у њему толико турских ријечи, јер су доласком Турака већ били оставили своју прадомовину, и тако остадоше чисти од уплива турштине. Исто тако држе се вјерно старих својих обичаја, пјевајући оне исте пјесме што су их доносили из старог свог завичаја, о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу, Рељи Омучевићу, Сибињанину Јанку, бану Секули…Исто тако не дају да се помијеша крв њихова с крвљу сродних им сусједа; и сви трудови бивају узалуд, којима настојаху њихови свећеници да си узимају за жене какве Крањице, или да која Ускокиња пође за имућнијег Крањца. Но међутим живе Ускоци с Крањцима у слози и братству, и што се тиче вјерозакона врло су слободно мислећи. Ако Ускок иде послом по Крањској, те га ту затече неђеља или светац, иде он у католичку цркву. Исто тако и сви Крањци из Храста иду на литургију у унијатску (гркокатоличку) цркву… Иначе, живе Ускоци код куће врло сиромашно. Четовање је забрањено, а трговине нема. Земља је кршна и неплодна те једва толико оброди… да се година тако проживотари, више пута с глађу и невољама. Ускок (жумберачки) има од свих крајишника најтежу службу… До свог кордона има 5-6 миља. На граници је више пута по три четири недеље. Ваља са собом носити храну. Ако нема сина, ваља да пође жена. Господарство остаје на ђеци и старцима«.
    Своје писање Враз је завршио лирски и меланхолично: »У души ми је још много лијепих ријечи остало, ну за та слова перо је моје преслабо«.
    Кад се упореди Лопашићево и Вразово виђење жумберачких ускока уочавају се необичне сличности, само се поставља питање ко је више претерао у похвалама. Битна је разлика у прилазу проблему етничке припадности и идентитета. Док је Лопашић »прохрватски« орјентисан до мере да негира и само своје писање, Враз је »оперисан« од националних појмова и расправа. У његовом фокусу је (све)словенство у ширем и југословенство у ужем смислу. Враз би да свако буде оно што јесте и да једни другима то признајемо, а да изнад тога етничког, верског и локалног будемо једно – Словени. Врло племенито. Међутим, иза нас је време у којем смо не само мислили да би тако требало да буде него смо веровали и да смо управо то и остварили! Показало се да нисмо!

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Легенде о односима жумберачких ускока и Крањаца

    Из до сада изнетог о сеобама жумберачких ускока и њиховим односима са староседеоцима видљиво је да има доста нејасноћа о односима с Крањцима. У недостатку података о појединим догађањима, испредале су се и преносиле приче и легенде које не бисмо смели запоставити. Нити једна прича и легенда није настала, а да се нешто слично, негде и некад, није догодило.
    Имајући то у виду, направио бих озбиљну грешку ако се не бих осврнуо на легенду о »крвавом камену« на Горјанцима, која се односи на догађај о којем немамо поузданих података, и о две црквице на самом врху Жумберачке горе (Горјанаца). Легенде о црквицама и о крвавом камену слушао сам као дете са стрепњом. И данас их спомиње већина ауто- ра, не трудећи се да се барем мало приближимо истини и стварним узроцима. Са жељом да допринесем сазнавању истине, испричаћу оно што сам слушао, прочитао, утврдио на лицу места и на основу тога закључио.
    Приче о две срушене, у трње и дивље раслиње зарасле црквице на врху Жумберачке горе, које сам први пут видео 1955. године, говориле су о покушају да се установи граница, како би се убудуће избегли неспоразуми и сукоби. С једне стране пошао је момак, а с друге девојка, или са сваке стране момак, па где се састану ту да буде граница. Међутим, некоме није било у интересу да се постигне договор, али се не каже коме, па су они убијени. На месту где су нађени, договорено је да свака страна подигне своју црквицу, које би биле симбол кајања и представљале границу.
    Данас знамо да црквице нису подигнуте на месту нечије погибије, али јесу представљале својеврсно »разграничавање«, не званично, катастарско, засновано на закону, већ инстинктивно по природи, верско и етничко по смислу и садржају.
    Римокатоличка црквица Св. Јере подигнута је пред крај 15. века, пре насељавања жумберачких ускока, посвећена је историјској личности свете 
    Гертруде. У време градње она није требало да представља и обележи било какву границу, јер су и Жумберачка гора и Горјанци били део Крањске, него је била израз дубоке (католичке) побожности тадашњег становништва Крањ- ске. Подизање богомоља на тешко доступном месту није био редак случај. Да је то тачно сведочи и чињеница да је само неколико километара даље од црквице Св. Јере већ постојала црква Св. Миклавжа (Николе), на самој хриди (964 м) окомите падине Горјанаца изнад Шентјернеја и Костањевице.
    Црквица Св. Јере обновљена је у јулу 2013. године. На туристичкој табли пише да је напуштена и срушена око 1800. године, али не и због чега. Кад сам одговорног за обнову црквице (пореклом Жумберчанина) упитао за разлог запуштања и рушења црквице, рекао је »да се радило о швалерацији«, што значи да су верници цркву, која ни тада није имала врата, а ни данас их нема, користили као романтично и скривено место за љубав те тиме »скрнавили« свето место.
    Свега двадесетак метара даље налази се црквица Св. Илије. На туристичкој табли пише да се не зна кад је подигнута, али да су је подигли жумберачки ускоци, после 1530. године, дакле после прве сеобе. Нисам убеђен да је немогуће да се установи барем приближно време подизања црквице, али сам сигуран да и то некоме није у интересу. Зашто? Зато што би морало да се каже да су је подигли православни ускоци и да је то била православна богомоља, с циљем да се обележи присуство православних досељеника, Срба, на месту где су своје присуство већ обележили римокатолици и где су се директно сусрели, мало сарађивали, а више и чешће се сукобљавали. Поред тога, подизање православне црквице значило је за жумберачке ускоке и обележавање границе, односно територије која припада њима, на месту где никакве границе тада није било.
    О времену подизања и историјском значају црквице Св. Илије у књизи »Жумберак, баштина и изазови будућности«, Стари град Жумберак 1996. (стр. 38) пише: »Но, опрема унутрашњости цркве с иконостасом, што је карактеристика источног гркокатоличког обреда помиче датацију наставка цркве у доба након досељења Ускока, послије 1530«, а на следећој страници: »Њезину архитектонску вриједност надилази повијесно значење јер, по досад познатом , црква Св. Илије једна је од најстаријих, ако не и најстарија гркокатоличка црква у Хрватској, изграђена у доба првог досељења Ускока у Жумберак«. 
    Не мора се бити посебно паметан да би се уочило да циљ овог текста није да се утврди време подизања и историјски значај те »јадне црквице«, већ да се подметне лаж да је она »гркокатоличка«, што би требало да значи да су и они који су је подигли били гркокатолици. Заиста, постоје (не)људи, који немају ни образа ни људског достојанства. Кад би затребало, такви би »утврдили и научно доказали« да су и ускоци и њихове цврквице биле »гркокатоличке« и пре него је та »измишљотина од Цркве« и измишљена.
    Ипак, признали »фалсификатори« истину или не, не може се негирати да жумберачки ускоци, ти омрзнути досељеници, православци или »шизматици«, па још и Власи, нису баш били такви неверници и дивљаци како их неки представљају. Напротив, подизање црквице на тешко приступачном месту из најближих ускочких насеља, насупрот римокатоличкој црквици, сведочи о њиховом дубоко укорењеном (православном) хришћанству, али и о свести да је у оквиру једне вере, хришћанства, неко проузрочио и направио поделу која је окренула хришћане једне против других и да им, у таквим условима, неће бити лако да одбране своју православну цркву.
    Ако је ово коректно, а не видим ко би могао аргументовано да се супротстави, могло би се закључити и када су ускоци подигли црквицу Св. Илије. Вероватно не одмах по досељавању, јер ипак није логично да им је први проблем и брига била изградња цркве на врху Жумберачке горе. Морали су прво да се сместе и тамо изграде своја скромна станишта и богомоље, што значи да је црквица подигнута након што су изграђена данашња села у западном делу Жумберка, средином друге половине 16. века, рецимо педесетак година после прве сеобе 1530. године.
    Словеначки аутори истичу »да је црква Св. Илије сигурно првобитно била православна, јер је подигнута пре 1600. године, кад уније у Жумберку није било«. Из хрватских католичких извора то не може да се чује, из тих извора »чиста вода не може да потече«. Хрватски историографи и гркокатолички попови то не могу да »превале преко језика и пера«. А да су ускоци већ били чврсто засели на Жумберачкој гори и овладали тим подручјем сведоче и многи топоними, називи земљишних објеката и простора, као што су Старе куће, Катуништа, Љетине, Студена вода, Гајски јарак, Гајски извор, Малићев крч, Котлине, Суминове ливаде, Дубрава, Ђедовац, Кобиле, Палеж, Ракитник и други.
    Као што се не зна кад је тачно подигнута, не зна се ни кад је црквица Св. Илије напуштена и срушена па остаје да претпоставимо да је то било у време напуштања и црквице Св. Јере, дакле око 1800. године, а можда је и разлог исти – злоупотреба цркве у »љубавне сврхе«. Не знам да ли су ускоци у том погледу предњачили, али је сигурно да нису заостајали у односу на Крањце.
    На судбину двеју црквица осврће се и Јосип Мал и каже да су свештеници по обављеној служби божјој у цркви Св. Николе и Св. Једрете (Илије и Јере, прим. аутора) морали да покупе све црквено посуђе, од орната до звонца, јер би иначе то посправили Ускоци, који су тим свецима указивали мало почасти, а кад би било ружно време, они би у светишта утеривали и овце и козе (стр. 131). Иако је на штету наших прађедова, тешко би било тврдити да тога није било.
    Прича о двема црквицама не би била потпуна ако не бих указао и да је обнова Св. Илије почела 1990, дакле десетак година пре Св Јере. Сви логични разлози, посебно материјалне и финансијске могућности и приврженост Крањаца римокатоличанству, говоре да је требало да буде обрнуто.
    Св. Илија је обновљен на иницијативу и под руководством попа Миле Вранешића, и то је за сваку похвалу и признање, али је управо он директно одговоран што није речено нити написано да је то била православна богомоља и да су је подигли православни ускоци. Због тога на туристичкој табли једноставно пише да су црквицу подигли ускоци, неки »безимени«, јер је само тако било могуће да се у следећој реченици настави прича о жумберачким ускоцима као Хрватима.
    Да се обнова црквице Св. Илије злоупотребљава може се прочитати и у Зборнику »Жумберак – баштина и изазови будућности«, Загреб 1996, стр. 36-39. Посвећена јој је слика и две и по странице текста који, по обичају, »говори много, а не каже ништа«. Не спомињу се ни напред наведене легенде, него нека трећа, о »закопаном благу«, а др Зорислав Хорват написао је да је црквица слична неким римокатоличким богомољама па закључује да је саграђена у првој половини 15. века, што значи пре досељавања жумберачких ускока.
    Чему такве манипулације? Тиме се поставља питање ко је уопште и саградио црквицу? Све је утолико чудније што је у наставку др Хорват написао: »Но, опрема унутрашњости цркве са иконостасом, што је карактеристика источног, гркокатоличког обреда, помиче датацију настанка цркве у доба након досељења Ускока, послије 1530, дакле у средину 16. стољећа«.
    Хорват је побио самог себе, али није рекао да је то карактеристика источног православног вероисповедања, него гркокатоличког, што опет индицира да жумберачки ускоци приликом насељавања нису били православци, него гркокатолици. Жао ми је таквих »знанственика«. Јадни су и они и и њихови налогодавци, али је жртва истина и наука којом се, наводно, баве.
    Већ више пута спомињани Жумберчанин Милко Предовић имао је своју »шему« по којој је тумачио близину цркава и односе жумберачких ускока и Крањаца и Хрвата, независно од историјске истине и стварност. Близина двеју црквица на Гери за њега је »доказ како су Жумберчани гркокатолици као Хрвати били у пријатељским односима са браћом Словенцима, и то од свог досељења па до данас« (ЖК 1965, стр. 106). А близина гркокатоличке цркве Св. Петра и Павла и римокатоличке цркве Мајке Божје у Сошицама њега инспирише да отпева: »Можемо си замислити како је одувјек владала слога између браће римокатолика и гркокатолика у Жумберку«.
    М. Предовићу није било непознато да су Сошице одувек биле неуралгична тачка, место у којем су се додиривали и сударали, зависно од прилика, православље и римокатоличанство, српство и хрватство. Постојање римокатоличке цркве у Сошицама сведочи да су наши »земљаци« били изложени већем притиску и опасности све време, посебно у новије доба. Предовић неће ништа да зна о томе. За њега је све одувек било како су га научили у семеништу у Загребу.
    Да ово има дубок смисао сведочи догађај из августа 2013. Нашао сам се с групом Жумберчана код Св. Илије. Испред Св. Јере, била је нешто бројнија група Словенаца, међу њима и шесторица »каубоја«. Кад су узјахли, били су понуђени пићем. Радо су прихватили, а онај на најкрупнијем коњу, очигледно предводник, почео је причу: »Ми смо Словенци, ви сте Хрвати… Имамо добре односе… Идемо заједно у Европску унију. Дакле, Словенци и Хрвати заједно у… « Прекинуо сам га и упитао: »А, имали ли овде места и за треће?« Збунио се па упитао: »Како мислите за треће, за кога…?«. »Па, Ви говорите о Словенцима и Хрватима, а овде присутни нису сви ни Словенци ни Хрвати, има и трећих«. Збунио се, а кад се прибрао рекао је: »Ах, да, да, има, има… « Одјахали су, а ми продужили нашим путем. Нико ништа није рекао, свима је било све јасно. 
    Пошто изградњом двеју црквица »разграничавање« Крањаца и жумберачких ускока на врху Гере није успело, више је него сигурно да је Крвави камен добио име по крвавом догађају, који се збио 1687. године. Али којем догађају?
    Знамо да је неспоразума и сукоба било и у 17. веку, а логично је и да су чешћи узрочници сукоба и »прелазници на туђу страну« били Жумберчани него Крањци. Кад се погледа конфигурација терена, може се закључити да је вероватно (нај)спорније било управо подручје с крањске стране, зараван од Крвавог камена према цркви Св. Миклавжа, више од 200 метара ниже од Гере, питомија и погодна за сточарство, на коју мора да су упадали Жумберчани. На табли поред Крвавог камена прво је написана верзија легенде да се младић, Жумберчанин, спустио дубоко низ Горјанце, где је сусрео »споријег« крањског представника. Њих двојицу и девојку ускочког представника која га је, забринута, крадомице пратиле, убили су »непознати« (Мујо би рекао: »Чуј, болан, непознати!«) па на њихов гроб навалили камен. Друга варијатна говори о договору двеју страна да се изабрани представници састану и преговарају, али је дошло до обрачуна па је и повећи камен на месту сукоба био крвав.
    Легенда коју сам слушао као дете говорила је да су »наши« били преварени, јер су се Крањци унапред припремили за обрачун и освету. Пошто им је »прорадила савест«, тај камен су назвали Крвавим, а на њему уклесали годину 1687.
    Уверен сам да је истинита друга прича. Као што је вероватно да су ускоци били чешћи узрочници неспоразума и сукоба, тако је вероватно и да су Крањци унапред »знали« да преговори неће »уродити плодом« и да су се припремили за сукоб и освету.
    Мало је вероватно да се не зна шта се догодило код Крвавог камена, јер су познати детаљи о мање значајним догађајима и из ранијих времена. Ако је било жртава на страни Жумберчана, били су то вероватно војници, за чије је понашање и судбину, па и нестанак или страдање, био непосредно одговоран жумберачки капетан, у то време Иван Ернст Парадајзер.
    Капетани су управљали и командовали крајишницима већ 147 година. Капетан је био непосредно одговоран команданту Карловачког генера- лата, а овај Ратном савету у Грацу. Или је некоме моћном било стало да ускоци »добију лекцију« или је, опет, свиме било стало да се око тога не диже »велика прашина«.
    Лопашић детаљно описује легенду о крвавом камену и подсећа на неке сличне историјске легенде. »Крањци су се напатили сваког зла од Ускока, а због међа било је увјек свађе и крвавих глава. Због свађа и крвавих окршаја између Крањаца и Ускока нису се више одржавали сајмови на врху Гере, него су премештени у Сошице« (стр. 4 и 38). То је тачно, сајмови у Сошицама државали су се још и педесетих година двадесетог века, када су укинути.
    И у »Жумберачком кријесу« за 2008. годину (стр. 240) написан је чланак о Крвавом камену у којем се, по обичају, не каже ништа паметно. Двема споменутим верзијама догађаја додају се још две. По једној Турци су ту »посекли главе својим издајницима, који су пребегли ускоцима«, а по другој, скупину од 500 Турака која се повлачила после пораза код Беча, потукли су ускоци под вођством свог капетана Петра Храниловића.
    Ово не би заслуживало пажњу да не представља грубу злоупотребу. Да је било тако, не бисмо сада разбијали главу питајући се шта се догодило? А да су Турци код »крвавог камена« кажњавали своје издајнике или да је Петар Храниловић ту побио 500 Турака, морали би »другови Турци« да буду присутни код »крвавог камена«, а њих 1687. ту тешко да је било. Храбри и способни капетан Петар Храниловић »дигао је глас« против жумберачког капетана Парадајзера још 1621. године па је питање да ли је 1687. био и жив.
    О легендама о двема црквицама и Крвавом камену, па и односима жумберачких ускока и Крањаца у целини, певао је и Јован Храниловић у својим »Жумберачким елегијама«: »Крвава је њекоч борба била, мед Словенци и мед Жумберчани, и братска се често крвца лила (…) Лешине им понесли далеко, за границу, да им затру знамен. Наспу цвијећа, заложе им меко, на њих тешки навалили камен«. Срећом, нису ни сви попови исти, а Јован је, као што је већ речено, понајмање био поп, барем не онакав какав је »требао« да буде!
    Причу о Крвавом камену завршио бих освртом на чланак »Поруке крвавог камена« из времена распада Југославије и сукоба Словеније и Хрватске на Гери. Спомињу се сукоби жумберачких ускока и Крањаца, Лопашићева верзије легенде и Храниловићеве елегије, са закључком да нико не жели нови Крвави камен. Надам се да је тако!

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Попис Срба Жумберчана од 1551. до 1690. године

    Као што је већ речено, попис од 1551. до 1690. године др Алекса Ивић сачинио је на основу докумената у којима се наводе групе Срба Жумберчана у војним јединицама и служби са Србима из других крајева Војне крајине, било да је наведено да се ради о Жумберчанима или се препознају по презименима.
    »У платном списку војника на Хрватској граници од 1. марта 1553. наведени следећи Срби Жумберчани: Драгиша Вринчић, Павко Ратковић, Јован Кошљанин, Радоња Басташић, Вранеш Рогонић, Грубач Радиновић, Секула Прерадовић, Драган Милчиновић, Рајак Вујичић, Грубач Гарапић, Радивој Гарапић, Мирчета Гарапић, Никола Воловић, Радоје Поповић, Петар Радуловић, Јован Пливелић, Вукман Бојић, Милош Радаковић, Јован Страхинић, Рајак Поповић, Матија Гргурић, Вукмир Лулић, Лала Вукмановић, Вукдраг Микулић, Радич Магојевић, Вујица Раденковић, Петар Марић, Јован Кордић, Вуксан Драгичевић, Тома Радојевић, Јован Радојевић, Раде Непоскок, Вуксан Јовановић, Цветко Миличић, Војин Крајач, Ратко Павловић, Радосав Митровић, Радован Николић, Скоросав Витомирић, Радован Иваничевић, Војин Враголовић, Радоња Марић, Јован Поповић, Вујица Иванишевић, Драго Радојевић, Радич Вигњевић, Вукман Стипановић, Добрица Радојевић, Павле Вуковић, Радоња Томашевић, Радосав Томашевић, Радич Поповић, Радоња Татаревић, Сладоје Пријић, Марко Вукчевић, Маринко Вукчевић, Радоје Митровић, Радман Марковић, Никола Штрбац, Лала Цветковић, Вујица Маричић, Војин Магојевић, Вукмир Милашиновић, Радивој Вукмановић, Вуча Вукмировић, Вранеш Селаковић, Петар Басташић, Новак Димитровић, Вукдрага Милошевић, Вујица Милошевић, Марко Басташић, Радич Миленовић, Радоња Вукмировић, Радоје Јелић, Влатко Милошевић, Војин Иванишевић, Војин Драгојевић, Радич попов брат, Твртко Радојевић, Вујица Радивојевић, Лазар Радивојевић, Новак Радивојевић, Радул Станичић, Раша Јовановић, Вучета Радмановић, Вукдраг Ратковић, Херак Радовановић, Павле Селаковић, Пријо Селаковић, Рајак Вуксановић, Новак Поповић, Станко Марковић, Живко Владић, Радич Вукдраговић, Вук Стипковић, Вујица Маринковић, Никола Рајић, Тома Радић, Новак Радоњић, Петар Милаковић, Скоросав Вујичић, Милак Чичић, Милош Вукашиновић, Вуја Вукашиновић, Радин Вукашиновић, Вукман Радојевић, Петар Вукашиновић, Драгула Драгичевић, Селак Владић, Јанко Каталенић, Вукдраг Оливеровић, Петар Грубачевић, Радич Јеленић, Илија Вуковић, Вуча Вукмановић, Вукашин Влатковић, Вујица Драгичевић, Миланко Радмановић, Алекса Бадовинац, Новак Бадовинац, Јован Вуковић, Вранеш Вукдраговић, Вујица Миљковић, Радич Миличевић, Павле Петровић, Вук Илић, Радивој Неговановић, Илија Радосалић, Новак Драгобратовић, Радоје Рајић, Вуксан Неговановић, Марко Магдаленић, Јован Војнић, Раде Сестрић, Лала Прерадовић, Вид Чолнић, Вуксан Маринковић, Вук Кнежичић, Радосав Вукчевић и Перо Марковић. 
    У сличном попису војника, али из 1556. године, наведени су следећи Срби Жумберчани: Драгић Оливеровић, Вукмир Рашковац, Вукдраг Ратковић, Вукдраг Оливеровић, Радоња Драгичевић, Вукац Брадечић, Драгош Раденковић, Радман Степановић, Селак Новаковић, Радивој Вучновић, Никашин Рушновић, Станко Покрајац, Јурај Штетаровић, Обрад Козловић, Микула Вукичевић, Обрад Рашковић, Мирко Јурјевић, Петар Вучковић, Лука Тодоровић, Радоје Миросалић, Вук Илић, Војин Иванишевић, Иван Радивојевић, Радивој Марковић, Мирко Јурјевић, Марко Крајачић, Марко Цесаровић, Јурај Жупановић, Петар Орлић, Миховил Иванчић, Јурај Чуриловић, Мартин Сладичић, Матија Пичовић, Иван Петковић, Гргур Симчић, Петар Петковић, Гргур Радманић, Петар Цоларић, Вранеш Вологлавић, Томаш Ковачић, Лука Матијевић, Јурај Цветановић, Петар Вуковић, Јован Риворић, Марко Јадрочевић, Јурај Влатковић, Лука Ласасковић, Гргур Дражиновић, Павко Ратковић, Петар Видовић, Милош Врлинић, Прерад Селаковић, Иван Војновић, Иван Ружић, Павле Шустер, Гргур Вукашић, Стипан Чикулинић, Вујица Мијаковић, Петар Милаковић, Милак Кикић, Вукосав Раденковић, Иван Маркошић, Петар Грубачић, Вид Саленковић, Мартин Милушић, Крајчин Ладисолић, Микула Раушовић, Цветко Раушовић, Милак Хераковић, Михаило Марчић, Петар Ивковић, Симон Радојевић, Радосав Врлинић, Никола Илић, Лука Власовић, Марко Ковачић, Лука Влашић, Јурај Добранић, Томаш Ватанчић, Стефан Ивковић, Михаило Томашевић, Иван Којанић, Вук Живиница, Јаков Фронетић, Вукосав Косовић и Јурај Ленић.
    Поједини Срби Жумберчани наведени су у војним документима и наредних година. Године 1565. спомиње се Шобат Поповић; 1567. Вранеш Бадовинац, Радоња Басташић и Радич Вигњевић; 1569. Радман Вучетић, Јован Хераковић, Вукац Вишеславић, Јурај Баталовић, Силвестер Јурић, Вујин и Вуксан Маринковић; 1570. Јован Даја Вуковић, Вранеш Стипић, Радман Вучетић, Вуксан Маринковић, Марко Милошевић, Никола Солдатић, Тома Вукмановић, Никола Храплиновић, Милан Ђурица и Петар и Јурај Мачов; 1579. Радич Вигњевић и Михаило Храплиновић; 1580. Милош Хераковић и Вук Оливеровић; 1587. Вигњевић, Веркановић, Секула и Вујин; 1592. Радул Даја, Микула Храплиновић, Вујица Поповић, Иван Чујичић и Милош Грубачевић; 1593. Воја Гарапић; 1578. Секула и Радоје Хераковић; 1586. Петар Храниловић и Јанко Будачки; 1577. Паун Крагуловић, Жупан Бадовинац, Хрњак Поповић, Вукман и Вукашин Бојић, Драган Милчиновић и Ратко Миличић«. 
    С новим сеобама Срба на подручје Хрватске почетком 17. века и померањем и утврђивањем границе према истоку, Жумберчани су војну службу све чешће извршавали заједно са Србима из других крајева. Иако је већина служила у Слуњској капетанији (пуковнији), не могу се више прикази- вати као већина, већ само у заједници с осталим Србима граничарима. Ипак, др Ивић наглашава да се и у тим условима у неким документима налазе изричите ознаке да се ради о војницима Србима родом из Жумберка. Документа се односе на дужи период, од 1602. до 1690, а наводе се поименично: Раде Димитровић, Петар, Јован и Никола Шишмановић, Вујица Хераковић, Гвозден и Раде Смичиклас, Данило Деспотовић, Радул Даја Вуковић, Вујица Бадовинац, Михаило Храниловић, Михаило Радишић, Вицко Гарапић, Радин Кордић, Радман и Иван Храплиновић, Никола Вучетић, Радман Павијановић, Павле, Матија, Гаврило и Ђорђе Чолнић, Вујин Харамбашић, Павле Орловић, Мирко и Радоје Голеш, Митар Прерадовић, Илија Дучић, Раде Поповић, Иван Гавриловић, Раде Шајатовић, синови Гашпара Чолнића: Павле, Матија, Ђорђе и Гаврило у Тупчина селу, Вукман Влатковић, Раде Шајатовић, Вуја Вардалић, Вукмир Мршевац, Новак Велић, Павле Зорић, Петар, Тома, Никола и Јован Милаковић или Кнежичић, Петар Храниловић, Јанко Будачки, Јанко Храниловић, Кузман Трбуховић и војвода Дејан.
    »У списку Срба војника из 1644. године, и поред велике сличности или истоветности имена и презимена са Србима војницима из других крајева, са сигурношћу се може утврдити да је међу њима било доста Жумберчана. Свестан да ћу многе изоставити, наводим само оне за које се поуздано може рећи да су Жумберчани, јер смо их већ нашли у ранијим списковима: Петар Храниловић, Јакша Шајатовић, Иван Храниловић, Вукман Хераковић, Вујин Шајатовић, Иван Милаковић, Иван Деливуковић, Радул Пауновић, Иван Делишимуновић, Гаврило Бадовинац, Петар Храниловић, Илија Шајатовић, Грубиша Храплиновић, Иван Шимраковић, Драгија Вујичић, Радосав Вуковић, Војин Обрадовић, Иван Секулић, Јанко Поповић, Никола Ратковић, Јанко Предојевић, Јанко Љубановић, Мика Дамјановић, Филип Дучић, Вукман Ђурашевић, Вујин Вукшић, Петар Хераковић, Илија Северовић, Микула Храплиновић, Марко Клисурић, Иван Басташић, Радул Шајатовић, Вујин Бадовинац, Иван Павловић, Радул Шобатовић, Вукан Видиновић, Микула Северовић, Вујачко Храплиновић, Радојица Галовић, Вук Радатовић, Вујица Поповић, Стипан Вучинић, Микула Дејановић, Јанко Храниловић, Јуре Храниловић, Павле Делишимуновић, Јанко Јанковић, Јурица Предојевић, Мико Предојевић, Милак Рајаковић, Перо Милаковић, Тома Гвоздановић, Петар Гарапић, Јурица Шајатовић, Вукмнан Хераковић, Јурица Деспотовић, Иван Милаковић, Томаш Радић, Кристоф Делишимновић, Матија Радатовић, Филип Предојевић, Иван Предојевић, Милисав Пауновић, Петар Пауновић, Јанко Бадовинац, Мико Шајатовић, Радул Шајатовић, Петар Делишимуновић, Иван Деливуковић, Гаврило Бадовинац, Вујин Станишић, Вукман Шајатовић, Миле Хераковић, Михаило Кордић, Вид Рашић, Павле Драгишић, Томица Северовић, Стипан Басташић, Петар Гвоздановић, Новак Хераковић, Иван Данчуловић, Илија Бадовинац, Вукман Ђурашевић, Раде Шајатовић, Михаило Милаковић, Вук Северовић, Вук Храплиновић, Михаило Галовић, Јуре Прерадовић, Илија Храниловић, Јакша Шајатовић, Милак Веринчић, Петар Шобатовић, Иван Северовић и Михо Гвоздановић и други«.
    Целокупан пописа Срба Жумберчана и Срба из других крајева, који су живели и служили као војници, дакле први и други део пописа Срба Жумберчана, др Алекса Ивић је закључио напоменом да се многа имена и презимена понављају, понека и више пута, дакле у више пописа. Такође, нека имена су у једном попису написана правилно, а у другом неправилно и као пример навео само Херака Прекосавића, чије презиме у другом попису гласи Херак Прекасовић. Указао је и да се лако може утврдити које је име или презиме правилно написано па их је он писао онако како су у оригиналу забележена, како би се виделе »карактеристике писања српских места и имена у 16. и 17. Веку«. Више о томе аутор ће рећи на наредним страницама књиге.
    Спомињући Ивићев попис Срба Жумберчана до 1551. године, Милан Радека указује да је тадашњи капетан Иван Ленковић имао 315 плаћених војника Жумберчана, 12 војвода (Даја Вуковић, Павле Клисурић, Стјепан Вринчић, Радман Вучетић, Драгиша Вринчић, Новак Николић, Симон Брајковић, Никола Ивановић, Радосав Вуковић, Радоња Басташић, Шобат Поповић и Вранеш Бадовинац), заставник је био Вранеш Вукићевић, бубњар Радич и трубач Јанко Гашпаровић, десетари: Тома Северовић, Петар Чолнић, војвода Павко, Раде Радивојевић, Тодор Кнежевић и Радич Вучетић.
    Овај податак употпуњава сазнања о Ивићевом попису и указује на командни састав тадашњег жумберачког крајишког састава (стр. 48).

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПОПИСИ СРБА ЖУМБЕРЧАНА

    Пописи Срба Жумберчана, од досељавања до 1690. године су, по мом дубоком уверењу, најзначајнија документа из њихове прошлости. Нисам пронашао и прочитао нити један други докуменат који, од почетка до краја, недвојбено и без остатака, сведочи о њиховом етничком пореклу, верској припадности, одакле су дошли и где им је прапостојбина. То може да види свако ко жели и уме да чита таква документа. Пред овим документом губе сваки смисао и значај сва кривотворења, лажи, подметања, обмане и смицалице, без обзира како вешто или невешто биле »упаковане и припремљене за продају«. Народ би рекао: Ако лаже коза, не лаже рог.
    Пописе Срба Жумберчана, од досељавања до 1690. године, припремио је др Алекса Ивић, а објавила Српска краљевска академије, књига XXXVI, издата у Суботици, 1926. године, у одељку: »Насеља и порекло становништва. Преглед места и имена српских досељеника у Хрватској и Славонији током 16. и 17. века«. Ивић каже да је то синтеза његових ранијих истраживања и публикованих студија о Србима Жумберчанима и о Србима у Хрватској, као и студије о миграцијама Срба у Славонију.
    Пописи Срба Жумберчана имају два дела. Први део доноси места у којима су живели и имена и презимена Срба Жумберчана, војника-граничара, од досељавања до 1551. године. У том периоду они су били једина компактна верска и етничка скупина, били су »први или стари« ускоци-војници и као такви и због тога су и пописивани од стране војних власти Хабсбуршке Монархије.
    Други део пописа садржи податке о војницима Жумберчанима од 1551. до 1690. године. У том периоду било је и других ускока у Славонији и Хрватској па су Срби Жумберчани обављали војничку дужност заједно с њима. Расположиви подаци наводе на закључак да су војне власти и даље одржавале чисто »жумберачке јединице«, рецимо одељења, или се у документима назначавало да се ради о Жумберчанима. Нема поузданих сазнања зашто, али је сигурно да то, ипак, није било случајно! Жумберчани су војевали заједно већ скоро седамдесет година па је њихова вештина и искуство било драгоцено.
    Попис Срба Жумберчана до 1551. године
    Овај део пописа Срба Жумберчана насловљен је: »Срби у околини Жумберка. Српска села и засеоци у Жумберку и околини. Попис Срба Жумберчана према местима у којима су становали. Попис Срба Жумберчана без ознаке места«. Због значаја овог документа и података које садржи, доносим га онако како га је објавио др Алекса Ивић, уз неке опаске ради појашњења и прецизности наведене у загради.
    »Приликом сеобе Срба у Жумберак 1530. и 1538. године заузели су досељеници стално боравиште у овим варошицама, селима и засеоцима: Каље, Оштрц, Драге, Радатовићи, Кашт, Сошице, Пећно, Мрзло поље, Грабар, Стојдрага, Руде, Грабарак, Крашњи врх, Костањевац, Купчина, Присека, Будињак, Калово (Каље), Прибићани (Прибић), Драгошевци, Поклек, Подбрежје, Виница, Костел, Семић, Мехово, Метлика, Чрномељ, Плетерје, Шентернеј, Кочевје, Виводина, Крављак, Церовица, Цветашин, Дворишће, Вртачки, Грич, Брашљевица, Мариндол, Бојанци, Велико и Мало лешће, Тупчина, Глушиња вас, Осредак, Драгоч врх, Јавор, Погана јама, Свети Јурај, Хрестово (Рештово), Присеље, Ступе, Врховац, Ковачев врх, Југорје, Дол, Тисовац, Липовац, Дитмардол, Вражлена вас, Горњи Височ, Мишљендол, Гољак, Магњешевац, Воданев, Шичевац, Томашево село, Горенски врх, Водиц, Врани поток, Малинац, Тихочај, Вресовић, Шкрил, Дане, Оштритаг, Сопоте, Осојно, Језернице и Шнота.
    Према једном акту из 1535. становали су Вук Даја у Сошицама, Ресан Шишмановић у Габерју (Грабару), Вијачко Јурашевић (Ђурашевић) у Кунеч врху, Вучета Димитровић и Радич Смичиклас у Сопоту. Ови су Срби досељени 1530. из предела Срба, Унца и Гламоча, а с њима су се ускоро помешали Срби који дођоше с подручја реке Цетине.
    По списку жумберачких Срба војника од 1. марта 1551. становали су у СТОЈДРАГИ: Тома Северовић, Вукдраг Вукчевић, Прерад Микулић, Јурашин Ивковић и Радич Вукчевић. У ОСОЈНОМ: Вуксан Ракутовић, Вукша Маринковић, Драгослав Радмановић, Владислав Вукдраговић, Миљен Беловрун, Новак Клисурић, Радоња Павловић и Иваниш Скоројевић. У ЈЕЗЕРНИЦАМА: Милош Микулић, Жарко Микулић, Јурај Павловић и Ратко Павловић. У СВЕРЖУ: Милош Вучић, Вујица Мрчић, Радин Каталенић и Јанко Каталенић. У СОПОТАМА: Полој Поповић, Рајак Поповић, Вук Смичиклас и Вуксан Неговановић. У СОШИЦАМА: Андрија Богданић, Раде Радивојевић, Вук Врс, Вукашин Бојић, Мирчета Радмановић и Петар Радмановић. У ТУПЧИНОЈ ВАСИ: Петар Чолнић, Иван Грубачић, Јурај Мачов, Радивој Гарапић, Стипко Хераковић и Драгиша Обрадовић. У ЖЕЛЕЗНОМ Јурај Вуковић. У БУДИЊАКУ: Новак Радоњић, Радивој Микулић и Вукдраг Струјић. У КУПЧИНИ: Јурај Стојанић, Стипан Чикулинић, Вуја Прелучанин, Радивој Прелучанин, Драгоје Орао, Микула Солдатић, Твртко Радојевић и Веља Радојевић. У ГОЛЕМОЈ ВАСИ Јаков Цолнарић. У ЈАВОРКУ Миховил Радованић. У ОШТРИТАГУ: Милак Чичић и Патар Милаковић. У ДАНУ: Петар Микулић, Митар Микулић, Гојко Стипановић, Вујица Храплиновић, Радоња Храплиновић, Вукдраг Вујичић и Михаило Вукчевић. У ПРИСЕКИ: Вуксан Вукосалић, Твртко Вукосалић, Ђуро Маринковић, Милош Маринковић и Селак Јелић. У ШКРИЛУ: Драгаш Радоњић, Вукдраг Дуничварић, Вукашин Главниковић, Митар Грубачевић, Вуча Вукмировић, Марко Радовановић, Радич Радојевић, Вранеш Селаковић и Вујин Вукмировић. У ЦЕРОВИЦИ Рајич Драгуловић. У ЈЕЛШУ: Радинко Храниловић, Боганац Селаковић и Павле Селаковић. У ВИТЕТИНЦУ Радинко Вукосалић. У ВРАНОМ ПОТОКУ: Добросав Ширић, Вукодраг Оливеровић, Радин Вукашиновић, Иван Радичевић, Рајак Вуксановић, Петар Грубачевић, Цветко Драгићевић и Павко Беседић. У ГЛУШИЊОЈ ВАСИ: Скоросав Обреновић, Добрица Микулић и Вујица Хераковић. У ТОМАШ ВРХУ Вујица Миљ- ковић. У ПЕЧУВУ: Радин Главник, Вранеш Радоњић, Драгаш Радивојевић и Радул Станичић. У ШНОТИ: Вујица Вукдраговић, Дука Ђурмановић, Грубиша Радмановић, Ратко Вукчевић, Павле Вукдраговић, Вукац Вратичић, Вукмир Вукашиновић, Херак Радановић, Радич Вукдраговић и Јурај Вукдраговић. У ТИХОЧАЈУ: Вранеш Радовановић, Павко Војвода, Цвитко Лалатовић, Радич, Радосалић, Радован Иванишевић, Скоросав Вукдраговић и Драгула Павко- вић. У ВРЕСОВИЋУ: Вукац Вишесалић, Јурај Вукичевић и Добросав Микулић. У ЦЕРОВИЦИ: Добривој Брајановић, Јурај Брајановић, Митар Ивковић, Радул Непоскок, Митар Влатковић и Вид Вукшић. У ГРАБАРУ: Вранеш Радосалић и Петар Голоб. У МРЗЛОМ ПОЉУ: Вук Влатковић и Вукосав Косојевић. 
    У ВОДИЦУ: Микула Пајић, Вукосав Бабић, Вукосав Хераковић и Драгић Бабић. У ВИВОДИНИ Страхиња Вукшић. У МОШАНЦУ: Вукмир Вукчевић, Тома Вукчевић, Иван Вукчевић, Радич Радојевић и Драгиша Могојевић. У МАЛИНЦУ: Вукдраг Микулић, Цветиша Вринчић, Радивој Вринчић, Војин Радмановић и Вујица Цветковић. У ГОРЕЊСКОМ ВРХУ: Михаило Радиновић, Грубач Радоњић и Блажо Радиновић. У ТОМАШЕВОМ СЕЛУ: Богоје Стипковић, Микула Рушновић и Никашин Рушновић. У ПЕТРИЧКОЈ ВАСИ Јаков Шимуновић. У МИШЉЕНДОЛУ: Радоје Кекић и Радоња Кекић. У РЕЗВОРУ: Драгић Драгичевић и Томаш Радичевић. У ГОЉАКУ: Павко Радовановић, Новак Романовић, Паун Добросалић, Стипан Вујић, Иваниш Вукшић и Миливој Хераковић. У ШИЧЕВЦУ: Драгић Оливеровић, Драгул Оливеровић, Микула Шеравичић и Петар Шеравичић. У СЕЛИМА Иван Вукичевић. У МАГЊЕШЕВЦУ: Иван Вукшић, Скоросав Радосалић и Војин Радић. У Горњем Височу: Иваниш Кордић, Вукосав Драгичевић, Петар Липотица, Вранеш Латинчић и Томаш Радојевић. У ВОДАНЕВУ: Тодор Кнежинић, Цвитко Вујичић, Цвитко Исучевић, Вукдраг Милошевић, Влатко Милошевић, Љубинко Вујичић и Стипан Ђурашиновић. У ВРАЖЛЕНОЈ ВАСИ: Херак Вукмировић, Врс Вукмировић, Радоња Вукмировић, Радоје Јелић и Вук Вукмировић. У ДИТМАРДОЛУ: Радоје Рачиновић и Вукић Плавчевић. У ЛИПОВЦУ Огњен Вукдраговић. У ГЛУШЧУ: Секула Прерадовић, Миле Прерадовић и Радул Прерадовић. У СТЕФАНИЋУ: Радивој Радатовић и Радоња Радатовић. У ХРЕСТОВУ: Вукша Цвитковић и Иван Јурјевић. У ПАВЛОВЦУ: Вујица Дмитровић и Радосав Дмитровић. У ЧУДИЋЕВОМ ДОЛУ Рака Вукичевић. У ТИСКОВЦУ: Вук Стрхаинић, Радивој Шимраковић, Миљко Јурјевић, Петар Милошевић, Радман Радивојевић и Микула Новаковић. У ВЕРОНСКОЈ ВАСИ: Вујица Вукосалић, Раша Бабић, Вуча Вукмановић, Вукашин Влатковић и Илија Вуковић. У УЛИШЧУ: Радосав Влатковић, Обрад Јурјевић, Радин Вукашиновић, Петар Вукашиновић и Микула Владић. У ДОЛУ: Драгић Пребигаровић, Вујин Пребигаровић, Војин Пребигаровић и Павле Радосалић. У ЈУГОРЈУ: Алекса Бадовинац, Новак Бадовинац и Вукосав Бадовинац. У ИВАНОЈ СОЛИ Новак Кијановић. У МРЗЛОМ ДОЛУ Радосав Хераковић. У НОВОМ СЕЛУ Радоје Радовић. У Ковачевом врху: Вукосав Вринчић, Вогеда Милојковић, Милин Радибратовић, Радосав Ђурашевић, Крајчин Ђурашевић, Радоња Вринчић и Јовица Вринчић. У ДРАГОШЕВОЈ ВЕСИ: Милош Кесерић, Живко Кнежић, Миладин Марић, Милош Марић, Микула Дрвенић, Вукдраг Дрвенић и Лука Кесерић. У ВРХОВЦУ: Јурај Вуненац, Вујин Магојевић, Вукмир Милашиновић, Радман Марковић, Милош Микуновић, Радул Миличић, Милош Вукашиновић, Радул Поповић, Радиша Поповић, Вукман Стипановић и Томаш Павловић. У МАРИНДОЛУ: Радман Михаљевић, Радоња Михаљевић, Радич Вигњевић, Микула Милић, Лала Милић, Радоје Вукмановић, Сладоје Пријић, Марко Стојић, Вукман Дејановић, Драгић Радосалић, Радослав Димитровић и Јанко Војница. У ГРИЧУ: Новак Вукмановић, Новак Поповић, Драгиша Поповић и Радул Миросалић. У АЉМУ: Рајак Поповић, Веља Поповић, Радул Поповић и Вукдраг Поповић. У ПРИБИНЦУ Микула Штрбац. У ПРИСЕЉУ Радич Вучетић. У КАШТУ: Радин Марић, Иван Божидаревић, Вујица Раденковић, Новак Драгобратовић и Вујица Радојевић. У ДРАГОШЕВОМ ВРХУ: Радивој Радинковић, Вукдраг Милошевић, Вујица Милошевић и Вељан Басташић. У СВЕТОМ ЈУРЈУ: Рајић Данчуловић и Вранеш Данчуловић. У КАЉАМА Митар Кекић. У ДРАШЋЕМ ВРХУ Илија Басташић.
    Од Срба Жумберчана без поближе ознаке места становања 1533. године спомињу се: Милак Кнежићић и Јурај Радивојевић, а 1538. Радоје Клистовић, Павко Карановић, војвода Степан, Иван Пејак, Јовица Вуковић, поп Радоје, Милош Хераковић, Андрија Сташевић, кнез Станиша и Иваниш Врлинић. Године 1543, спомињу се Јован Влах и Вук Поповић, а 1551. војвода Даја, Павле Клисурић, Стипан Вринчић, Радман Вучетић, Драгиша Вринчић, Новак Николић, Шимон Брајковић, Микула Ивановић, Радосав Вуковић, Радоња Басташић, Шобат Поповић, Вранеш Бадовинац, Вранеш Вукићевић, Радич Трубач и Јануш Гашпаровић«.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Аутор о пописима Срба Жумберчана

    Кад сам, пре више десетина година, дошао до наведених докумената с пописом Срба Жумберчана био сам дирнут, ганут, срећан и поносан, посебно кад сам нашао и податке о више Вукшића, мојих прађедова и презимењака. Попис сам у целости пренео у ову књигу, иако је било лакше и једноставније указати на извор и, илустрације ради, пренети само нека имена, презимена и места становања. Није ми било тешко да стрпљиво пишем, јер сам желео да сваки Жумберчанин који прочита ову књигу осети радост какву сам и сам осетио кад сам сазнао више о свом прађедовском пореклу. Због тога сам захвалан обојици, др Алекси Ивићу што нам је подарио тако драгоцен докуменат и др Драги Роксандићу што нам је тај докуменат научном анализом »оживео, обогатио и приближио«.
    Ако је тако, читалац би се се можда могао упитати шта бих ја још имао да каже о пописима Срба Жумберчана? Уверен сам да ће већ наредни редови показати да итекако имам шта да кажем, јер Жумберчанин сам и пишем о Жумберку како је »препоручио« Радослав Лопашић, јер се ради о прошлости и истини о мом родном крају и мојим прапрецима, јер сам био сам у великом броју насеља у Жумберку у којем су живели и живе ускоци, јер до детаља познајем не само наведена имена и презимена из давног времена већ и многе њихове данашње носиоце. Најзад, јер се презиме које носим по оцу и презиме по мајци, даљим ђедовима, бабама и рођацима налазе у пописима Срба Жумберчана из давног времена, а и данас их има у скоро испражњеном Жумберку.
    Поред тога, стицајем више околности, добро сам упознао некадашњу заједничку домовину Југославију и њезине народе и народности, њихове дијалекте, имена и презимена, културу, обичаје и особине. Притом сам увек имао у виду и ово о чему сада пишем. Наиме у тим људима и крајевима тражио сам Жумберчане, а те крајеве и људи препознавао сам у Жумберку и међу Жумберчанима.
    Најзад, доста добро познајем и немачки језик и његово старо писмо, готицу. Стога сам потпуно свестан колико труда су уложили и какве муке су имали немачки службеници који су тада њима нешто потпуно непознато требали да напишу на немачком језику, па још сложеном и китњастом готицом. Није било нимало лако ни А. Ивићу ни Д. Роксандићу да идентификују податке о жумберачким ускоцима написане у 16. веку на немачком језику. Све се на свету мења па и језици. Ни немачки из тог времена није истоветан данашњем. На Бечком двору тада се службено говорило и писало латинским језиком. Идем редом и износим оно што сам уочио па нека читалац просуди да ли су моја запажања пажње вредна?
    Већ на почетку документа, по попису места у којима су живели тадашњи ускоци, види се да се не ради само о попису Срба Жумберчана, дакле жумберачких ускока, него и ускока насељених у Белој крајини, између Чрномеља и Метлике, конкретно у селима Мариндол, Пауновићи, Милићи, Жунићи и Бојанци, такозваним Мариндолцима. То потврђују и презимена о којима је већ било речи. Ради се о ускоцима најсроднијим нама Жумберчанима, за које није више било места код »њихове браће у Жумберку« па су се населили у Белој крајини. С научног становишта, формално, то је грешка, јер сви у списку нису жумберачки ускоци, али се суштински ништа не мења. Чак напротив, тиме се само потврђује и ојачава веза двеју скупина истог народа и из исте прапостојбине, скоро потпуно истоветних презимена и имена и насеља (села Милићи и Пауновићи). И не само то, Жумберчани и Мариндолци су имали скоро истоветну војничку (крајишку) судбину све до укидања Војне крајине (1881), а и тада се »у истом пакету« одлучивало коме ће они припасти. Истина, међу њима постоји једна, али више него значајна разлика: Мариндолци су остали православци, а Жумберчани су насилно поунијаћени.
    Што се тиче назива свих насеља у којима су тада живели Жумберачани и Мариндолци, део је коректно написан и данас носе та имена, део назива села није коректно написан, али се лако препознаје док део није могуће идентификовати под наведеним називима, а нека можда више и не постоје, барем не под тадашњим именом. Рецимо, Угорје је данашње Југорје, Малинац, данашњи Малинци, Хрестово је Рештово, Кунеч врх су Кунчани, Глучина вес је словеначко село Глушиња вас, при чему треба знати да »вас« на словеначком не значи ништа друго него село. Мислим да би било сувишно да трагам за другим грешкама и неправилностима имена насеља, јер је то занемарљива слабост, с обзиром да је велика већина коректно написана. Надаље, никоме није познато како су се нека насеља тада звала, односно да ли су добила нова имена, а и ма колико се трудио, не бих био у стању да уочим све грешке, а можда бих и сам починио нове. Значајније од тога је да су већину наведених насеља тада делом насељавали староседеоци, Крањци и Хрвати. На слободна селишта (станишта, поседе) у тим селима насељавани су жумберачки ускоци па су већина и данас мешовита, посебно у источном Жумберку. Већи део села којих нема у пописима, настао је касније. Њих су оснивали жумберачки ускоци, сродници, и називали их по својим презименима. Пажње вредан податак је да два села истог имена имају само род Рајаковића (једно између Доњег Оштрца и Костањевца, друго испод Гере) и род Кордића (једно између Бадовинаца и Сошица, а друго источније од Мрзлог поља).
    С обзиром да је Драго Роксандић указао да су сви ускоци истог презимена вероватно били и рођаци, али да нису живели у истим насељима, наводим још три примера. Ниједан од мојих Вукшића није тада био из истоименог села, при чему је вероватно да то село тада није ни постојао. Такође, ниједан Радатовић, презиме карактеристично управо за Радатовићки крај, није живео у Радатовићима, иако то село Ивић наводи као четврто по реду и једно је од најбоље познатих у Жумберку. Вјекослав Клаић пише да је »Андрија Радатовић запалио и напустио тврди град и варош Бањалуку 1528. године, после пада Јајца, па срамотно побегао« (стр. 105). Нити бројни Поповићи и други нису тада живели у истоименом селу. Разлоге сам већ навео. Ускоци су прва селишта добијали и размештали се у нижим пределима, односно првим, најближим празним стаништима, јер је у њима било напуштених имања и бољих услова за живот. 
    Чисто ускочка села, по правилу, именована су према презименима сродника који су их основали и насељавали: Гај, Рајаковићи, Секулићи, Малићи, Булићи, Поповићи, Ратковићи, Вукшићи, Цветише, Голеши, Кордићи, Рађеновићи, Кокоти, Станишићи, Данчуловићи, Страхинићи, Бадовинци, Балићи, Маговци, Рајићи, Кордићи, Драгишићи… Ако није довољно, нека читалац погледа географску карту Жумберка. То су називи истоветни називима свих оних станишта на подручју некадашње Југославије, која су основали Срби истих презимена. Прошао сам кроз више насеља Ратковића, Рађеновића, Секулића, Вуковића, Станишића, Вукшића, Вучковића, Вучинића, Радошевића, а још више Поповића и других, а колико сам их тек нашао на прецизним војним мапама!
    О презименима жумберачких ускока је већ доста речено, али би још више требало да се каже, јер су она неисцрпан извор драгоцених сазнања. Изнећу оно што сам запазио.
    С обзиром да се ради о пописима војника, а не свих ускока, Жумберчана и Мариндолаца, логично је да у пописима нису наведена сва презимена тадашњих жумберачких ускока. Као што су се неки наведени војници нашли на више војничких спискова и споменути и у другим документима, многи се ускоци, стицајем различитих околности, нису нашли ни на једном од тих пописа, пре свега јер тада и поред воље и жеље нису имали срећу да буду примљени у војну службу, о чему је већ било речи у поглављу о сеобама, или су на неком другом попису, који из неког разлога није до сада расположив.
    Познато је и да су се неки доселили касније, а ми не располажемо пописима жумберачких ускока при досељавању. Једва да знамо имена и презимена њихових војвода и предводника. Опет, само примера ради, у пописима нема Смичикласа, Булића, Живковића, Павића, Рађеновића, Смиљанића, Кокота, Гајских, Реба, Брачика, Богдановића, а зна се да су у Жумберку од давнина и јављају се у неким другим пописима о којима ће бити речи касније.
    Лако се уочавају неке, тада или касније начињене грешке у писању. Указујем само на карактеристичне. Тада бројно презиме Радонић је, у ствари, Радоњић, јер је тада било исто тако бројно и име Радоња, од којег је настало. Једино у Жумберку Гвозденовићи су Гвоздановићи, иако је логично да је презиме настало од имена Гвозден, али сам нашао и име Говздан. В. Клаић спомиње Тому и Антуна Гвозденовића (стр. 30). У попису начешће пише Шејатовић, иако су у Жумберку присутни и познати само Шајатовићи. Очигледно је дошло до замене слова а и е. Слично је и с Дејановићима и Деановићима. Биће да је ближе истини оно прво. Познато је да су Храплиновићи с временом постали Рапљеновићи.
    У попису нема презимена Шимрак и Рушнов, али има Шимраковића (Радивој и Иван) и Рушновића (Микула и Никашин). Затим, у попису је међу најбројнијим именима Херак, а међу презименима Хераковић. И сада у Жумберку постоји село Хераковићи и презиме Хераковић, али су многи постали Хераки по презимену, а имена Херак више нема. Куд се »деде« други део наведених презимена? Можда су га »појеле« власти. Мађаронским властима била је специјалност скраћивање и унаказивање српских презимена. Из Брашљевице потичу тројица браће Херак: Марко, Јанко и Милан, доктори наука. Није ми познато да ли су они нешто знали о трансформацији њиховог презимена?
    У пописима се јавља презиме Јурашевић, којег у Жумберку није било и данас га нема, али зато постоје Ђурашевићи. Интересантно је да је то уочио и Јанко Шимрак и да је указао да се ради о добро познатим Ђурашевићима, који су углавном живели у селу Кунчани. Да ли је некоме било лакше да на немачком, уместо непознатог и сложеног слова ђ, пише ј, или постоје други разлози, остаје да нагађамо. Некадашње Предојевиће налазимо касније као Предоевиће (поп у Драгама, којег ћу касније споменути), да би коначно постали Предовићи, којих и данас има у Великом Лијешћу и на Храсту, али зато више нема Предојевића.
    Радека наводи и имена и презимена стотину ускока које је у војну службу 1556. године наводно примио пуковник Мартин Гал и указује »да се данас Жумберчанин не би чудио каква су ово презимена, требало би узети у обзир да их има нејасно и погрешно написаних у немачком документу, да има и изумрлих, али да их има и од староседелаца« (стр. 48). Навео сам овај начелан и недовољно јасан Радекин податак и став јер даје прилику да се укаже на две ствари. Прва, нигде нисам нашао податак да је пуковник Гал, којег сам већ спомињао, примио у војну службу стотину Жумберчана 1556. године, а презимена указују да је међу њима могло да буде и Жумберчана. Друго, Жумберчанин који иоле познаје историју, па и имена и презимена својих прапредака, не би требало да се чуди што је дошло до промена и што данас у Жумберку више нема многих тадашњих презимена. Напротив, могао би да уочи нераскидиву везу ондашњих и данашњих презимена и да најмање половина тадашњих презимена и данас постоји у Жумберку, или у местима у која су се одселили Жумберчани. А прошло је скоро пет векова. За то време нестајали су цели народи и државе, па и Аустро-Угарска Монархија, али малој верској и етничкој скупини у Жумберку нису »почупани корени«. Та крупна и значајна историјска чињеница сведочи о виталности српско-православне скупине жумберачких ускока!
    Постоје и бројни други разлози нестанка појединих презимена, али је један основни, а то је погибија. Имамо неке спискова живих, али до сада нисам нашао да неко спомиње било какав докуменат у којем су наведени погинули Жумберчани. А војна служба и ратовање били су »професија« жумберачких ускока. То је била »крвава цена« којом су они плаћали своје верско и етничко порекло и социјалне слободе, своје биће и опстанак не само у вековним сукобима с Турцима, затим немачко-немачким, француско-не-мачким, немачко-руским, немачко-италијанским и којим све не ратовима, него и у сукобима унутар Хабсбуршке Монархије, на пример Гупчева буна 1573. и Угарска побуна и револуција 1848. Најзад, у Првом светском рату неки су »гурнути« у рат и против своје српске браће. Има података да су Жумберчани учествовали и у тзв, »Тридесетогодишњем верском рату« између западних хришћана, римокатолика и протестаната, 1618-1648. године. Укратко, независно с ким је ратовао Бечки двор, нападајући или бранећи се, Жумберчан је знао што му је чинити: оружје у руке па на зборно или мобилизацијско место и у рат. А тамо их нико није штедео, обично су распоређивани на најопаснија места. Гинуло се, вероватно масовно.
    У пописима има доста случајева да постоје само један, двојица, тројица носилаца једног презимена. Да ли су они уопште имали породицу и, ако јесу, колико су имали чланова и рођака, од тога колико мушких? Њиховим нестанком угасила су се и бројна презимена. У одељку о досељавању се каже да су ускоци-самци самовољно ушли у град Жумберак и да се нису дали истерати. Дакле било је појединаца, самаца, вероватно су они већим делом били војници па су се њиховом погибијом гасила и њихова презимена.
    Међу тадашњим презименима жумберачких ускока, која су зачуђујуће правилна и истоветна с данашњим презименима народа у крајевима одакле потичу наши преци, нема више оних која звуче помало необично. Таквих презимена, било је врло мало, на пример: Врс, Дуничварић, Непоскок, Воловић, Пребигаревић, Козловић… Њих данас нема у Жумберку. Међутим, сам себи сам поставио питање по чему су та презимена необична кад се, примера ради, пореде с презименима, Пецикоза, Убипарип, Кршикапа или презимена због којих њихови носиоци и нису баш »превише срећни«: Гузина, Кењало, Слинави, Магарац. Шта тек рећи о многим презименима Крањаца, Хрвата и других народа?
    Презимена су неисцрпан извор нових и драгоцених сазнања о њиховим носиоцима. Огромна већина презимена жумберачких ускока карактеристична је за данашње подручје северне и југозападне Србије, Косова, Херцеговине, а нарочито Црне Горе и других подручја где живе Срби. То значи да је највећи број жумберачких ускока дошао из тих крајева. Притом је очигледно да је већина дошла из југоисточних крајева, Црне Горе, Косова, југозападне Србије и Херцеговине па чак и данашње Македоније. Нека презимена, на пример Храниловић, Бадовинац, Кесерић, Шајатовић, Петковић, Смичиклас, указују на оне ускоке који су у Жумберак дошли из Смедеревског краја и Београда, после пада Кнежевине Србије, под династијом Бранковића.
    Војвода Ресан Шишмановић је вероватно Ресен, јер у Македонији постоји истоимени град, а презиме је настало од бугарског имена Шишман. Уосталом, царска династија Шишмановића владала је Бугарском непрекидно од 1323. до 1430, а и касније. Све указује да је »наш војвода Шишмановић« био бугарског порекла, а да ли је и влашког морали бисмо да упитамо »другове Бугаре«. М. Предовић каже да су »Шишмановићи касније прозвани Гвоздановићи«, али не каже када и због чега (ЖК 1965, стр. 57).
    Поново примера ради, за Херцеговину су карактеристична презимена Кордић, Рајаковић, Дучић, Ратковић, Смиљанић, Хераковић…, група презимена која завршава на слово љ: Драгељ, Гуд(е)аљ, Братељ. Наиме у Херцеговини има више српских презимена на слово љ. Познајем Антеље, у мостарском »Вележу« фудбал су играли Пецељ и Гудељ, који су после распада Југославије прешли у »Партизан«, а један од најбољих фудбалера своје генерације у »Хајдуку« био је Гудељ. Најпосле, ту је и свима знани Војислав Шешељ. С обзиром да презимена Гудаљ нема, значи да су Жумберачки Гудаљи, у ствари Гудељи, само је неко слово е прочитао и писао као а. То потврђује и споменик Јели Гудељ у гробљу у Радатовићима.
    У Жумберку је било и има презимена која, наизглед, нису типична за жумберачке ускоке, а завршавају на слово а: Брачика, Реба, Сумина, Радеља… То није редак случај не само међу православнима и Србима, посебно у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији. На пример, ужи део одбране сплитског »Хајдука«, после Другог светског рата, чинили су чувени голман Владимир Беара, затим Љубомир Кокеза, Божидар Брокета, Славко Луштица. Познато је да су били православног и српског порекла. Таква и слична презимена су узимана кад је нека породица, из ко зна којих разлога, морала да промени презиме. Познајем Лиздеке, који знају да су били Ђурићи, све док се средином 19. века није поставило питање: да ли под тим презименом могу да држе кафану на Романији? Или, мој пријатељ Беадер, Далматинац, је у свакој прилици, с жестином указивао да је право презиме његове породице Гвозденовић. Моје комшије Козлице знају тачно кад су још били Симићи итд.
    Међутим, презиме Брачика и, исто тако необично презиме Макар, указују на дубоке и далеке руске корене. Једна од руских тенисерки је Јекатерина Макарова, друга Брачикова, а донедавни начелник Генералштаба и заменик министра одбране Руске Федерације био је генерал армије Николај Јегорович Макаров, а о бројним Макаревићима и Макаровићима не би требало посебно говорити.
    На известан начин интересантно је и презиме Цар. То презиме спада у групу презимена која су настала у вези с владарски титулама: Цар, Краљ, Кнез, Војвода, Херцег, Деспот, Бег, Паша, од којх су настала и презимена: Царевић, Краљевић, Кнежевић, Војводић, Херцеговић (Ерцеговић, Херцег, Ерцег) , Деспотовић, Беговић, Пашић итд.
    Презимена (и имена) жумберачких ускока могла би да буду и један од показатеља који потврђује веома интересантну чињеницу да није било нити данас има сазнања, да међу жумберачким ускоцима има Јевреја и Рома (Цигана). То запажање сам чуо у детињству и проверавао у разговору с најстаријим Жумберчанима, који су цео живот провели у селу у којем су рођени. Из детињства ми је познато да су се Роми краће време задржавали између појединих жумберачких села, али би брзо одлазили, што су људи запажали и коментарисали на свој начин. Нити могу нити бих желео да то коментаришем, али томе је свакако један од разлога тежак живот и прошлост Жумберчана. Што се Јевреја тиче, нашао сам само топоним »Жидовске јаме«, у близини села Будињак и Братељи.
    Чињеница је и да међу жумберачким ускоцима нема ниједног исламског, или поисламњеног имена и презимена па се може закључити да смо се пресељавали да бисмо сачували верско и етничко порекло. Изузетак је онај Аљић, којег је за гркокатоличког попа школовао бискуп Хрен. То негира тврдње да смо с Турцима били у вези, у смислу да смо им служили и ратовали на њиховој страни. То, опет, не значи да у појединим моментима нисмо с Турцима имали одређених »договора«, који су се поштовали само док се морало, као и да многи наши сродници нису остали на турској територији и под њиховом влашћу и примили ислам.
    Навешћу два примера. Први је злогласни турски војсковођа Хасан-паша Предојевић. Презиме говори о његовом пореклу, а име и висок положај да је његов род рано примио ислам и постао део турске властеле. Турску војску у бици код Сиска, против које су ратовали и Жумберчани, а међу њима можда и Предојевићи, предводио је њихов злогласни »презимањак«. Нису ли због тога Предојевићи »кориговали« своје презиме, прво у Предеовић, а затим у Предовић? И не само то, видећемо и да тројица Предојевића – Максим, Гаврило и Василије – нису били само православни попови, него и марчански владике који нису прихватали унију и борили се како су знали и умели да одбране православље. Радека сугерише да су прва двојица били жумберачког порекла, што очигледно није тачно јер су они у манастир Марча дошли из манастира Рмањ, смештеног на ушћу речице Унац у Уну. Ближи би нам био трећи владика Предојевић, Василије, који је био архимандрит мамнастира Гомирје, али ни он није жумберачког порекла.
    А каква су све »замешатељства« у вези с презименима, па и с Предојевићима могућа, показује и В. Клаић, који каже да је Хасанпаша Предојевић родом из Лужаца код Санског Моста и – пазите сад »чуда великога«, да је био »подријетлом Хрват«, а да су његови »родитељи били грчкоисточне вјере«. Ако неко не верује, нека провери на страни 465 Клаићеве »Повијести Хрвата«. Мој коментар је да немам коментара. Питам се само да ли се историчару какав је Клаић овакве грешке дешавају случајно или је нешто друго у питању?
    Други пример је новијег датума. Моји пријатељи, Жумберчани, пре него су пошли на сахрану оца њиховог пријатеља исламске вероисповести, питали су какви су тамо обичаји? Рекао сам што сам знао. По повратку изнели су своје утиске и запажања. Највеће изненађење за њих су била хришћанска презимена на споменицима на исламском гробљу, пре свега Булићи.
    Што се тиче имена тадашњих Срба Жумберчана, она су потпуно у складу с презименима, имајући у виду и њихову већ наглашену патрони- мичку везу и словенско порекло. Наша имена су, у ствари, »очеви наших презимена«. У пописима жумберачких ускока нисам нашао нити једно име које би »звучало« посебно необично, односно које нисам нашао негде другде, сем имена Скоросав, Врс и Драгула. То је више него зачуђујуће. Стога сматрам да су имена исто тако правилна и значајна за историју и истину о жумберачким ускоцима као и њихова презимена.
    Тешко је поуздано утврдити да ли су се кроз векове више мењала презимена или имена. Рекао бих, ипак, да су се више променило имена. Наиме, доласком у Жумберак ускоци су, као што смо видели, »пажљиво« пописани, барем њихов мушки, војнички део. Пописана презимена се, углавном, више нису могла мењати, него су, из бројних разлога, нестајала. С обзиром да се презимена нису више мењала, односно градила на основу имена, лична имена су постојала независнија, некако »меканија« и једноставнија.
    Све мање је било имена која су се давала у прапостојбини и која су звучала некако старински и јуначки, подсећала на јунаке из народних пе- сама, а све више су се деци давала верска имена. Поред тога, све ређе су се давала имена у чијој је основи корен вук и рад, која су некада била најбројнија, тако да имена Вук у Жумберку данас више и нема, а од бројних име- на с основом рад, остало је само Раде. Више нема ни некада најбројнијих Херака, Микула, Новака, Прерада, Радина, Радинка, Радича, Радивоја, Радмана, Радоња, Радула, Радака, Рајака, Вранеша, Вукдрага, Вукма- на, Вукмира, Вукашина, Вукосава, Вукша, Вуксана, Вујина, Вујица итд. 
    Др Роксандић поставља и питање и да ли су накадашњи ускоци имали имена Јурај или Ђурађ? Сматрам да је то питање оправдано и мислим да су у оно време имена многих Ђурађа, Ђорђа и Ђура писана као Јурај и Јуре, јер је то било лакше и једноставније. Да ли је било и намере, не тврдим, немам доказа. Интересантно је да се име Јурај, односно Јуре, у Жумберку некако одомаћило, али да никада није било омиљено. Из моје младости познајем више Јура, који нису били баш »пресрећни што им је дато то име«, па ни мој стриц. Кад би их назвали Јуром, они би срдито одговарали да им је име Ђуро, или Ђука. На гробљу у Радатовићима један такав Јуре, који је још жив, на свом споменику написао је Ђуро.
    Не чудим се, јер ми је познато да су попови, посебно Јурај Хрњак, одбијали да упишу имена која су родитељи желели, јер тих имена није било у њиховом »римокатоличком списку имена«. На пример, за Хрњака име Бојан није било »прихватљиво«, иако многи Словенци, свакако већи римокатолици од гркокатолика Хрњака, носе то име. Због тога је крсна слава »Ђурђевдан« с временом постајала »Јурјево«. Није непознато и да је име Јуриј веома бројно име међу Русима, што значи да је присутно међу православцима. Овде је реч само о малом прилогу за истину о именима и презименима жумберачких ускока.
    Мени се чини да још већу пажњу заслужује чињеница да је у првим пописима Срба Жумберчана, онима до 1551. године име Иван бројно колико и Јован, а да је у оном каснијем попису име Јован заступљеније. Томе би требало додати и да је име Јован међу жумберачким ускоцима већ вековима једно од најчешћих, а да имена Иван скоро да и нема. Признајем да је то много сложено питање, али и захвално за добре познаваоце и аналитичаре. Ја ћу да изнесем оно што ми је познато, а што нико поштен и објективан не би требало да негира
    Прво, ради се о две варијанте истог, грчког имена »Иоаннес«, при чему се на грчком почетно слово не изговара чисто ни као ј ни као и. У Епиру, у сверозападној Грчкој, постоји град Иоаннина (Јанина), главни град истоимене покрајине, а лежи и на истоименом језеру. Пошто се ради о црквеном имену, проширено је и веома је често међу свим хришћанима, при чему нема правила. Православни Руси и Бугари су Ивани, Јовани су међу њима веома ретки. Уосталом, синоним у вицевима за »глупог« Руса (нешто као балканског Мују) је Иван. Супротно томе, западани, то јест католички или протестантски Немци су Јоханни, дакле Јовани, а бројни Американци Јохн (Џон) и Јое (Џо) су адеквани Јовану и Јови. Шта тек рећи за безбројне скандинавске Јоханссоне, Стефанссоне и друге, дакле Јованове и Стефанове синове, нешто као Јовановићи и Стефановићи. Уосталом, колико римских папа је носило име Јован и/или Иван. Те две варијанте истог имена у нашим балканским, тачније српско-хрватским, а то значи и православно-римокатоличким односима, имају посебно значење и попримају све могуће и немогуће конотације. При томе би свако иоле реалан и објективан, могао да види да је на подручју некадашње Југославије име Јован међу Србима и православцима једно о најчешћих, али и да је Иван веома заступљено име, посебно на подручју Црне Горе, што се види и по бројности презимена Јо- вановић и Ивановић. То важи и за женску варијанту па је име Ивана данас у Србији међу десет најчешћих женских имена, дакле чешће него појединачно Јованка или Јована.
    То је потпуно у реду и мени је драго што је тако, али само под условом да се не негира да је међу многим Хрватима и римокатолицима име Јован омражено и синоним за исто тако омражене Србе и православце. Тада име постаје и политичко и верско, а то значи и егзистенцијално питање за сваког ко има иоле поноса и не дозвољава да му други »одређују и на кашичицу деле« истину о себи, свом народу и о објективном свету око себе.
    Ако су многи Жумберчани у оно време и на оним пописима били Ивани, како пише у немачким документима, зашто су и како постали великом већином Јовани? Требало би завирити у гробља. Тамо су сахрањени људи, али не и истина о њима. Она се не може »забрбати« у земљу. На гробљу у Радатовићима почивају Јове: Рајаковићи, Малићи, Булићи, Смиљанићи, Бечићи, Дркушићи, а Ивана нема па нема ни за лек! Шта тек рећи о чињеници да на гробљу код Тисовца доминирају Јове и Јовани, а Ивана нема. Штавише, и три цркве у Жумберку носе име Св. Јована (Крститеља): у Грабару, Височама и Великом Лијешћу, али их не само попови него и званични органи, на туристичким и географским картама, »прекрштавају« у Иване.
    А ако неко жели лично да се увери да и данас постоје разлике у именима и презименима Жумберчана и њихових комшија, Хрвата, римокатолика, нека сврати на гробље код цркве Светог Духа и на гробље код неколико стотина удаљене цркве Светог Јураја. На првом гробљу почивају махом житељи жумберачких села Данчуловићи, Страхинићи, Драгишићи, на другом житељи римокатоличке Дојутровице и Радине васи. Први су Данчуловићи, Страхинићи, Драгишићи, Дамјановићи, Вуковићи, Вукобрати, а од имена најчешћа су: Никола, Илија, Јанко, Дако, Анђа, Милка, Мара, Даница, Злата, Зора. Други се презивају Шоштарић, Штулац, Штубљар, Костелац, Пеница, Врбан, Врбос, Бизан, Бокље, Чрепа, а зову се: Иван, Јосип, Ловро, Антун, Мијо, Мато, Јуре, Матија, Ана, Катица, Бара, Терезија, Марија. И на заједничким гробљима у Сошицама и Доњем Острижу по именима и презименима препознају се ускоци и староседеоци.
    Приметно је и да су жумберачки ускоци задржали своја имена у чистим и доминантно ускочким селима, а да су имена много сличнија у мешовитим ускочко-хрватским селима. Име Јован најчешће је и на гробљу у Мрзлом Пољу, а на гробљу код цркве Св. Јована у Грабару, од Јована још чешће је име Милош. Пример сличности имена ускока и Хрвата лако је уочљив на мешовитом гробљу код римокатоличке цркве Марије Магдалене. На том гробљу сахрањивани су и Влашићи, Љубановићи, Петретићи, Митровићи и Милићи па су и њихова имена ближа именима њихових римокатоличкх комшија. Имам осећај да је унијаћење и однарођивање жумберачких ускока почело управо на том подручју.
    А ако некоме све то није довољно, нека »пролиста« неки од »Жумберачких кријесова«, о којима ће касније бити више речи, па ће видети да управо они који негирају православно и српско порекло не само жумберачких ускока него и своје сопствено, а тиме и своје претке и себе саме, и који фалсификују имена (Јован – Иван, Арханђел – Аркандјел, Василије – Базилије итд.), описујући поједине жумберачке гркокатоличке жупе као знак распознавања по правилу наводе управо презимена и имена.
    Молим читаоца да ми поверује да сам, тек пошто сам све ово написао, пронашао чланак Владислава Скарића: »Одакле су Жумберачки ускоци?«. Анализирајући презимена Срба Жумберчана из пописа из 1551. године, Скарић указује одакле потичу ускоци, односно од куда су дошли на подручја одакле су се преселили директно у Жумберак. Пажљиво сам проучио чланак и закључио да ништа што сам већ написао не противречи Скарићевој анализи, али и да нити једна анализа није потпуна и не би се могла сматрати завршеном. Скарић доказује да је прапостојбина највећег броја жумберачких ускока јужна Херцеговина, Бока Которска, стара Црна гора, посебно подручје Плава, племена Васојевићи и Кучи, такозвана Брда и околина Скадарског блата. Мањи део потиче из Подриња и Полимља. Велики део жумберачких презимена нашао је на подручју Херцеговине и данашње Црне Горе. На основу порекла и распострањености презимена, Скарић закључује да је 60 посто жумберачких ускока пореклом из југоисточних и приморских, а 40 посто из других, севернијих српских крајева.
    Од презимена, чије порекло анализира Скарић, указујем само на неколико, посебно интересантних. Жумберачко село и презиме Кокот (певац, пјевац, ороз) мора да је у вези са селима и презименима у Херцеговини, Боки которској и Црној Гори. Село Кокоти спомиње се у Конавлима 1433. године, а ја лично познајем и бројне Пјевце и Кокоте из Босне.
    Жумберачко село и презиме Маршићи, спомињу се и у варијантама: Маржићи, Мажићи и Машићи. Маршићи се спомињу у Пећком споменику. У време Немањића спомињу се Маршенићи, данашњи Марсенићи (у племену Васојевића). Маршићи, муслимани, живе у Малом Острогу, у црногорској крајини. У пријепољском округу постоји село Маржићи, у срезу Босанска Градишка Машићи, а у лепеничком крају у Србији Маршићи. Додајем да ми је познато да и у Жумберку постоји презиме Машић, а да неки становници Маршића у Србији носе презиме Маршићанин.
    Жумберачко село Пилатовци наводи Скарића на закључак да је међу жумберачким ускоцима било и становника села Пилатоваца из Опутне Рудине у Црној Гори који су и у Жумберку дали исто име свом селу, о чему ће да буде више речи касније.
    На жумберачке Хераковиће и Хераке подсећају средњевековни споменици у јужној Херцеговини: у селу Деранама на гробу неког Херака, у Бољунима код Стоца на гробу Радосава Хераковића, затим белешка из 1405. о Хераку Милошевићу, а братство Хераковића у племену Његуши у Црној гори води порекло из Херцеговине и од Никшића.
    Презимењака Шимрака има само у Боки Которској, у селу Сасовићима, код Херцег новог. Презиме Голеш је Скарић нашао само још на једном месту, али не каже где, док села истог имена има код Охрида, у Полимљу, на Романији, код Травника и Бања Луке. Голеши, по Скарићу, вуку порекло од полимских Голеша. Стићи су, по Скарићу, у ствари, Стијићи, а потичу из Васојевића, где се данас зову Стијовићи, а има их и у Горњем и Доњем Драгачеву у Шумадији, славе Васојевићку славу Св. Александра.
    Од имена Вранеш, честог међу жумберачким ускоцима, али и у другим крајевиме, настала су презимена Вранеш, Врањеш, Вранешић, Вранешевић и Врањешевић. Има их посвуда у Србији, али и у другим крајевиме, посебно у Босни. Скарић сматра да су и жумберачки ускоци тог имена из Полимља, а ја бих поставио питање да ли се у Жумберак доселио неко с презименом изведеним од тог имена или су Вранешићи настали тек по доласку у Жумберак?
    Овај одељак о именима и презименима жумберачких ускока закључио бих констатацијом да би се тешко могло довести у питање њихово српско и православно порекло и везу с њиховим сународнициме на подручју Црне Горе, Босне и Херцеговине, Косова, Србије, посебно југозападне, те Далмације и Славоније.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МЕЂУ КАТОЛИЦИМА БИЗАНТСКОГ ОБРЕДА У СРЦУ ЖУМБЕРАЧКЕ ГОРЕ
    21.04.2009. | 14:28
    РЕПОРТАЖА о хрватским гркокатолицима који поручују: Сјетите се и нас, браћо латинска
    Међу католицима бизантског обреда у срцу жумберачке горе Хрватских гркокатолика има око 24 тисуће, а највећи им је проблем стапање. Римокатолици их сматрају православцима, па избјегавају своје свећенике звати на спроводе. Једноставно, настављају вјернички живот као римокатолици. На крају им се све измијеша пише ДАМИР ШАРАЦ. Христос воскресе – назвао нам је пречасни Никола Кекић пред храмом свете браће Ћирила и Метода на Горњем граду.
    – Ваистину, пречасни. Али, зар вама није тек сљедећи викенд?
    – Ма не… Већ педесет година рачунамо по грегоријанском календару… – А ми дошли видјети како ћете славити Ускрс. Глагољате ли онда бар старославенски?
    – Не… Од Концила 1965., кад су римокатолици с латинског прешли на народни језик, а ми са црквенославенског.
    Тако сам с тједном кашњења спознао колико мало знам о гркокатолицима, илити католицима бизантског обреда. Осим да су у јединству с Римокатоличком црквом, да признају папу за поглавара, да их има доста међу Хрватима и да су живјели у три далматинске жупе.
    А они већ на вратима – ускоро ће у Сплиту добити капелу за литургију, јер их има око шест стотина у граду и околици према попису из 1991. године. На задњем попису 2001. године није било рубрике за њих, па нема података! Није ни чудо, кад пола римокатоличке браће не разумије ни тко су ни што су, нити успијевају разабрати. Зато смо пречасног Николу Нина Кекића, ректора Гркокатоличког сјеменишта и декана Катедралног деканата, замолили да крене од почетка. Кад, гдје, зашто.
    Пречасни Нино Кекић у цркви Св. Петра и Павла:
    – Одмах након раскола источне и западне Цркве 1054. године, почеле су иницијативе за поновно уједињење. О томе се расправљало на концилу у Фиренци 1439. године, на којем су били грчки владар и представници православних, а разлог је био страх од Турака. Договарали су да папа буде први међу бискупима, као у првом тисућљећу Цркве, а да источним Црквама остане аутономија.
    У Галицији, данашњој западној Украјини, 1585. године петорица епископа отказују послушност цариградском патријарху, те склапају Брест-Литовску унију с Римом – објашњава отац Кекић.

    Каже како су преци данашњих хрватских гркокатолика Власи, старосједиоци у овој регији још из античких времена. Пред турским навалама бјеже из Босне, из околице Гламоча преко Бихаћа, и у четири сеобе долазе у Војну крајину, Карловачки и Вараждински генералат.

    – Први су стигли у Жумберак 1530. године, а неколико година касније ондје бјеже и далматински Власи из порјечја Зрмање. До дана данашњег ове двије скупине имају различити нагласак! Групу до Марче код Клоштар Иванића предводи православни архимандрит Симеон, који 1607. године бива заређен за епископа западних страна. Посветио га је пећки патријарх Јован, а Симеон путује 1611. у Рим и потписује Марчанску унију, на потицај загребачког бискупа Петра Домитровића, такођер влашког поријекла. Добио је наслов марчанског бискупа и резиденцију, а његовој бискупији припадали су сви Власи од Дрине до Јадрана.
    Народне ношње у жумберачком музеју – А гдје су нестали?
    – Дио Влаха тијеком стољећа постају католици Хрвати, а дио православни Срби. Већина српских повјесничара појам Влаха из повијесних докумената криво преводе као Србин. Гркокатолички бискуп Габријел Мијакић, пријатељ и сурадник хрватскога бана Петра Зринскога, умро је на робији, кад је аустријски цар разоткрио план за ослобођење Хрватске који су смишљали Зрински и Франкопан. Његов насљедник Павао Зорчић добио је посјед Зринског у Прибићу на падинама Жумберачке горе. Ондје је пресељена управа бискупије кад су православни Срби 1739. спалили бискупско сједиште у Марчи.
    Цар Леополд, наиме, дипломом је дозволио српском патријарху Арсенију крајем 17. стољећа да може организирати црквени живот међу вјерницима бизантског обреда. Служећи се тиме, српски емисари стално покушавају гркокатолике превести на православље. Тек им је Марија Терезија забранила да их узнемиравају, а цесарица 1776. оснива у Крижевцима гркокатоличку епархију, док данашњи бискуп мсгр. Славомир Микловш столује на загребачком Каптолу.
    Бивше средиште сједишта бискупије у Прибићу Жумберачки зелени брежуљци буковице, срце су хрватских гркокатолика. Успут нам пречасни Нино показује запуштени комплекс у Прибићу, бискупски двор, куће, господарске зграде и поље, што су им комунисти 1945. одузели, неко вријеме користили за угоститељство, а онда пустили да пропадне. У Сошицама свраћамо код базилијанки, најстарије женске редовничке дружбе у кршћанству. Основао их је свети Базилије Велики још у четвртом стољећу. Музеј жумберачког краја обилазимо са сестром Аном Бадовинац.
    – Није се код нас пуно промијенило. Молитва и рад су најбитнији. Видите ли разлику у ношњама жена римокатолкиња и гркокатолкиња… Ове наше имају елементе динарске народне ношње с прегачама – показује сестра, с којом у самостану живе с. Јеремија Хараловић, с. Јеронима Томазин и с. Јулијана Гвоздановић.
    Осим ове, куће имају у Крижевцима, Загребу, Карловцу и Осијеку, а Сошичку су, заједно с опћином, школом и жупним двором спалили 1942. године партизани. Двије године касније нацисти и усташе спалили су остатак села.
    Декан жумберачки, протојереј ставрофор Жељко Пајић рођени је Карловчан и жупник сошички.
    – Мјесто нестаје пред нашим очима. Између два рата било је 1100 људи, а сада 101. Још је већа штета што гркокатолици у градовима међу римокатолицима заборављају што су – забринут је отац Жељко додајући како му је из тог разлога врло битан ‘пасторал викендаша’.
    – Доживљавају неугодности, сусједи их називају православцима, па избјегавају своје свећенике звати на спроводе. Једноставно, настављају вјернички живот као римокатолици. На крају им се све измијеша – вели жупник Пајић.
    Осим што је отац жупе, он је и отац обитељи. Гркокатолички свећеници могу одабрати желе ли се оженити или остати целебси.
    – Али одлука се мора донијети прије ђаконата, иначе, прошла бака с колачима… Нека човјек изабере, иначе ће бити несретан. Бискуп се, ипак, увијек бира од неожењених…
    – Али ако су сви свећеници осим једног ожењени, а он није погодан за бискупа?
    – Онда може доћи из друге бискупије. Или изабрати удовца, или да му жена оде у редовнице, а он буде изабран…
    Пречасни Жељко Пајић је са супругом и сином Антонијем у цркви Св. Петра и Павла.
    Супруга му Тања рођена Мељник родом је из Лишња код Бање Луке у Босни, украјинских је коријена и такођер гркокатолкиња, тамо их зову галицијани. Имају четверо дјеце: Наталију, Ирену, Ану и Антонија.
    – Можда је у Загребу необично бити жена католичког жупника, али мени не, јер припадамо истој традицији. Пуно се ради, прије смо имали краве и козе, сад више не, само вртове и поље – кратко ће Тања.
    – Она је моја капеланица, пјева, одговара на литургији, држи ред у кући и цркви.
    – Запне ли жупниковој обитељи икад до плаће?
    – Будемо и кратки, некад немамо за све поплаћати. Али сваки пут се створе новци однекуд…
    На истом бријегу су велика гркокатоличка и мања римокатоличка црква. Отац Жељко, кад крашићки жупник не стигне, миси и по римском обреду у цркви Велике Госпе. У храму св. Петра и Павла познати лик, свети Леополд Мандић, далматински капуцин…
    – И велики заговаратељ јединства кршћана, научио је то у родној Боки… У обитељи Радић највише је дјеце, испред обитељске гостионице лудесају Никола, Давид, Габријел, Ведрана, Маја и Филип. Кад смо их посликали, причамо са шефицом гостионице, Сњежаном Радић:
    – Људи све мање знају о Гркокатоличкој цркви којој припадају, ми се трудимо још ићи на литургију, дјецу слати на вјеронаук, држати неке обичаје.
    – Има ли посла? – Викендом да. Долазе излетници и посјетитељи Јазовке, та страшна јама вам је ту, километар од Сошица – показује Сњежана.
    Никола Радић обилази Жумберак бициклом Главном улицом бициклира Никола Радић, који је давно, као војник у Книну, тражио трагове далматинских гркокатолика. Дједов му стриц Илија Радић био је један од жупника у Кричкама.
    – Тешко је било одржати ту традицију код неуког свијета, а политика нам није била баш склона. Штета, умјесто да су нас римокатолици његовали као млађу браћу и стару традицију, полако се стапамо…
    Ипак, гркокатолици имају 11 богослова, на томе би им могле позавидјети и многе римокатоличке бискупије.
    Један од њих, Роберт Рапљеновић, завршио је факултет информатике у Франкфурту, гдје је живио с родитељима, и у 27. години одлучио је постати свећеник.
    – Имам још годину студија, одлучио сам се оженити. Дакле, немам још пуно времена. А вјерујте, бити гркокатолик је сјајно!

    Далматински ињати

    •• О далматинским ‘ињатима’, унијатима, дуга је прича.
    – Тамо је владика Епифаније Стефановић с десет тисућа људи 1648. године покушао организирати заједницу у јединству с римским бискупом, а касније и епископ Бенедикт Краљевић 1810. године. Но то је пошло за руком тек тројици свећеника, Петру Крички, пароху у Кричкама, Марку Бусовићу Крички у Баљцима и Пахомију Крички у Врлици. Они 1831. године отказују послушност далматинском православном епископу и приклањају се крижевачком владики, а аустријски цар финанцира изградњу трију цркава у њиховим мјестима. Петар је касније убијен, Пахомије је побјегао, а поп Марко је издржао велике притиске до смрти.
    Тамошњем народу служило је касније двадесетак свећеника; у Баљцима је 1939. године било 110 вјерника, у Кричкама 134, а у Врлици тек 15. У Другом свјетском рату четници су спалили и срушили цркве, матичне књиге је спасио чувени поп Јанко Хераковић који се склонио у Крижевце, а вјерници су се приклонили или православнима или римокатолицима. Матице се чувају у архиву Крижевачке бискупије и могу се погледати како би људи из тих села данас видјели коме заиста припадају.
    Наш свећеник Милан Стипић у задње вријеме повремено одлази у Далмацију како би пронашао расељене гркокатолике и одржао барем једну литургију мјесечно – закључује тужну причу пречасни Нино.

    Десет милијуна

    Гркокатолика је у Хрватској око 24 тисуће у 34 жупе. Имају 24 свећеника, 11 богослова, педесетак редовница базилијанки. Укупно их је више од десет милијуна, највише у Украјини, Румуњској, Мађарској, Хрватској, Словачкој, Македонији, Грчкој, Србији, Либанону, Израелу, Америци, Канади, Бразилу…

    Ратне жртве

    (У)суд Комунистичке партије главе је дошао многим гркокатоличким свећеницима у Другом рату и пораћу: убијен је базилијанац Иван Кухар у Прибићу, Иренеј Тимко духовник у Сјеменишту, Ненад Гавриловић у Лепавини, Александар Власов у Дишнику, Павао Гвоздановић у Беркасову, Томислав Северовић ментално је оболио од малтертирања у затвору. Сина угледног свећеника проф. др. Јурја Павића мађарски су националисти 1940. убили у Новом Саду и бацили у Дунав.

    Из „Слободне Далмације“

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА У СЛАВОНИЈУ

    Досељавање Срба у Славонију приказаћу знатно краће, из више разлога. Услови у којима су се Срби досељавали у Славонију били су по много чему другачији. Било је мање организованих сеоба, а више спонтаних досељавања група и појединих породица. У Славонији је било мало царско-краљевских земљишта која би могла бити додељена ускоцима па су се они насељавали на приватним, одавно похараним и пустим стаништима и земљиштима. С неких од тих станишта ускоци су морали претходно да протерају Турке који су се ту населили. И борба за земљу између ускока и ранијих власника поседа била је жешћа, јер су ранији власници захтевали да им се врате станишта, али нису били спремни и да се врате и да напусте поседе који су им додељени у избеглиштву. 
    Поред наведеног, у одељку о унијаћењу српског православног становништва на подручју Хабсбуршке Монархије биће много више речи о православним Србима у Славонији, него у Хрватској. Ипак, основни разлог је што је већ било доста речи о насељавању, односно пресељавању жумберачких и других ускока који су у Славонију одлазили преко Жумберка.
    С обзиром да се Славонија с временом мењала у територијалном, државно-правном и верском смислу, у данашње време звучи помало анахроно кад се говори о три посебне Краљевине: Хрватској, Далмацији и Славонији. Шта је када била Славонија, односно шта се под тим појмом подразумевало, различити историографи су објашњавали на различите начине.
    У 15. веку Славонија је обухватала простор Загребачке, Вараждинске, Крижевачке, Дубичке, Санске, а вероватно и Вировитичке жупаније. Тадија Смичиклас је писао: »Прије него што је сјео Фердинанд И на пријестоље хрватско-угарско, била је сва земља између Саве и Драве називана Славонија, са баном на челу. Турска освајања утицала су да Славонија у 16. веку обухвата само Загребачку, Вараждинску и делове Крижевачке жупаније, која се раније протезала далеко на исток и имала је 12.000 порезник кућа, а сада пуста не може плаћати никакве даће. Преостали простор између Саве и Драве већ су, не само држали, него и насељавали Турци«.
    С обзиром да се ради о осетљивом питању, под Славонијом ћу подразумевати само онај део територије данашње северозападне Хрватске на којем се населило ускочко, српско-православно становништво, који се војно-територијално називао Вараждинским генералатом.
    Ономе што је већ речено о досељавању у Вараждински генералат средином 16. века у наставку ћу изнети само неколико примера. Пуковник Вид Халек известио је штајерске сталеже 1587. да је к њему дошло много одличних харамбаша са својим људима из пожешког и пакрачког санџака, да имају доста блага и коња и да их предводи Ивана Пеашиновић и да се могу ослонити на верност тих ускока и тражи одобрење за њихово насељавање. На предлог Ратног савета у Грацу, цар Карло дозволио је 5. новембра њихово насељавање и доделио им земљу, »које је било доста на располагању« (Мал, стр. 90). Као што се види, подручја Пожеге и Пакраца већ су била у саставу Турске као посебни санџаци.
    Почетком 1597. организовао је Сигисмунд Херберштајн долазак 117 ускока с више стотина глава стоке. Они су по одлуци надвојводе размештени на бјеловарском и крижевачком подручју. У јесен 1597. споменути Херберштајн и Фридрих Траутмансдорф организовали су пресељавање 1.700 ускока, православних Срба, а надвојвода је позвао хрватског бана Драшковића да организује њихову прехрану док не добију одговарајући смештај. Штајерски сталежи су били расположени и за нова досељавања, али су се уздржавали да дају тражену помоћ, све док није интервенисао надвојвода и упозорио да у таквим условима не само да неће доћи нови ускоци него да прети опасност да се и садашњи иселе, јер их Турска, видевши да не само губи становништво, него и добија опасног непријатеља и војску, мами да се врате, обећавајући им веће привилегије (стр. 90).
    У пролеће 1598. дошло је 500 нових ускока, а у јесен се припремала сеоба нових 1.000 људи. Међутим, Турци су настојали да пошто пото спрече даља пресељавања па је прешао само део. То је значило да се ради о стратегијском интересу за обадве царевине.
    Генерал Херберштајн је, ипак, успео да и у јесен 1599. обезбеди прелазак 1.200 ускока с 3.000 глава живине, али се штајерским сталежима чинило да су трошкови издржавања сувише велики па би требало да учествују и хрватске банске власти. Иако су верске супротности биле и раније присутне, Јосип Мал каже да су, »као и у Крањској утицали и верско-политички разлози, као и да је папски нунциј у Грацу 9. августа 1599. писао о томе папином државном тајнику«.
    Надвојвода је у Хрватски сабор послао свог изасланика, који није показао никаквог разумевања, већ је оптужио војне и царске власти да хрватским великашима одузима земље и додељује их досељеницима, не узимајући у обзир ни чињеницу да су ти поседи опустошени и десетинама година празни нити значај ускока у одбрани хрватске бановине. Због тога је дошло до застоја у пресељавању ускочког становништва на подручје Вараждинског генералата (стр. 92).
    »Ђенерао (генерал, прим. аутора), у договору с надвојводом Фердинадом, сместио тај народ по свом ђенералату, а на земљиштима, која су већ до осамдесет година пуста била. Надвојвода је зајемчио пресељеном народу својим декретом, да неће никоме плаћати никаквијех десетина ни данака, а обећао је још и царску привилегију на све то« (Грбић, стр. 188).
    Грбић тврди и да је у Вараждинском генералату у то време, крајем 16. века, било »десет до дванаест хиљада српско-православнијех породица, а нешто повише било је у Карловачком ђенералату«. Овај податак наводим као пример непрецизности и претеривања. Иако се позива на писање немачког историчара Бидермана.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА У ХРВАТСКУ И СЛАВОНИЈУ

    Досељавањем Срба у Хрватску и Славонију те Војном крајином бавим се само као процесима чији су жумберачки ускоци били претходници и део, као и амбијентом у којем су живели у наредних најмање четири стотине година, а живе и данас. Сеобе жумберачких ускока биле су само почетак масовног насе- љавања ускочког српско – православног становништва. Доласком жумберачких ускока створени су темељи Војне крајине. Најбоље би било ако би се та два процеса разматрала јединствено и притом следило време. Свестан да би то било сложено и да се не ради о тежишном питању, одлучио сам да прво изложим досељавање Срба у Хрватску и Славонију, а потом развој Војне крајине.
    Досељавањем и војним ангажовањем жумберачких ускока стечена су прва искуства о њиховој ваљаности и могућности крајишког организовања одбране против Турака. Било је јасно да су за то били потребни бројни војници и да је њихово довођење и организовање било изузетно сложено.
    Ваља нагласити да у насељавању Срба у Хрватску и Славонију није било плана, у смислу унапред припремљене стратегијске војно-одбрамбене замисли. Стални фактори тог процеса били су турско настојање да своја погранична подручја насели хришћанским становништвом и да их учини стабилним ослонцем за нова освајања. Супротно, Хабсбуршка Монархија је тежила да то хришћанско становништво пресели на своја опустела и похарана подручја и тиме ослаби турску, а ојача своју границу и одбрамбену моћ. Хришћанско становништво, у огромној већини православни Срби, тежило је да се ослободи турског јарма и пређе на подручје Хабсбуршке Монархије, с циљем да делује као посебно организован војни фактор, али и да очува свој верски и етнички идентитет и да не дозовли да буде потчињен тамошњим феудалним и верским властима.
    Само пресељавање зависило је о конкретним приликама, пре свега о исходу ратова, о односу снага уопште и на појединим подручјима о унутрашњим приликама, али пре свега о односу турских власти према хришћанском становништву на освојеним подручјима. Ускоци су се насељавали од северозапада према југоистоку, од Жумберка као слободног подручја најудаљенијег од Турске до слободних станишта ближе и турској граници и опасности.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА У ХРВАТСКУ

    У складу с тим, следећа ускочка насеобина била је у данашњој Белој крајини, између Метлике и Чрномеља, конкретно села Мариндол, Пауновићи, Милићи и Бојанци. Сматра се да је насељавање почело 1546, под капетаном Иваном Ленковићем, а да су се први досељеници сместили у селу Мариндол 1548. године и да су дошли с подручја села Адлешићи и Трибучи. Каже се и да се друга скупина населила 1561, с обзиром да за све ускоке није било места у Жумберку. По свему судећи, касније (1593) је насељено село Бојанци, досељеницима с реке Бојане, граничне реке између Црне Горе и Албани- је, по чему је добило и име. О томе говори и народно предање и сећање (Беседа бр.15, стр. 65/66). Није сасвим поуздан податак да је у те крајеве, укључујући и Жумберак, 1597. године досељено још чак 1.700 ускока, али је извесно да је сеобе било и да је то последње масовније насељавање Жумберка, Беле крајине и горњег Покупља. Очигледно се ради о мањем броју ускока који су се већински населили на подручју Врбовског, Гомирја и Моравица. Словеначки извори се коректно баве питањем белокрањских ускока, али се трагањем за годином досељавања појединих група и породица запоставља најбитније – да су жумберачки и мариндолски ускоци једно те исто и да су први ускоци дошли на то подручје у оквиру треће и четврте сеобе жумберачких ускока, дакле 1538. и 1539. године. С обзиром да су те сеобе биле сложене и противречне, део ускока који нису могли да се сместе у Жумберку потражио је смештај на другим подручјима, пре свега у Белој крајини, а део се вратио у Турску. Словеначки извори указују на везу жумберачких ускока и Мариндолаца на основу »Пописа Срба Жумберчана из 1551. године«, али се поткрадају и грешке. Рецимо, тврди се да је Иван Ленковић Мариндол прикључио Крајини 1561. године па су се у Мариндол населили православци из Жумберка, а у наведеном попису, као што се видело, већ се спомињу Мариндол и Бојанци, као насеља у којима су већ живели ускоци-војници. С обзиром да Жумберчане и Мариндолце повезују истоветна презимена, указујем да у Жумберку нисам нашао само презиме Врлинић, једно од најчешћих међу Мариндолцима и да се од црногорског племена Бјелопавлића доселио род Бјелопавловића, да су се населили у селима уз пут Метлика-Ново Место и да их и данас има у западном Жумберку.
    Ваља указати и да је у Мариндолу, Бојанцима, Милићима и Пауновићима (Жунићи су се угасили) 1991. било 285 становника: 118 Срба, 55 Словенаца, 10 Хрвата, 62 Југословена и 35 неопредељених. Треба ли наглашавати да су Југословени и неопрдељени још 1981. били Срби. У то време 164 становника су својим сматрали српски језик, а 135 су били православци. Који им је материњи језик није знало 17 особа, а 51 особа није желела да одговори које су вероисповести.
    Расположиви подаци показују да су, паралелно са Жумберком и Белом карјином, насељавани Прилишће и Росопојник на Купи, и то 1538. године, дакле за време треће сеобе жумберачких ускока, као и да се део тих ускока преселио на подручје око Нетретића. Уопште, у том погледу веома је интересантно цело подручје у луку реке Купе, од Озља и Рибника, до доње Добре и Мрежнице. Зими 1542/43. дошло је у Виницу 76 ускочких породица. Међутим, незадовољни сељаци су се побунили, напали ускоке и отели им део стоке. Заповедник Иван Вернек узео их је у заштиту и затражио од крањских сталежа да казне кривце, врате 780 глава стоке, али и да се ускоцима да жито за неопходну прехрану и да се приме у војну службу (Мал, стр. 39). Постоји листина Николе Зрињског из 1544. којом даје места ускоцима на својим имањима. Зрински их, по тадашњем обичају, назива Власима, али о њиховом пореклу и вероисповести постоје различита мишљења. Презимена Сестрић, Распоповић, Субашић, Рудановић, Басаровић, Павичић и друга указују на њихово православно и српско порекло. Манојло Грбић спомиње разговор с једним Сестрићем који зна да су се населили с реке Зрмање, да су Сестрићи тек у Другом светском рату »уништили славску икону јер су им дозлогрдила страдања«, као и да је »православна црква Св. Илије, с олтаром на истоку, касније претворена у католичку цркву Св. Ленарта« (стр. 21). Међутим. Лопашић тврди да су ови ускоци од почетка били католици и као доказ наводи управо цркву Св. Ленарта. Чињеница је да на овом подручју и данас има презимена Станковић, Смедеревац, Петровић и двоструких презимена Станковић-Моћан, Марковић-Јуричак и слично. Интересантни су неки подаци у вези с градом и општином Озаљ. У забаченом делу Озаљске општине наишао сам на таблу с називом села Вуксани, а они су, као и презиме Вуксановићи, с подручја данашње Црне Горе, одакле су и жумберачки Вуксановићи. Код Озља постоје и села Лукшићи Озаљски, а презиме Лукшићи долази од имена Лука, односно варијанте Лукша, па се и садашњи премијер, односно министар иностраних послова Црне Горе зове Игор Лукшић. Постоји и село Солдатићи, а у Жумберку је било, а можда и сада има Солдатића. Имам више пријатеља Солдатовића. Нису ли Солдатићи само »скраћени« Солдатовићи?
    Кад се прође Озаљ наиђе се на таблу с написом др Калчић. Мој друг Милан Калчић, родом из Пореча, зна да су његови »ко зна кад дошли у Истру из Србије«. Једном приликом на радију је било речи о Милану Калчићу, градоначелнику Неготина, дакле једног од »влашких градова«. Истарски Милан Калчић се тргнуо и узбуђено прозборио: »Видиш, јесам ли ти рекао«. Презиме Калчић долази од влашко-бугарског имена Калчо или Калча. Приликом пописа 1991, град Озаљ је имао 1.184 становника, од чега 49 Срба и 16 Југословена! Следеће сеоба биле су на подручју Гомирја, Врбовског и Моравица. Извесно је да су се прве веће групе организовано населиле 1596, с обзиром да постоје писани извори о преговорима њихових представника, прво с надвојводом Фердинандом у Грацу, а затим и с царем Рудолфом у Бечу, као и његово наређење надвојводи и генералу Ивану Ленковићу да се ови »поштени људи« населе у Крајини. Према предању, дошли су с реке Крке, пре тога су бранили утврђење Клис, а пре тога су дошли с подручја реке Цетине. 
    Ти ускоци су врло блиски жумберачким ускоцима. Иако на том подручју има презимена којих у Жумберку нема, веза је, ипак, непорецива, јер и тамо има и села и презимена Вучинићи, Вучковићи, Радошевићи, Вукшићи, затим Храниловићи и други. Мал пише и да је у лето 1600. дошло 300 нових ускока с подручја Коренице и Удбине и да су одмах упућени к последњим гомирским досељеницима. По наређењу надвојводе из 1604. године, Крањци су гомирским ускоцима пет година плаћали по 200 форинти као помоћ у прехрањивању (стр. 64-66).
    Гомирци су у први мах имали 200 војника и затворили су правац којим су Турци раније с лакоћом продирали у Крањску. Нова насељавања овог подручја уследила су 1605. и 1607. године па су Гомирје, Моравице и Врбовско организовни у посебну општину с око 48 кућа, 1.160 људи и 300 уписних војника, од којих је 60 било у сталној служби и примало плату.
    Гомирци су били основа војске која је 1632. продрла на подручје Цазина и обезбедила долазак нових ускока, који су размештени на подручју Равне горе, Смрчеве пољане, Старог лаза, Мркопља, Тука, Бјелоласице, Јасенка и Дрежнице (Грбић, стр. 34). Ускоци су се населили на пустим имањима Зрињских и Франкопана, који су се надали да ће их потчинити као кметове, чему су се ови жестоко супротставили. Имајући у виду искуство Жумберачана, тражили су исти статус и права, око чега се у наредном периоду водила жестока борба. Царска власт, захваљујући одлучном отпору ускока и подршци генерала Кисела, одбила је све захтеве хрватске властеле. Генерал Кисел је написао да је земљиште на којем су размештени ускоци пусто већ 80 година, да још има слободног земљишта и да се ни по коју цену не би смело дозволити да властела потчине ускоке као своје кметове. Они успешно бране границу, од чега велику корист има и та властела.
    На то је надвојвода 6. децембра 1604. године властели иронично одговорио да би »могао да одустане од својих ранијих одлука, ако грофови подмире дотадашње трошкове и у готовом плате 80.000 форинти на име трошкова за храну, оружје и плате, и ако се обавежу да ће они издржавати војску у Гомирју« (Радека, стр. 55). У новембру 1608. војвода Радоје Мамуловић писао је цару Фердинанду 2. и поновио захтев да гомирски ускоци добију иста права и привилегије као и жумберачки. Цар им је одобрио само да и даље остану на франкопанским земљиштима и признао нека права. То није битно променило стање па су ускоци из Гомирја, Моравица и Врбовског 1616. озбиљно запретили да ће се одселити назад у Турску .
    Спор је трајао веома дуго па су гомирски ускоци морали да откупе додељену земљу и плате 15.000 форинти за земљиште, шуме и другу имовина која прелази у њихово трајно власништво, тако што су се одрекли својих војничких плата у наредне четири године. Уговор је потписан 13. јула 1657. године у Огулину од стране царских представника, карловачког генерала, продаваца те кнеза Николе Докмановића и војводе Миливоја Вучинића, али га Гомирци нису признали све док га цар није оверио и потврдио 8. марта 1658. Тај уговор су потврдили и цар Карло 1727. и царица Марија Терезија, 1759. године (Грбић, стр. 39). У Гомирју је, као што је већ речено, већ 1602. године подигнут манастир Гомирје, а основали су га калуђери Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Манастир је постао један од центара верског живота православног народа у Хрватској па и Жумберчана. У манастиру је 1771. године било 50 писаних тзв. »србуља«, а тесне везе одржаване су с Руском православном црквом.
    Радека каже да манастир Гомирје »у оно вријеме није био на рубу православља, јер је на сјеверу био Жумберак и православна насеља у Белој крајини«, као и да је »нешто прихода било у житу и у вину од манастирске парохије из Жумберка« (стр. 227), што значи да је Жумберак припадао манастиру Гомирје од његове изградње. Стратегијски интереси Хабсбуршке Монархије захтевали су нова досељавања, тако да су нека пресељавања извршена и силом. Велики капетан огулински гроф Гашпар Франкопан продро је с војском 1639. до Петровог поља и »покупио народ српски, који није био јединствен у намери да пређе на »хришћанску страну«. Франкопан је наредио да се поробе и побију они који неће да иду. Ти ускоци насељени су по царском наређењу око Бриња, Плашког и Витуња, с циљем да се затвори правац турских продора између Гомирја и Огулина (Грбић, стр. 50/51). Постоје подаци о 17 ускочких породица са 108 чланова насељених у Витуњу, а имена и презимена глава породица говоре о њиховом пореклу: Радота и Радојица Воћић, Ивош и Лазар Михајловић, Божидар Кораћевић, Стеван и Прерад Косановић, Раде и Милашин Раделић, Игњатије Трбојевић, Ђуро Ножић, Мило Ковачевић, Радован Брвић, Цвјетко Чудановић, Илија Вагавић, Петар Храниловић и Војин Личанин (Грбић, стр. 35). Због насељавања Срба у Витуњ, побунили су се Огулинци, похарали им усеве и посекли воћке те затражили од грофа да се »ови безбожници« у року од осам дана уклоне из Витуња. Међутим, генерал Вук Франкопан у писму цару Фердинанду 3-ем 5. јула 1640. пише да су »тужбу поднијели којекавки пустолови и скитнице, који су побјегли из Крањске, Винодола или другијех мјеста због својих дугова или другијех рђавих дјела, па којих се је толико стекло у Огулину, да су заузели грофовске земља од Огулина до Модруша, али да не прискачу у помоћ кад је нужда, па неће ни на стражама да постоје, док плаћени војници обрађују своја поља и боре се против Турака«. Истрага је закључена речима генерала Гашпара Франкопана да је »он Србе, по царском наређењу, населио на свом, а не на огулинском земљишту, и да ће му хиљаду пута више ваљати против заклетог непријатеља него Огулинци« (Грбић, стр. 35/36). До сукоба Брињана староседелаца, по свој прилици римо- католика, и ускока дошло је и 1644. године, изгледа на подстрек генерала Вука Франкопана, који је ускоке хтео да потчини као кметове. Међутим, генерал Херберштајн је умирио побуњене и оптужио Франкопане да су они иницијатори сукоба. Царска комисија је 4. новембра 1644. извршила разграничавање, о чему је 22. маја 1645. у Брињу потписан записник. Потписници са српске стране били су капетан Вицко Богут и поп Манојло Рајаковић (Грбић, стр. 66).
    Сљедеће насељавање, на подручје Плашког и између Бриња и Огулина извршено је 1609. године. Тројица ускочких кнезова: Радоје Љубишић, Петар Тадешковић и Паун Лалић затражили су од надвојводе у Грацу да им допусти да се населе код Плашког, испод Капеле, између Бриња и Огулина и око вода Дретуље и Јасенице. Писали су да су избегли из Турске и да их има 532 душе, од тога 190 наоружаних. Ако би надвојвода наредио да се у Плашком подигне кула, као оне код Винице и Прилишћа, населило би се ту две до три хиљаде Ускока, њихових сународника, па би били у могућности да затворе правце од Сења до Слуња, затим Огулин, Тоуњ и све до Карловца. Надвојвода је наредио капетану Галу да прими ове ускоке, да вођама исплати по две војне плате и помогне их најнужнијом храном (Грбић, стр. 49/50). Плашчанским ускоцима придружили су се нови, 1609, 1611. и 1612. године, кад су 24 породице избегле из Лике која је била под Турском. Капетан Гал затражио је да се пошаље комисија која ће регулисати права Оглинаца, Гомираца и Плашчана у погледу разграничавања и коришћења земљишта и војничких обавеза. У Кореници, која је била Турска, било је 120-130 кућа Срба, који су на неки начин живели »на обе стране«, па су били и турска раја, али су им и неки крајишки генерали узимали годишњи харач. Преговарало се о њиховом пресељавању на подручје Плашког, али покушај 1642. године није успео, због слабе сарадње генерала Херберштајна и Вука Франкопана, при чему су Франкопану служили Срби Марко Секулић, Огњен Мудрић и Вукосав Бубић. Тек 1655. године пресељено је 12 породица, са 140 душа, од којих 40 војника, прво до Оточца, а затим и у Плашки (Грбић, стр. 50/54). Из рејона Усоре у Турској Босни пресељено је 1658. стотинак српских породица на подручје Дубраве и Поникве. Предводили су их војводе Манојло Мандић и његов син Вук, а 38 породица населили су на својм поседима Ђуро и Фрањо Франкопан, обећавши им права каква су имали и други граничари. По насељавању наметнули су им кметовске обавезе, које су ови извршавали до 1672, односно до откривања завере Зринских и Франкопана, кад су се ставили у војну службу и затражили од цара да их изједначи с другим граничарима. Цар се сагласио, али је нови господар имања у Босиљеву, хрватски бан Никола Ердеди, настојао да их врати у кметовски положај, чему су се супротставили и ускоци и војни команданти па им је Ратни савет у Грацу 1685. потврдио статус граничара (Грбић, стр. 58/59).
    У пролеће 1605, после дужих преговора и договора ускочких војвода и генерала Кисела, уз сагласност Граца и Беча, сењски капетан је с 400 ускока продро је на подручје Котара и одатле довео 700 нових ускока, од чега 200 искусних и храбрих војника. Гроф Никола Зрински сагласио се да се ови населе на његовим поседима у Личу и у Крмпотама, под условом да буду његови поданици. Војводе Тома Крмпоћанин, Тома Скоруповић, Тома Марковић, Марко Балиновић и Миле Будорчић морали су да прихвате ту обавезу, али су се након годину дана ускоци одметнули од грофова, у чему их је подржао и генерал Кисел, који је водио рачуна о војним обавезама. Део ових ускока касније се иселио, а део је остао у Личу и Крмпотама и прихватио римокатоличанство. Међутим, тај народ зна за своје православно порекло па неке породице, на пример Радошевићи, имају крсну славу (Грбић, стр. 60/63).
    Насељавање Брлога и око Сења почело је 1609. године. Сењски капетан Сигисмунд Гушић известио је 4. априла надвојводу Максимилијана да су 33 породице дошле из Рибника код Госпића у Бриње и да желе да се ту населе, а затим да је дошло још око 550 душа. Показало се да су ти ускоци били турска раја па кад више нису могли трпети зулум, продрли су у град Рибник, побили посаду, а бег је једва утекао. Део је дошао у Брлог, а кнез Тепшић, са својих 80 људи, отишао је у Подгорје код Бага. Мањи број ускока, од којих 50 војника, населило се на подручје Брлога 1611. године, после устанка против турске власти у Лици и Крбави. Било је вољно да пређе и више, али царске власти нису желеле да дају повода Турској за нове сукобе (Грбић, стр. 63/64).
    Крајеви око Лучана и Водотеча насељени су 1637. Србима који су Лици били под Турском влашћу. Било је спорова између генерала Вука Франкопана и његовог брата Николе и генерала Херберштајна где ће се населити и какав ће статус да имају. У извештају од 21. јуна 1642. године Херберштајн пише и да је к њему пребегло 17 српских калуђера, пошто су Турци попалили манастире све до Сарајева. Затражили су да се разместе по Приморју насељеном православним становништвом и обећали да ће превести на хришћанску страну много свог народа.
    Бројне ускоке који су се разместили по Водотечу и Прокикама довео је 1679. војвода Драгић, али су се Брињани опет побунили па је део продужио на север и населио се у Крањској и око Иванића. Велики број Буњеваца, римокатолика, населио се по Личу, Хрељину, Крмпотама и другим местима, али се део убрзо преселио под млетачку власт, због сукоба са сењским капетаном Херберштајном, због чега је овај и смењен (Грбић, стр. 65/66).
    Око 150 породица с реке Усоре у Босни насело се на подручју Оточца и по Гацаком пољу. С капетаном Херберштајном били су у вези још од 1642. године. Херберштајн каже да те Усорце хвале сви стари граничари под његовом командом и сматрају да су то витешки и најпоштенији људи међу свим крајишницима под Турцима. Сеоба је отезана због генерала Вука Франкопана који је настојао да и ове ускоке насели на својим имањима као кметове.
    Сеобу је извела карловачка војска под командом Ђуре Франкопана тек 1658. Једна ускочка група се зауставила код Гацка, друга, под водством војводе Манојла Мандића, у Каменском код Карловца. Размештај ускока извршили су у пролеће 1660. Кристофер Делишимуновић, капетан на Турњу и капетан Фридрих Портнер из Оточца, око Оточца. Ускоци су већ 1663. имали жесток сукоб с војском Алипаше Ченгића који је напао Брлог, али је страшно поражена па се показала сва борбена вредност Ускока (Грбић, стр. 67/70).
    Око Дабра је насељено 1672. године 90 српских ускочких породица. Било је то уједно и последње веће насељавање ускока пре великог рата Турске и Хабсбуршке Монархије, 1683. до1699. године. Поразе и повлачење Турске пратили су и народни устанци. Устанак у Далмацији, који су предводили Стојан Јанковић и Илија Смиљанић, подржали су и Млечани па се устанак проширио и на Лику и Крбаву, али два напада аустријске ускочке војске 1685. године нису уродила плодом. Турци су се огорчено бранили. Тек 1689. је јача царска војска, потпомогнута побуњеном хришћанском рајом, ослободила за десетак дана и Лику и Крбаву, укључујући и утврђене градове Удбину и Бунић. Лика и Крбава су насељаване на различите начине: из Босне, Херцеговине и Далмације, а враћали су се и појединци, претходно избегли из Лике, на пример Кореничани.
    Повереник за насељавање новоослобођене Лике и Крбаве био је капетан Ђуро Крижанић. Сачувана су писмена одобрења којима се допушта кнезу Вујашину Милеуснићу да 40 породица из Косиња насели у Широкој Кули, а кнезовима Јовану Дракулићу и Милину Лалићу да населе по 30 породица у Кореници. У Лици је насељено и доста римокатолика, Хрвата и Крањаца. Грбић каже да је 1699. у Лици било 700 православних кућа с 1.400 породица, 160 кућа Буњеваца и 250 кућа Хрвата и Крањаца (стр. 71-79).
    Насељавање Кордуна текло је слично као и насељавање Лике, с тим да је више ускока прешло с турске стране. Пошто је освојен, Будачки је утврђен па је у сам град и околицу насељено 284 породице с 2.784 лица, од којих су 294 војника, 184 коњаника и још око 300 спремних за борбу, али ненаоружаних. Они су се убрзо проширили до Војнића, а нови досељеници из Кладуше и Цазина насељени су око Будачког и Перјасице.
    Огулински поручник Храниловић довео је 200 породица које су на-ељене око Скрада, Вељуна и Примишља. Поручник Вук Грбић, кнез Стеван Кукић и Михајло Сабљак довели су 200 српских и хрватских породица у Раковицу. Вук Грбић постављен је за команданта утврђења Раковица, а Стеван Кукић и Михајло Сабљак за кнезове Србима, односно Хрватима. Добијене земље признао је ускоцима 20. августа 1711. генерал Јосип Рабата. Нови, добро наоружани и опремљени ускоци населили су се око Коранског брега и Косијерског села.
    Део ускока који су се населили око Крстиње није био задовољан па се вратио у Турску. У вези с тим је вођена и истрага. Генерал Кулмер је 1716. населио Србе и по Турњу и Мостању код Карловца, али су се побунили Хрвати па су Срби 1721, одлуком Ратног већа у Грацу, повучени до Тушиловића.
    Миром у Сремским Карловцима 26. јануара 1699. завршен је четрнаестгодишњи рат и уврђена граница Аустро-Угарске и Турске. На турској територији остала су подручје Срба, Лапца, Цетина и Дрежнка. И после тога било је мањих досељавања (Грбић, стр. 79/81).
    На целокупном подручју Карловачког генералата, сем Баније, било је 1700. године 39 православних парохија, с тим да је гомирска парохија с манастиром била надлежна и за три парохије у Жумберку, Мариндолу, Бојанцима, Пониквама, Српским Моравицама и Равој гори, Јасенку, Туку, Мркопљу и Дрежници. Списак свих парохија, с бројем домаћинстава и попова наведени су код Грбића (стр. 81-83).
    Турци су освајали и пустошили Банију од 1548. до 1556, кад је пало и главно утврђење Костајница. Кад су Турци 1593. заузели и Сисак, Хрватској је на десној обали Купе остало мало подручје око утврђења Петриња и Храстовица. Хрватски историчар Тадија Смичиклас каже: »Веле да је било 1576. и 1577. до педесет провала, а пали су скоро сви градови до Купе. Кукавни народ бјежао је као овце, кад се мед ње вуци увуку. Пук Хрватски у хрпама на хиљаде прелазио је границе своје отаџбине, да си другдје тражи бољу и сретнију домовину«.
    А у хрватском сабору је речено: »Послије Бога прва иде брига бана Хрватскога, да на овој ријеци (Купи, прим. аутора) уздржи силног непријатеља, да не пропадне са свим ово несретно краљевство и све сусједне хришћанске земља« (Грбић, стр. 84/85). 
    Кад је 1596. царска војска заузела Петрињу, решено је да се заузме и Костајница и да се хришћански народ преведе на леву обалу Уне. Први покушај није успео. Царска војска није била довољно јака, а није дошло ни до устанка хришћана. Последице су биле катастрофалне. Турци су обратили посебну пажњу на тај део границе због близине Загреба и других стратегијских интереса и под строгом контролом држали хришћанско становништво настојећи да га придобију за даљња освајања. Били су спремни да му дају и одређена права, посебно да гарантују верску слободу. Тек 1640. године успело је да се део православног народа силом преведе и насели на подручју Петриње и Храстовице. Петрињска капетанија припадала је тада Вараждинском генералату. Војвода Братић успео је да 1680. преведе 120 породица православног српског становништва.
    За време Великог рата царској војсци је успело да заузе главни град и утврђење турске крајине Костајницу, ослободи градове и утврђења на Банији и продре дубоко на турску територију на десној обали Уне. Карловачким миром 1699. успостављена је граница на Уни, а Турској враћене територије на десној обали. Хришћанско становништво, православно и католичко, пресељено је на подручје празне и опустошене Баније. Према извештају из 1697, на подручју Костајнице је било 1.200 кућа, а на подручју Зриња и Новске укупно око 1.000 кућа, 1.200 добро наоружаних војника и око 2.000 људи способних за борбу, али »без добре пушке«. Према извештају Ратног већа, било је на том подручју 1701. око 11.000 српско-православног ускочког становништва (Грбић, стр. 92).
    Размештање досељеног становништва и насељавање Баније пратила је и политичка и верска борба коме ће припасти Банија: аустријском делу монархије, а то значи и Војној крајини, или угарско-хрватском делу, односно хрватском бану. Загребачки бискуп Александар Микулић настојао је да Банију, по сваку цену, потчини загребачкој бискупији. Ускоци су одлучно тражили да буду изједначени с другим граничарима и да припадну Војној крајини. Компромисно, земља је припала хрватској бановини, али је имала војну крајишку управу.  
    Не би било логично да се не осврнем и на изградњу и насељавање Карловца. Приликом изградње стражу су држали крајишници Жумберчани. Кад је изграђен дошла је немачка посада, а Жумберчани су премештени у Тоуњ, Звечај и Слуњ. Радека каже да је надвојвода Фердинанд 1602. за одбрану Карловца предвидео и 92 Жумберчанина (стр. 70). То је значајан податак, али га други извори не спомињу.
    Две српске породице, неки Поповић и Никола Вукановић, спомињу се 1585. године. С обзиром да је Карловац у наредном периоду био строго римокатолички и немачки, каже се да је православних и Срба било више у болници и у затворима, него међу становништвом.
    Богати трговац Петар Поповић изабран је 1750. у Градско веће, што значи да је већ било православних и Срба у Карловцу. То потврђује и чињеница да је владика Данило Јакшић слао калуђере из манастира Гомирје да обиђу православне, пре свега у болници и затвору. Командант, генерал Леополд Шерцер (1748-1754), је то толерисао јер су православни Срби представљали већину његове крајишке војске. Због тога је прећутно дозволио да се 1752. у једној кући сагради православна капелица Св. Николе, која је премештана кад би власници »отказали гостопримство«. Нови командант, генерал Бенвенуто Петаци (1754-1763), фанатични римокатолик и језуита, који је бруталном силом унијатио жумберачке ускоке, забранио је 1762. да се православни свештеници пуштају у град. Није дозвољавао да се православни војници сахране у Карловцу нити да се тела изнесу из града док родбина не плати »мртварину« Римокатоличој цркви. После тужби владике Јакшића и митрополита Ненадовића, царица Марија Терезија поништила је и једну и другу забрану, али се ништа није променило све док Петаци није смењен.
    У Карловац је 1763. дошао први православни свештеник, гомирски калуђер Софроније Мамула. Стање је било повољније јер је заменик команданта Карловачког генералата, генерала Бека, био Михајло Микашиновић, први генерал Србин. Православни свештеник је први пут ишао градом, с војничком пратњом, управо да би причестио и исповедио болесног генерала Микашиновића с веома интересантним подацима за 45 православних свештеника, од којих су многи предводили свој народ приликом пресељавања, писао је М. Грбић на стр.106-107.
    Карловац је 1778. проглашен слободним и отвореним градом. Уместо да православни постану слободни и равноправи, с обзиром да је цар Јосип 2., 15. октобра 1781. прогласио »патент«, којим су у Хабсбуршкој Монархији признате све вероисповести, магистрат је закључио да се православна капелица затвори, с обзиром да, према одлуци царице Марије Терезије из 1753. године, у Карловцу нема 30 православних породица, а новим мерама православнима је забрањивано да спроводе своје богослужење.
    Такво стање би потрајало да се није показало да не само Карловцу него и у Ријеци, Сењу и другим градовима требају трговце и занатлије па је насељено више православних породица, о којима се говори као о Цинцарима. Тада су војне власти молиле православне свештенике да наговарају своје сународнике да се насељавају у Карловцу.
    Пошто је порастао број православних становника, 1785. године коначно је издата дозвола за изградњу прве православне цркве у Карловцу, али не главне, парохијалне, него филијале православне цркве у Тушиловићима (Грбић, стр. 133-140).

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВОЈНА КРАЈИНА

    Обзиром да је Војна крајина била жумберачким ускоцима »судбина« целих 350 година, сматрам да би требало рећи у најкраћем о њезином настанку, развоју и укидању.
    Због сталних турских упада и тешке ситуације у Хрватској, војници Хабсбуршке Монархије први пут су привремено распоређени на територији Краљевине Хрватске 1522. године. Међутим, тај долазак није био званичан па би се почетком Војне крајине (аустријски званичан назив »Militaergrenze« – Војна граница) могао сматрати долазак хабсбуршке војске у Хрватску 1526. године, због наследне кризе у Краљевини Угарској.
    Кад је надвојвода Фердинанд 1527. изабран за хрватског краља, обећао је да ће на граници држати 1.000 коњаника и 200 пешака и снабдевати градове. То је било »провизорно« обећање, јер није било засновано на државно-правном односу Аустрије и Хрватске, још мање је било резултат сагласности и плана о начину организовања одбране: централизовано из Граца или би за одбрану појединих делова границе били одговорни хрватски феудалци, а није било ни довољно снага.
    Хрватски историчар Фердинанд Шишић каже да је »похлепно племство ишло само за тим да задовољи себе, не марећи нимало за опће интересе«. Да договора и битнијег напретка у наредном периоду није било показује и чињеница да је 1537. на хрватској крајини било свега 400 војника, а на дал- матинској 250. У Бихаћу, тада најзначајнијем војном упоришту, била су свега 154 војника. Према презименима (Вук и Новак Поповић, Хераковић, Живковић, Вучинић, Вучковић, Кесерић) види се да је међу њима већ било подоста Жумберчана (Радека, стр. 25/26).
    Снаге за успостављање и одбрану Војне крајине споро су нарастале, без правог плана и стратегијске замисли. Турска је имала пуну иницијативу. Прву потпунију процену стања (места и градова-утврђења) на граници сачинио је 1553. генерал Иван Ленковић. Утврдио је да на пограничном подручју према Турској има око 70 градова (утврђења) и предложио да се 26 напусти и разори, а 45 утврди и да се у њима држи посада.
    О његовом извештају у Бечу се расправљало тек на сабору 1577. Одлучено је да се хрватско-славонски део границе одвоји од угарског, да се на славонском делу држи 3.085, а на хрватском 3.698 војника разли- читих профила, што би годишње коштало око 240.000 форинти. Процењено је да Турска према славонској граници држи 2.863, а према хрватској 3.700 професионалних (плаћених) војника, али су те снаге распоређене у само 11 утврђених градова (гарнизона) па је и њихова ударна моћ много већа и ефективнија. Поред редовних снага, Турска је могла брзо да ангажује велики број нередовних снага, тако да би могла да ангажује и до 45.000 војника (В. Клаић, стр. 410).
    Команду над Војном крајином имало је Дворско ратно веће, формирано у Грацу 1556. (од 1705. са седиштем у Бечу), а трошкове су сносиле унутрашње аустријске покрајине па је у Дворском ратном већу Штајерска имала три, а Крањска и Корушка по два представника. Потпуну бригу о Војној крајини (уређење, финансирање и командовање) требало је да преузме надвојвода Карло. Њему је у војном погледу био потчињен и хрватски бан. Због тешке унутрашње ситуације, непосредна реализација је одложена, међутим нови су турски напади и освајања условили да се на сабору у Бруку (Бруцк) 1578. године хитно прецизирају потребне снаге и начин финансирања. Дошло се у ситуацију да ако се сад нешто учини, нешто ће се и одбранити, у противном неће имати шта да се брани.
    Војна крајина је све до 1881. године била »одбрамбена зона« према турском царству, као специфична организација и територија на којој је цивилна власт и управа била потчињена војној, па је становништво, које је обављало војне дужности, имало посебан друштвени статус. Војна крајина односила се у 16. и 17. веку на делове територије Хрватске и Славоније. Одбрамбени појас на територији Угарске, иако је имао исту функцију, није имао одговарајућу структуру и снаге па се још није сматрао Војном крајином у потпуном смислу. Изградњом Карловца (1579) створени су услови за поделу Војне крајине на Вараждински и Карловачки генералат, с командама у Вараждину (територијално није био део Војне крајине) и Карловцу. Команданте и друге високе официре давале су Крањска, Корушка и Штајерска. Команданти гене- ралата били су потчињени врховном команданту којег је именовао цар, а који је био потчињен надвојводи Карлу, односно Дворском ратном већу у Грацу.
    Према Клаићу, Војну крајину је 1577. бранило нешто мање војника од планираног броја, на славонском делу 1.972, а на хрватском делу 2.757, укупно 4.729 војника, што је годишње коштало 253.000 форинти. Те снаге нису биле довољне па је закључено да се број крајишника повећа до 9.900. Крајишка војска се већ тада састојала скоро подједнако од староседелаца и ускока па Клаић закључује да у то време још није био нарушен однос становништва у националном и верском смислу (стр. 646). Међутим, аустријски извори оцењују »да су релативно мале снаге ипак успешно браниле Војну границу заваљујући ангажовању избеглица из земаља које су Турци већ покорили« (Аустријска војнаграница, стр. 10). Ни Турска није била у могућности да стално држи бројнију професионалну војску према граници с Хрватском и Славонијом. Основни разлог је био да те територије нису представљале стратегијски циљ турских освајања јер су главне снаге биле усмерене према територији Угарске. Предност Турске биле су бројне јањичарске и друге нерегуларне чете, састављене од милом и силом пресељеног хришћанског становништва, с циљем да се граница стабилизује и послужи као основа за нова освајања и продоре на северозапад.
    Међутим, то је био »двосекли мач«. Таква војска није била поуздана па нема податка о ангажовању веће скупине хришћанског становништва у саставу турске војске. То се не односи на хришћане који су примивши ислам имали другачији положај у турској царевини. Хришћанско становништво све више је прелазило на другу страну и убрзо постало не само основа него и већина аустријске крајишке војске. Тако је Турска, у намери да осигура заузете територије и појача војску, омогућавала насељавање територије Хабсбуршке Монархије и јачање непријатељске војске.
    Турска је тиме губила непоуздано становништво које није могло да буде део професионалне војске, а Хабсбуршка Монархија је добијала становништво које је чврсто држало и бранило територију и представљало извор најбољих ратника. Посебно би се морало имати у виду да је тиме Турска губила, а Аустро-Угарска добијала и у моралном и пропагандном погледу.
    Мал указује »да су хришћанске сеобе из Турске у другој половини 17. века биле и ређе и малобројније, и да је један од главних разлога што су Турци увидели да већ цео век траје исељавање из Србије и Босне, које Аустро-Угарска систематично и доследно подстиче, па су почели блаже управљати рајом и настојали да придобију домаће српске угледније људе« (стр. 75).
    И поред предузетих мера, генерал Турн стање у Војној крајини 1586. није оцењивао позитивно. Указао је на озбиљне проблеме: нередовно плаћање и снабдевање војника и посада, сукобе личних и општих интереса, а посебно сукобе међу хрватским феудалцима.
    Протезање Војне крајине и њезине размере мењале су се скоро два века, зависно од исхода сукоба и ратова. У Великом рату против Турске 1683-1699. Војној крајини су припојена подручја Лике и Крбаве. С обзиром да је у ослобађању подручја од Петриње до Уне знатну улогу имала хрватска банска војска, тај крај је назван Банска граница или Банија. Имала је двојни статус: цивилну власт је имао хрватски бан, али је у војном погледу припадала Војној крајини. Жумберак, с околином, иако територијално издвојен, од почетка је припадао Војној крајини (АВГ, стр. 13)
    Ускоци су насељавањи с циљем оживљавања испражњених и опустошених подручја те да се обезбеде војници за одбрану и изгради чврста и ефикасна Војна граница. Та три стратегијска циља остваривана су столећима с безброј проблема и тешкоћа. Избегли хрватски па и крањски сталежи нису показивали интерес за напуштена и опустошена земљишта све док их нови досељеници нису отели од Турака, заштитили и поново учинили употребљивим. Ранији поседници почели су се јављати с »пристојне удаљености«. Избегли сталежи и црква хтели су опет да буду поседници, али под условима које су постављали и обнављали упорно, скоро стотину година, »проширујући их на опште право управе хрватске цивилне власти и над Војном границом у целини«. Разуме се, они су подразумевали да би трошкове одбране и надаље обезбеђивале »унутрашње аустријске покрајине«.
    Такви покушаји долазили су прво од стране појединаца, затим од стране хрватског сабора, а убрзо и од стране угарског парламента. Какав је био однос Угарске према ускоцима најбоље илуструје следећа фрапантна историјска чињеница: »Између 1604. и 1681. године само за време једног сазива угарског парламента (ради се о неколико година, прим. аутора) није донет неки закључак (закон, пропис или одлука, прим. аутора) на штету ускочког (српског, православног) народа« (АВГ, стр. 17).
    Манојло Грбић оставио је податак да је у време одласка владике Симеона Вратање у Рим (1611.), на подручју Хрватске, Славоније и Крањске било око 100.000 досељеног православног, у огромној већини српског становништва, а Јанко Шимрак сматра да их је било око 60.000. Могли бисмо се сагласити да је истина у средини, што значи да их је било око 80.000.
    С обзиром да су се ускоци одлучно супротстављали сваком нарушавању њихових стечених права, Беч се држао уздржано и наизглед компромисно, али је у суштини одлучно радио на одржавању и јачању Војне крајине и заштити посебних права њезиног становништва. С обзиром да су новонасељени ускоци били великом већином Срби, формирала се у Хрватској значајна српска мањина, а у неким крајевима и већина, што је у 20. веку довело до нежељених националних конфликата. Дуготрајна спорења прекинута су актом из 1630, тзв. »Statuta Walachorum«, којим су најпотпуније гарантована права ускока, укључујући и право на трајно поседовање додељене земља, као и на продају кућа, обрадивог земљишта и других објеката и добара.
    Привилегије су као једностране биле виђене само са становишта једностраних интереса хрватских сталежа. Са становишта Монархије, привилегије и права била су тек »неизоставна противуслуга ради остваривања најважнијег царског циља: да се Војна крајина уреди као централизовано вођена и војнички изграђена и уређена организација« (АВГ, стр. 19).
    Карловачким миром 1699, после победе у рату с Турском, припајање Хабсбуршкој Монархији нових територија у захвату Дунава и према Карпатима, имало је дугорочне последице и захтевало суштинске промене. Војна крајина се проширила и продужила па су у наредних педесетак година установљени нови сектори, у први мах као самостални: »Славонска граница«, »Банатска граница«, »Секлершка« и »Румунско-влашка граница«. Унутрашње уређење нових делова Војне крајине зависило је од конкретних војно-политичких услова, пре свега од могућности ангажовања нових граничара и формирања адекватних јединица (АВГ, стр. 22).
    Целовита реформа Војне крајине спроведена је за време владавине царице Марије Терезије. Заснивала се на две стратегијске чињенице и оцене. Прва, да је опасност од османлијске агресије и освајања смањена, чиме су створени услови за политичку у војну експанзију Монархије не само на југоисток него и у другим правцима, те друга, да расте опасност од унутрашњих политичких па и војних сукоба, пре свега због сталних супротности Беча и Будимпеште. Реформе су биле усмерене на централизацију управљања и командовања, ради стварања стабилне основе за апсолутистичку владавину; смањивање самоуправне аутономије и судства, ради јачања и проширивања права и надлежности војних команди и команданта, и изједначавање »пограничне милиције« (крајишке војске, прим. аутора) с редовном, стајаћом војском.
    Значајне мере биле су и укидање Дворског ратног већа (1743) као дотадашње команде надлежне за Војну крајину те финасирање од стране унутрашњих аустријских покрајина (1748). Од тада се Војном крајином управљало директно из Беча, и то у оквиру редовне цивилне власти и војних команди стајаће војске. Дотадашња војна организација је преуређена у редовну пуковску организацију.
    На подручју раније карловачко-вараждинске Војне границе, укључујући и Банију, формирани су следећи пукови: Лички (Госпић), Оточки, Огулински, Слуњски, Први (Глина) и Други (Петриња) банијски и два пука у Бјеловару (Крсташки и Светог Ђорђа). На подручју бивше Југославије постојали су још Градишки, Бродски и Петроварадински пук (АВГ, стр. 22/23).
    Манојло Грбић је оставио драгоцене податке о местима, броју кућа и броју становника на подручју првих шест пукова и на имању хрватског грофа Драшковића, према званичном попису из 1768. године (стр. 97-105), од чега износим само сумарне податке:
    Лички пук: 51 место, 2.079 кућа, 24.972 становника;
    Оточки пук: 32 места 1.462 куће, 16.578 становника; 
    Огулински пук: 39 места, 1.173 куће, 15.281 становника;
    Слуњски пук: 78 места, 1.411 кућа, 18.048 становника;
    Први банијски пук: 80 места, 2.697 кућа, 25.972 становника;
    Други банијски пук: 100 места, 2.739 кућа, 21.170 становника;
    Имање г.Драшковића: 20 места, 518 кућа, 3.749 становника.
    Укупно у око 400 насеља, било је 12.079 кућа са 125.762 становника.
    У попису насељених места Слуњског пука спомињу се села Бојанци и Мариндол, али не и Жумберак. С обзиром да у вези с тиме нема никаквог објашњења, претпостављам да је то због тога што је Жумберак био формал- но изван територије Војне крајине, односно Карловачког генералата, и што је припадао Крањској, па није било логично да се његово целокупно становништво представља у саставу слуњског подручја.
    Тиме је Војна крајина постала »војна земља« или »велика касарна«, основа и извор војске која се могла употребити на свим ратиштима. У ратовима против Наполеона (1806) било је и до 100.000 војника с подручја Војне крајине.
    Војна крајина као посебна целина, с временом је окоштавала, јачала и преживљавала многе промене и потресе. Ипак, револуционарна кретања у 19. веку постепено су релативизирала њезин значај и потребу. Увођењем опште војне обавезе престала је потреба за постојањем посебне војне организације, као и спремност власти да граничарима даје посебна права и првилегије.
    Гарантовање верских права и личних слобода те укидање средњовековног феудалног права на управљање животом кметова условљавали су да се утврди и право власништва, односно поседовања и наслеђивања земљишта и непокретности. Војна граница је постепено укидана и разграђивана. Њезина последња функција била је »заразно-хигијенски кордон« за контролу људи и робе у трговини и односима с Турском. Сам процес разградње почео је 1851, а од 1873. године до коначног укидања 1881. године укинуте су главне институције и војне команде (АВГ, стр. 23).
    Бројне су и дугорочне последице вековног постојања Војне крајине. Најзначајнија је насељавање Срба према северозападу и северу, све до Будимпеште која је постала и »центар Српства«, с обзиром да је у Будимпешти основана и Матица српска, која је тек касније пресељена у Нови Сад. Друга последица је стварања бројне српске мањине у Хрватској па је 1978. године у Пакрачкој епархији било 125.000 српског и православног становништва, а у Карловачкој епархији 315.00 православних Срба.
    Једна од последица је и настанак Гркокатоличке цркве у Хрватској, односно Југославији, при чему је највећи број гркокатолика био у Жумберку: 1831. године било их је 5.135; 1838. године 5.468; 1851. нешто више, 5.781; 1939. године знатно више, 8.941, с обзиром да је нарастао и број становника, док их је 1975. било само 5.608, јер се и број становника у Жумберку знатно смањио. С тим у вези је и тврдња »да су унијати у Жумбер- ку данас скоро потпуно похрваћени и нису више католички Срби или унијатски Срби, с обзиром да бездушна хрватско-српска супротност једноставно не дозвољава постојање католичких Срба у Хрватској«. Указује се и на покушај успостављања »Независне Хрватске православне цркве у усташкој држави 1941-1945, при чему су Срби у тој држави требали да буду денационализовани« (АВГ, стр. 38).
    С цинизмом се истиче »да је посебно Јанко Шимрак у својим делима утврдио и наглашавао несаломљиву верност унији поунијаћених у Жумберку« (АВГ, стр. 37). Ради лакшег праћења, указујем да су аутори имали у виду Шимраково писање које ћу навести у одељку о насилном унијаћењу жумберачких ускока.
    С обзиром да је у нетом наведеном речено много суштинског што се тиче унијаћење и однарођивање, као и да о томе говоре аустријски извори, требало би указати барем на неке чињенице. Аустријски извори, наиме, не само да не негирају него чак и наглашавају српско порекло огромне већине становништва које је омогућило успостављање Војне крајине, међу којима су, по времену доласка, први и најчистији у етничком погледу управо жумберачки ускоци. Апсолутистичко изједначавање хрватства с римокатоличанством није остављало било какву могућност за постојање и коегзистенцију других народа и цркава, конкретно Срба и православаца, у држави каква је била такозвана НДХ. Касније ће се видети да такве ставове, политику и праксу и данас спроводе остаци фашистичке усташке идеологије и врхови гркокатоличке цркве.
    Из аустријских извора долази се до мало познатих, изненађујућих податке, на пример да је у граду Ђакову, бискупском седишту, 1687. године, у време повлачења Турака, било само 15 католичких, а 1.000 муслиманских кућа. Кад је цар Леополд 1. бискупу Николи 3. Ограмићу поновно потврдио (повратио) право на град Ђаково и околицу, морало се прво постојеће џамије преобразити у католичке цркве, на пример Хаџи-Пашину џамију, а Ибрахим-Пашина џамија претворена је у данашњу цркву »Свих Светих« (АВГ, стр. 33).
    В. Клаић пише да је почетком 17. века у Славонији био скоро исти број католика колико и протестаната (калвиниста), да су се у другој половини 17. века у саставу немачких јединица у тадашњој Хрватској и Славонији налазили и евангелистички свећеници, на велико незадовољство хрватског католичког племства и свећенства. »На тлу некадашње печујске бискупије ширила се протестантска вјера након пада Валпова (1542), а погодовали су јој освајачи турски, који су више вољели нововјерце него католике. Неки Михајло Старанин основао је са својим друговима 120 протестантских цркви у оном крају, тако да се на Духове 1551. у Тординцима одржала и синода протестантске цркве« (стр. 661).
    Ако бисмо се упитали шта то значи, морали бисмо се суочити с многим непријатним истинама. Праву опасност за хришћанство у целини, па и оно римокатоличке конфесије, представљали су и агресивни ислам и унутрашње поделе, а не православни хришћани који су Хабсбуршку Монархију посматрали као хришћанску државу. Православни су све чинили у борби против ислама и нису се мешали у унутрашње поделе унутар западног хришћанства, односно католичанства. Православни ускоци су не само »хришћанскије разумели и тумачили хришћанство« него су то очекивали и од »своје хришћанске римокатоличке браће«. У наредним поглављима видеће се како су им браћа узвратила и узвраћају.
    Драго Роксандић каже »да је војнокрајишки систем једна од најсложенијих творевина хабсбуршког апсолутизма, неразумљив без вјерске легитимације и да се не може идентификовати ни с Католичком ни с Православном црквом. Крајишки систем је неразумљив изван контроверзи угарске и хрватске државно-правне, политичке, економске и културне повијести, али и повијести верских заједница у Угарској и Хрватској« (стр. 219/20).
    Веома значајни су подаци о бројности становништва Војне крајине и другог дела, »цивилне Хрватске«. На крају 18. века (1799), Војна крајина је имала 441.316, а »цивилна Хрватска« 754.722 становника; 1857. године, у последњем стадијуму постојања, било је 620.119, према 1.008.771 становнику, што указује да је јачање Војне крајине било предуслов и омогућавало опстанак и »опоравак« и цивилног дела Хрватске (АВГ, стр 51).
    Закључак би могао да буде да је, цивилизацијски посматрано, постојање Војне крајине било много више позитивно, него што је имало негативних последица. Она је била основа за одбрану и спречавање Турака да овладају не само Хрватском него и Хабсбуршком Монархијом, да продру у Средњу Европу и да угрозе Рим, центар западног хришћанства.
    Војна крајина је била значајан чинилац не само у верском сукобу и рату хришћанства и ислама него и у унутархришћанским сукобима и контоверзама у Хабсбуршкој Монархији и шире. Римокатоличка Хабсбуршка Монархија, а с њом и Римокатоличка црква не само да је морала да прихвати да се на њезиној територији настане и припадници Православне цркве него је била присиљена, а и настојала је да их насели што више.
    Није мања улога Војне крајине ни у међуетничким односима и сукобима Јужних Словена. Посматрајући једнострано њихове будуће односе, посебно сукобе Срба и Хрвата, могло би се закључити да би боље било да Војне крајине није ни било. Али ако се погледа шире, стратегијски и цивилизацијски, види се да су се, насупрот свим контроверзама, у крилу Аустро- Угарске Монархије родиле клице и развио покрет илирства, односно југословенства, и да је на тим основама створена Југославија. Без обзира што су у односу према Југославији постојале и постоје крупне разлике и без обзира на њезину судбину, та чињеница стоји изнад свега другог. О томе историја (још) није дала коначну реч.
    У војном, социолошком и психолошком погледу Војна крајина је омогућила стварање посебних војних територија, структура, статуса и навика, у прво време кроз однос сељак-војник, до стварања професионалног војног елемента, значајног у временима и сукобима после њезиног укидања.
    Негативне последице постојања Војне крајине испољиле су се тек по њезином укидању. Војни карактер и структура границе, стални ратови и сукоби и доминантно војни позив њезиног становништва условили су привредно и економско заостајање тих подручја, недостатак већих градских насеља, задржавање превазиђене робноновчане привреде и трговине, заостатак у образовном смислу и друго. Илустрације ради, највећи »крајишки« град Карловац 1980. године имао је 11.886 становника, два индустријска погона и 44 запослена. Да се такво стање није лако мењало, потврђује и податак да је 30 година касније, дакле 1910, имао само 4 погона и 108 запослених (АВГ, стр. 53).
    Нема сумње да је то било на штету Хрвата и Хрватске, како у Југославији, тако и у данашњој Републици Хрватској, али и да су негативне последице, још директније и у већој мери погодиле српски народ.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЖИВОТ У ЖУМБЕРКУ ПОСЛЕ УКИДАЊА ВОЈНЕ КРАЈИНЕ

    Укидање Војне крајине узроковало је суштинске промене, и кад је у питању Жумберак, а још више његови становници. Жумберак је изгубио првобитни значај и вратио се на стање пре досељавања ускока, својеврсног »слепог црева«, само што је сада био не само насељен него пренасељен. Живот се »окренуо наопачке«, све дотадашње морало се преиспитати, прилагођавати новим условима или напуштати.
    Да би се промене реално представиле, требало би се детаљно позабавити најмање следећим питањима материјалне, друштвено-политичке, социјално-психолошке и моралне те културне природе: начином привређивања и решавањем других животних питања у новим условима; политичким релацијама, односима и представљањем; отварањем конзервативне средине, контактима и односима с другима; променама у менталитету становништва; утицајима на језик, обичаје и навике те културним прожимањима; исељавањем као процесом без краја итд. На овом месту реално је да се изнесе само неколико података и чињеница које су у међусобној узрочно-последичној вези, претежно на основу истраживања словеначких институција и појединаца те мојих личних сазнања, пошто таквих истраживања и података с хрватске стране и нема.
    Жумберак је средином деветнаестог века (1857) имао 8.099 становника. Апсолутни рекорд достигао је 1890, кад је у њему живео 11.971 становник. Због исељавања и последица Првог светског рата 1921. било је 10.708, да би 1931. било 11.185. становника. Од тада се број становника стално смањивао, тако да је 1948. било 9.625; 1961. – 8.131; 1991. – 3.181, а 2001. свега 2.000 становника. 
    Повољнија политичка и војна ситуација и ређи ратови у другој половини 19. века, због чега је и укинута Војна крајина, деловали су противречно на стање и односе у Жумберку. С једне стране, смањили су погибју и омогућили прираст становништва, а с друге условили промену егзистенцијалних услова живота и губитак неких привилегија. С обзиром да Жумберак није могао да прехрани скоро 12.000 људи, остале су три могућности: (1) још интензивније обрађивати ионако недовољне, сиромашне и неплодне земље и гајити још више стоке, (2) бавити се различитим облицима трговине, мање у Жумберку и из њега, а више у ближим и даљим подручјима Аустро-Угарске, (3) исељавати се тамо где је могуће, куда иду и други.
    Екстензивни начин обраде сиромашног и неплодног земљишта и сточарство, у условима одвојености од тржишта и околног света уопште, нису могли да дају много новог. Сећања на тај период и услове живота су свежа, а приче убедљиве. У раном детињству сам чуо да је на крају деветнаестог и почетком двадесетог века у засеоцима Вукшићи и Ратковићи било четрнаест пари волова. То значи да је било четрнаест релативно имућнијих породица, уз оне који нису имали волове. Знао сам темеље свих кућа. Каснија евентуална питања колико је људи ту живело, од чега и какав је то био живот, нису ме мучила јер сам добрим делом и сам слично живео у породици с осмеро деце. Та два засеока нису ни по чему била изузетак осим што су били ближе центру: школи, продавници, цркви, кафани, општини.
    Што се трговине тиче, срећна је била околност да су се Жумберчани традиционално бавили неким облицима трговине и за време Војне крајине. У новим условима једни су се углавном »специјализирали« за трговину стоком и свињама у непосредној околини, на Горјанцима и на околним сајмовима, а други, вештији и срећнији, гонили су веће количине стоке на удаљеније сајмове и тржишта, чак и у друге земље, посебно у Италију. Шукље наводи да су се Жумберчани из редова тих трговаца и населили за стално у Савињској долини и код Словенске Бистрице, али не наводи неки конкретан податак.
    Други облик трговине било је такозвано покретно »крошњарство«, односно разношење текстилне робе и штофова, прво претежно по Крањској и Штајерској, а затим и даље по Аустрији и Баварској, мање по Хрватској. 
    У такав облик трговине одлазило се и остајало зависно од прилика код куће, успеха, расположиве робе, здравља и издржљивости. Шукље каже и да је једне године у Словенији »крошњарило« текстилом 106 Жумберчана из Радатовића. Способнији и срећнији су зарађивали и до 20.000 динара годишње (стр. 175). Познато ми је да је некима то постало навика па су одлазили и кад није било »велике вајде«, више да не би били код куће.
    На основу мојих сазнања, Жумберачни су били успешни трговци, подједнако јер су били вешти и јер су били упорнији и издржљивији од других. Било је онога по систему: »Циго хвали свога коња«, али нико никоме није ништа отимао. Међутим, битније је да живот и рад било где друге није могао да буде тежи од живота и мукотрпног рада у самом Жумберку. Моја прва сазнања у вези с трговином стоком и већим количинама друге робе везана су за неке породице Цар и Смиљанић. Трговина је доносила непосредну добит па се то видљиво одражавало и на побољшање услова живота. Из редова тих трговаца су »израсле« и прве имућне жумберачке породице, које су се и прве исељавале.
    Трговина је утицала и на све друге облике живота у Жумберку. Жумберчани су одлазили и упознавали »свет«, а Жумберак се полагано »отварао« за друге. У језику Жумберчана било је отприје тек мало немачких војничких израза, да би се све више усвајали »искварени немачки називи« за робе и предмете за које се до тада није ни знало. Почело се одевати савременије и једноставније. Народна ношња је »губила место и значај«.
    Што се тиче исељавања Жумберка, драгоцене податке оставио је Марко Шукље, који се посебно бавио исељавањем и досељавањем у Жумберак, односно подручје бивше општине Радатовићи. Иако су Радатовићи били и остали помало специфични, не би се могло рећи да нису репрезентативни за цео Жумберак па ћу указати на неке интересантне податке.
    »Трбухом за крухом«, Жумберчани су прво кренули у САД, први од свих »неки Реба из Драгошеваца«, 1883. године. Њега су следили други мушкарци, али су убрзо почеле да се исељавају целе породице, углавном најсиромашније. Једни су »повлачили« друге, пре свега своју породицу и родбину. До 1918. у Америку (УСА) се иселило 1.131 особа, а после Првог светског рата, због отежаних услова исељавања, свега 52. До Првог светског рата у Канаду се иселило 8, а после 54 лица, а у Аргентину до 1818. једна, а после 9 особа.
    У Европи су се Жумберчани највише исељавали у Француску, од 1923- 1926. године, мање у Аустрију, Чехословачку и Немачку. Углавном, од 1883. до 1931. из Радатовића (15 села, укључујући и Драге) иселило се 1.571 особа, или 44% свих становника, од чега 578 женског рода, међу којима Шукље спомиње и »старе девојке«, а то су, по њему, девојке које се нису удале до 18. године.
    Овакво тумачење појма »старе девојке« могло би се погрешно протумачи. Наиме, ту се, пре свега, ради о девојкама које, због сиромаштва, нису имале мираз (жумберачки: »доту«). Ни у Жумберку нису увек одлу- чивали љубав, лепота и друге квалитете. Без мираза тешко се почињао живот па се рекло да »ће љубав да дође касније, с обзиром да ионако долази из стомака«.
    Моја баба по мајци је рано остала сама с четворо деце. Најстарији, ујак Никола, кад је поодрастао, отишао је у Америку, најстарију сестру Јелу »спремио је к себи«, а млађима, Антонији и Мари, послао »да се спреме за удају«. Ни ујак ни тетка нити ико од њихових није никада дошао у »стари крај«. На сликама смо нагађали ко коме сличи, а по изношеној одећи коју су нам понекад послали каквог су »стаса«. Ни на очевој страни није било боље. Стриц Јанко је умро млад, Илија остао на ратишту у Италији, Томо је страдао у Америци, а отац и старији брат Јуре (Ђуро) имали су могућност да један од њих остане код куће и збрине (уда) три сестре или да иде, да се негде »прижени«. Стриц је одабрао ово друго.
    Ретка је била кућа из које неко није отишао у инистранство. Ти људи су по правилу остварили оно због чега су отишли, зарадили су и створили услове за бољи живот. Међутим, нису сви направили најбољи избор. Најбрже су без пара остали они који су хтели да покажу да су »сада неко и нешто«. За мушкарце који су на неспретан и непримерен начин покушавали да покажу да су се »издигли изнад средине« рекло се да су се »погосподили«, а за женске да су се »подрепиле«, у смислу дигле реп.
    Не сећам се да је неко од тих »америчких исељеника и немачких гастарбајтера« солидније научио језик. Већина се није тиме »дичила«, али се доста њих »поштапало«, користећи само поједине речи. Мој стриц би рекао: »вел, богца ти«, што је требало да значи »добро, бога му«, с обзиром да wелл значи добро. Две пордице, Булиће и Обрадовиће, назване су »Шурови«, јер су као повратници из Америке, кад је требало да кажу: »да, сигурно«, рекли »шур« (суре) итд. Највећи презир изазивало је кад би се таква два повратника срела па би се пред другима поздрављали и размењивали још понеку реч на немачком или енглеском.
    Шукље указује да се Жумберчани нису насељавали у словеначким селима Бушиња вас и Трновец, иако леже на цести Метлика-Сухор, а ја додајем и Бојању вас, Радовицу, Грабровец и нека друга села. Шукље мисли да су белокрањски сељаци били »тврди и да нису хтели да продају »домаћем« странцу, док у Метлици Жумберчани купују све што је на продају«. Он није јасно рекао, јер можда није ни знао, да је због ранијих крвавих сукоба и нетрпељивости, у околним словеначким селима важио »прећутни договор«: да се »Влахима« не продаје имовина и не дозволи долазак у село.
    Верујем да најпрецизније податке имамо за исељавање Жумберчана у Метлику. Крајем 19. века населили су се: Дако Макар из Лијешћа (1884), Јанко Храниловић из Сошица (1890), Милан Кесерић из Кесера (1892) и Павле Рајаковић из Радатовића (1897). Почетком 20. века, до 1937, доселиле су се породице Јуре Вукасовића из Кунчана (1901), Јове Брачике из Драгошеваца (1904), Илије Кесерића из Кесера (1906), Јанка Рајаковића из Радатовића и Николе Храниловића (1917), Илије Булића из Булића (1920), Миле Вранешића из Драгошеваца (1921), Ђуке Смиљанића из Дољана (1924), Васе Брзовића из Брашљевице, Мије Рахије и Максе Милчиновића из Драгошеваца (1927), Павла Цара из Пилатоваца и Миле Живковића из Драгошеваца (1929), Миле Вранешића из Драгошеваца (1931) и Николе Хрњака из Брашљевице (1933). У оближњем селу Росланице свој дом су нашле породице Максе Бадовинца из Малинаца (1900), Габре Бадовинца из Малинаца (1902 и Марка Милковића 1910, године. (М. Предовић, ЖК 1966, стр. 247/48).
    Исељавање је дуга и тужна жумберачка прича, незавршена, али је при карју. Због тога морам да прескочим све друге појединачне и скупне облике исељавања у 20. веку, у иностранство и у Југославији, укључујући и она организована, односно »колонизације« после Првог и Другог светског рата. Међутим, не бих смео да не кажем да је Жумберак, коначно и бесповратно, почео да се празни одласком на рад у развијене западноевропске земље, пре свега Немачку. 
    Тај процес сам доживео и најбоље познајем. Не знам да ли су Жумберчани одлазили први, али знам да су били међу првима и да су одлазили масовно. Знам и узроке. Масовна погибија у Другом светком рату, мере »колективизације« нове комунистичке власти, Резолуција Информбироа, тршћанска криза… Дошло је и до унутрашњих комешања. Жумберчани су имали партизанску власт, »за коју смо се борили, а нама све горе«, говорило се. Почело се »бежати преко границе«. Ухваћени младићи, затварани су »реда ради«, тек толико да их се некако казни. Била је то тешка брука за честите породице, а још тежа за власт. Јанко Голеш ми каже да је у једном тренутку у Радатовићима партијске књижице »вратило« 80 чланова КП. Нису они ту били због идеологије и политике и што су »разумели ствари«, него су у Партију ушли јер су мислили да је то патриотски и у интересу државе.
    Отворити границе и пустити људе да раде и зараде значило је »нахранити гладне«. Нажалост, тај процес није никада заустављен, траје и данас, кад више нема Југославије, са све већим последицама. Почели су да одлазе неквалификовани, затим све више школовани. Дуго се то већ зове »одлив мозгова и памети« из свих делова претходне Југославије.
    Исељавање у Радатовићима текло је, рекао бих, по систему »одоздо па навише«. Прво су почели да одлазе имућнији из нижих села. Њихова имања куповали су »брђани«, а онда они нису имали коме да продају куће и имања. Око 1968. испразнили су се Гај, Рајаковићи, Поповићи, Малинци, Цветише, Кунчани, Мрке, Језернице и многа друга села у другим деловима Жумберка. Празне куће и запуштене оранице и сенокоси попуштају у борби са »зубом времена«. Имамо и податак да је 2003. године у Словенији живело 578 Жумберчана ускочког порекла, рођених у 66 од укупно 80 жумберачких ускочких насеља.
    Променама услова живота и исељавањем отворио се и обрнути процес, досељавање у Жумберак. У Жумберак су се прво почели досељавати Словенци, у запаженијем броју после Првог светског рата, односно стварања Југославије, пре свега занатлије (зидари, молери, тесари, кровопокривачи). Долазили су више пута, радили своје занатске послове, упознавали Жумберчане, пријатељевали, женили се. Почеле су да долазе и целе породице, на пример тројица обућара населили су се у Великом Лијешћу, Радатовићима и Пилатовцима. Тридесетих година двадесетог века била су у општини Радатовићи 83 Словенца, највише у Драгошевцима, Дољанима и Пилатовцима, 6-10% од укупног броја становника.
    Што се тиче досељавања Хрвата, у Радатовићима их је било тридесетих година прошлог века укупно 77. Шукље каже да су се они досељавали углавном као сељаци. С изузетком млинара у Секулићима (из Лике), ткалца у Кесерима (из Самобора), зидара у Великом Лијешћу (из Сења) и лугара на Малинцима (из Далмације), други су били претежно из сошичке и каљске општине и већ су углавном били помешани са Жумберчанима.
    Шукље каже и да су се и Словенци и Хрвати и њихови потомци без проблема »уклапали« у жумберачку средину и менталитет, иако су их Жумберчани и даље звали Крањцима и Хрватима. Он каже и да се деца тих досељеника нису сналазила као рођени Жумберчани па су неке од тих породица и осиромашиле.
    Са своје стране додајем да сам углавном добро познавао те досељенике и припаднике њихових породица, а моја тетка по оцу се и удала за Словенца, колара из Подземља. Потврђујем и да осим тешких услова живота које су делили са Жумберчанима нису имали никаквих верских и националних проблема. Брзо су се сродили с нама. Неки од Словенаца и Хрвата су говорили својим исквареним дијалектом, »обогаћеним« жумберачким, а други су више прихватали жумберачки дијалект. Сећам се да је један старији човек рекао: »Сам бог да су дошли – не треба им веће казне од живота у овој вукојебини и међу овим нашим лоповима«.
    Мој тетак је био добар пример у сваком погледу. Није прихватао жумберачки дијалект, био је сувише радан и није имао времена за празне кафанске разговоре. На време је добио и једну тежу »лекцију«. Припремио је грађу за градњу куће на земљишту које је тетка наследила у селу Куљајима. Нико му ништа није говорио, али кад је градња могла да почне, грађа је преко ноћи нестала. То је значило да у Куљајима није пожељан. Сви су све знали и ко је и зашто то урадио, али се ништа није могло доказати.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сеоба Жумберачких ускока у Крижевачку капетанију (1540-1542.)

    Калник- утврда из ускочких времена

    Ова сеоба до сада није суставно и темељито обрађивана у повијесним радовимаа стога доносимо кратки увод у тему која заслужује пажњу и то у година када се слави црквено заједништво. Тијеком тридесетих година 16.стољећа у четири сеобе на подручју Жумберка досељен је велик број Ускока из Босне, Херцеговине и Далмације. Деветогодишње суставно насељевање Жумберка ускочким становништвом од стране Бечког двора имало је за циљ у коначници оформирати стабилни војни дистрикт који ће послужити као чврста војна база у борби против надирућих Османлија. Након што су војне власти 1539.завршиле процес насељавања, у слиједећој услиједио је војни преустрој Жумберка, који је тада био утемељен на феудалној основи.
    Оснивањем Жумберачке капетаније 1540. године проведена је управна реорганизација Жумберка из дотадашњег феудалног у строго војни дистрикт, што је значило да сва власт из руку феудалаца прелази у руке војних власти које су имале сједиште у аустријском градићу Бруку на Мури. У вријеме када се формирала Капетанија на ширем подручју Жумберка било је према одређеној процјени око двије тисуће ускока са својим обитељима. За тако велики број војника војне власти у Бруку (и касније Грацу) нису могле осигурати службу у Жумберку стога је започео процес пресељења дијела Ускока у друге капетаније, али и неке утврде на сјеверозападу Хрватске које су имале потребе за војним посадама. Први Ускоци упућени су из Жумберка у Крижевачку капетанију већ у ожујку 1540.год. гдје су их њемачки војни заповједници размјестили у предвиђена насеља. Велика скупина Жумберачких ускока (око 400 војника) примљена је у службу Крижевачке капетаније у свибњу 1542.год. након што је Двор у Бечу одобрио средства за њихов у плаћу.Из Жумберка на подручје Крижевачке капетаније досељење су ускочке обитељи у ова насеља:
    -у насеље Болфани: Брнчићи, Ђурашевићи, Ковачевић, Латковић, Рапљеновић, Северовић, Селаковић и Шајатовић;
    – у насеље Велики Поганец: Богдановић, Црљеница, Херак, Кекић, Ковачевић, Маринковић, Перис, Поповић, Штибић и Шајатовић;
    – у насеље Војаковац: Клисурић, Маринковић и Поповић;
    – у насеље Плавшинци: Милаковић, Грубачевић, Вујчић, Секулић, Штрбац и Шајатовић
    – у насеље Горње Средице: Ковачевић, Крајачић, Милаковић, Рајновић, Клисурић и Стакић;
    – у насеље Трешњевицу: Бубановић, Вуковић, Корсдић, Рашић, Релић, и Станић;
    – у насеље Ровиште: Вучинић, Радмановић, Виковић, Гвоздановић, Решковац, Црљеница, Ратковић, Добричић, Булић и Рајаковић;
    – у насеље Болч: Басташић, Вукић и Вуковић;
    – у насељу Влашку Капелу: Богдановић, Поповић, Павић, Петковић, Вуковић и Видовић;
    – у насељу Салник: Буквић, Рашић, Крајачић, Вукшић, Басташић, Гарапић и Маговац
    Од досељења Ускока у Крижевачку капетанију па све до пожара који је уништио гркокатолички манастир у Марчи (1739.), тијеком готова два стољећа, ови су ускоци припадали под црквену надлежност марчанског бискупа а касније због недостатка властитих свећеника и удаљености од жумберачке матице у свих десет насеља подљежу асимилацији. Осим губитка ускочке гркокатоличке “царске вјере” услиједила је и потпуна културна асимилација која се манифестирала у потпуном нестајању жумберачке ускочке народне ношње са изворним динарским народним везом. Унаточ свим повијесним недаћама у народу је ипак остала свјест да су потомци краљевских Жумберачких ускока о чему свједоче још само славна прадједовска презимена. Ова повијесна тема у будућности свакако заслужује озбиљнији хистографски приступ у оквиру знаности.
    Даниел Вранешић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Регија Славонија

    Повијесно-географска регија на истоку Хрватске, простире се између ријека Драве на сјеверу, Саве на југу и Дунава на истоку, гдје граничи са сусједним земљама – Мађарском, Босном и Херцеговином и Србијом. Са површином од 12.556 кв. км, највећа је регија Хрватске (22% територија). Располаже са веома плодним земљиштем и развијеном пољопривредом, па је називају „житницом Хрватске“. Осим ратарства, развијене су и све остале гране пољопривреде – сточарство, виноградарство, воћарство, рибњичарство и др. Такођер, располаже и са значајним шумским богатством у равничарском (храст) и брдско-планинским предјелима Псуња, Папука, Крндије и Пожешке горе (просјечна надморска висина око 1.000 м). Има развијену прерађивачку и другу индустрију. У повијести је била под турском влашћу (XVI стољеће) и под Хабзбуршком Царевином (XVII стољеће), а јужни дијелови су били под Војном крајином. Већа градска насеља су Осијек, Славонски Брод, Винковци и Вуковар.

    Субрегија Западна Славонија

    Кретање укупног становништва и становништва према националној припадности субрегије Западна Славонија у периоду 1880-2011. г.
    Обухваћа опћине: Пожега, Нова Градишка, Новска, Кутина, Гарешница, Пакрац, Дарувар, Грубишно Поље, Подравска Слатина и Вировитица, према административно-политичкој подјели 1991.
    Горњи приказ дугорочног развоја становништва ове субрегије показује континуирано веома успорени пораст становништва током цијелог анализираног периода од 131 године, који је далеко испод просјечног пораста на бази природног прираштаја. Наиме, биланса на крају проматраног периода је повећање од само 64.698 становника или само 28,70%.
    Успорена репродукција становништва, на граници стагнантног, практички без икаквог природног прираштаја, у разматраном дугорочном периоду од 131 године, узрокована је учесталим механичким задирањем у демографски корпус, дефицијентним породичним структурама, те перманентним миграционим кретањима у ратним увјетима живота, нарочито за вријеме турске окупације ових простора и продора турске војске ка западу све до Беча. За српско становништво, које је готово искључиво било сељачко, додатни је чимбеник његова насељска распоређеност на брдско-планинским подручјима, гдје је земљишни фонд оскуднији и увјети живота тежи. 

    Национални састав становништва (1880-2011) – Западна Славонија

    Међутим, гледано према националној припадности, у истом периоду, хрватско становништво се повећало за 106.664 становника или за 71,31%, што је два и пол пута више од пораста укупног становништва; док се истовремено српско становништво драстично смањило за 53.054 становника или за 74,69% , што чини само 50% од пораста хрватског становништва.
    Хрватско становништво је већинско у цијелом проматраном раздобљу у распону од најнижег: 46,77% 1900. године, до највишег: 88,30% 2011. године, док је српско становништво мањинско, у распону од највишег удјела од 31,51% у стартној 1880., до најнижег од 6,20% у завршној 2011. години.
    Кретање становништва између двају пописа становништва индицирају „кризне“ године када долази до смањивања становништва. То су према верижним индексима 1900/1890, 1971/1981, те 2001/1991, када је долазило до флуктуација становништва оба етницитета, али знатно јаче код српског, посебно у посљедњем наведеном кризном раздобљу.
    Средњорочни период развоја становништва размотрит ћемо на темељу издвојених шест цензуса проведених у оквиру државно-правног поретка СФРЈ током 43 године од 1948. до 1991. године.
    Подаци у предњој таблици за средњорочни период од преко 40 година, сакупљени кроз шест државних цензуса током једног релативно дужег мирнодопског периода, без шокантних пенетрација у демографски корпус који су били карактеристични за протекли анализирани дугорочни период, индицирају једно веома озбиљно демографско кризно стање у овој славонској субрегији у којој као да је развој становништва потпуно заустављен и сведен на разину испод просте природне репродукције становништва. То илустрира податак да се укупно становништво, уз мање осцилације током 43 године, тј. од 1948. (380.947 становника) до 1991. године (364.987 становника) смањило за 15.960 становника или за око 5%. Ово кризно демографско стање у цијелости је погодило становништво оба етникума, како већинског хрватског, које потпуно стагнира, тако и, али знатно јаче, мањинског српског, које се незнатно смањује. Наиме, хрватски се етникум на крају овог раздобља повећао за 2.666 становника, односно за нешто више од 1%, док се српски етникум смањио за 19.159 становника, односно за нешто више од 4%. То је утјецало и на промјену њиховог удјела у укупном становништву: хрватски етникум је повећао своје учешће за 1,52% (од 65,54 на 67,06%), док је српски етникум смањио своје учешће за 4,12% (од 25,72 на 21,60%). Занимљиво је, да су остале мањинске етничке скупине у том раздобљу повећале своје учешће у укупном становништву од 8,74% у 1948. на 11,34% у 1991. години.
    За детаљнија објашњења овог кризног стања у развоју становништва у овој славонској субрегији недостају истраживања, али за неке узрочнике могуће је са сигурношћу претпоставити да су били од значајног утјецаја. То се прије свега односи на велике људске жртве становништва овог подручја, посебно српског, због геноцидне политике тзв. НДХ током Другог свјетског рата, односно механичко задирање у његов демографски корпус и, с тим у вези, значајан удио дефицијентних породица, што се негативно одразило на наталитет у послијератном раздобљу. Такођер, ово је традиционално депопулационо подручје по различитим основама (економске, социјалне, миграционе и др.), које се често подводе под заједнички називник „бијела куга“.
    Краткорочни период развоја становништва размотрит ћемо на темељу пописа становништва проведених у самосталној држави, односно Републици Хрватској у раздобљу 1991-2011. (посљедњи попис 1991, у бившој заједничкој држави, као стартни или базни и два пописа 2001. и 2011. у РХ).
    Према подацима посљедња два цензуса, стање становништва субрегије Западна Славонија, у односу на стање 1991. године, било је:
    – укупно становништво се смањило за 41.697 становника или за 11,4% (2001), односно за 74.745 становника или за 20,48% (2011. г.);
    – хрватско се становништво повећало за 34.283 становника или за 14,01% (2001), односно за 11.521 становника или за 4,71% (2011); тиме се удио хрватског у укупном становништву повећао са 67,06% (1991) на 86,31% (2001), односно на 88,30% (2011);
    – српско се становништво у односу на стање 1991. г. смањило за 56.240 становника или за 71,37% (2001), односно за 60.825 становника или за 77,18% (2011); тиме се удио српског у укупном становништву смањило од 21,60% (1991) на 6,98% (2001), односно на 6,20% (2011). Овај мањак српског становништва 2001. године означава уједно број прогнаних Срба, када се од тог броја одбију погинули и нестали, а таквих је било према евиденцији Веритаса 640 погинулих и 508 несталих Срба. Дакле број прогнаних Срба у овој субрегији износи 55.092.
    Оваква демографска слика ове субрегије почела се стварати 1991. године, да би овај дегресивни тренд смањивања српског становништва кулминирао 1995. и касније све до данашњих дана (не улазећи шире у повијест настајања овог тренда), и био егзактно снимљен и регистриран пописима становништва 2001. и 2011. године. Нажалост, ова се констатација, мање-више, у цијелости односи на све до сада анализиране регије Хрватске.
    Ова субрегија је позната и по томе што је у њој проведено прво веће етничко чишћење српског становништва у Хрватској. Оно је проведено у 26 села (Црљенци, Чечавац, Вучјак Чечавачки, Јемоновац, Копривна, Кујник, Облаковац, Орљавац, Пасиковци, Подсреће, Расна, Рушевац, Слобоштина, Сњегавић, Вранић, Горњи Врховци, Кантровци, Клиса/Велика, Лучинци, Марковац, Миливојевци, Њежић, Ољаси, Оздаковци, Пољанска и Смољановци) у западном брдско-планинском предјелу опћине Славонска Пожега у периоду од 29. листопада 1991. до почетка 1992. године. Извршиоци овог бруталног чина били су Кризни штаб опћине Славонска Пожега и Заповједништво обрамбених снага источне Славоније и Барање, односно 123. бригаде Хрватске војске.
    Према Наредби Кризног штаба и Заповједи заповједника 123. бригаде ХV извршена је евакуација свих становника, њихове особне имовине и стоке у подручју наведених 26 села и становништво исељено у друга насеља на подручју опћине „према слободном избору“. Даље се у заповједи каже, „да у случају кршења ове заповједи, ХV и полиција могу отворити ватру без претходног упозорења“. Мотиви ове евакуације према наведеним документима су „заштита становништва“ и „успјешна обрана од борбеног дјеловања четничко-терористичких снага и јединица“. Заповјед носи ознаку „војна тајна – строго повјерљиво“.
    Резултати односно исход ове наводно хумане, добровољне и заштитничке акције исељавања српског становништва из својих домова био је трагичан. У већини тих насеља живјели су искључиво Срби. У некима тек понеки Хрват, у малом броју значајнији број Хрвата, а само у два насеља већинско становништво је било хрватско са значајним бројем Срба. Притисцима, застрашивањима и на концу војном акцијом та насеља су етнички очишћена од српског становништва. Резултат тих бруталних активности био је да према попису из 2001. године у 14 насеља нема више становника. Запаљено је 616 кућа, 590 господарских зграда, један сакрални објекат, 1.462 становника остало је без својих домова и убијене су 44 особе. Од пријератних 1.645 становника српске народносне припадности који су живјели у тим насељима након рата остало их је само 173, а од пријератних 356 Хрвата, 2001. године у тим насељима живи њих 407.

    Субрегија Источна Славонија

    Кретање укупног становништва и становништва према националној припадности субрегије Источна Славонија у периоду 1880-2011. године
    Обухваћа опћине: Осијек, Вуковар и Винковци, према административно-политичкој подјели 1991. године
    За разлику од претходне „сестринске“ субрегије, укупно становништво се у претходном дугорочном проматраном периоду континуирано повећавало, те се више него удвостручило (базни индекс 1991. = 228,58), иако је и то релативно спори раст за овако дуго раздобље од више од 130 година. Оваквом релативно повољном развоју становништва допринијела је и сама чињеница да се ради о урбанизираном подручју, односно о три већа градска центра са својим околним гравитационим сеоским насељима, са релативно повољним увјетима живота, подједнаким за све житеље и етничке заједнице које их насељавају.
    Укупно хрватско становништво је, са релативно значајнијим осцилацијама само у раздобљу 1900/1910, расло знатно брже од укупног становништва и скоро се утростручило (базни индекс 1991. = 283,49, а 2001. = 294,31), што приближно одговара средње очекиваном расту за овако дугорочан период.
    Међутим, укупно српско становништво, уз континуирани раст све до 1971. године до када се оно повећало за нешто више од два и пол пута (базни индекс 1971. = 264,03), биљежи значајне флуктуације у раздобљима 1971-1981, 1991- 2001. и 2001-2011. године, када долази до његовог значајног смањења, односно оно се бројчано готово преполовило, то јест од 78.520 становника 1971. на 40.356 становника 2011. или за 38.164 становника односно за 48,60%.
    Учешће два већинска народа, хрватског и српског, у укупном становништву ове славонске субрегије (остале мањинске етничке скупине заступљене су са свега око 10%), био је релативно уравнотежен све до 1991. године (3/4 : 1/4), односно кретао се између 35,64% (1900) и 65,01% (1991) хрватског становништва, и 19,83% (1981) и 25,75% (1961) српског становништва. Међутим, након овог периода, тј. 2011. године, тај однос се свео на 80,53% хрватског и 14,66% српског становништва.
    Мањак српског становништва 2011. у односу на стање 1991. године представља уствари број прогнаних становника, с тим да се од тог броја одузме број погинулих и несталих особа. Према Веритасу, број погинулих у овој субрегији износи 1.000, а број несталих 135. Према попису од 1991. број српских становника ове субрегије износио је 77.761, док је попис 2011. регистрирао 40.356 становника, дакле мање 37.405 становника; када се од тога броја одузме 1.135 погинулих и несталих, добије се број прогнаних, дакле 36.270 прогнаника. Наравно ова је рачуница оријентациона, јер полази од претпоставке да се број становника није мијењао у међупописном раздобљу, односно да је остао исти као и 1991. године.
    Оваква демографска слика ове славонске субрегије резултат је прогона српског становништва из овог подручја, што је и био главни циљ Војноредарствене акције „Бљесак“, као и тада владајуће државне национал-шовинистичке и реваншистичке политике. Очигледно је да и даље траје тренд смањивања српског становништва у овој славонској субрегији, на што указују подаци посљедња два пописа становништва, према којима се број српских становника у раздобљу од 2001. до 2011. године смањио за даљњих 6.694 становника или за 14,2%, иако је ово подручје проглашено од стране државне власти и у медијима као „јединствен примјер мирне реинтеграције у хрватски корпус“. Међутим, пројекат суживота двају већинских народа на овом подручју – хрватског и српског – и даље остаје отворен и неријешен, оптерећен низом виталних проблема, од привређивања и запошљавања, нормалног одржавања цјелокупног начина и културе живљења, до биолошке репродукције, због тензија и искрења интегралног национализма, који очито долазе од стране једног и другог етницитета. Овакво стање извор је животне несигурности и неизвјесности, као и невјерице у могућност суживота, што присиљава млађе нараштаје да потраже мјеста и увјете школовања и запошљавања изван ових простора. Осим тога, њих се данас стигматизира и талибански прогони забраном и срамоћењем ћириличног писма, заједничког културног наслијеђа свих славенских народа, посебно хрватског, чија је повијест у својој половини исписана ћириличним писмом – босанчицом.
    Догађаји и тензије изазвани националистичком нетрпељивошћу у овој славонској субрегији даље потичу и зазивају отворено питање прегрупације и хомогенизације етницитета, јер се на овим нашим просторима још увијек „позивамо и одзивамо“ не цивилизацијски као човјек грађанин, односно људи-грађани, него по етничком коду.

    Извор: Др Светозар Ливада и сурадници – БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног до мањинског статуса/, Београд – Нови Сад, 2018.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ХИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ НАСЕЉАВАЊА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХРВАТСКОЈ

    За потребе овог извјештаја овдје наводимо у облику скице, односно својеврсног сажетка, само неке, по нашем мишљењу значајније аспекте хисторијског контекста насељавања српског становништва у Хрватској. При томе, треба напоменути да нам није намјера да проучавамо и истражујемо хисторију Срба на овим просторима, него нас занимају само узроци и посљедице појаве и токова њиховог досељавања, динамика њиховог раста и динамика њихове миноризације, и, коначно, њихово стационирање и седентарно заснивање насеља.
    Насељавање српског становништва почело је давно прије него што датира пописна грађа коју анализирамо у овом нашем извјештају, не само прије прве године којом почињемо нашу анализу (1880), него и прије првог пописа, који није узет у обзир због неких његових мањкавости (1785).
    Бројније насељавање Срба на просторима данашње Хрватске најуже је повезано, односно узроковано, експанзијом Турске Царевине на европске просторе, посебно на Балканском полуотоку, које је добрим дијелом успјела покорити и њима стољећима владати. Тиме је било предодређено да се српско становништво масовније насељава на овим просторима након њихове разорене и покорене претходне постојбине.
    Турци су имали сталну, добро организирану војску, развијену стратегију и тактику ратовања, односно за оно вријеме специфичну војну доктрину, потпуно супротну феудалној разједињеној организацији малих државица са утврдама и тешко покретљивим оклопницима. Одликовала их је масовна упораба коњице. Турци би заобилазили утврде, похарали околину, односили добра и узимали „данак у крви“ – робље, дјевојке за хареме и дјечаке за јањичаре. Имали су посебне јединице за брзе препаде на коњима, а касније и посебне јединице јањичара, фанатизиране „царске синове“, који су у име цара и Алаха били спремни на сваку жртву. Отуда народна синтагма за ове силнике-зулумчаре: „Потурица гори од Турчина“. Уходама, препадима, пријетњама, вазалством, системом латентног ратовања заузимали су лакше освојиве просторе „комад по комад“, а великим биткама сатирали су и веће необједињене кршћанске феудалне државице. Походе са до 5.000 војника Турци нису сматрали ратом, него простим изненадним нападом са неизвјесним исходом (својеврсни „блицкриг“).
    Турске побједе и освајања имале су разнолике и веома комплексне повијесне посљедице на становништво и конфигурацију његове насељености на просторима Хрватске, посебно српског. Послије познате битке на Марици 1371. г. започео је незаустављиви продор Турака на Балкан. Непуних 20 година касније 1389. г. услиједио је Бој на Косову, који је прејудицирао судбину тадашње српске државе, као плијен Турске Царевине. Најтрагичнији ратни догађај у борби против Турака на хрватском тлу збио се на Крбавском пољу 1493. г. Тада изгибе готово цијело хрватско племство, међу њима и син бана Деренчина, а неки племићи падоше у заробљеништво. Процјењује се да је у тој битки изгинуло око 13.000 људи и 70 свештених особа. Турци су касније са лакоћом продирали до Штајерске и дошли под зидине Љубљане.
    Кретања, односно премјештања и сеобе становништва, или, демографским језиком речено, миграције становништва, у овом случају мање-више присилне, поступно су се све више и јаче захуктавала, попримајући релативно големе размјере за оно вријеме. Сви истраживачи овог феномена истичу да су Срби долазили преко планинских превоја, и како је то наш највећи балканолог Јован Цвијић назвао, било је то „метанастазичко продирање од Грделичке клисуре до Загребачке горе“. Срби су били још у родовско-племенским заједницама. Дугим и мукотрпним, практично, бијегом испред турске експанзије, родови и племена су се распадала: губили су станишта, покретна добра, многе своје чланове, сточна стада, и др. Били су изложени свим невољама и „неверама“, укључујући и посљедице присилне природне селекције. Једино што су са собом носили су навике, обичаји, кршћанска вјера и обреди и начета племенска организација, темељена на многољудној породичној задрузи, која ће се одржавати стољећима. Неријетко, њихови свештеници били су њихови духовни вође, учитељи писмености, видари, а често и четовође. Касније, када су се стационирали на турске заузете просторе, претварали су се у такозване пребјеге, уз нова жртвовања за новостворену обрамбену регију – Крајину. Тада је Аустријска Царевина одлучила да организира и формира Војну крајину са сталном војском (са кулама и караулама), и да тако створи ефикасну превентиву, односно својеврсну „сигнализацију“ евентуалних турских похода, да би затворила пролаз тих продора. Међутим, тада је и Турска основала своју Турску крајину.  
    У тим увјетима није било лако одлучити се на пребјегавање, наиме, тај чин је био теже остварљив. Па ипак су то неки појединци и неке породичне групе успијевале.
    Како су Турци живјели по градовима и утврдама војних логора, Срби-граничари су вазда били изложени пљачкама, харачу, неизвјесности непрестаних турских отимачина и разно-разним другим невољама и недаћама. Живљаху, како су кроничари забиљежили „никад данка за одмора“.
    Познати писац хисторије Срба Константин Јиричек истиче да су ратови и страдања просто присиљавали народе на веома ризичне миграције и то услијед страха, оскудице, скупоће, болести, глади, силних застрашивања – тражили су у немогућем спас. Наиме, турски непрестални притисци, зулуми и упади изазивали су „стална крешева“. Нагонили су људе у беспућа, да преко пријевоја, шума, испод Шаре, Скопске црне горе дођу преко Херцеговине у Далмацију и Хрватску. Ове сеобе трајале су стољећима, да би попуњавале испражњене просторе у Хрватској. Цијело XVI стољеће било је вријеме големог страдања у тада недовољно насељеној Хрватској, које неки по томе називају „крваво стољеће“.
    Кронологија ових кретања, односно премјештања и сеоба српског становништва, како смо то на почетку овог сажетка назвали, дуга је, рекли бисмо стољетна. Ево скице кратке и сажете кронологије сеоба и насељавања српског становништва на просторима данашње Хрватске.
    • Први хисториографски спомени и записи о насељавању Срба у сјеверној Далмацији (Далматинска загора) датирају још из XIV стољећа за вријеме владавине Шубића, као најдуговјечнијих властодржаца од 12 хрватских племена.
    • Касније, ова досељавања бивају снажнија и бројнија. Масовније насељавање српског становништва почело је када „Босна шаптом паде“ 1463. године, напосе, у XVI и XVII стољећу. Тако након што је Хрватска „опустошена“ и „раскомодана“ са губицима од преко 400.000 житеља, двојбе око обране властитог простора од најезди Турака биле су: попуњавање простора са новим житељима, добивање нових кметова или новачење војника из својих постојећих насеља. У таквим околностима процеси насељавања Срба, посебно прекодунавских, се увећавају. Неки истраживачи те досељенике називају „Рашани“, неки „Власи“, а неки „Православни Далматинци“. У Славонији око Калника такве српске насеобине звали су „Мала Влашка“ или „Terra Valachorum“.
    • За владавине хрватско-угарског краља Матије Корвина (1458-1490) ојачана је обрана од Турака бројним реформама, укључујући и „регуле“ и штатуте Срба, што га је уврстило у „доброг владара“.  
    • За владавине краља Сигисмунда (Жигмунда) (1387-1437) Срби се спомињу у Лици и око Сења.
    • Постоје бројни документи о доласку „Рашана“ у Жумберак. Мажуранић их назива „љутим власима“. На примјер, Лопашић описује насељавање Жумберка – 1533. затим 1538. и 1541. године – припадницима „источне цркве“ из Приморја. Са овог подручја регрутирани су Ускоци као најамници за обрану Бихаћа и заштите од аспирација Венеције. Ово насељавање имало је стратешки значај, да се онемогући Турцима да продиру преко Беле Крајине у Словенију, а истовремено немогуће је било обранити подручје Кордуна, јер се на овом подручју налазе отворени простори за турске продоре.
    • Насељавање Срба на подручју Горског котара почело је 1609. године уз помоћ калуђера из манастира Крке. Насељавају се простори око ријеке Добре и око насеља Модруша, Оштарија, Огулина и „Пусти Плашки“. Насеобине настају директном куповином земљишта а не простим запосједањем празних простора, као у већини других подручја Хрватске.
    • Концем XVI и почетком XVII стољећа долази до масовнијих насељавања у Горњој Крајини, о којима многи истраживачи имају точне описе броја породица, имена водитеља селилачких скупина и мјеста заснивања насеља – у почетку „насеља за дати тренутак“, због веома честих турских провала и напада. Тиме се створила каква-таква подлога да се новонасељеним становницима наметну регуле о дужностима и обавезама у „обрани предзиђа кршћанства“, познате као: влашке привилегије (у вези посједовања земље, стоке, посебно коња, стјецања привилегија уз титулу „јунака“, и др.), статути и други разни облици споразума и договора. Овај процес регулације међусобних односа новонасељеног српског становништва са домицилним властима био је пун унутарњих протурјечности и тешкоћа, али из нужде се долазило до спознаје да је то једини начин преживљавања у датом тренутку и простору обитавања.
    • Касније, током средине XVII и XVIII стољећа, долази до стабилнијих насељавања и заснивања стационираних насеља, односно топонима трајне нарави, који су се одржали све до данашњих дана. У радовима Грковића и Лопашића, а и неких других истраживача, износе се подаци за готово сваки топоним: када је насељен и са коликим бројем породица и насељеника, из којег краја су дошли, састав „домова“, презимена кућедомаћина, расположива добра и остало.
    • Послије Аустро-турског рата 1788-1791. г. насељавања српског становништва по Крајини на појединим подручјима данашње Хрватске, само као илустрација, изгледала је како слиједи: 
    У Цетинском крају насељено је 230 породица/кућанстава или толико засновано домова, у селима Радовица (46), Маљевац (37), Кекић Село (37), Цетинска Варош (60), Беговац (16) и Крушковац (34). а У Дрежничком крају насељено је 275 породица/кућанстава или домова у селима Љесковац (50), Грабовац (60), Садиловац и Гавранов Камен (33), Ваганац (66) и Дрежник (66). У подручју Оточке регименте насељено је 156 породица/кућанстава или домова у селима Петрово Село и Баљевац (104), Међудражје, Мељиновац, Крузи и Небљуси (заједно 52). п У подручју Личке регименте насељено је 320 породица/кућанстава или домова у селима Днопоље (27), Доњи Лапац (60), Ораховац (35), Горњи Лапац (18), Борићевац (15), Добросело (64), Дољани (37), Бротња (19), Заклопац (17), Калдрма (8), Тишковац (7), Ваган (7) и Дреновац (6).
    На подручје Баније на почетку рата (1788. г.) насељава се 428, а послије рата 818, односно укупно 1246 породица или домова у селима Топуско, Перна, Блатуша, Чемерница, Вргинмост, Бовић, Стипан и др.
    Циљ ових насељавања је стварање базе за регрутирање војника за обрану Аустро-Угарске Царевине од напада Турака. Снага те базе је у бројности регрута на укупан број досељеника. Тако нпр. у само 4 региментна подручја (личко, оточко, огулинско и слуњско) са око 7.300 душа, могло се регрутирати и до 2.000 војника.
    Иако се на овај начин граница стабилизирала, продори Турака нису престајали, посебно они изненадни пљачкашки препади. Истовремено, нису престајали нити појединачна, породична и групна пребјегавања испред турског зулума, па се тако настављало и досељавање српског становништва у већ утемељеним и новим насеобинама. Све је то појачавало потребу даљњег развијања државне регулативе у погледу права, посебно привилегија, као и дужности досељених становника; јачања обрамбене способности насеља; економских ресурса, посебно земљишта и сточног фонда, инфраструктуре, и др.
    Односи између државних органа Аустро-Угарске Царевине и досељеног српског становништва, односно глава/кућедомаћина, те између досељеника различитог домицилног поријекла били су прилично сложени и често протурјечни и конфликтни. Тако на примјер, на свим насељеним подручјима Горње Крајине мање је било пријепора између досељених и старосједилаца, јер су ту била доминантна такозвана слободна насељавања, у односу на подручје Вараждинског генералата, гдје је неријетко долазило до конфликата који су личили на праве побуне и сукобе. Долазило је до сукоба и на економској основи, јер су ти крајеви били већ насељени и мање је било незаузетих посједа. Било је такођер и сукоба на вјерској основи.
    Положај досељеника и обрана граничних простора били су најуже узајамно повезани и увјетовани, те су усељеници уз помоћ органа власти Аустроугарске Монархије морали склапати одговарајуће споразуме и регуле, познате као „Влашки статути“, којима су регулирана разна животна питања, између осталога разне привилегије (посједовање коња, „титула јунака“), као и увлашћивање досељеника на пољопривредна земљишта која су обрађивали. Начин освајања земљишта у Горњој Крајини био је искључиво крчењем шумског и кршевитог земљишта, што је јединствени облик антропогеног претварања непољопривредне земље у пољопривредне арабилне површине. Тај је посао по својој природи тежак, мукотрпан и сложен. Тим више што је добар дио крајинског подручја заправо крашког подријетла, чија плоча завршава код Крњака, оскудан водом и здравом хумусном земљом. Зато је живот на овим просторима био сведен на животну оскудицу, јер никад се сјетва није спајала са жетвом. Извргнут биолошкој селекцији у поднебљу ниских, односно минималних субвенција природе, исцрпљених тала, слабих а понегдје никаквих комуникација за допрему робе, посебно хране, исцрпљивало је људе до тешког преживљавања. Уз ово, сваки упад Турака сакатио је људски фактор. Па ипак, захваљујући надљудским напорима досељеника, ова су подручја окрвављених простора била насељена и остала „у функцији обране предзиђа кршћанства“.
    Овакав модел организације сталне обране од турског надирања ка западу Европе, стабилизирао је Крајину као својеврсни перзистентни бедем, који је омогућио у милитаризираним увјетима опстојност континуиране и сложене организације живота насеља, људи и обране. У којој мјери је све то било квалитетно и учинковито говоре и сами топоними који су се већином одржали све до садашњих дана.
    Наши закључци на крају овог сажетог прегледа хисторијског контекста насељавања српског становништва у разним подручјима данашње Републике Хрватске су сљедећи:
    (1) да је насељавање српског становништва у Хрватској де факто повијесни чин, односно хисториографска чињеница;
    (2) у том смислу оно је повијесна датост, односно реалност, која се догодила давно прије него што датира пописна грађа коју анализирамо у овом извјештају;
    (3) уз претпоставку да се генерације смјењују сваке тридесете године, српско становништво је у Хрватској присутно више од 21 генерације, односно више од шест стољећа;
    (4) ова и све остале напријед изнијете чињенице говоре да српско становништво представља старосједилачку, вишегенерацијску, аутохтону етничку скупину, односно заједницу, која је големим напорима дошла на ове просторе, бранила их као „предзиђе кршћанства“, заједно са Хрватима;
    (5) досељено српско становништво хуманизирало је просторе које су населили, крчењем и освајањем земљишта, заснивајући насеобине и топониме, градећи путну мрежу и другу инфраструктуру и тиме дало свој обол у друштвено-економском развитку своје нове домовине Хрватске.

    Извор: Др Светозар Ливада и сурадници – БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног до мањинског статуса/, Београд – Нови Сад, 2018.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top