Грујић: Српска насеља по северу Хрватске (до 1579.)

17. мај 2012.

коментара: 40

Портал Порекло објављује текст академика Радослава М. Грујића, из 1912. године (објављен у Гласнику Српског географског друштва),  у којем он пише о бурним вековима у којима су Срби насељавали просторе данашње Славоније, Мославине, Загреба, Жумберка…

У овом вредном прилогу помињу се бројна српска племићка презимена, као што су: Богојевић, Борић, Брадач, Бранковић, Братић, Брдарић, Бубановић, Видовић, Витановић, Влашић, Врачарић, Вучић, Гајдић, Гвоздановић, Грба, Грдак, Грдинић, Грубач, Деметровић, Дијаковић, Добренић, Добринић, Драгач, Драгаш, Драшковић, Дукић, Змијанац, Маргетић, Ивковић, Јагнић, Јагодић, Јелачић, Кесерић, Кодић, Кокир, Кордић, Коренић, Косић, Кристиановић, Кристовић, Куштрић, Лукачић, Мартиновић, Марчетић, Мештровић, Милићевић, Милошић, Мирић, Недељковић, Новковић, Обрадовић, Обрановић, Ожеговић, Орешковић, Петковић, Петровић, Познановић, Правдић, Пурић, Рањиловић, Радаковић, Раденковић, Радиновић, Радославић, Радотић, Релић, Ружић, Селаковић, Сербљановић, Сербак, Симић, Сладојевић, Станиловић, Станичић, Станчић, Страинић, Тучић, Утјешеновић, Филиповић, Храниловић, Циковић, Чавић, Шкорић, Штрбац…

Ево и Грујићевог вредног текста под насловом:

НАЈСТАРИЈА СРПСКА НАСЕЉА ПО СЕВЕРНОЈ ХРВАТСКОЈ (ДО 1597. ГОД)

Данашњу северну Хрватску сачињава пространа област између Саве и Драве. — На западу дели је од штајерске река Сутла и гора Мацељ, а на Истоку граничи са Славонијом дужином речице Илове.

У пређашња времена и ова област називана је Славонијом, с додатком горња — за разлику од данашње или доње Славоније, с којом је некада сачнњавала једну област; а јужна граница њена ишла је тада до реке Купе, где је почињала Хрватска. Немци су ову област звали Windischland, а Мађари и други у латинским исправама називали су је Sclavonia. — Главни градови њени беху Загреб, Крижевци, Вараждин и Копривница.

Турске провале у 15. и 16. веку учинише, да су многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и северне Далмације уклонили се стално са својих огњишта и настанили по овој области. Због тога је Загреб убрзо постао средиште нове етничке Хрватске, а границе горње Славоније знатно се помакоше на Север – до реке Лоње. И у главном, од средњег а доцније и од источнога дела тако сужене области, када се у њу око 1540., почеше стално насељавати многе српске православне породице, основана је прва војничка — Словинска Крајина, која је касније прозвана Вараждинским Ђенералатом.

А када је Карловачким Миром 1699. год. и доња Славонија поново ушла у састав Аустро-Угарске Монархије, почеше представници власти све више идентификовати и Ђенералат Вараждински са Хрватском, називајући Славонијом само ново задобивену доњу Славонију. – Тако ето, мало по мало, током 18. века, коначно се утврдило име Хрватска и за целу ову област некадашње горње Славоније…

Срби звали Славонију – Вретанија

Народ је, међутим, од памтивека па све до прве половине 19. века целу ову област називао Словинијом, а себе Словинцима; док су јој штајерци и други околни народи, нарочито западном делу њеном — Загорју и Пригорју, дали име Безјачка, а народу Безјаки или Безјаци, — слично шијачкој и шијацима око Пожеге у доњој Славонији. Међутим, када су Срби населили средину ове области, дадоше јој и они једно ново име — Вретанија или Вратанија, те је тако, бар од 1609.—1704., називаху наши црквени представници и молдавски владаоци у својим списима, а српски сликари на иконостасима; док су у исто доба и још нешто доцније (до половине 18. века), руски владаоци и црквени представници редовно и ову област називали „Српском земљом”.

Област је ова данас разноврсне етнографске композиције, јер је и порекло данашњег њеног становништва врло различито.

— Поред основног староседелачког становништва Словинаца, који само у западном делу превлађују, налазе се ту многи Хрвати, Срби, Штајерци, Крањци, Чеси, Моравци, Немци и Мађари, а понешто има и Јевреја (већином пољских), Талијана, Цигана и Румуна, Стари Словинци, Хрвати, Крањци, Штајерци и сви римокатолички Срби, а и један део Чеха и Мораваца, етнографски се готово изједначише, те живе данас под заједничким именом Хрвата, док су остали народи очували своју индивидуалност. Међу овим народима православни Срби су најбројнији, али њихова насеља не обухватају данас целу ову област. Она се пружају само по оном четвороугаонику, што га чине горске косе и огранци Билогоре са Севера, Калника са запада, Марчанскога хумља и Мославачке горе са Југа, те речица Илова са Истока; а тек неколико малених села наших прелази те границе и спушта се у равну Подравину…

Ну и српско становништво ове области није по пореклу једне етнографске композиције. шта више, оно има у себи подоста представника из свију области наших са Балканскога Полуострва; а понешто је асимиловало и од других народа, нарочито од старих Словинаца и Хрвата, којима је међутим, у исто време, много више дало из своје средине. — Основу нашем становништву овде сачињавају Херцеговци и Босанци, а знатно је попуњују Србијанци, Црногорци и Маћедонци.

За прелазне земље нашим великим и малим миграцијама у ову област, осим Срема, Славоније и Угарске, са Далмацијом и јужном Хрватском, послужиле су још и Крањска и штајерска, а донекле и Ердељ. Велике миграције имале су у главном четири периода. Прве познате нам биле су током 15. века, из средњевековне Србије — Деспотовине и Херцеговине, преко Славоније и Хрватске; а сместиле су се, у главном, у маленим оазама, око Загребачких и Калничких гора. — Потомци њихови изгубљени су за Српство. Друге миграције биле су током 16. века, из северних крајева данашње Србије, из Босне и Херцеговине, с Црном Гором и Старом Србијом, већином преко Крањске и штајерске, Угарске и Славоније. Ова насеља спустила су се такође око Калничких гора и њихових источних огранака, пружајући се постепено све више и по северозападним косама Билогоре.

— Потомци ових досељеника већином су очували се у Православљу и Српству, те су основ целом данашњем српском становништву у овој области. Треће миграције извршене су у главном од краја 16. до пред крај 17. века (1597.—1683. год.) из разних наших области преко Славоније и Хрватске, те су заузеле махом средину данашњих наших насеља у овој области, од Ровишта до Северина. А четврте веће миграције наше биле су крајем 17. и почетком 18. века (1683.—1718. год.), такође из разних крајева наших преко Славоније и Хрватске, а населиле су у главном сав источни крај од Северина до Илове, са целом Мославином. Тада је коначно закључено насељавање ове области Српским Народом; и ако су мале миграције појединих породица и појединаца нашега народа и данас још у знатном јеку…

Ваља нам напоменути, да је бивало и миграција народа нашег из ове области у друге области, а нарочито у јужну Хрватску и Славонију, те Крањску и штајерску. Али су то биле махом мале сеобе, већином само појединих породица. — Ова је област у томе погледу, од како се Срби у њу почеше насељавати, много више пасивна него активна; јер је пре тога готово опустела била, па и данас још има доста ненасељеног плодног земљишта…

Прва српска насеља

Познато је, да су већ у првим вековима нашега боравка на Балканском Полуострву, не само многе одличне породице наше, због међусобица и других разлога, него и читави крајеви наши склањали се привремено, па и стално, у јужну Хрватску — пред разним непријатељима с Истока и Југа. У таковим приликама, између осталога, постала је и стара српска опћина Срб, у данашњој јужној Хрватској. А нема сумње, да су бар поједине породице наше, нарочито из Босне, склањале се и стално настањивале и по старој горњој Славонији, а данашњој северној Хрватској.

Тих случајева могло је још више бити око половине 12. века, када је у Угарској и Хрватској владала Српкиња краљица Јелена, ћерка рашкога жупана Уроша. Њен брат Белош био је тада палатин угарски и дуго времена бан славонски; па је лако могуће да су они у поједине градове своје довели и српску војничку посаду, — која је ту стално остала са својим породицама, — као што су то доцније учинили краљ Владислав и бан Урлих Циљски, зет српскога деспота Ђорђа Бранковића – Смедеревца.

Па зато можда, већ у 13. и 14. веку, и налазимо међу хрватском и славонском властелом приличан број и такових, чија се презимена са својим српским обликом јасно истичу међу осталима. А тај број, с продирањем Турака у наше земље, бивао је стално све већи, те већ крајем 14. века и у почетку 15. сретамо око Загреба и Крижеваца, а нарочито у Туропољу, међу властелом и одличним људима, и: Релиће, Раденковиће, Радославиће, Станичиће, Станиловиће, Правдиће, Грдаке, Јагниће и др.

Када је међутим у пролеће 1434. г. за хрватско-славонског бана Урлиха грофа Циљског удала се Катарина (Катакузина) — ћерка српскога деспота Ђорђа Бранковића — тада је, заједно с њом или нешто доцније, дошла у горњу Славонију и знатна српска војничка посада, која је смештена у Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, Велики и Мали Калник код Крижевца и у Копривницу. А та посада остала је у тим градовима и после убиства Урлихова (1456. г.), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан Поља Загребачкога био Србин из Деспотовине племић Богавац Милаковић, а у оба Калника Павле Микшић, са својим Србијанцима — докле год Катарина није те градове уступила другима.

Број српских војника по тим градовима био је прилично велики, те су старешине њихове и они имали знатан утицај и на околину, — када је сам краљ Владислав присиљен био 1447. г., да пише свима Србима (Rasciani) по поменутим градовима, да не узнемирују грађане и сељане разним теретима и кметским работама. А нема сумње, да је већина тих српских војника, која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овде се поженила и засновала породице, које су ту и по околним селима стално се настаниле, – Зато се од то доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као: Бабини, Бранковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Ивковићи, Југовићи, Недељковићи, Новковићи, Марчетићи, Милићевићи, Обрадовићи, Петковићи, Петровићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи, Ђурђевићи и др.

Један део ових и доцније досељених Срба, који се настанише у Св. Јелени Корушкој код Крижеваца, као: Гвоздановићи, Љубићи, Јелачићи, Мештровићи, Радаковићи, Сербљиновићи, Симићи и др., нарочито су се одликовали и добили племство, те некима од њих и данас живе тамо потомци као сеоски племићи…

А када у другој половини 15. века попадаше једна за другом у турске руке све државе и државице наше на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Хрватској и Славонији. – Ови Срби брзо су изменили своју православну или богумилску веру са римокатоличком вером земље у коју су дошли; те су полагано и етнички се изједначавали са староседеоцима тих земаља — Словинцима и Хрватима, утичући све јаче не само на дијалекат него и на обичаје њихове.

Познато нам је, да су тада међу осталима, преко доње Славоније, из Србије прешле и знамените властеоске породице Драгач и Брадач. Од прве можда носи име и област горње и доње Драгачево у Србији, а од друге ваљда потиче црквина Брадача, код села Куле у Млави. Обе ове породице примиле су римску веру, те је прва до турског освајања Славоније уживала властеоско добро Плетерницу код Пожеге, а за тим се уклонила даље у горњу Славонију и крајем 16. века изумрла у Неделишћу у Међумурју. Друга је уживала велика властеоска добра око Крижеваца, али је и она током 17. века изгубила се. И породица Рогаче, која нас подсећа на село Рогаче под Космајем у Србији, тешко да није из Србије. Она је остала верна православљу, те није добила властеоских добара, а живела је у Вел. Поганцу код Копривнице још и крајем 18. века …

Циљскове Србе из Србије, који су махом поримокатоличили се, појачаше крајем 15. века нове српске насеобине из Херцеговине и Босне, са кнезовима Владиславом и Балшом Херцеговићем. Ови кнезови наши добише у горњој и доњој Славонији знатна властеоска добра, па међу њима и град Мали Калник. — Овај град одузет је доцније од Николе Балше Херцеговића, кога и краљевске листине називају Србином (Rascianus); јер је Балша пристао уз Запољу, па зато краљ Фердинанд 1537. г. предаде његов Калник Људевиту Пекрију.

Изгледа, да је ово херцеговачко насеље, које је такође махом римску веру примило, имало тада у овоме крају и неку своју црквену организацију. Бар 1514. г. помиње се Владислав, херцег од Св. Саве, као старешина (praepositus) цркве Св. Богородице (ваљда манастира?) код данашњег села Глоговнице под Калником, а као суседи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др. 1498. и 1509. г. спомиње Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашује да је Србин с додатком Трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. — Лако је могуће, да је тада и село Рашћани, које и данас постоји у тој близини, добило име од Срба — Рашана, који су га можда први населили.

Српско господарство у Калнику и околини, које је с малим прекидима од Катарине Бранковићеве до Балше Херцеговића, трајало преко стотину година (1434.—1537.), заједно с бројним српским насељима у ономе крају, учинило је, да је онде најјаче очувана српска традиција из ових времена. Стога се у српском православном селу Осијеку под Калником и данас прича, да је тамошњу српску цркву саградила једна Српкиња грофица, која је столовала у Калнику. А једна од најстаријих српских породица у томе селу јесте породица Витановића, која се данас разгранала у читаво племе и раширила по многим околним селима.

кУз то племе, у селима око Калника, налази се, можда из тих најстаријих времена, и још по која православна српска породица, као што су Бодин, Бодиновац и др. А још 1774. г. налазила се тамо у селу Иванчецу и породица Тодора Херцеговића алитер Вишњића, која нас подсећа на господарство старе властеоске породице Херцеговића у ономе крају. — Данас те породице нема међу тамошњим православиим Србима, као ни многих других старих херцеговачко-црногорских породица: Коренића, Кордића, Грдинића, Врачарића, Видовића и др., које су још и крајем 18. века налазиле се око Калника као православни Срби.

Пустошење ове области

До турских провала овај лепи и доста плодни крај био је густо насељен и прилично богат. Но чим су Турци у 15. веку, а нарочито током 16. веку. почели стално да проваљују и овамо, и то са три стране — из Босне, доње Славоније и Угарске, тада су брзо опустела многа села и градови. Прво се разбегоше кметови, а онда и властела са добара својих. Уз то, при свакој провали одвађаху Турци много робље у своје крајеве и њиме насељаваху своје спахилуке, по источним и јужним областима нашим. А при том је највише страдала жупанија Крижевачка, која је била прва на ударцу. И већ у првој половини 16. века (1543. г.) она броји само 1.501 дом способан за опорезовање, док је пре тога бројала преко 12.000 такових домова; а све три жупаније ове области заједно (загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имају тада тек 10.645 домова. – Тако је већ у то доба та земља опустела била…

Но одмах после тога наступише за ову област још грђи и црњи дани, јер после пада Вировитице и Чазме (1552 г.) у турске руке, због честих провала разбојничких чета и војске турске, наступио је такав страх међу кметовима ове земље, да су у великој већини све напустили и разбежали се по северо-западној Угарској, Аустрији и штајерској. А од оних што осташе многи се добровољно предаше Турцима и понудише им сами плаћање данка, само да поштеђени буду од паљења и робљења. — Ове Словинце прозваше други Предавцима, у смислу издајице, те и данас три села (код Беловара, Крижеваца и Чазме) носе њихово име (Преданац и Предавец).

Због тога, већ за десет година (1554.), пала је порезна снага горње Славоније испод половице, те су све три жупаније имале само 4.657 порезних домова, од којих је на Крижевачку жупанију отпало тек 376. А тридесет година после тога (1584.) цела горња Славонија, заједно са незнатним остацима старе Хрватске, преко Купе уз Приморје и Крањску, није имала више од 3.000 порезних домова. — При томе је и опет Крижевачка жупанија најгоре прошла и остала готово сасвим пуста. Но, на срећу ове земље, последња јача турска пустошења била су 1591.—93. г., када је Хасан паша босански само за те две године, попалио око 26 хрватско-славонскнх кастела и градова, те одвео у ропство око 35.000 душа… Од тада је убрзо турска сила тргла у натраг.

Ну, признати морамо, да исељавању и бегству кметова из горње Славоније и Хрватске, те тако лаком и брзом пустошењу ових земаља, нису биле криве само провале турске војске и њихових хајдука, него и врло нечовечан поступак хрватско-славонске властеле са њиховим кметовима. — заповедник крајишки потпуковник Ленковић, под заклетвом је изјавио 8. октобра 1561. г. Дворском Ратном Савету у Бечу, да је властела десет пута више него Турци крива, што су се кметови разбегли и земља опустела…

Нове српске миграције

Чим су Турци, преко горње Славоније и Угарске, почели продирати и у штајерску робећи, лалећи и убијајући, одмах су штајерци почели мислити како би осигурали горњу Славонију, као грудобран свој. А после страшног пораза Кацианерова код Горјана (1537. г.), када је убрзо готово цела доња Славонија дошла под власт турску, те је већ и источни део горње Славоније добро опустео био, прионуше они још озбиљније око тога. Одмах се почело радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким четама турским пречити дубље продирање у ову област.

Али, главни војни заповедник Ханс Унгнад, коме је та ствар 1540. г. поверена била, брзо се уверио, да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове. С тога он обавести сталеже штајерске, да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима и хајдуцима, те би требало да и њих неко брани; јер: „они су навикли само, да служе око столова својих господара, те пуне подруме и кошеве њихове.” И предложио је: да се набаве ваљане плаћеничке чете од Немаца и нарочито Срба, који већ од пре десетак и више година у знатном броју ускачу из Турске у Сењско Приморје, Жумберак и Крањску, те врло успешно врше крајишку службу на оној Крајини. — Сталежи усвоје овај предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по горњој Славонији.

Ове миграције обухватају време од 1540. до 1597. г. и населиле су у главном најзападнији део данашњих наших насеља у овој области. — Потомци у овом периоду насељених православних Срба, знатно појачани доцнијим досељењима, чине данас преко трећине целокупног броја Срба становника у овој обасти (око 50.000), те живе по бројним селима српских парохија: Болфана, Салника, Војаковца, Вел. Поганца, Лепавине и Вел. Мучне под окриљем гора Калничких; Плавшинаца и Мале Трешњевице на северној страни западног дела Било горе; те Горњих Средина, Болча, Српске Капеле и донекле Ровишта и Липовчана на јужној страни западне Било горе и по Марчанском Хумљу; — а доцније су одавде спустиле се многе породице наше и у села средњег источног дела наших насеља у овој области. — Основ овим миграцијама чине крањски, жумберачки и сењски ускоци, а тек понешто славонски и угарски пребези.

Почетак је учињен са ускоцима српским из Крањске и Жумберка већ марта 1540. г., а за тим и маја 1542. г., када је у крајишку службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размештени су по тадашњој Крајини Словинској између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и породице своје те их сместили по склонитим брдским и шумским местима у близини својих стражара.

За овима почеше одмах долазити и ускоци српски из Славоније и Угарске, које у ово доба називају махом пребезима, а доцније Власима. — Тако, већ 1543. г. дођоше из доње Славоније: Марко (Томашевић) од Пожеге и Петар (Беседић) Прибег, сваки са девет оружаних момака; а из суседне западне Угарске прешао је у исто време заставник Павле Бакић са својима. Нешто доцније ускочише из доње Славоније и други; а међу овима особито угледни беху војводе Иван Маргетић (Rascianus) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по неким селима данашњих српских парохија Болфана и В. Поганца, те је дао и име селу Иванац; а Плавша са своја 53 пешака населио се близу Копривнице, где се и по њему прозва једно село; — то је Плавшинац, главно српско село у ономе крају и седиште парохије.

Када је међутим, почетком друге половине 16. века. Крижевачка Жупанија од учесталих турских провала готово сасвим опустела, — при чему су нема сумње и новонасељени Срби много пострадали, — тада се јавила потреба за још већим бројем плаћених крајишника. И 1555. г. примљено је у службу шест нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских душа поново умножио у овој области.

Исте године дошла је из доње Славоније и једна породица од 40 душа тројице одличних српских војвода, браће: Алексе, Дојчина и Вукмира; док је 1556. г. у број немачких плаћеника узет и Војвода Ратко Прибег са 43 пешака, који се настанише око Тополовца, близу Крижеваца. 1562. г. населило се у Подравину неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су после годину дана пресељени у близину манастира Лепавине, између Крижеваца и Копривнице. А 1563. г., уз нарочите царске повластице дошли су овамо из приморја северне Далмације. тзв. Морлачке многи Срби —Морлаци и настанили се око Глоговнице под Калником. Међутим. 13. јануара 1568. г. упућене су из Беча војничке власти на Словинској Крајини, да све српске ускоке из Крањске или бар оне, који то буду хтели, населе у Подравини по обронцима гора Калничких и Била — између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расиње.

Ова насеља наша појачавана су редовно и честим миграцијама појединих породица из разних крајева; а ове миграције учестале су особито после Бручке Либеле од 1578. г., којом је одређено да се плаћеничка војска на Словинској Крајини знатно повећа. — Но од већих сеоба нашега народа у ову област, после овога у периоду овом, позната нам је још само она, која се збила између 1583.-1586. г. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је после неуспелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583.) ускочило из средње Далмације у сењску околицу, а одатле и даље, преко 800 породица. Хасановић је са својима прешао на Словинску Крајину и настанио се испрва око Иванић Клоштра. Ту је он 1586. год. одлично се истакао својим јунаштвом у боју против Али бега, те је примљен у крајишку службу и са својима послат на најизложенију Крајину код града Ђурђевца у Подравини. Овде се они населише по селима данашње српске парохије у М. Трешњевици, где им потомци већином и данас као православни Срби живе; и ако су тамо само малена оаза од 750 душа.

Осим ових добровољних сеоба наших у горњу Славонију, било је у исто време по нешто и присилних пресељавања. — Тако је, између осталих, јануара 1572. г. Ђорђе гроф зрињски поробио четири села око Брезовице код Вировитице и довео из њих робље у горњу Славонију. А јануара 1586. год. Михајло барон Секељ и капетан Глобицер попалили су неколико наших села око Сирача у т. зв. Малој Влашкој, у западном делу доње Славоније, и довели као роба одличнога српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и деце, Пејашиновић је за тим повратио се у доњу Славонију, с дозволом аустријске власти, и 1587. г. извео је оданде још 13 задружних породица, са једним свећеником и много блага. Те породице наетањене су око Копривнице и у Крижевцима. — После ове сеобе пуних 10 година незна се ни за једну већу сеобу; а за тим (од 1597. г.) почиње нов систематски рад аустријских војених власти на пресељавању нашега народа у ову област, махом из турске Славоније…

И ако је можда већина оних првих крајишника наших, попут руских Козака, нежењена била, ипак је с њима прешао приличан број наших породица. А ради опасности од Турака оне прве породице наше настаниле су се испрва махом око тадашњих главних Крајишких градова: Копривнице, Лудбрега, Крижевца, Иванића и Ђурђевца, где се многима и данас потомци налазе. Ну један део народних војвода, ради још веће сигурности, склонио је породице своје у источну штајерску, око Птуја и Марбурга, где им је цар Фердинанд И. даровао дворове и земље.

Тако је у другој половини 16. века, почевши од 1552. г. у местима Wеrnsee Aichof, Skok Rogeis, Schörschowitz и Кötsh, становало осим обичних ускока и двадесетак српских војводских породица, чије су старешине служиле по поменутим и другим градовима па Словинској Крајини. Доцније, а нарочито под крај 16. века, када је Крајина постала сигурнија, већина тих породица пресељена је међу остале породице наше око крајшиких градова, те им тамо и данас живе потомци као православни Срби.

Али је знатан број наших породица и стално остао у штајерској, па њихови одрођени потомци и данас живе тамо. Тако на пр. у окружју Петаве око 150 особа носе презиме Лах (Влах, у значењу некадашњи православни Србин), око 40 Скок (Ускок), око 100 Милошић, 80 Кристовић и Кристиановић, по 20 Домитер и Марковић, а око 10 Радотић и Радановић. У окружју Фридау презиме Лах нарочито је раширено, те има и село Лахонец са преко 20 Вајда (Војвода); за тим има ту Пурића, Ћирића, Лазића, Николића, Милошића, Шкорића, Тучића и Вуковића. А у окружју Ројчиме Деметровића, Мусића, Сербака, Јурковића, Влашића и Обрановића; док је пређе било још и Дијаковића, Циковића, Гајдића, Ружића и др.

До сада се код нас држало, да су Срби почели стално насељавати ову област тек крајем 16. века, али то је као што се из горе изложенога види погрешно било. Било је то и стога, што су многи историци прелазили ћутке преко Расциана, Ускока и Пребега из 15. и 16. века у овој области, или су их тек спомињали као незнатне сеобе појединих породица, које су за Српство брзо изгубљене. Међутим, већ у другој половини 16. века, било је на Словинској Крајини неколико тисућа наших душа, чији потомци великим делом и данас тамо живе као православни Срби. шта више, ти Срби имали су већ онда и врло видну улогу на тој Крајини, када је надвојвода Карло јуна 1576. г. упозорио земаљску штајерску Управу, да већина војвода на Словинској Крајини није римокатоличке него православне вере (nit Christen, sondern Usskokhen).

А што је ова група српских насеља одржала се у Православљу и Српству највише заслуга има манастир Лепавина који је од првих дана постао центар њихова црквено-народног живота. Њега су, по свој прилици, основали калуђери наши из Србије и Херцеговине, који с народом ускочише око 1530. и 1538.—9. г. прво у Жумберак и Крањску, а нешто доцније спустише се и у ову област, да народу своме буду свећеници и учитељи. Хроника манастирска бележи почетак манастира овог у 1555. г., а већ две године доцније (августа 1557.) напали су га и поробили Турци, исекавши на комадиће четворицу од шест калуђера…

– Калуђерима притекли су доцније у помоћ и мирски свећеници, који су с новим миграцијама народа нашег овамо прелазили; а крајем 1595. г. прешао је к њима и сам владика Василије из манастира Ремете (Ораховице) у доњој Славонији. Тако су она насеља наша добила још јачи ослонац, да се и у овој, дотле искључиво римокатоличкој, области одрже стално као православни Срби. Бивало је истина и сада, као и после, отпадања од Православља и прелажења у римску веру, али су то чинили махом ретки појединци, који су имали амбицију да се додворе својим господарима и уживају племићска права, која они или преци њихови за крваве заслуге добише.

Међутим, бивало је у исто доба много случајева, да су појединци и сва јуначким делима крваво стечена племићска права и прерогатива радије напуштали него што би се Православља одрекли. Поред осталих такови беху знамените војводе српске: Хрговићи, Пејашиновићи, Вуковићи, Нанићи и др. За то су њихови потомци и данас сељаци с пергаментским племићским дипломама, на којима је жупанијска власт ондашњег времена прибележила клаузулу, да ће та права тек онда вредети, када власници диплома докажу, да су се сјединили с Римском Црквом; док у исто време једна грана поримокатоличених Драшковића, Кукуљевића, Ожеговића, Сладојевића и др. уврштује се постепено у грофове, бароне и другу властелу хрватску…

Порекло породица

Само за неколико десетина већином старих војводских породица може се, на основу историјских докумената, поуздано одредити датум појаве њихове у овој области; а за остале многобројне породице постоје тек мање или више вероватне претпоставке. Још слабије стојимо с одређењем порекла појединих породица наших, — јер извештаји историјских докумената за овај период махом само сумарно означују: Турску, Србију или Маћедонију, као првобитне области досељеника; или, што је још чешће, спомињу само главну и последњу прелазну област миграција.

А традиција о томе скоро сасвим избледела је у народа овог, чији су преци готово 400 година ратовали по разним европскнм бојиштима, те преживели врло много бурних догађаја, који су из свести потомака потисли и избрисали далека времена сеобе са Балканског Полуострва. Зато само неке породице наводе: Србију, Босну и Херцеговину, као своју стару домовину, па и то не свагда поуздано.

А већина не сећа се ни имена прве постојбине своје, него тек које прелазне области, те веле да су пореклом Мутлаци (Морлаци из северне Далмације и околине), Чабрајци (из западне Босне), Крањци, Жумберчани и др. Ну највише их има који ни то незнају, те на питање одкуда и када су им стари доселили, просто одговарају да су овде: „од замана (!), од старе пунте (буне), од како се селење заподјело, незна се томе паметара” или „никада нико чуо није да смо одкуда доселили”; док опет други веле, да су ту: „стародобни, старовјерци, старунци, домородци” ит. д. Врло су ретки који знају бар нешто више рећи, као на пр. осамдесетгодишњи старац Саво Длака из засеока Липовчана у брдима код Подгорца.

Он ми је између осталога рекао, да су његови стари казивали му, да су њихови преци и већина српских подгорачких породица доселили овамо „из Србије за турскога рата, када је Турчин земљу нашу заробио и Турци напајали коње из наших путијера….”

Због тако оскудних непосредних података о пореклу наших најстаријих породица у овоме крају, морао сам с нарочитом пажњом обратити се и свима посредним подацима, те брижљиво испитивати не само антропогеографске и етнографске особине њихове, него и многе друге околности. — Таковим радом дошао сам до знатнога броја врло поузданих индикација за порекло већине породица; а резултате тога истраживања могу овде изнети само у неколико кратких цртица.

*Главне прелазне области ових најстаријих до данас очуваних насеља наших беху у првом реду Крањска и Жумберак, те Сењска и Бихићка Крајина, а за тим Морлачка или северна Далмација с околином, те западна Босна, Славонија, Угарска и штајерска. Првих пет области дале су готово две трећине целога нашега становништва у овоме крају.

Осим историјских докумената и традиције, потврђује нам то још и велики број истих породичних презимена овде и онде, као и имена многих села и заселака, која су постала од старих породичних презимена, те готово исте физичке, дијалектичке и друге етничке особине. Босна, Славонија и Угарска дадоше нам тада само мали број породица; јер западни делови њихови нису у ово доба тако густо насељени били православним Србима, као што је то било на свршетку овога периода, крајем 16. века, — када управо из тих области отпочињу главне миграције и чине нови период у насељавању Срба по овој области…

А Штајерска послужила је у ово доба, само неколико деценија, као привремено склониште већином одличних војводских породица српских.

Исто тако доста поуздано можемо утврдити, за велики број ових најстаријих породица наших, и стару балканску постојбину њихову. Већи део, наиме, води порекло своје из Старе Србије и Херцеговине те данашње Србије и Црне Горе, а мањи део из Босне, Маћедоније и Срема. — И то нам, у првом реду, потврђују историјски подаци и традиција, а за тим и многе друге околности.

Када су се Турци почетком 1527. почели спремати да освоје Лику и Крбаву, тада су они почели доводити и многе српске породице из источних и јужних крајева наших на Крајину Хрватску и Далматинску, да освојене земље чувају и помажу нове освајати. То су они тзв. Мартолози, турски Крајишници, за које путник Курипешић вели, да су 1530. г. долазили у Западну Босну од Београда и Смедерева. Њих је, по свој прилици, први повео овамо турски заповедник тих градова Мухамед Јахиоглија, када је, у друштву са Ахметом Шибеничанином и Усрефом Врхбосанским, пошао да осваја Удбину и друге градове Хрватске.

Слично је бивало, готово у исто време, и на Словинској Крајини, где су 1540. заробили неколико мартолоза и њиховог вођу, харамбашу Вука Велимировића, за кога се вели да је члан једне од најодличнијих породица из Србије (ex regno Rasciae); а 1546. г. преместили су Турци у Воћин дотадашњег заповедника пожешког Вукашиновића са нарочитом задаћом, да помиче Крајину све више на запад и по њој насељује Србе…

Али, многи од ових Срба, незадовољни с Турцима, почеше убрзо напуштати турску крајину и прелазити у помоћ Хришћанима. — Прва такова знатнија миграција била је већ у септембру 1530. г. Њу су извели они Србијанци, што их је Мухамед почео доводити. Ускочили су прво у Бихаћ, а онда одмах у Крањску и Жумберак, да се нешто доцније многи од њих спусте и на Словинску Крајину наше области. А да су то заиста били Срби из данашње Србије уверава нас, поред осталога, и то, што се на пр. село Бадовинци [Ово је име по свој прилици францускога порекла – У 12. в, носили су име Балдуин петоро јерусалимских краљева, а у 13. веку два латинска цара у Цариграду: те је то име морало бити популарно и међу нашим прецима, када се у више листина наших и неколико Срба од 13.—14. в. назива тим именом.

Лако је могуће, да су наши стари доба тога давали деци својој име чувенога освајача Цариграда Балдуина грофа Фландријскога, као што су и у наше дане неки наши очеви у Бачкој давали својој деци име Штесл, онда славног браниоца Порт-Артура. Доцније је име Балдуин претрпело код нас промену у Балдовин и Бадовин, што се такође из листина види, те се у презнмену Бадовинац и именима поменутих села до данас сачувало.] налази само у старом Жумберачком окружју и у окружју шабачком, а у нашој области неколико породица носи то име као презиме; исто тако у Жумберку и код нас има много породица с презименом Рањиловић или Храниловић, а у Београдском округу налази се село Раниловићи; док нас породично презиме и име засеока Балабани подсећа на земљиште Балабановац код села Сланаца близу Београда итд.

Ну, и из других крајева Србије има у овој области знатан број породица. Тако су на пр. Бубановићи, Грубачи, Грубачевићи и др. од Темнића; Бељаци, Богавци, Гвозденовићи, Богојевићи и др, од Ибра; Селаковићи, Штрбци, Чавићи и др. од Старога Влаха; Витановићи, Клисурићи, Кесерићи, Кесерини и др. од Пољанице, где се и данас, поред горске косе Витановице, налазе и оранице Витановац и Клисура, као и село са најстаријим тамошњим племеном Кесерци. — А то нам донекле потврђују и неке старе рукописне и штампане књиге из манастира Сарандапора (Осогова) и села Петнице (ниже Чачка, писана 1488. г.), те манастира: Чокешине, Боговађе и Радовакшчице, које се налазе у манастиру Лепавини и другим црквама ове области.

На сличан начин сазнали смо за порекло многих породица и из других области наших Балканскога Полуострва, проверавајући ресултате и соматолошким особинама тих породица.

Тако су на пр. из Старе Србије пореклом: Шиљци, Црљенице, Брњице, Грбе, Грбићи, Жиле, Длаке, Шарци, Рончевићи, Страинићи, Драгаши, Драгашевићи и др. од Новопазарског Санџака: Куштрићи, Мирићи, Кодићи и др. са Косова: Корше, Горановићи, Рајнићи, Недићи и др. од Метохије, шара и Подримља.

Из Маћедоније су: Смољанци и Смољановићи, за које традиција вели да су из Грчке; па Седрамци, Кировићи, Димићи, Заке, Авировићи (по традицији из Казанлука), Пандовићи, шовићи, Комленци, Комленовићи, Шешићи (од Велеса) и др.

Из Херцеговине су: Љубишићи, Комадине, Оџићи, Радмиловићи, Раићи, Рађе, Ћаћуге и др. од Билећких Рудина; Вранковићи, Ратковићи, Почуче, Инићи и др. од шуме, Површа, Зубаца итд., те: Божовићи, Вујичићи, Кукићи, Мандићи, Њежићи, Радошевићи, Добренићи, Ковачевићи, Вујановићи, Саболовићи, Стојнићи, Вукмирићи, Домазети и др. који овде славе Св. Саву као Крсно Име своје. — зато сам у овој области нашао, поред неколико рукописних књига, и три књиге гораждских и дванаест милешевских издања.

Из Црне Горе су: Бајчете, Ждрале, Обрадовићи, Бањани, и др. од Бањана; Балоте, Зорићи, Ракетићи, Дробњаци и др. од Дробњака; Басташићи, Девићи, Мургаши и др. од Васојевића; Коруге, Пурићи и др. од Колашина; Брдари, Проје, Кљајићи и др. од Бјелопавлића; Хераци, Хераковићи и др. од Његуша; те Мартиновићи, Радичевићи, Ђурашевићи, Хасановићи (од Роваца), Додоши и др. А из тих југозападних крајева наших јесу и Бани, Кобасице, Олује, Карари и др., којих и данас још има по Боци и Далмацији; као и: Јагодићи, Даниловићи, Дукићи, Чавчићи, Ђуричићи и др., који славе Св. Стефана Дечанског (Мратин-дан), те Бакићи и Утјешеновићи, који славе Св. Срђа као Крсно Име своје. — Стога сам и нашао по овоме крају, поред рукописних књига (из Слатине од Бјелопавлића једна) и седам комада скадарског, а једну цетињског издања богослужбених књига….

Понешто породица води своје порекло и из Арбаније, као на пр.: Лемићи, Лекићи, Магоши, Маговци, Пелеши, Ђинђићи, Добрићи (пређе Добре из Мускопоља) и др.

Из Босне су: Сировице од Дервенте, Хрговићи од Маглаја, Кокири од Прњавора, Годечи, Добринићи, Славујевићи и др. од Сарајева, те Шамићи, Соколовићи, Козарци, Змијанци, Усорци, Прусци, Купрешани и др.

Најпосле има нешто породица из Срема, као на пр. Сакуљи (Сакуле, старо пусто село код Земуна и Сакуље село код Смедерева), Тандаре, Тандарићи и др. — Они су основали и село Срем близу манастира Лепавине, где је још у почетку 18. в. живела једна породица с презименом Сремац….

Тако смо у главним потезима изнели прегледну слику најстаријих насеља наших у данашњој северној Хрватској. — И као што смо видели та су насеља завршена у главном већ крајем 16. века, али је бивало знатних прилива нових миграција и у почетку 17. века, док су доцније придолазиле само поједине породице и то махом преко Туропоља и Загорја из Далмације, Лике, Крбаве и Баније. Па и данас непрестано трају те мале миграције. Ну поред Личана, којих сваке године досели се по неколико породица, од новијега времена долазе овамо и Бугари и Маћедонци. Први су већином од Видина и баве се баштованством, а други од Охрида, те су махом лебари и алваџије. Маћедонци ови увек веле да су Срби; а једни и други жене се овде Српкињама, те су већ основали и неколико нових српских породица.

Беловар је средиште трговине за овај крај, па се у новије доба населило у њега и неколико младих трговаца, већином из Баната (од Вршца); а од последњих неколико година интернирани су у њему и неки војни бегунци из Србије, од којих су неки и са породицама дошли, или се овде поженили и стално настанили у овоме крају.

ИЗВОР: Радослав М. Грујић, ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, Година 1. (септембар 1912.), Свеска 2.

 

 

Коментари (40)

Одговорите

40 коментара

  1. Војислав Ананић

    ВОЈНА КРАЈИНА

    Обзиром да је Војна крајина била жумберачким ускоцима »судбина« целих 350 година, сматрам да би требало рећи у најкраћем о њезином настанку, развоју и укидању.
    Због сталних турских упада и тешке ситуације у Хрватској, војници Хабсбуршке Монархије први пут су привремено распоређени на територији Краљевине Хрватске 1522. године. Међутим, тај долазак није био званичан па би се почетком Војне крајине (аустријски званичан назив »Militaergrenze« – Војна граница) могао сматрати долазак хабсбуршке војске у Хрватску 1526. године, због наследне кризе у Краљевини Угарској.
    Кад је надвојвода Фердинанд 1527. изабран за хрватског краља, обећао је да ће на граници држати 1.000 коњаника и 200 пешака и снабдевати градове. То је било »провизорно« обећање, јер није било засновано на државно-правном односу Аустрије и Хрватске, још мање је било резултат сагласности и плана о начину организовања одбране: централизовано из Граца или би за одбрану појединих делова границе били одговорни хрватски феудалци, а није било ни довољно снага.
    Хрватски историчар Фердинанд Шишић каже да је »похлепно племство ишло само за тим да задовољи себе, не марећи нимало за опће интересе«. Да договора и битнијег напретка у наредном периоду није било показује и чињеница да је 1537. на хрватској крајини било свега 400 војника, а на дал- матинској 250. У Бихаћу, тада најзначајнијем војном упоришту, била су свега 154 војника. Према презименима (Вук и Новак Поповић, Хераковић, Живковић, Вучинић, Вучковић, Кесерић) види се да је међу њима већ било подоста Жумберчана (Радека, стр. 25/26).
    Снаге за успостављање и одбрану Војне крајине споро су нарастале, без правог плана и стратегијске замисли. Турска је имала пуну иницијативу. Прву потпунију процену стања (места и градова-утврђења) на граници сачинио је 1553. генерал Иван Ленковић. Утврдио је да на пограничном подручју према Турској има око 70 градова (утврђења) и предложио да се 26 напусти и разори, а 45 утврди и да се у њима држи посада.
    О његовом извештају у Бечу се расправљало тек на сабору 1577. Одлучено је да се хрватско-славонски део границе одвоји од угарског, да се на славонском делу држи 3.085, а на хрватском 3.698 војника разли- читих профила, што би годишње коштало око 240.000 форинти. Процењено је да Турска према славонској граници држи 2.863, а према хрватској 3.700 професионалних (плаћених) војника, али су те снаге распоређене у само 11 утврђених градова (гарнизона) па је и њихова ударна моћ много већа и ефективнија. Поред редовних снага, Турска је могла брзо да ангажује велики број нередовних снага, тако да би могла да ангажује и до 45.000 војника (В. Клаић, стр. 410).
    Команду над Војном крајином имало је Дворско ратно веће, формирано у Грацу 1556. (од 1705. са седиштем у Бечу), а трошкове су сносиле унутрашње аустријске покрајине па је у Дворском ратном већу Штајерска имала три, а Крањска и Корушка по два представника. Потпуну бригу о Војној крајини (уређење, финансирање и командовање) требало је да преузме надвојвода Карло. Њему је у војном погледу био потчињен и хрватски бан. Због тешке унутрашње ситуације, непосредна реализација је одложена, међутим нови су турски напади и освајања условили да се на сабору у Бруку (Бруцк) 1578. године хитно прецизирају потребне снаге и начин финансирања. Дошло се у ситуацију да ако се сад нешто учини, нешто ће се и одбранити, у противном неће имати шта да се брани.
    Војна крајина је све до 1881. године била »одбрамбена зона« према турском царству, као специфична организација и територија на којој је цивилна власт и управа била потчињена војној, па је становништво, које је обављало војне дужности, имало посебан друштвени статус. Војна крајина односила се у 16. и 17. веку на делове територије Хрватске и Славоније. Одбрамбени појас на територији Угарске, иако је имао исту функцију, није имао одговарајућу структуру и снаге па се још није сматрао Војном крајином у потпуном смислу. Изградњом Карловца (1579) створени су услови за поделу Војне крајине на Вараждински и Карловачки генералат, с командама у Вараждину (територијално није био део Војне крајине) и Карловцу. Команданте и друге високе официре давале су Крањска, Корушка и Штајерска. Команданти гене- ралата били су потчињени врховном команданту којег је именовао цар, а који је био потчињен надвојводи Карлу, односно Дворском ратном већу у Грацу.
    Према Клаићу, Војну крајину је 1577. бранило нешто мање војника од планираног броја, на славонском делу 1.972, а на хрватском делу 2.757, укупно 4.729 војника, што је годишње коштало 253.000 форинти. Те снаге нису биле довољне па је закључено да се број крајишника повећа до 9.900. Крајишка војска се већ тада састојала скоро подједнако од староседелаца и ускока па Клаић закључује да у то време још није био нарушен однос становништва у националном и верском смислу (стр. 646). Међутим, аустријски извори оцењују »да су релативно мале снаге ипак успешно браниле Војну границу заваљујући ангажовању избеглица из земаља које су Турци већ покорили« (Аустријска војнаграница, стр. 10). Ни Турска није била у могућности да стално држи бројнију професионалну војску према граници с Хрватском и Славонијом. Основни разлог је био да те територије нису представљале стратегијски циљ турских освајања јер су главне снаге биле усмерене према територији Угарске. Предност Турске биле су бројне јањичарске и друге нерегуларне чете, састављене од милом и силом пресељеног хришћанског становништва, с циљем да се граница стабилизује и послужи као основа за нова освајања и продоре на северозапад.
    Међутим, то је био »двосекли мач«. Таква војска није била поуздана па нема податка о ангажовању веће скупине хришћанског становништва у саставу турске војске. То се не односи на хришћане који су примивши ислам имали другачији положај у турској царевини. Хришћанско становништво све више је прелазило на другу страну и убрзо постало не само основа него и већина аустријске крајишке војске. Тако је Турска, у намери да осигура заузете територије и појача војску, омогућавала насељавање територије Хабсбуршке Монархије и јачање непријатељске војске.
    Турска је тиме губила непоуздано становништво које није могло да буде део професионалне војске, а Хабсбуршка Монархија је добијала становништво које је чврсто држало и бранило територију и представљало извор најбољих ратника. Посебно би се морало имати у виду да је тиме Турска губила, а Аустро-Угарска добијала и у моралном и пропагандном погледу.
    Мал указује »да су хришћанске сеобе из Турске у другој половини 17. века биле и ређе и малобројније, и да је један од главних разлога што су Турци увидели да већ цео век траје исељавање из Србије и Босне, које Аустро-Угарска систематично и доследно подстиче, па су почели блаже управљати рајом и настојали да придобију домаће српске угледније људе« (стр. 75).
    И поред предузетих мера, генерал Турн стање у Војној крајини 1586. није оцењивао позитивно. Указао је на озбиљне проблеме: нередовно плаћање и снабдевање војника и посада, сукобе личних и општих интереса, а посебно сукобе међу хрватским феудалцима.
    Протезање Војне крајине и њезине размере мењале су се скоро два века, зависно од исхода сукоба и ратова. У Великом рату против Турске 1683-1699. Војној крајини су припојена подручја Лике и Крбаве. С обзиром да је у ослобађању подручја од Петриње до Уне знатну улогу имала хрватска банска војска, тај крај је назван Банска граница или Банија. Имала је двојни статус: цивилну власт је имао хрватски бан, али је у војном погледу припадала Војној крајини. Жумберак, с околином, иако територијално издвојен, од почетка је припадао Војној крајини (АВГ, стр. 13)
    Ускоци су насељавањи с циљем оживљавања испражњених и опустошених подручја те да се обезбеде војници за одбрану и изгради чврста и ефикасна Војна граница. Та три стратегијска циља остваривана су столећима с безброј проблема и тешкоћа. Избегли хрватски па и крањски сталежи нису показивали интерес за напуштена и опустошена земљишта све док их нови досељеници нису отели од Турака, заштитили и поново учинили употребљивим. Ранији поседници почели су се јављати с »пристојне удаљености«. Избегли сталежи и црква хтели су опет да буду поседници, али под условима које су постављали и обнављали упорно, скоро стотину година, »проширујући их на опште право управе хрватске цивилне власти и над Војном границом у целини«. Разуме се, они су подразумевали да би трошкове одбране и надаље обезбеђивале »унутрашње аустријске покрајине«.
    Такви покушаји долазили су прво од стране појединаца, затим од стране хрватског сабора, а убрзо и од стране угарског парламента. Какав је био однос Угарске према ускоцима најбоље илуструје следећа фрапантна историјска чињеница: »Између 1604. и 1681. године само за време једног сазива угарског парламента (ради се о неколико година, прим. аутора) није донет неки закључак (закон, пропис или одлука, прим. аутора) на штету ускочког (српског, православног) народа« (АВГ, стр. 17).
    Манојло Грбић оставио је податак да је у време одласка владике Симеона Вратање у Рим (1611.), на подручју Хрватске, Славоније и Крањске било око 100.000 досељеног православног, у огромној већини српског становништва, а Јанко Шимрак сматра да их је било око 60.000. Могли бисмо се сагласити да је истина у средини, што значи да их је било око 80.000.
    С обзиром да су се ускоци одлучно супротстављали сваком нарушавању њихових стечених права, Беч се држао уздржано и наизглед компромисно, али је у суштини одлучно радио на одржавању и јачању Војне крајине и заштити посебних права њезиног становништва. С обзиром да су новонасељени ускоци били великом већином Срби, формирала се у Хрватској значајна српска мањина, а у неким крајевима и већина, што је у 20. веку довело до нежељених националних конфликата. Дуготрајна спорења прекинута су актом из 1630, тзв. »Statuta Walachorum«, којим су најпотпуније гарантована права ускока, укључујући и право на трајно поседовање додељене земља, као и на продају кућа, обрадивог земљишта и других објеката и добара.
    Привилегије су као једностране биле виђене само са становишта једностраних интереса хрватских сталежа. Са становишта Монархије, привилегије и права била су тек »неизоставна противуслуга ради остваривања најважнијег царског циља: да се Војна крајина уреди као централизовано вођена и војнички изграђена и уређена организација« (АВГ, стр. 19).
    Карловачким миром 1699, после победе у рату с Турском, припајање Хабсбуршкој Монархији нових територија у захвату Дунава и према Карпатима, имало је дугорочне последице и захтевало суштинске промене. Војна крајина се проширила и продужила па су у наредних педесетак година установљени нови сектори, у први мах као самостални: »Славонска граница«, »Банатска граница«, »Секлершка« и »Румунско-влашка граница«. Унутрашње уређење нових делова Војне крајине зависило је од конкретних војно-политичких услова, пре свега од могућности ангажовања нових граничара и формирања адекватних јединица (АВГ, стр. 22).
    Целовита реформа Војне крајине спроведена је за време владавине царице Марије Терезије. Заснивала се на две стратегијске чињенице и оцене. Прва, да је опасност од османлијске агресије и освајања смањена, чиме су створени услови за политичку у војну експанзију Монархије не само на југоисток него и у другим правцима, те друга, да расте опасност од унутрашњих политичких па и војних сукоба, пре свега због сталних супротности Беча и Будимпеште. Реформе су биле усмерене на централизацију управљања и командовања, ради стварања стабилне основе за апсолутистичку владавину; смањивање самоуправне аутономије и судства, ради јачања и проширивања права и надлежности војних команди и команданта, и изједначавање »пограничне милиције« (крајишке војске, прим. аутора) с редовном, стајаћом војском.
    Значајне мере биле су и укидање Дворског ратног већа (1743) као дотадашње команде надлежне за Војну крајину те финасирање од стране унутрашњих аустријских покрајина (1748). Од тада се Војном крајином управљало директно из Беча, и то у оквиру редовне цивилне власти и војних команди стајаће војске. Дотадашња војна организација је преуређена у редовну пуковску организацију.
    На подручју раније карловачко-вараждинске Војне границе, укључујући и Банију, формирани су следећи пукови: Лички (Госпић), Оточки, Огулински, Слуњски, Први (Глина) и Други (Петриња) банијски и два пука у Бјеловару (Крсташки и Светог Ђорђа). На подручју бивше Југославије постојали су још Градишки, Бродски и Петроварадински пук (АВГ, стр. 22/23).
    Манојло Грбић је оставио драгоцене податке о местима, броју кућа и броју становника на подручју првих шест пукова и на имању хрватског грофа Драшковића, према званичном попису из 1768. године (стр. 97-105), од чега износим само сумарне податке:
    Лички пук: 51 место, 2.079 кућа, 24.972 становника;
    Оточки пук: 32 места 1.462 куће, 16.578 становника; 
    Огулински пук: 39 места, 1.173 куће, 15.281 становника;
    Слуњски пук: 78 места, 1.411 кућа, 18.048 становника;
    Први банијски пук: 80 места, 2.697 кућа, 25.972 становника;
    Други банијски пук: 100 места, 2.739 кућа, 21.170 становника;
    Имање г.Драшковића: 20 места, 518 кућа, 3.749 становника.
    Укупно у око 400 насеља, било је 12.079 кућа са 125.762 становника.
    У попису насељених места Слуњског пука спомињу се села Бојанци и Мариндол, али не и Жумберак. С обзиром да у вези с тиме нема никаквог објашњења, претпостављам да је то због тога што је Жумберак био формал- но изван територије Војне крајине, односно Карловачког генералата, и што је припадао Крањској, па није било логично да се његово целокупно становништво представља у саставу слуњског подручја.
    Тиме је Војна крајина постала »војна земља« или »велика касарна«, основа и извор војске која се могла употребити на свим ратиштима. У ратовима против Наполеона (1806) било је и до 100.000 војника с подручја Војне крајине.
    Војна крајина као посебна целина, с временом је окоштавала, јачала и преживљавала многе промене и потресе. Ипак, револуционарна кретања у 19. веку постепено су релативизирала њезин значај и потребу. Увођењем опште војне обавезе престала је потреба за постојањем посебне војне организације, као и спремност власти да граничарима даје посебна права и првилегије.
    Гарантовање верских права и личних слобода те укидање средњовековног феудалног права на управљање животом кметова условљавали су да се утврди и право власништва, односно поседовања и наслеђивања земљишта и непокретности. Војна граница је постепено укидана и разграђивана. Њезина последња функција била је »заразно-хигијенски кордон« за контролу људи и робе у трговини и односима с Турском. Сам процес разградње почео је 1851, а од 1873. године до коначног укидања 1881. године укинуте су главне институције и војне команде (АВГ, стр. 23).
    Бројне су и дугорочне последице вековног постојања Војне крајине. Најзначајнија је насељавање Срба према северозападу и северу, све до Будимпеште која је постала и »центар Српства«, с обзиром да је у Будимпешти основана и Матица српска, која је тек касније пресељена у Нови Сад. Друга последица је стварања бројне српске мањине у Хрватској па је 1978. године у Пакрачкој епархији било 125.000 српског и православног становништва, а у Карловачкој епархији 315.00 православних Срба.
    Једна од последица је и настанак Гркокатоличке цркве у Хрватској, односно Југославији, при чему је највећи број гркокатолика био у Жумберку: 1831. године било их је 5.135; 1838. године 5.468; 1851. нешто више, 5.781; 1939. године знатно више, 8.941, с обзиром да је нарастао и број становника, док их је 1975. било само 5.608, јер се и број становника у Жумберку знатно смањио. С тим у вези је и тврдња »да су унијати у Жумбер- ку данас скоро потпуно похрваћени и нису више католички Срби или унијатски Срби, с обзиром да бездушна хрватско-српска супротност једноставно не дозвољава постојање католичких Срба у Хрватској«. Указује се и на покушај успостављања »Независне Хрватске православне цркве у усташкој држави 1941-1945, при чему су Срби у тој држави требали да буду денационализовани« (АВГ, стр. 38).
    С цинизмом се истиче »да је посебно Јанко Шимрак у својим делима утврдио и наглашавао несаломљиву верност унији поунијаћених у Жумберку« (АВГ, стр. 37). Ради лакшег праћења, указујем да су аутори имали у виду Шимраково писање које ћу навести у одељку о насилном унијаћењу жумберачких ускока.
    С обзиром да је у нетом наведеном речено много суштинског што се тиче унијаћење и однарођивање, као и да о томе говоре аустријски извори, требало би указати барем на неке чињенице. Аустријски извори, наиме, не само да не негирају него чак и наглашавају српско порекло огромне већине становништва које је омогућило успостављање Војне крајине, међу којима су, по времену доласка, први и најчистији у етничком погледу управо жумберачки ускоци. Апсолутистичко изједначавање хрватства с римокатоличанством није остављало било какву могућност за постојање и коегзистенцију других народа и цркава, конкретно Срба и православаца, у држави каква је била такозвана НДХ. Касније ће се видети да такве ставове, политику и праксу и данас спроводе остаци фашистичке усташке идеологије и врхови гркокатоличке цркве.
    Из аустријских извора долази се до мало познатих, изненађујућих податке, на пример да је у граду Ђакову, бискупском седишту, 1687. године, у време повлачења Турака, било само 15 католичких, а 1.000 муслиманских кућа. Кад је цар Леополд 1. бискупу Николи 3. Ограмићу поновно потврдио (повратио) право на град Ђаково и околицу, морало се прво постојеће џамије преобразити у католичке цркве, на пример Хаџи-Пашину џамију, а Ибрахим-Пашина џамија претворена је у данашњу цркву »Свих Светих« (АВГ, стр. 33).
    В. Клаић пише да је почетком 17. века у Славонији био скоро исти број католика колико и протестаната (калвиниста), да су се у другој половини 17. века у саставу немачких јединица у тадашњој Хрватској и Славонији налазили и евангелистички свећеници, на велико незадовољство хрватског католичког племства и свећенства. »На тлу некадашње печујске бискупије ширила се протестантска вјера након пада Валпова (1542), а погодовали су јој освајачи турски, који су више вољели нововјерце него католике. Неки Михајло Старанин основао је са својим друговима 120 протестантских цркви у оном крају, тако да се на Духове 1551. у Тординцима одржала и синода протестантске цркве« (стр. 661).
    Ако бисмо се упитали шта то значи, морали бисмо се суочити с многим непријатним истинама. Праву опасност за хришћанство у целини, па и оно римокатоличке конфесије, представљали су и агресивни ислам и унутрашње поделе, а не православни хришћани који су Хабсбуршку Монархију посматрали као хришћанску државу. Православни су све чинили у борби против ислама и нису се мешали у унутрашње поделе унутар западног хришћанства, односно католичанства. Православни ускоци су не само »хришћанскије разумели и тумачили хришћанство« него су то очекивали и од »своје хришћанске римокатоличке браће«. У наредним поглављима видеће се како су им браћа узвратила и узвраћају.
    Драго Роксандић каже »да је војнокрајишки систем једна од најсложенијих творевина хабсбуршког апсолутизма, неразумљив без вјерске легитимације и да се не може идентификовати ни с Католичком ни с Православном црквом. Крајишки систем је неразумљив изван контроверзи угарске и хрватске државно-правне, политичке, економске и културне повијести, али и повијести верских заједница у Угарској и Хрватској« (стр. 219/20).
    Веома значајни су подаци о бројности становништва Војне крајине и другог дела, »цивилне Хрватске«. На крају 18. века (1799), Војна крајина је имала 441.316, а »цивилна Хрватска« 754.722 становника; 1857. године, у последњем стадијуму постојања, било је 620.119, према 1.008.771 становнику, што указује да је јачање Војне крајине било предуслов и омогућавало опстанак и »опоравак« и цивилног дела Хрватске (АВГ, стр 51).
    Закључак би могао да буде да је, цивилизацијски посматрано, постојање Војне крајине било много више позитивно, него што је имало негативних последица. Она је била основа за одбрану и спречавање Турака да овладају не само Хрватском него и Хабсбуршком Монархијом, да продру у Средњу Европу и да угрозе Рим, центар западног хришћанства.
    Војна крајина је била значајан чинилац не само у верском сукобу и рату хришћанства и ислама него и у унутархришћанским сукобима и контоверзама у Хабсбуршкој Монархији и шире. Римокатоличка Хабсбуршка Монархија, а с њом и Римокатоличка црква не само да је морала да прихвати да се на њезиној територији настане и припадници Православне цркве него је била присиљена, а и настојала је да их насели што више.
    Није мања улога Војне крајине ни у међуетничким односима и сукобима Јужних Словена. Посматрајући једнострано њихове будуће односе, посебно сукобе Срба и Хрвата, могло би се закључити да би боље било да Војне крајине није ни било. Али ако се погледа шире, стратегијски и цивилизацијски, види се да су се, насупрот свим контроверзама, у крилу Аустро- Угарске Монархије родиле клице и развио покрет илирства, односно југословенства, и да је на тим основама створена Југославија. Без обзира што су у односу према Југославији постојале и постоје крупне разлике и без обзира на њезину судбину, та чињеница стоји изнад свега другог. О томе историја (још) није дала коначну реч.
    У војном, социолошком и психолошком погледу Војна крајина је омогућила стварање посебних војних територија, структура, статуса и навика, у прво време кроз однос сељак-војник, до стварања професионалног војног елемента, значајног у временима и сукобима после њезиног укидања.
    Негативне последице постојања Војне крајине испољиле су се тек по њезином укидању. Војни карактер и структура границе, стални ратови и сукоби и доминантно војни позив њезиног становништва условили су привредно и економско заостајање тих подручја, недостатак већих градских насеља, задржавање превазиђене робноновчане привреде и трговине, заостатак у образовном смислу и друго. Илустрације ради, највећи »крајишки« град Карловац 1980. године имао је 11.886 становника, два индустријска погона и 44 запослена. Да се такво стање није лако мењало, потврђује и податак да је 30 година касније, дакле 1910, имао само 4 погона и 108 запослених (АВГ, стр. 53).
    Нема сумње да је то било на штету Хрвата и Хрватске, како у Југославији, тако и у данашњој Републици Хрватској, али и да су негативне последице, још директније и у већој мери погодиле српски народ.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

  2. Војислав Ананић

    ЖИВОТ У ЖУМБЕРКУ ПОСЛЕ УКИДАЊА ВОЈНЕ КРАЈИНЕ

    Укидање Војне крајине узроковало је суштинске промене, и кад је у питању Жумберак, а још више његови становници. Жумберак је изгубио првобитни значај и вратио се на стање пре досељавања ускока, својеврсног »слепог црева«, само што је сада био не само насељен него пренасељен. Живот се »окренуо наопачке«, све дотадашње морало се преиспитати, прилагођавати новим условима или напуштати.
    Да би се промене реално представиле, требало би се детаљно позабавити најмање следећим питањима материјалне, друштвено-политичке, социјално-психолошке и моралне те културне природе: начином привређивања и решавањем других животних питања у новим условима; политичким релацијама, односима и представљањем; отварањем конзервативне средине, контактима и односима с другима; променама у менталитету становништва; утицајима на језик, обичаје и навике те културним прожимањима; исељавањем као процесом без краја итд. На овом месту реално је да се изнесе само неколико података и чињеница које су у међусобној узрочно-последичној вези, претежно на основу истраживања словеначких институција и појединаца те мојих личних сазнања, пошто таквих истраживања и података с хрватске стране и нема.
    Жумберак је средином деветнаестог века (1857) имао 8.099 становника. Апсолутни рекорд достигао је 1890, кад је у њему живео 11.971 становник. Због исељавања и последица Првог светског рата 1921. било је 10.708, да би 1931. било 11.185. становника. Од тада се број становника стално смањивао, тако да је 1948. било 9.625; 1961. – 8.131; 1991. – 3.181, а 2001. свега 2.000 становника. 
    Повољнија политичка и војна ситуација и ређи ратови у другој половини 19. века, због чега је и укинута Војна крајина, деловали су противречно на стање и односе у Жумберку. С једне стране, смањили су погибју и омогућили прираст становништва, а с друге условили промену егзистенцијалних услова живота и губитак неких привилегија. С обзиром да Жумберак није могао да прехрани скоро 12.000 људи, остале су три могућности: (1) још интензивније обрађивати ионако недовољне, сиромашне и неплодне земље и гајити још више стоке, (2) бавити се различитим облицима трговине, мање у Жумберку и из њега, а више у ближим и даљим подручјима Аустро-Угарске, (3) исељавати се тамо где је могуће, куда иду и други.
    Екстензивни начин обраде сиромашног и неплодног земљишта и сточарство, у условима одвојености од тржишта и околног света уопште, нису могли да дају много новог. Сећања на тај период и услове живота су свежа, а приче убедљиве. У раном детињству сам чуо да је на крају деветнаестог и почетком двадесетог века у засеоцима Вукшићи и Ратковићи било четрнаест пари волова. То значи да је било четрнаест релативно имућнијих породица, уз оне који нису имали волове. Знао сам темеље свих кућа. Каснија евентуална питања колико је људи ту живело, од чега и какав је то био живот, нису ме мучила јер сам добрим делом и сам слично живео у породици с осмеро деце. Та два засеока нису ни по чему била изузетак осим што су били ближе центру: школи, продавници, цркви, кафани, општини.
    Што се трговине тиче, срећна је била околност да су се Жумберчани традиционално бавили неким облицима трговине и за време Војне крајине. У новим условима једни су се углавном »специјализирали« за трговину стоком и свињама у непосредној околини, на Горјанцима и на околним сајмовима, а други, вештији и срећнији, гонили су веће количине стоке на удаљеније сајмове и тржишта, чак и у друге земље, посебно у Италију. Шукље наводи да су се Жумберчани из редова тих трговаца и населили за стално у Савињској долини и код Словенске Бистрице, али не наводи неки конкретан податак.
    Други облик трговине било је такозвано покретно »крошњарство«, односно разношење текстилне робе и штофова, прво претежно по Крањској и Штајерској, а затим и даље по Аустрији и Баварској, мање по Хрватској. 
    У такав облик трговине одлазило се и остајало зависно од прилика код куће, успеха, расположиве робе, здравља и издржљивости. Шукље каже и да је једне године у Словенији »крошњарило« текстилом 106 Жумберчана из Радатовића. Способнији и срећнији су зарађивали и до 20.000 динара годишње (стр. 175). Познато ми је да је некима то постало навика па су одлазили и кад није било »велике вајде«, више да не би били код куће.
    На основу мојих сазнања, Жумберачни су били успешни трговци, подједнако јер су били вешти и јер су били упорнији и издржљивији од других. Било је онога по систему: »Циго хвали свога коња«, али нико никоме није ништа отимао. Међутим, битније је да живот и рад било где друге није могао да буде тежи од живота и мукотрпног рада у самом Жумберку. Моја прва сазнања у вези с трговином стоком и већим количинама друге робе везана су за неке породице Цар и Смиљанић. Трговина је доносила непосредну добит па се то видљиво одражавало и на побољшање услова живота. Из редова тих трговаца су »израсле« и прве имућне жумберачке породице, које су се и прве исељавале.
    Трговина је утицала и на све друге облике живота у Жумберку. Жумберчани су одлазили и упознавали »свет«, а Жумберак се полагано »отварао« за друге. У језику Жумберчана било је отприје тек мало немачких војничких израза, да би се све више усвајали »искварени немачки називи« за робе и предмете за које се до тада није ни знало. Почело се одевати савременије и једноставније. Народна ношња је »губила место и значај«.
    Што се тиче исељавања Жумберка, драгоцене податке оставио је Марко Шукље, који се посебно бавио исељавањем и досељавањем у Жумберак, односно подручје бивше општине Радатовићи. Иако су Радатовићи били и остали помало специфични, не би се могло рећи да нису репрезентативни за цео Жумберак па ћу указати на неке интересантне податке.
    »Трбухом за крухом«, Жумберчани су прво кренули у САД, први од свих »неки Реба из Драгошеваца«, 1883. године. Њега су следили други мушкарци, али су убрзо почеле да се исељавају целе породице, углавном најсиромашније. Једни су »повлачили« друге, пре свега своју породицу и родбину. До 1918. у Америку (УСА) се иселило 1.131 особа, а после Првог светског рата, због отежаних услова исељавања, свега 52. До Првог светског рата у Канаду се иселило 8, а после 54 лица, а у Аргентину до 1818. једна, а после 9 особа.
    У Европи су се Жумберчани највише исељавали у Француску, од 1923- 1926. године, мање у Аустрију, Чехословачку и Немачку. Углавном, од 1883. до 1931. из Радатовића (15 села, укључујући и Драге) иселило се 1.571 особа, или 44% свих становника, од чега 578 женског рода, међу којима Шукље спомиње и »старе девојке«, а то су, по њему, девојке које се нису удале до 18. године.
    Овакво тумачење појма »старе девојке« могло би се погрешно протумачи. Наиме, ту се, пре свега, ради о девојкама које, због сиромаштва, нису имале мираз (жумберачки: »доту«). Ни у Жумберку нису увек одлу- чивали љубав, лепота и друге квалитете. Без мираза тешко се почињао живот па се рекло да »ће љубав да дође касније, с обзиром да ионако долази из стомака«.
    Моја баба по мајци је рано остала сама с четворо деце. Најстарији, ујак Никола, кад је поодрастао, отишао је у Америку, најстарију сестру Јелу »спремио је к себи«, а млађима, Антонији и Мари, послао »да се спреме за удају«. Ни ујак ни тетка нити ико од њихових није никада дошао у »стари крај«. На сликама смо нагађали ко коме сличи, а по изношеној одећи коју су нам понекад послали каквог су »стаса«. Ни на очевој страни није било боље. Стриц Јанко је умро млад, Илија остао на ратишту у Италији, Томо је страдао у Америци, а отац и старији брат Јуре (Ђуро) имали су могућност да један од њих остане код куће и збрине (уда) три сестре или да иде, да се негде »прижени«. Стриц је одабрао ово друго.
    Ретка је била кућа из које неко није отишао у инистранство. Ти људи су по правилу остварили оно због чега су отишли, зарадили су и створили услове за бољи живот. Међутим, нису сви направили најбољи избор. Најбрже су без пара остали они који су хтели да покажу да су »сада неко и нешто«. За мушкарце који су на неспретан и непримерен начин покушавали да покажу да су се »издигли изнад средине« рекло се да су се »погосподили«, а за женске да су се »подрепиле«, у смислу дигле реп.
    Не сећам се да је неко од тих »америчких исељеника и немачких гастарбајтера« солидније научио језик. Већина се није тиме »дичила«, али се доста њих »поштапало«, користећи само поједине речи. Мој стриц би рекао: »вел, богца ти«, што је требало да значи »добро, бога му«, с обзиром да wелл значи добро. Две пордице, Булиће и Обрадовиће, назване су »Шурови«, јер су као повратници из Америке, кад је требало да кажу: »да, сигурно«, рекли »шур« (суре) итд. Највећи презир изазивало је кад би се таква два повратника срела па би се пред другима поздрављали и размењивали још понеку реч на немачком или енглеском.
    Шукље указује да се Жумберчани нису насељавали у словеначким селима Бушиња вас и Трновец, иако леже на цести Метлика-Сухор, а ја додајем и Бојању вас, Радовицу, Грабровец и нека друга села. Шукље мисли да су белокрањски сељаци били »тврди и да нису хтели да продају »домаћем« странцу, док у Метлици Жумберчани купују све што је на продају«. Он није јасно рекао, јер можда није ни знао, да је због ранијих крвавих сукоба и нетрпељивости, у околним словеначким селима важио »прећутни договор«: да се »Влахима« не продаје имовина и не дозволи долазак у село.
    Верујем да најпрецизније податке имамо за исељавање Жумберчана у Метлику. Крајем 19. века населили су се: Дако Макар из Лијешћа (1884), Јанко Храниловић из Сошица (1890), Милан Кесерић из Кесера (1892) и Павле Рајаковић из Радатовића (1897). Почетком 20. века, до 1937, доселиле су се породице Јуре Вукасовића из Кунчана (1901), Јове Брачике из Драгошеваца (1904), Илије Кесерића из Кесера (1906), Јанка Рајаковића из Радатовића и Николе Храниловића (1917), Илије Булића из Булића (1920), Миле Вранешића из Драгошеваца (1921), Ђуке Смиљанића из Дољана (1924), Васе Брзовића из Брашљевице, Мије Рахије и Максе Милчиновића из Драгошеваца (1927), Павла Цара из Пилатоваца и Миле Живковића из Драгошеваца (1929), Миле Вранешића из Драгошеваца (1931) и Николе Хрњака из Брашљевице (1933). У оближњем селу Росланице свој дом су нашле породице Максе Бадовинца из Малинаца (1900), Габре Бадовинца из Малинаца (1902 и Марка Милковића 1910, године. (М. Предовић, ЖК 1966, стр. 247/48).
    Исељавање је дуга и тужна жумберачка прича, незавршена, али је при карју. Због тога морам да прескочим све друге појединачне и скупне облике исељавања у 20. веку, у иностранство и у Југославији, укључујући и она организована, односно »колонизације« после Првог и Другог светског рата. Међутим, не бих смео да не кажем да је Жумберак, коначно и бесповратно, почео да се празни одласком на рад у развијене западноевропске земље, пре свега Немачку. 
    Тај процес сам доживео и најбоље познајем. Не знам да ли су Жумберчани одлазили први, али знам да су били међу првима и да су одлазили масовно. Знам и узроке. Масовна погибија у Другом светком рату, мере »колективизације« нове комунистичке власти, Резолуција Информбироа, тршћанска криза… Дошло је и до унутрашњих комешања. Жумберчани су имали партизанску власт, »за коју смо се борили, а нама све горе«, говорило се. Почело се »бежати преко границе«. Ухваћени младићи, затварани су »реда ради«, тек толико да их се некако казни. Била је то тешка брука за честите породице, а још тежа за власт. Јанко Голеш ми каже да је у једном тренутку у Радатовићима партијске књижице »вратило« 80 чланова КП. Нису они ту били због идеологије и политике и што су »разумели ствари«, него су у Партију ушли јер су мислили да је то патриотски и у интересу државе.
    Отворити границе и пустити људе да раде и зараде значило је »нахранити гладне«. Нажалост, тај процес није никада заустављен, траје и данас, кад више нема Југославије, са све већим последицама. Почели су да одлазе неквалификовани, затим све више школовани. Дуго се то већ зове »одлив мозгова и памети« из свих делова претходне Југославије.
    Исељавање у Радатовићима текло је, рекао бих, по систему »одоздо па навише«. Прво су почели да одлазе имућнији из нижих села. Њихова имања куповали су »брђани«, а онда они нису имали коме да продају куће и имања. Око 1968. испразнили су се Гај, Рајаковићи, Поповићи, Малинци, Цветише, Кунчани, Мрке, Језернице и многа друга села у другим деловима Жумберка. Празне куће и запуштене оранице и сенокоси попуштају у борби са »зубом времена«. Имамо и податак да је 2003. године у Словенији живело 578 Жумберчана ускочког порекла, рођених у 66 од укупно 80 жумберачких ускочких насеља.
    Променама услова живота и исељавањем отворио се и обрнути процес, досељавање у Жумберак. У Жумберак су се прво почели досељавати Словенци, у запаженијем броју после Првог светског рата, односно стварања Југославије, пре свега занатлије (зидари, молери, тесари, кровопокривачи). Долазили су више пута, радили своје занатске послове, упознавали Жумберчане, пријатељевали, женили се. Почеле су да долазе и целе породице, на пример тројица обућара населили су се у Великом Лијешћу, Радатовићима и Пилатовцима. Тридесетих година двадесетог века била су у општини Радатовићи 83 Словенца, највише у Драгошевцима, Дољанима и Пилатовцима, 6-10% од укупног броја становника.
    Што се тиче досељавања Хрвата, у Радатовићима их је било тридесетих година прошлог века укупно 77. Шукље каже да су се они досељавали углавном као сељаци. С изузетком млинара у Секулићима (из Лике), ткалца у Кесерима (из Самобора), зидара у Великом Лијешћу (из Сења) и лугара на Малинцима (из Далмације), други су били претежно из сошичке и каљске општине и већ су углавном били помешани са Жумберчанима.
    Шукље каже и да су се и Словенци и Хрвати и њихови потомци без проблема »уклапали« у жумберачку средину и менталитет, иако су их Жумберчани и даље звали Крањцима и Хрватима. Он каже и да се деца тих досељеника нису сналазила као рођени Жумберчани па су неке од тих породица и осиромашиле.
    Са своје стране додајем да сам углавном добро познавао те досељенике и припаднике њихових породица, а моја тетка по оцу се и удала за Словенца, колара из Подземља. Потврђујем и да осим тешких услова живота које су делили са Жумберчанима нису имали никаквих верских и националних проблема. Брзо су се сродили с нама. Неки од Словенаца и Хрвата су говорили својим исквареним дијалектом, »обогаћеним« жумберачким, а други су више прихватали жумберачки дијалект. Сећам се да је један старији човек рекао: »Сам бог да су дошли – не треба им веће казне од живота у овој вукојебини и међу овим нашим лоповима«.
    Мој тетак је био добар пример у сваком погледу. Није прихватао жумберачки дијалект, био је сувише радан и није имао времена за празне кафанске разговоре. На време је добио и једну тежу »лекцију«. Припремио је грађу за градњу куће на земљишту које је тетка наследила у селу Куљајима. Нико му ништа није говорио, али кад је градња могла да почне, грађа је преко ноћи нестала. То је значило да у Куљајима није пожељан. Сви су све знали и ко је и зашто то урадио, али се ништа није могло доказати.

    Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.

  3. Војислав Ананић

    Сеоба Жумберачких ускока у Крижевачку капетанију (1540-1542.)

    Калник- утврда из ускочких времена

    Ова сеоба до сада није суставно и темељито обрађивана у повијесним радовимаа стога доносимо кратки увод у тему која заслужује пажњу и то у година када се слави црквено заједништво. Тијеком тридесетих година 16.стољећа у четири сеобе на подручју Жумберка досељен је велик број Ускока из Босне, Херцеговине и Далмације. Деветогодишње суставно насељевање Жумберка ускочким становништвом од стране Бечког двора имало је за циљ у коначници оформирати стабилни војни дистрикт који ће послужити као чврста војна база у борби против надирућих Османлија. Након што су војне власти 1539.завршиле процес насељавања, у слиједећој услиједио је војни преустрој Жумберка, који је тада био утемељен на феудалној основи.
    Оснивањем Жумберачке капетаније 1540. године проведена је управна реорганизација Жумберка из дотадашњег феудалног у строго војни дистрикт, што је значило да сва власт из руку феудалаца прелази у руке војних власти које су имале сједиште у аустријском градићу Бруку на Мури. У вријеме када се формирала Капетанија на ширем подручју Жумберка било је према одређеној процјени око двије тисуће ускока са својим обитељима. За тако велики број војника војне власти у Бруку (и касније Грацу) нису могле осигурати службу у Жумберку стога је започео процес пресељења дијела Ускока у друге капетаније, али и неке утврде на сјеверозападу Хрватске које су имале потребе за војним посадама. Први Ускоци упућени су из Жумберка у Крижевачку капетанију већ у ожујку 1540.год. гдје су их њемачки војни заповједници размјестили у предвиђена насеља. Велика скупина Жумберачких ускока (око 400 војника) примљена је у службу Крижевачке капетаније у свибњу 1542.год. након што је Двор у Бечу одобрио средства за њихов у плаћу.Из Жумберка на подручје Крижевачке капетаније досељење су ускочке обитељи у ова насеља:
    -у насеље Болфани: Брнчићи, Ђурашевићи, Ковачевић, Латковић, Рапљеновић, Северовић, Селаковић и Шајатовић;
    – у насеље Велики Поганец: Богдановић, Црљеница, Херак, Кекић, Ковачевић, Маринковић, Перис, Поповић, Штибић и Шајатовић;
    – у насеље Војаковац: Клисурић, Маринковић и Поповић;
    – у насеље Плавшинци: Милаковић, Грубачевић, Вујчић, Секулић, Штрбац и Шајатовић
    – у насеље Горње Средице: Ковачевић, Крајачић, Милаковић, Рајновић, Клисурић и Стакић;
    – у насеље Трешњевицу: Бубановић, Вуковић, Корсдић, Рашић, Релић, и Станић;
    – у насеље Ровиште: Вучинић, Радмановић, Виковић, Гвоздановић, Решковац, Црљеница, Ратковић, Добричић, Булић и Рајаковић;
    – у насеље Болч: Басташић, Вукић и Вуковић;
    – у насељу Влашку Капелу: Богдановић, Поповић, Павић, Петковић, Вуковић и Видовић;
    – у насељу Салник: Буквић, Рашић, Крајачић, Вукшић, Басташић, Гарапић и Маговац
    Од досељења Ускока у Крижевачку капетанију па све до пожара који је уништио гркокатолички манастир у Марчи (1739.), тијеком готова два стољећа, ови су ускоци припадали под црквену надлежност марчанског бискупа а касније због недостатка властитих свећеника и удаљености од жумберачке матице у свих десет насеља подљежу асимилацији. Осим губитка ускочке гркокатоличке “царске вјере” услиједила је и потпуна културна асимилација која се манифестирала у потпуном нестајању жумберачке ускочке народне ношње са изворним динарским народним везом. Унаточ свим повијесним недаћама у народу је ипак остала свјест да су потомци краљевских Жумберачких ускока о чему свједоче још само славна прадједовска презимена. Ова повијесна тема у будућности свакако заслужује озбиљнији хистографски приступ у оквиру знаности.
    Даниел Вранешић

  4. Војислав Ананић

    Регија Славонија

    Повијесно-географска регија на истоку Хрватске, простире се између ријека Драве на сјеверу, Саве на југу и Дунава на истоку, гдје граничи са сусједним земљама – Мађарском, Босном и Херцеговином и Србијом. Са површином од 12.556 кв. км, највећа је регија Хрватске (22% територија). Располаже са веома плодним земљиштем и развијеном пољопривредом, па је називају „житницом Хрватске“. Осим ратарства, развијене су и све остале гране пољопривреде – сточарство, виноградарство, воћарство, рибњичарство и др. Такођер, располаже и са значајним шумским богатством у равничарском (храст) и брдско-планинским предјелима Псуња, Папука, Крндије и Пожешке горе (просјечна надморска висина око 1.000 м). Има развијену прерађивачку и другу индустрију. У повијести је била под турском влашћу (XVI стољеће) и под Хабзбуршком Царевином (XVII стољеће), а јужни дијелови су били под Војном крајином. Већа градска насеља су Осијек, Славонски Брод, Винковци и Вуковар.

    Субрегија Западна Славонија

    Кретање укупног становништва и становништва према националној припадности субрегије Западна Славонија у периоду 1880-2011. г.
    Обухваћа опћине: Пожега, Нова Градишка, Новска, Кутина, Гарешница, Пакрац, Дарувар, Грубишно Поље, Подравска Слатина и Вировитица, према административно-политичкој подјели 1991.
    Горњи приказ дугорочног развоја становништва ове субрегије показује континуирано веома успорени пораст становништва током цијелог анализираног периода од 131 године, који је далеко испод просјечног пораста на бази природног прираштаја. Наиме, биланса на крају проматраног периода је повећање од само 64.698 становника или само 28,70%.
    Успорена репродукција становништва, на граници стагнантног, практички без икаквог природног прираштаја, у разматраном дугорочном периоду од 131 године, узрокована је учесталим механичким задирањем у демографски корпус, дефицијентним породичним структурама, те перманентним миграционим кретањима у ратним увјетима живота, нарочито за вријеме турске окупације ових простора и продора турске војске ка западу све до Беча. За српско становништво, које је готово искључиво било сељачко, додатни је чимбеник његова насељска распоређеност на брдско-планинским подручјима, гдје је земљишни фонд оскуднији и увјети живота тежи. 

    Национални састав становништва (1880-2011) – Западна Славонија

    Међутим, гледано према националној припадности, у истом периоду, хрватско становништво се повећало за 106.664 становника или за 71,31%, што је два и пол пута више од пораста укупног становништва; док се истовремено српско становништво драстично смањило за 53.054 становника или за 74,69% , што чини само 50% од пораста хрватског становништва.
    Хрватско становништво је већинско у цијелом проматраном раздобљу у распону од најнижег: 46,77% 1900. године, до највишег: 88,30% 2011. године, док је српско становништво мањинско, у распону од највишег удјела од 31,51% у стартној 1880., до најнижег од 6,20% у завршној 2011. години.
    Кретање становништва између двају пописа становништва индицирају „кризне“ године када долази до смањивања становништва. То су према верижним индексима 1900/1890, 1971/1981, те 2001/1991, када је долазило до флуктуација становништва оба етницитета, али знатно јаче код српског, посебно у посљедњем наведеном кризном раздобљу.
    Средњорочни период развоја становништва размотрит ћемо на темељу издвојених шест цензуса проведених у оквиру државно-правног поретка СФРЈ током 43 године од 1948. до 1991. године.
    Подаци у предњој таблици за средњорочни период од преко 40 година, сакупљени кроз шест државних цензуса током једног релативно дужег мирнодопског периода, без шокантних пенетрација у демографски корпус који су били карактеристични за протекли анализирани дугорочни период, индицирају једно веома озбиљно демографско кризно стање у овој славонској субрегији у којој као да је развој становништва потпуно заустављен и сведен на разину испод просте природне репродукције становништва. То илустрира податак да се укупно становништво, уз мање осцилације током 43 године, тј. од 1948. (380.947 становника) до 1991. године (364.987 становника) смањило за 15.960 становника или за око 5%. Ово кризно демографско стање у цијелости је погодило становништво оба етникума, како већинског хрватског, које потпуно стагнира, тако и, али знатно јаче, мањинског српског, које се незнатно смањује. Наиме, хрватски се етникум на крају овог раздобља повећао за 2.666 становника, односно за нешто више од 1%, док се српски етникум смањио за 19.159 становника, односно за нешто више од 4%. То је утјецало и на промјену њиховог удјела у укупном становништву: хрватски етникум је повећао своје учешће за 1,52% (од 65,54 на 67,06%), док је српски етникум смањио своје учешће за 4,12% (од 25,72 на 21,60%). Занимљиво је, да су остале мањинске етничке скупине у том раздобљу повећале своје учешће у укупном становништву од 8,74% у 1948. на 11,34% у 1991. години.
    За детаљнија објашњења овог кризног стања у развоју становништва у овој славонској субрегији недостају истраживања, али за неке узрочнике могуће је са сигурношћу претпоставити да су били од значајног утјецаја. То се прије свега односи на велике људске жртве становништва овог подручја, посебно српског, због геноцидне политике тзв. НДХ током Другог свјетског рата, односно механичко задирање у његов демографски корпус и, с тим у вези, значајан удио дефицијентних породица, што се негативно одразило на наталитет у послијератном раздобљу. Такођер, ово је традиционално депопулационо подручје по различитим основама (економске, социјалне, миграционе и др.), које се често подводе под заједнички називник „бијела куга“.
    Краткорочни период развоја становништва размотрит ћемо на темељу пописа становништва проведених у самосталној држави, односно Републици Хрватској у раздобљу 1991-2011. (посљедњи попис 1991, у бившој заједничкој држави, као стартни или базни и два пописа 2001. и 2011. у РХ).
    Према подацима посљедња два цензуса, стање становништва субрегије Западна Славонија, у односу на стање 1991. године, било је:
    – укупно становништво се смањило за 41.697 становника или за 11,4% (2001), односно за 74.745 становника или за 20,48% (2011. г.);
    – хрватско се становништво повећало за 34.283 становника или за 14,01% (2001), односно за 11.521 становника или за 4,71% (2011); тиме се удио хрватског у укупном становништву повећао са 67,06% (1991) на 86,31% (2001), односно на 88,30% (2011);
    – српско се становништво у односу на стање 1991. г. смањило за 56.240 становника или за 71,37% (2001), односно за 60.825 становника или за 77,18% (2011); тиме се удио српског у укупном становништву смањило од 21,60% (1991) на 6,98% (2001), односно на 6,20% (2011). Овај мањак српског становништва 2001. године означава уједно број прогнаних Срба, када се од тог броја одбију погинули и нестали, а таквих је било према евиденцији Веритаса 640 погинулих и 508 несталих Срба. Дакле број прогнаних Срба у овој субрегији износи 55.092.
    Оваква демографска слика ове субрегије почела се стварати 1991. године, да би овај дегресивни тренд смањивања српског становништва кулминирао 1995. и касније све до данашњих дана (не улазећи шире у повијест настајања овог тренда), и био егзактно снимљен и регистриран пописима становништва 2001. и 2011. године. Нажалост, ова се констатација, мање-више, у цијелости односи на све до сада анализиране регије Хрватске.
    Ова субрегија је позната и по томе што је у њој проведено прво веће етничко чишћење српског становништва у Хрватској. Оно је проведено у 26 села (Црљенци, Чечавац, Вучјак Чечавачки, Јемоновац, Копривна, Кујник, Облаковац, Орљавац, Пасиковци, Подсреће, Расна, Рушевац, Слобоштина, Сњегавић, Вранић, Горњи Врховци, Кантровци, Клиса/Велика, Лучинци, Марковац, Миливојевци, Њежић, Ољаси, Оздаковци, Пољанска и Смољановци) у западном брдско-планинском предјелу опћине Славонска Пожега у периоду од 29. листопада 1991. до почетка 1992. године. Извршиоци овог бруталног чина били су Кризни штаб опћине Славонска Пожега и Заповједништво обрамбених снага источне Славоније и Барање, односно 123. бригаде Хрватске војске.
    Према Наредби Кризног штаба и Заповједи заповједника 123. бригаде ХV извршена је евакуација свих становника, њихове особне имовине и стоке у подручју наведених 26 села и становништво исељено у друга насеља на подручју опћине „према слободном избору“. Даље се у заповједи каже, „да у случају кршења ове заповједи, ХV и полиција могу отворити ватру без претходног упозорења“. Мотиви ове евакуације према наведеним документима су „заштита становништва“ и „успјешна обрана од борбеног дјеловања четничко-терористичких снага и јединица“. Заповјед носи ознаку „војна тајна – строго повјерљиво“.
    Резултати односно исход ове наводно хумане, добровољне и заштитничке акције исељавања српског становништва из својих домова био је трагичан. У већини тих насеља живјели су искључиво Срби. У некима тек понеки Хрват, у малом броју значајнији број Хрвата, а само у два насеља већинско становништво је било хрватско са значајним бројем Срба. Притисцима, застрашивањима и на концу војном акцијом та насеља су етнички очишћена од српског становништва. Резултат тих бруталних активности био је да према попису из 2001. године у 14 насеља нема више становника. Запаљено је 616 кућа, 590 господарских зграда, један сакрални објекат, 1.462 становника остало је без својих домова и убијене су 44 особе. Од пријератних 1.645 становника српске народносне припадности који су живјели у тим насељима након рата остало их је само 173, а од пријератних 356 Хрвата, 2001. године у тим насељима живи њих 407.

    Субрегија Источна Славонија

    Кретање укупног становништва и становништва према националној припадности субрегије Источна Славонија у периоду 1880-2011. године
    Обухваћа опћине: Осијек, Вуковар и Винковци, према административно-политичкој подјели 1991. године
    За разлику од претходне „сестринске“ субрегије, укупно становништво се у претходном дугорочном проматраном периоду континуирано повећавало, те се више него удвостручило (базни индекс 1991. = 228,58), иако је и то релативно спори раст за овако дуго раздобље од више од 130 година. Оваквом релативно повољном развоју становништва допринијела је и сама чињеница да се ради о урбанизираном подручју, односно о три већа градска центра са својим околним гравитационим сеоским насељима, са релативно повољним увјетима живота, подједнаким за све житеље и етничке заједнице које их насељавају.
    Укупно хрватско становништво је, са релативно значајнијим осцилацијама само у раздобљу 1900/1910, расло знатно брже од укупног становништва и скоро се утростручило (базни индекс 1991. = 283,49, а 2001. = 294,31), што приближно одговара средње очекиваном расту за овако дугорочан период.
    Међутим, укупно српско становништво, уз континуирани раст све до 1971. године до када се оно повећало за нешто више од два и пол пута (базни индекс 1971. = 264,03), биљежи значајне флуктуације у раздобљима 1971-1981, 1991- 2001. и 2001-2011. године, када долази до његовог значајног смањења, односно оно се бројчано готово преполовило, то јест од 78.520 становника 1971. на 40.356 становника 2011. или за 38.164 становника односно за 48,60%.
    Учешће два већинска народа, хрватског и српског, у укупном становништву ове славонске субрегије (остале мањинске етничке скупине заступљене су са свега око 10%), био је релативно уравнотежен све до 1991. године (3/4 : 1/4), односно кретао се између 35,64% (1900) и 65,01% (1991) хрватског становништва, и 19,83% (1981) и 25,75% (1961) српског становништва. Међутим, након овог периода, тј. 2011. године, тај однос се свео на 80,53% хрватског и 14,66% српског становништва.
    Мањак српског становништва 2011. у односу на стање 1991. године представља уствари број прогнаних становника, с тим да се од тог броја одузме број погинулих и несталих особа. Према Веритасу, број погинулих у овој субрегији износи 1.000, а број несталих 135. Према попису од 1991. број српских становника ове субрегије износио је 77.761, док је попис 2011. регистрирао 40.356 становника, дакле мање 37.405 становника; када се од тога броја одузме 1.135 погинулих и несталих, добије се број прогнаних, дакле 36.270 прогнаника. Наравно ова је рачуница оријентациона, јер полази од претпоставке да се број становника није мијењао у међупописном раздобљу, односно да је остао исти као и 1991. године.
    Оваква демографска слика ове славонске субрегије резултат је прогона српског становништва из овог подручја, што је и био главни циљ Војноредарствене акције „Бљесак“, као и тада владајуће државне национал-шовинистичке и реваншистичке политике. Очигледно је да и даље траје тренд смањивања српског становништва у овој славонској субрегији, на што указују подаци посљедња два пописа становништва, према којима се број српских становника у раздобљу од 2001. до 2011. године смањио за даљњих 6.694 становника или за 14,2%, иако је ово подручје проглашено од стране државне власти и у медијима као „јединствен примјер мирне реинтеграције у хрватски корпус“. Међутим, пројекат суживота двају већинских народа на овом подручју – хрватског и српског – и даље остаје отворен и неријешен, оптерећен низом виталних проблема, од привређивања и запошљавања, нормалног одржавања цјелокупног начина и културе живљења, до биолошке репродукције, због тензија и искрења интегралног национализма, који очито долазе од стране једног и другог етницитета. Овакво стање извор је животне несигурности и неизвјесности, као и невјерице у могућност суживота, што присиљава млађе нараштаје да потраже мјеста и увјете школовања и запошљавања изван ових простора. Осим тога, њих се данас стигматизира и талибански прогони забраном и срамоћењем ћириличног писма, заједничког културног наслијеђа свих славенских народа, посебно хрватског, чија је повијест у својој половини исписана ћириличним писмом – босанчицом.
    Догађаји и тензије изазвани националистичком нетрпељивошћу у овој славонској субрегији даље потичу и зазивају отворено питање прегрупације и хомогенизације етницитета, јер се на овим нашим просторима још увијек „позивамо и одзивамо“ не цивилизацијски као човјек грађанин, односно људи-грађани, него по етничком коду.

    Извор: Др Светозар Ливада и сурадници – БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног до мањинског статуса/, Београд – Нови Сад, 2018.

  5. Војислав Ананић

    ХИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ НАСЕЉАВАЊА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХРВАТСКОЈ

    За потребе овог извјештаја овдје наводимо у облику скице, односно својеврсног сажетка, само неке, по нашем мишљењу значајније аспекте хисторијског контекста насељавања српског становништва у Хрватској. При томе, треба напоменути да нам није намјера да проучавамо и истражујемо хисторију Срба на овим просторима, него нас занимају само узроци и посљедице појаве и токова њиховог досељавања, динамика њиховог раста и динамика њихове миноризације, и, коначно, њихово стационирање и седентарно заснивање насеља.
    Насељавање српског становништва почело је давно прије него што датира пописна грађа коју анализирамо у овом нашем извјештају, не само прије прве године којом почињемо нашу анализу (1880), него и прије првог пописа, који није узет у обзир због неких његових мањкавости (1785).
    Бројније насељавање Срба на просторима данашње Хрватске најуже је повезано, односно узроковано, експанзијом Турске Царевине на европске просторе, посебно на Балканском полуотоку, које је добрим дијелом успјела покорити и њима стољећима владати. Тиме је било предодређено да се српско становништво масовније насељава на овим просторима након њихове разорене и покорене претходне постојбине.
    Турци су имали сталну, добро организирану војску, развијену стратегију и тактику ратовања, односно за оно вријеме специфичну војну доктрину, потпуно супротну феудалној разједињеној организацији малих државица са утврдама и тешко покретљивим оклопницима. Одликовала их је масовна упораба коњице. Турци би заобилазили утврде, похарали околину, односили добра и узимали „данак у крви“ – робље, дјевојке за хареме и дјечаке за јањичаре. Имали су посебне јединице за брзе препаде на коњима, а касније и посебне јединице јањичара, фанатизиране „царске синове“, који су у име цара и Алаха били спремни на сваку жртву. Отуда народна синтагма за ове силнике-зулумчаре: „Потурица гори од Турчина“. Уходама, препадима, пријетњама, вазалством, системом латентног ратовања заузимали су лакше освојиве просторе „комад по комад“, а великим биткама сатирали су и веће необједињене кршћанске феудалне државице. Походе са до 5.000 војника Турци нису сматрали ратом, него простим изненадним нападом са неизвјесним исходом (својеврсни „блицкриг“).
    Турске побједе и освајања имале су разнолике и веома комплексне повијесне посљедице на становништво и конфигурацију његове насељености на просторима Хрватске, посебно српског. Послије познате битке на Марици 1371. г. започео је незаустављиви продор Турака на Балкан. Непуних 20 година касније 1389. г. услиједио је Бој на Косову, који је прејудицирао судбину тадашње српске државе, као плијен Турске Царевине. Најтрагичнији ратни догађај у борби против Турака на хрватском тлу збио се на Крбавском пољу 1493. г. Тада изгибе готово цијело хрватско племство, међу њима и син бана Деренчина, а неки племићи падоше у заробљеништво. Процјењује се да је у тој битки изгинуло око 13.000 људи и 70 свештених особа. Турци су касније са лакоћом продирали до Штајерске и дошли под зидине Љубљане.
    Кретања, односно премјештања и сеобе становништва, или, демографским језиком речено, миграције становништва, у овом случају мање-више присилне, поступно су се све више и јаче захуктавала, попримајући релативно големе размјере за оно вријеме. Сви истраживачи овог феномена истичу да су Срби долазили преко планинских превоја, и како је то наш највећи балканолог Јован Цвијић назвао, било је то „метанастазичко продирање од Грделичке клисуре до Загребачке горе“. Срби су били још у родовско-племенским заједницама. Дугим и мукотрпним, практично, бијегом испред турске експанзије, родови и племена су се распадала: губили су станишта, покретна добра, многе своје чланове, сточна стада, и др. Били су изложени свим невољама и „неверама“, укључујући и посљедице присилне природне селекције. Једино што су са собом носили су навике, обичаји, кршћанска вјера и обреди и начета племенска организација, темељена на многољудној породичној задрузи, која ће се одржавати стољећима. Неријетко, њихови свештеници били су њихови духовни вође, учитељи писмености, видари, а често и четовође. Касније, када су се стационирали на турске заузете просторе, претварали су се у такозване пребјеге, уз нова жртвовања за новостворену обрамбену регију – Крајину. Тада је Аустријска Царевина одлучила да организира и формира Војну крајину са сталном војском (са кулама и караулама), и да тако створи ефикасну превентиву, односно својеврсну „сигнализацију“ евентуалних турских похода, да би затворила пролаз тих продора. Међутим, тада је и Турска основала своју Турску крајину.  
    У тим увјетима није било лако одлучити се на пребјегавање, наиме, тај чин је био теже остварљив. Па ипак су то неки појединци и неке породичне групе успијевале.
    Како су Турци живјели по градовима и утврдама војних логора, Срби-граничари су вазда били изложени пљачкама, харачу, неизвјесности непрестаних турских отимачина и разно-разним другим невољама и недаћама. Живљаху, како су кроничари забиљежили „никад данка за одмора“.
    Познати писац хисторије Срба Константин Јиричек истиче да су ратови и страдања просто присиљавали народе на веома ризичне миграције и то услијед страха, оскудице, скупоће, болести, глади, силних застрашивања – тражили су у немогућем спас. Наиме, турски непрестални притисци, зулуми и упади изазивали су „стална крешева“. Нагонили су људе у беспућа, да преко пријевоја, шума, испод Шаре, Скопске црне горе дођу преко Херцеговине у Далмацију и Хрватску. Ове сеобе трајале су стољећима, да би попуњавале испражњене просторе у Хрватској. Цијело XVI стољеће било је вријеме големог страдања у тада недовољно насељеној Хрватској, које неки по томе називају „крваво стољеће“.
    Кронологија ових кретања, односно премјештања и сеоба српског становништва, како смо то на почетку овог сажетка назвали, дуга је, рекли бисмо стољетна. Ево скице кратке и сажете кронологије сеоба и насељавања српског становништва на просторима данашње Хрватске.
    • Први хисториографски спомени и записи о насељавању Срба у сјеверној Далмацији (Далматинска загора) датирају још из XIV стољећа за вријеме владавине Шубића, као најдуговјечнијих властодржаца од 12 хрватских племена.
    • Касније, ова досељавања бивају снажнија и бројнија. Масовније насељавање српског становништва почело је када „Босна шаптом паде“ 1463. године, напосе, у XVI и XVII стољећу. Тако након што је Хрватска „опустошена“ и „раскомодана“ са губицима од преко 400.000 житеља, двојбе око обране властитог простора од најезди Турака биле су: попуњавање простора са новим житељима, добивање нових кметова или новачење војника из својих постојећих насеља. У таквим околностима процеси насељавања Срба, посебно прекодунавских, се увећавају. Неки истраживачи те досељенике називају „Рашани“, неки „Власи“, а неки „Православни Далматинци“. У Славонији око Калника такве српске насеобине звали су „Мала Влашка“ или „Terra Valachorum“.
    • За владавине хрватско-угарског краља Матије Корвина (1458-1490) ојачана је обрана од Турака бројним реформама, укључујући и „регуле“ и штатуте Срба, што га је уврстило у „доброг владара“.  
    • За владавине краља Сигисмунда (Жигмунда) (1387-1437) Срби се спомињу у Лици и око Сења.
    • Постоје бројни документи о доласку „Рашана“ у Жумберак. Мажуранић их назива „љутим власима“. На примјер, Лопашић описује насељавање Жумберка – 1533. затим 1538. и 1541. године – припадницима „источне цркве“ из Приморја. Са овог подручја регрутирани су Ускоци као најамници за обрану Бихаћа и заштите од аспирација Венеције. Ово насељавање имало је стратешки значај, да се онемогући Турцима да продиру преко Беле Крајине у Словенију, а истовремено немогуће је било обранити подручје Кордуна, јер се на овом подручју налазе отворени простори за турске продоре.
    • Насељавање Срба на подручју Горског котара почело је 1609. године уз помоћ калуђера из манастира Крке. Насељавају се простори око ријеке Добре и око насеља Модруша, Оштарија, Огулина и „Пусти Плашки“. Насеобине настају директном куповином земљишта а не простим запосједањем празних простора, као у већини других подручја Хрватске.
    • Концем XVI и почетком XVII стољећа долази до масовнијих насељавања у Горњој Крајини, о којима многи истраживачи имају точне описе броја породица, имена водитеља селилачких скупина и мјеста заснивања насеља – у почетку „насеља за дати тренутак“, због веома честих турских провала и напада. Тиме се створила каква-таква подлога да се новонасељеним становницима наметну регуле о дужностима и обавезама у „обрани предзиђа кршћанства“, познате као: влашке привилегије (у вези посједовања земље, стоке, посебно коња, стјецања привилегија уз титулу „јунака“, и др.), статути и други разни облици споразума и договора. Овај процес регулације међусобних односа новонасељеног српског становништва са домицилним властима био је пун унутарњих протурјечности и тешкоћа, али из нужде се долазило до спознаје да је то једини начин преживљавања у датом тренутку и простору обитавања.
    • Касније, током средине XVII и XVIII стољећа, долази до стабилнијих насељавања и заснивања стационираних насеља, односно топонима трајне нарави, који су се одржали све до данашњих дана. У радовима Грковића и Лопашића, а и неких других истраживача, износе се подаци за готово сваки топоним: када је насељен и са коликим бројем породица и насељеника, из којег краја су дошли, састав „домова“, презимена кућедомаћина, расположива добра и остало.
    • Послије Аустро-турског рата 1788-1791. г. насељавања српског становништва по Крајини на појединим подручјима данашње Хрватске, само као илустрација, изгледала је како слиједи: 
    У Цетинском крају насељено је 230 породица/кућанстава или толико засновано домова, у селима Радовица (46), Маљевац (37), Кекић Село (37), Цетинска Варош (60), Беговац (16) и Крушковац (34). а У Дрежничком крају насељено је 275 породица/кућанстава или домова у селима Љесковац (50), Грабовац (60), Садиловац и Гавранов Камен (33), Ваганац (66) и Дрежник (66). У подручју Оточке регименте насељено је 156 породица/кућанстава или домова у селима Петрово Село и Баљевац (104), Међудражје, Мељиновац, Крузи и Небљуси (заједно 52). п У подручју Личке регименте насељено је 320 породица/кућанстава или домова у селима Днопоље (27), Доњи Лапац (60), Ораховац (35), Горњи Лапац (18), Борићевац (15), Добросело (64), Дољани (37), Бротња (19), Заклопац (17), Калдрма (8), Тишковац (7), Ваган (7) и Дреновац (6).
    На подручје Баније на почетку рата (1788. г.) насељава се 428, а послије рата 818, односно укупно 1246 породица или домова у селима Топуско, Перна, Блатуша, Чемерница, Вргинмост, Бовић, Стипан и др.
    Циљ ових насељавања је стварање базе за регрутирање војника за обрану Аустро-Угарске Царевине од напада Турака. Снага те базе је у бројности регрута на укупан број досељеника. Тако нпр. у само 4 региментна подручја (личко, оточко, огулинско и слуњско) са око 7.300 душа, могло се регрутирати и до 2.000 војника.
    Иако се на овај начин граница стабилизирала, продори Турака нису престајали, посебно они изненадни пљачкашки препади. Истовремено, нису престајали нити појединачна, породична и групна пребјегавања испред турског зулума, па се тако настављало и досељавање српског становништва у већ утемељеним и новим насеобинама. Све је то појачавало потребу даљњег развијања државне регулативе у погледу права, посебно привилегија, као и дужности досељених становника; јачања обрамбене способности насеља; економских ресурса, посебно земљишта и сточног фонда, инфраструктуре, и др.
    Односи између државних органа Аустро-Угарске Царевине и досељеног српског становништва, односно глава/кућедомаћина, те између досељеника различитог домицилног поријекла били су прилично сложени и често протурјечни и конфликтни. Тако на примјер, на свим насељеним подручјима Горње Крајине мање је било пријепора између досељених и старосједилаца, јер су ту била доминантна такозвана слободна насељавања, у односу на подручје Вараждинског генералата, гдје је неријетко долазило до конфликата који су личили на праве побуне и сукобе. Долазило је до сукоба и на економској основи, јер су ти крајеви били већ насељени и мање је било незаузетих посједа. Било је такођер и сукоба на вјерској основи.
    Положај досељеника и обрана граничних простора били су најуже узајамно повезани и увјетовани, те су усељеници уз помоћ органа власти Аустроугарске Монархије морали склапати одговарајуће споразуме и регуле, познате као „Влашки статути“, којима су регулирана разна животна питања, између осталога разне привилегије (посједовање коња, „титула јунака“), као и увлашћивање досељеника на пољопривредна земљишта која су обрађивали. Начин освајања земљишта у Горњој Крајини био је искључиво крчењем шумског и кршевитог земљишта, што је јединствени облик антропогеног претварања непољопривредне земље у пољопривредне арабилне површине. Тај је посао по својој природи тежак, мукотрпан и сложен. Тим више што је добар дио крајинског подручја заправо крашког подријетла, чија плоча завршава код Крњака, оскудан водом и здравом хумусном земљом. Зато је живот на овим просторима био сведен на животну оскудицу, јер никад се сјетва није спајала са жетвом. Извргнут биолошкој селекцији у поднебљу ниских, односно минималних субвенција природе, исцрпљених тала, слабих а понегдје никаквих комуникација за допрему робе, посебно хране, исцрпљивало је људе до тешког преживљавања. Уз ово, сваки упад Турака сакатио је људски фактор. Па ипак, захваљујући надљудским напорима досељеника, ова су подручја окрвављених простора била насељена и остала „у функцији обране предзиђа кршћанства“.
    Овакав модел организације сталне обране од турског надирања ка западу Европе, стабилизирао је Крајину као својеврсни перзистентни бедем, који је омогућио у милитаризираним увјетима опстојност континуиране и сложене организације живота насеља, људи и обране. У којој мјери је све то било квалитетно и учинковито говоре и сами топоними који су се већином одржали све до садашњих дана.
    Наши закључци на крају овог сажетог прегледа хисторијског контекста насељавања српског становништва у разним подручјима данашње Републике Хрватске су сљедећи:
    (1) да је насељавање српског становништва у Хрватској де факто повијесни чин, односно хисториографска чињеница;
    (2) у том смислу оно је повијесна датост, односно реалност, која се догодила давно прије него што датира пописна грађа коју анализирамо у овом извјештају;
    (3) уз претпоставку да се генерације смјењују сваке тридесете године, српско становништво је у Хрватској присутно више од 21 генерације, односно више од шест стољећа;
    (4) ова и све остале напријед изнијете чињенице говоре да српско становништво представља старосједилачку, вишегенерацијску, аутохтону етничку скупину, односно заједницу, која је големим напорима дошла на ове просторе, бранила их као „предзиђе кршћанства“, заједно са Хрватима;
    (5) досељено српско становништво хуманизирало је просторе које су населили, крчењем и освајањем земљишта, заснивајући насеобине и топониме, градећи путну мрежу и другу инфраструктуру и тиме дало свој обол у друштвено-економском развитку своје нове домовине Хрватске.

    Извор: Др Светозар Ливада и сурадници – БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног до мањинског статуса/, Београд – Нови Сад, 2018.

  6. Војислав Ананић

    ИСТОРИЈСКА ПРАВА СРПСКОГ НАРОДА НА КРАЈЕВЕ ДАЛМАЦИЈУ; КРБАВУ; ЛИКУ; ГОРСКИ КОТАР;ЖУМБЕРАК;КОРДУН;БАНИЈУ И СЛАВОНИЈУ

    https://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Istorijska-Prava-Srpskog-Naroda-Na-Krajeve-Dalmaciju-Krbavu-Liku-Gorski-Kotar-Zumberak-Kordun-Baniju-i-Slavoniju-Sindjel-Dimitrije-Dusan-Balac.pdf

  7. Војислав Ананић

    ДАЉ

    ДАЉ ce помиње прије турског освајања (Далџа, 1471). По остацима сачуваним у земљи, у насељу je прије турског времена била и црква од чијих остатака су Турци саградили џамију. Како je овај крај пред турском најездом опустио, доводили су Турци са подручја горње Дрине, горње Неретве, од Лима, Пиве и Таре српско становништво, нарочито послије Кацијанерове војне (1537), када су Турци већ учврстили своју власт на овом подручју. У Даљу, који ce у опису из 1697. зове градом (оппидум) становали су у турско вријеме поред 200 домова Турака са око 1000 чељади још нешто калвинских Маџара и православних Срба. Док ce у Осијеку налазила врховна турска власт за ово подручје, у Даљу je било сједиште војводства, које je имало и тврђаву у Ердуту.
    У опису вароши Даља послије изгона Турака вели ce да je “за турскога времена ова варош била на гласу, и највише Турака тамо je становало. Било je 200 турских кућа, 6 крстјанских (католичких), 25 христијанских (православних, српских), у којима су становали, a сада (no ослобођењу) има 7 крстијанских кућа, a 113 христијанских кућа, осим цркве и поповске куће и школе. A још ce овдје налазе неки христијани који су сада у вријеме ове маџарске ребелије (Ракоцијев устанак) дошли с оне стране Дунава у варош и од ових људи мало који да није ишао у табор као војник. Они исти никоме ништа неће да плаћају и засад су себи направили 50 рђавих рацких кућица, јер ако би ce мир прије с Маџарима учинио, да ce могу у своја села повратити и тако ce ни под каквим условима нису дали пописати.
    Према попису из 1697. живјели су у Даљу са својим породицама само Срби (Валацхи): Јован Лаћманин, Радојица Пећ, Бороја Трновчанин, Радојица Сарвашанин, Ђуро Грк, Вуком Шмариновац, Хенко Тењац, Стојан Шлашковац, Плавша Вуковарац, Добреша Бачванин, Пејо Тисинац, Радојица Маркушевац, Марко Мариновчанин, Бранко Бачванин, Радивој Мариновац, Станко Стрпинац, Нанко Стрпинац, Реља Лесковчанин, Радивој Мочарац (Моцхарецх), Иван Трновчан, Путник Мочварећ, Радован Мачванин, Михаило Даљац, Вујица Марковић, Мрђан Аљмашан, Вук Бошњак, Георгије Врлетић, Стојан Бошњак, Мијат Војновић, Негован Причевић, Гвозден Херчегин, Вук Мариновчанин, Милош Лесковац, Радивој Ковачевић, Татомир Тењац, Вук Клишанин, Ђуро Клајић, Вук Трпинац, Георгије Врач, Петар Бачванин, Павле Сараш, Никола Хајмаси, Завиша Перић, Милета Сремац, Добривој Бошњак, Ђуро Ивановић, Ђуро Дударовић, Вукадин Херцеговац, Вук Бачванин.
    Ови су грађани, вели затим потписивач, са разних страна дошли, из Срема, Бачке, Босне, у овом немирном времену, због страха од Турака.
    У опису Даља састављеном 1706. године, који je објавио Димитрије Руварац у својој књизи о Карловачкој митрополији око половине XVIII вијека, каже ce да je “варош даљска краљевски фискус (државно добро), јер од кметова нико не зна да каже ко им je био хришчански господар, a раније им je био господар осјечки Турчин no имену бег Мехмед Замиховић, коме су овде стојећи Турци, и кршћани и хришћани давали десетак од сваког жита и вина, од сваког крмка, овце и козе давали су no два новчића, a кулук су давали само кршћани и христијани. Свака кућа била je дужна три дана кулучити, јер Турци нису ником кулучили и турском цару није нико други плату и харач давао него хришћани и кршћани од сваке куће no 4 форинта, и то су у Канижу носили”.
    Даљ није дуго остао државно добро. Цар Јосиф I je 15. јула 1706. издао диплому патријарху Арсенију III којом му додељује спахилук Даљ, у који су поред Даља улазили Бијело Брдо и Борово. Како je до тога дошло? Патријарху je no доласку у Угарску било одобрено да од својих верника између Будима и Драве може убирати десетак, али како су то била немирна времена, цар Леополд одреди 19. јуна 1696. да ce патријарху уместо тог десетка исплаћује из будимске коморе no три хиљаде форинти годишње. Ta сума није патријарху исплаћивана и дуг ce гомилао. За становање цар je патријарху даровао 11. августа 1695. дворац Сирач са 14 села у Славонији умјесто напуштене резиденције у Пећи, док ce Пећ поново не врати. Али, патријарх ce није дуго скрасио у Сирачу.
    Пошто, тобоже, “због блискости траже границе није у њему могао безбедно живети”, цар je умјесто дуга од де-сетка и умјесто Сирача дао патријарху својим дипломама од 28. априла 1697. и 27. јуна 1698. заувијек (иуре переннали) добро Сечуј у Угарској. Али, како je цар ускоро морао да Сечуј уступи породици Безереди, која je на њега имала право, обећа цар 16. маја 1702. да ће патријарху уступити какво друго добро. Како je дуг у међувремену нарастао на 38.675 форинти, цар je видио да ce та сума не може исплатити, a имајући у виду раније патријархове заслуге и заслуге српског народа за вријеме Ракоцијевог устанка, изда цар Јосиф I 15. јуна 1706. диплому којом ce патријарху Арсенију уступа и предаје спахилук Даљ са онолико добара чија вриједност износи 38.000 форинти. To добро сачињавали су Даљ, Борово, Трновац (Бијело Брдо) и пуста села Кечин и Ловас. Касније, крајем XVIII вијека Борово и Бијело Брдо су ce откупили од кметства.
    Зграде на даљском добру биле су у XVIII вијеку врло скромне. Према опису из 1769. налазила ce ту једна стара кућа од ћерпича и плетера са четири собе и кухињом. Године 1754. била je саграђена од цигле једна кућа у kojoj je била само једна сала и једна соба. Провизор je становао у старој кући од плетера са три собе. Ha добру ce налазила још једна кућа од двије собе и кухиње, једна стражара и још неке споредне зграде.
    Под управом митрополита, као земљишног господара, развијао ce у Даљу црквени живот под врло повољним условима. Већ 1715. године сазидана je нова црква св. Димитрија. Број православних домова ce умножио. Године 1732. било je у Даљу (према попису) 235 домова, једна црква и четири свештеника. Били су то: епитроп, звани јереј Вуја, родом из Будима, Арсеније Вуковић, родом из Баје, Иван Теодоровић, родом из Војке, који je учио у Београду код министра Стефана, a код Максима Суворова “десјатос-ловије”, латинску и словенску граматику. Има склоност према учењу “и главу добру за примање”, као и четврти тадашњи даљски парох Георгије Нинков, за кога je такође записано да како ce види “за учење има добру главу”. У сљедећем попису (1756) уписано je само 150 домова, али са 6 свештеника и једним ђаконом. Били су ту протопоп Антоније Попов, парох и намјесник Давид Попов, Димитрије Михаилов, Јефрем Попов, Јевстатије Данилов, Никола Јованов и ђакон Теодор Васиљев. Епитроп je био Стефан Чурубџија, црквени син Лука Сарвашки, a кнез Стефан Мијатов.
    У једном извјештају представника Вировитичке жупаније о броју и стању православних свештеника у тој жупанији 1756. године, наведено je да у Даљу има пет свештеника, чија ce презимена не слажу са овима у црквеном попису, иако ce ради о истим људима. Ту ce помиње поп Димитрије, који ту сједи већ 15 година, има кућу с вртом и 3 јутра оранице: Давид Јакић (тамо Попов) који ту сједи годину дана и има кућу, врт и три јутра оранице; Јеврем Тјурђев (тамо Попов) сједи ту 2 године и има кућу, врт и три јутра оранице; поп Јевстатије (тамо Давидов, овдје без презимена) овдје je једну годину, има кућу, врт и три јутра оранице; Николај (без презимена) дошао je прије четврт године, na и он као и остали има кућу, врт и три јутра оранице.
    Године 1791. била су у Даљу 323 дома са 1978 душа, али (због опште проведене редукције парохијског свештенства) само прота и два свештеника. У парохију je спадао и Аљмаш са 16 домова и 133 душе. Било je то вријеме кад je почела градња садашње цркве св. Димитрија, која je довршена 1799. године. Исцрпљена финанцијски tokom изградње ове монументалне цркве, која no величини спада међу најмонументалније споменике познобарокног градитељства код нас, даљска црквена општина морала je да за неко вријеме одложи њено унутрашње украшавање и живопис. Прибегло ce и сакупљању добровољних прилога, како би ce осигурала средства за израду уметничког иконостаса, који би одговарао и овој цркви и сједишту митрополијског спахилука. Црквена општина je склопила најприје уговор за израду иконостаса са Арсенијем Теодоровићем и Григоријем Јездимировићем, али он није одобрен. Године 1822. склопљен уговор са сликаром Павлом Ђурковићем и Григоријем Јездимировићем, као лакирером и позлатаром. Они су ce дали на посао који je 1824. био готов. “Павел Ђурковић ce обрео у Даљу” – пишу Миодраг Јовановић и Никола Кусовац – “као сликар који je у многоме раскинуо са ликовним наслеђем XVIII века и већ изградио стилски јасно класицистичко сликарство. Додајући већ давно откривеним и осведоченим вредностима Ђурковића као портретисте и вредности његовог иконостаса, само ce још једанпут и још убедљивије потврђује високо место које као сликар заузима у историји новије српске уметности”.
    Током времена у Даљу ce поред Срба населило и Хрвата и Мађара. Почетком овог вијека (1905) у Даљу су била укупно 1182 дома, a од тога 610 српских. Срба je било 3452 душе, Хрвата 1116, Нијемаца 734, Мађара 543 и 55 разних.
    У другом свјетском рату грдно су страдали и даљски Срби и њихова црква, коју су усташе рушили на иницијативу римокатоличког жупника Јосипа Асталоша.

    Извор: Из књиге Д.Кашића: Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији

  8. Војислав Ананић

    БОЛФАН je своје име добио још прије одсељавања старосједилачког становништва no цркви св. Волфганга, чије je име наш свијет тешко изговарао, те од Волфганга постане Болфан. У парохију болфанску спадају и села Беланово село, Иванчец, Сеговина, Торчец и Ђуковац. Кад je подигнута прва дрвена црква у Болфану не знамо. У шематизму Пакрачке епархије за 1898. стоји да je црква подигнута 1761. године, али сматрамо да се тај податак може односити само на тада постојећу цркву, јер се црква св. Параскеве у “Болвану” спомиње у попису из 1755, са 40 домова парохијана. Овај број домова je постепено растао и крајем XVIII вијека дознајемо да je село Болфан имало 15 српских кућа, Торчец 5, Сеговина 6, Беланово село 6, Иванчец 5, Лудбрег 4, Ђуковац 13, свега дакле 54 куће. Послије сто година (1899) тај број се утростручио и у парохији je била 171 кућа са 861 душом. Године 1932. у болфанској парохији no званичном попису било je 218 српских кућа са 887 душа.
    Крајем XIX вијека сретамо у овој парохији сљедећа презимена: Арамбашић, Барберић, Брнчић, Витановић, Вранковић, Гапан, Грегурић, Гроканић, Драгосављевић, Ђурашиновић, Ерак, Зоретић, Јагодић, Јанковић, Ковачевић, Лазић, Латковић, Магош, Мандић, Марчиновић, Милановић, Милошевић, Ожеговић, Петрић, Поповић, Потурица, Раплиновић, Рубешић, Савић, Северовић, Селаковић, Србљан, Чавчић и Шајатовић.
    Према извјештају о стању цркава из 1786. у Болфану je тада постојала дрвена црква св. Параскеве. Половина крова такође дрвеног je нова, a половина стара. Парохијани су обећали да ће и другу половину покрити. Иначе, црква се држи у реду. Ограду око порте треба обновити. Парох je тада био Аврам Талић, који према свом знању држи хришћанску науку народу који долази цркви. Филијална црква св. Николе у Ђуковцу саграђена je била пола од дрвета, a пола зидана од новог материјала. Олтар и црква каменом je патосана. Кров je стар и треба га претрести. Црква се држи у реду. Ни за ову као ни за парохијску цркву нико не може дознати када je и од кога епископа посвећена.

    ИЗВОР: СРПСКА НАСЕЉА И ЦРКВЕ У СЈЕВЕРНОЈ ХРВАТСКОЈ и Славонији, др Душан Кашић

  9. Војислав Ананић

    РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ – ЗАБОРАВЉЕНИ УМОВИ СРБИЈЕ

    https://www.youtube.com/watch?time_continue=33&v=cIQTLy97jsE&feature=emb_logo