Портал Порекло објављује текст академика Радослава М. Грујића, из 1912. године (објављен у Гласнику Српског географског друштва), у којем он пише о бурним вековима у којима су Срби насељавали просторе данашње Славоније, Мославине, Загреба, Жумберка…
У овом вредном прилогу помињу се бројна српска племићка презимена, као што су: Богојевић, Борић, Брадач, Бранковић, Братић, Брдарић, Бубановић, Видовић, Витановић, Влашић, Врачарић, Вучић, Гајдић, Гвоздановић, Грба, Грдак, Грдинић, Грубач, Деметровић, Дијаковић, Добренић, Добринић, Драгач, Драгаш, Драшковић, Дукић, Змијанац, Маргетић, Ивковић, Јагнић, Јагодић, Јелачић, Кесерић, Кодић, Кокир, Кордић, Коренић, Косић, Кристиановић, Кристовић, Куштрић, Лукачић, Мартиновић, Марчетић, Мештровић, Милићевић, Милошић, Мирић, Недељковић, Новковић, Обрадовић, Обрановић, Ожеговић, Орешковић, Петковић, Петровић, Познановић, Правдић, Пурић, Рањиловић, Радаковић, Раденковић, Радиновић, Радославић, Радотић, Релић, Ружић, Селаковић, Сербљановић, Сербак, Симић, Сладојевић, Станиловић, Станичић, Станчић, Страинић, Тучић, Утјешеновић, Филиповић, Храниловић, Циковић, Чавић, Шкорић, Штрбац…
Ево и Грујићевог вредног текста под насловом:
НАЈСТАРИЈА СРПСКА НАСЕЉА ПО СЕВЕРНОЈ ХРВАТСКОЈ (ДО 1597. ГОД)
Данашњу северну Хрватску сачињава пространа област између Саве и Драве. — На западу дели је од штајерске река Сутла и гора Мацељ, а на Истоку граничи са Славонијом дужином речице Илове.
У пређашња времена и ова област називана је Славонијом, с додатком горња — за разлику од данашње или доње Славоније, с којом је некада сачнњавала једну област; а јужна граница њена ишла је тада до реке Купе, где је почињала Хрватска. Немци су ову област звали Windischland, а Мађари и други у латинским исправама називали су је Sclavonia. — Главни градови њени беху Загреб, Крижевци, Вараждин и Копривница.
Турске провале у 15. и 16. веку учинише, да су многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и северне Далмације уклонили се стално са својих огњишта и настанили по овој области. Због тога је Загреб убрзо постао средиште нове етничке Хрватске, а границе горње Славоније знатно се помакоше на Север – до реке Лоње. И у главном, од средњег а доцније и од источнога дела тако сужене области, када се у њу око 1540., почеше стално насељавати многе српске православне породице, основана је прва војничка — Словинска Крајина, која је касније прозвана Вараждинским Ђенералатом.
А када је Карловачким Миром 1699. год. и доња Славонија поново ушла у састав Аустро-Угарске Монархије, почеше представници власти све више идентификовати и Ђенералат Вараждински са Хрватском, називајући Славонијом само ново задобивену доњу Славонију. – Тако ето, мало по мало, током 18. века, коначно се утврдило име Хрватска и за целу ову област некадашње горње Славоније…
Срби звали Славонију – Вретанија
Народ је, међутим, од памтивека па све до прве половине 19. века целу ову област називао Словинијом, а себе Словинцима; док су јој штајерци и други околни народи, нарочито западном делу њеном — Загорју и Пригорју, дали име Безјачка, а народу Безјаки или Безјаци, — слично шијачкој и шијацима око Пожеге у доњој Славонији. Међутим, када су Срби населили средину ове области, дадоше јој и они једно ново име — Вретанија или Вратанија, те је тако, бар од 1609.—1704., називаху наши црквени представници и молдавски владаоци у својим списима, а српски сликари на иконостасима; док су у исто доба и још нешто доцније (до половине 18. века), руски владаоци и црквени представници редовно и ову област називали „Српском земљом”.
Област је ова данас разноврсне етнографске композиције, јер је и порекло данашњег њеног становништва врло различито.
— Поред основног староседелачког становништва Словинаца, који само у западном делу превлађују, налазе се ту многи Хрвати, Срби, Штајерци, Крањци, Чеси, Моравци, Немци и Мађари, а понешто има и Јевреја (већином пољских), Талијана, Цигана и Румуна, Стари Словинци, Хрвати, Крањци, Штајерци и сви римокатолички Срби, а и један део Чеха и Мораваца, етнографски се готово изједначише, те живе данас под заједничким именом Хрвата, док су остали народи очували своју индивидуалност. Међу овим народима православни Срби су најбројнији, али њихова насеља не обухватају данас целу ову област. Она се пружају само по оном четвороугаонику, што га чине горске косе и огранци Билогоре са Севера, Калника са запада, Марчанскога хумља и Мославачке горе са Југа, те речица Илова са Истока; а тек неколико малених села наших прелази те границе и спушта се у равну Подравину…
Ну и српско становништво ове области није по пореклу једне етнографске композиције. шта више, оно има у себи подоста представника из свију области наших са Балканскога Полуострва; а понешто је асимиловало и од других народа, нарочито од старих Словинаца и Хрвата, којима је међутим, у исто време, много више дало из своје средине. — Основу нашем становништву овде сачињавају Херцеговци и Босанци, а знатно је попуњују Србијанци, Црногорци и Маћедонци.
За прелазне земље нашим великим и малим миграцијама у ову област, осим Срема, Славоније и Угарске, са Далмацијом и јужном Хрватском, послужиле су још и Крањска и штајерска, а донекле и Ердељ. Велике миграције имале су у главном четири периода. Прве познате нам биле су током 15. века, из средњевековне Србије — Деспотовине и Херцеговине, преко Славоније и Хрватске; а сместиле су се, у главном, у маленим оазама, око Загребачких и Калничких гора. — Потомци њихови изгубљени су за Српство. Друге миграције биле су током 16. века, из северних крајева данашње Србије, из Босне и Херцеговине, с Црном Гором и Старом Србијом, већином преко Крањске и штајерске, Угарске и Славоније. Ова насеља спустила су се такође око Калничких гора и њихових источних огранака, пружајући се постепено све више и по северозападним косама Билогоре.
— Потомци ових досељеника већином су очували се у Православљу и Српству, те су основ целом данашњем српском становништву у овој области. Треће миграције извршене су у главном од краја 16. до пред крај 17. века (1597.—1683. год.) из разних наших области преко Славоније и Хрватске, те су заузеле махом средину данашњих наших насеља у овој области, од Ровишта до Северина. А четврте веће миграције наше биле су крајем 17. и почетком 18. века (1683.—1718. год.), такође из разних крајева наших преко Славоније и Хрватске, а населиле су у главном сав источни крај од Северина до Илове, са целом Мославином. Тада је коначно закључено насељавање ове области Српским Народом; и ако су мале миграције појединих породица и појединаца нашега народа и данас још у знатном јеку…
Ваља нам напоменути, да је бивало и миграција народа нашег из ове области у друге области, а нарочито у јужну Хрватску и Славонију, те Крањску и штајерску. Али су то биле махом мале сеобе, већином само појединих породица. — Ова је област у томе погледу, од како се Срби у њу почеше насељавати, много више пасивна него активна; јер је пре тога готово опустела била, па и данас још има доста ненасељеног плодног земљишта…
Прва српска насеља
Познато је, да су већ у првим вековима нашега боравка на Балканском Полуострву, не само многе одличне породице наше, због међусобица и других разлога, него и читави крајеви наши склањали се привремено, па и стално, у јужну Хрватску — пред разним непријатељима с Истока и Југа. У таковим приликама, између осталога, постала је и стара српска опћина Срб, у данашњој јужној Хрватској. А нема сумње, да су бар поједине породице наше, нарочито из Босне, склањале се и стално настањивале и по старој горњој Славонији, а данашњој северној Хрватској.
Тих случајева могло је још више бити око половине 12. века, када је у Угарској и Хрватској владала Српкиња краљица Јелена, ћерка рашкога жупана Уроша. Њен брат Белош био је тада палатин угарски и дуго времена бан славонски; па је лако могуће да су они у поједине градове своје довели и српску војничку посаду, — која је ту стално остала са својим породицама, — као што су то доцније учинили краљ Владислав и бан Урлих Циљски, зет српскога деспота Ђорђа Бранковића – Смедеревца.
Па зато можда, већ у 13. и 14. веку, и налазимо међу хрватском и славонском властелом приличан број и такових, чија се презимена са својим српским обликом јасно истичу међу осталима. А тај број, с продирањем Турака у наше земље, бивао је стално све већи, те већ крајем 14. века и у почетку 15. сретамо око Загреба и Крижеваца, а нарочито у Туропољу, међу властелом и одличним људима, и: Релиће, Раденковиће, Радославиће, Станичиће, Станиловиће, Правдиће, Грдаке, Јагниће и др.
Када је међутим у пролеће 1434. г. за хрватско-славонског бана Урлиха грофа Циљског удала се Катарина (Катакузина) — ћерка српскога деспота Ђорђа Бранковића — тада је, заједно с њом или нешто доцније, дошла у горњу Славонију и знатна српска војничка посада, која је смештена у Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, Велики и Мали Калник код Крижевца и у Копривницу. А та посада остала је у тим градовима и после убиства Урлихова (1456. г.), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан Поља Загребачкога био Србин из Деспотовине племић Богавац Милаковић, а у оба Калника Павле Микшић, са својим Србијанцима — докле год Катарина није те градове уступила другима.
Број српских војника по тим градовима био је прилично велики, те су старешине њихове и они имали знатан утицај и на околину, — када је сам краљ Владислав присиљен био 1447. г., да пише свима Србима (Rasciani) по поменутим градовима, да не узнемирују грађане и сељане разним теретима и кметским работама. А нема сумње, да је већина тих српских војника, која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овде се поженила и засновала породице, које су ту и по околним селима стално се настаниле, – Зато се од то доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као: Бабини, Бранковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Ивковићи, Југовићи, Недељковићи, Новковићи, Марчетићи, Милићевићи, Обрадовићи, Петковићи, Петровићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи, Ђурђевићи и др.
Један део ових и доцније досељених Срба, који се настанише у Св. Јелени Корушкој код Крижеваца, као: Гвоздановићи, Љубићи, Јелачићи, Мештровићи, Радаковићи, Сербљиновићи, Симићи и др., нарочито су се одликовали и добили племство, те некима од њих и данас живе тамо потомци као сеоски племићи…
А када у другој половини 15. века попадаше једна за другом у турске руке све државе и државице наше на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Хрватској и Славонији. – Ови Срби брзо су изменили своју православну или богумилску веру са римокатоличком вером земље у коју су дошли; те су полагано и етнички се изједначавали са староседеоцима тих земаља — Словинцима и Хрватима, утичући све јаче не само на дијалекат него и на обичаје њихове.
Познато нам је, да су тада међу осталима, преко доње Славоније, из Србије прешле и знамените властеоске породице Драгач и Брадач. Од прве можда носи име и област горње и доње Драгачево у Србији, а од друге ваљда потиче црквина Брадача, код села Куле у Млави. Обе ове породице примиле су римску веру, те је прва до турског освајања Славоније уживала властеоско добро Плетерницу код Пожеге, а за тим се уклонила даље у горњу Славонију и крајем 16. века изумрла у Неделишћу у Међумурју. Друга је уживала велика властеоска добра око Крижеваца, али је и она током 17. века изгубила се. И породица Рогаче, која нас подсећа на село Рогаче под Космајем у Србији, тешко да није из Србије. Она је остала верна православљу, те није добила властеоских добара, а живела је у Вел. Поганцу код Копривнице још и крајем 18. века …
Циљскове Србе из Србије, који су махом поримокатоличили се, појачаше крајем 15. века нове српске насеобине из Херцеговине и Босне, са кнезовима Владиславом и Балшом Херцеговићем. Ови кнезови наши добише у горњој и доњој Славонији знатна властеоска добра, па међу њима и град Мали Калник. — Овај град одузет је доцније од Николе Балше Херцеговића, кога и краљевске листине називају Србином (Rascianus); јер је Балша пристао уз Запољу, па зато краљ Фердинанд 1537. г. предаде његов Калник Људевиту Пекрију.
Изгледа, да је ово херцеговачко насеље, које је такође махом римску веру примило, имало тада у овоме крају и неку своју црквену организацију. Бар 1514. г. помиње се Владислав, херцег од Св. Саве, као старешина (praepositus) цркве Св. Богородице (ваљда манастира?) код данашњег села Глоговнице под Калником, а као суседи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др. 1498. и 1509. г. спомиње Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашује да је Србин с додатком Трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. — Лако је могуће, да је тада и село Рашћани, које и данас постоји у тој близини, добило име од Срба — Рашана, који су га можда први населили.
Српско господарство у Калнику и околини, које је с малим прекидима од Катарине Бранковићеве до Балше Херцеговића, трајало преко стотину година (1434.—1537.), заједно с бројним српским насељима у ономе крају, учинило је, да је онде најјаче очувана српска традиција из ових времена. Стога се у српском православном селу Осијеку под Калником и данас прича, да је тамошњу српску цркву саградила једна Српкиња грофица, која је столовала у Калнику. А једна од најстаријих српских породица у томе селу јесте породица Витановића, која се данас разгранала у читаво племе и раширила по многим околним селима.
кУз то племе, у селима око Калника, налази се, можда из тих најстаријих времена, и још по која православна српска породица, као што су Бодин, Бодиновац и др. А још 1774. г. налазила се тамо у селу Иванчецу и породица Тодора Херцеговића алитер Вишњића, која нас подсећа на господарство старе властеоске породице Херцеговића у ономе крају. — Данас те породице нема међу тамошњим православиим Србима, као ни многих других старих херцеговачко-црногорских породица: Коренића, Кордића, Грдинића, Врачарића, Видовића и др., које су још и крајем 18. века налазиле се око Калника као православни Срби.
Пустошење ове области
До турских провала овај лепи и доста плодни крај био је густо насељен и прилично богат. Но чим су Турци у 15. веку, а нарочито током 16. веку. почели стално да проваљују и овамо, и то са три стране — из Босне, доње Славоније и Угарске, тада су брзо опустела многа села и градови. Прво се разбегоше кметови, а онда и властела са добара својих. Уз то, при свакој провали одвађаху Турци много робље у своје крајеве и њиме насељаваху своје спахилуке, по источним и јужним областима нашим. А при том је највише страдала жупанија Крижевачка, која је била прва на ударцу. И већ у првој половини 16. века (1543. г.) она броји само 1.501 дом способан за опорезовање, док је пре тога бројала преко 12.000 такових домова; а све три жупаније ове области заједно (загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имају тада тек 10.645 домова. – Тако је већ у то доба та земља опустела била…
Но одмах после тога наступише за ову област још грђи и црњи дани, јер после пада Вировитице и Чазме (1552 г.) у турске руке, због честих провала разбојничких чета и војске турске, наступио је такав страх међу кметовима ове земље, да су у великој већини све напустили и разбежали се по северо-западној Угарској, Аустрији и штајерској. А од оних што осташе многи се добровољно предаше Турцима и понудише им сами плаћање данка, само да поштеђени буду од паљења и робљења. — Ове Словинце прозваше други Предавцима, у смислу издајице, те и данас три села (код Беловара, Крижеваца и Чазме) носе њихово име (Преданац и Предавец).
Због тога, већ за десет година (1554.), пала је порезна снага горње Славоније испод половице, те су све три жупаније имале само 4.657 порезних домова, од којих је на Крижевачку жупанију отпало тек 376. А тридесет година после тога (1584.) цела горња Славонија, заједно са незнатним остацима старе Хрватске, преко Купе уз Приморје и Крањску, није имала више од 3.000 порезних домова. — При томе је и опет Крижевачка жупанија најгоре прошла и остала готово сасвим пуста. Но, на срећу ове земље, последња јача турска пустошења била су 1591.—93. г., када је Хасан паша босански само за те две године, попалио око 26 хрватско-славонскнх кастела и градова, те одвео у ропство око 35.000 душа… Од тада је убрзо турска сила тргла у натраг.
Ну, признати морамо, да исељавању и бегству кметова из горње Славоније и Хрватске, те тако лаком и брзом пустошењу ових земаља, нису биле криве само провале турске војске и њихових хајдука, него и врло нечовечан поступак хрватско-славонске властеле са њиховим кметовима. — заповедник крајишки потпуковник Ленковић, под заклетвом је изјавио 8. октобра 1561. г. Дворском Ратном Савету у Бечу, да је властела десет пута више него Турци крива, што су се кметови разбегли и земља опустела…
Нове српске миграције
Чим су Турци, преко горње Славоније и Угарске, почели продирати и у штајерску робећи, лалећи и убијајући, одмах су штајерци почели мислити како би осигурали горњу Славонију, као грудобран свој. А после страшног пораза Кацианерова код Горјана (1537. г.), када је убрзо готово цела доња Славонија дошла под власт турску, те је већ и источни део горње Славоније добро опустео био, прионуше они још озбиљније око тога. Одмах се почело радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким четама турским пречити дубље продирање у ову област.
Али, главни војни заповедник Ханс Унгнад, коме је та ствар 1540. г. поверена била, брзо се уверио, да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове. С тога он обавести сталеже штајерске, да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима и хајдуцима, те би требало да и њих неко брани; јер: „они су навикли само, да служе око столова својих господара, те пуне подруме и кошеве њихове.” И предложио је: да се набаве ваљане плаћеничке чете од Немаца и нарочито Срба, који већ од пре десетак и више година у знатном броју ускачу из Турске у Сењско Приморје, Жумберак и Крањску, те врло успешно врше крајишку службу на оној Крајини. — Сталежи усвоје овај предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по горњој Славонији.
Ове миграције обухватају време од 1540. до 1597. г. и населиле су у главном најзападнији део данашњих наших насеља у овој области. — Потомци у овом периоду насељених православних Срба, знатно појачани доцнијим досељењима, чине данас преко трећине целокупног броја Срба становника у овој обасти (око 50.000), те живе по бројним селима српских парохија: Болфана, Салника, Војаковца, Вел. Поганца, Лепавине и Вел. Мучне под окриљем гора Калничких; Плавшинаца и Мале Трешњевице на северној страни западног дела Било горе; те Горњих Средина, Болча, Српске Капеле и донекле Ровишта и Липовчана на јужној страни западне Било горе и по Марчанском Хумљу; — а доцније су одавде спустиле се многе породице наше и у села средњег источног дела наших насеља у овој области. — Основ овим миграцијама чине крањски, жумберачки и сењски ускоци, а тек понешто славонски и угарски пребези.
Почетак је учињен са ускоцима српским из Крањске и Жумберка већ марта 1540. г., а за тим и маја 1542. г., када је у крајишку службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размештени су по тадашњој Крајини Словинској између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и породице своје те их сместили по склонитим брдским и шумским местима у близини својих стражара.
За овима почеше одмах долазити и ускоци српски из Славоније и Угарске, које у ово доба називају махом пребезима, а доцније Власима. — Тако, већ 1543. г. дођоше из доње Славоније: Марко (Томашевић) од Пожеге и Петар (Беседић) Прибег, сваки са девет оружаних момака; а из суседне западне Угарске прешао је у исто време заставник Павле Бакић са својима. Нешто доцније ускочише из доње Славоније и други; а међу овима особито угледни беху војводе Иван Маргетић (Rascianus) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по неким селима данашњих српских парохија Болфана и В. Поганца, те је дао и име селу Иванац; а Плавша са своја 53 пешака населио се близу Копривнице, где се и по њему прозва једно село; — то је Плавшинац, главно српско село у ономе крају и седиште парохије.
Када је међутим, почетком друге половине 16. века. Крижевачка Жупанија од учесталих турских провала готово сасвим опустела, — при чему су нема сумње и новонасељени Срби много пострадали, — тада се јавила потреба за још већим бројем плаћених крајишника. И 1555. г. примљено је у службу шест нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских душа поново умножио у овој области.
Исте године дошла је из доње Славоније и једна породица од 40 душа тројице одличних српских војвода, браће: Алексе, Дојчина и Вукмира; док је 1556. г. у број немачких плаћеника узет и Војвода Ратко Прибег са 43 пешака, који се настанише око Тополовца, близу Крижеваца. 1562. г. населило се у Подравину неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су после годину дана пресељени у близину манастира Лепавине, између Крижеваца и Копривнице. А 1563. г., уз нарочите царске повластице дошли су овамо из приморја северне Далмације. тзв. Морлачке многи Срби —Морлаци и настанили се око Глоговнице под Калником. Међутим. 13. јануара 1568. г. упућене су из Беча војничке власти на Словинској Крајини, да све српске ускоке из Крањске или бар оне, који то буду хтели, населе у Подравини по обронцима гора Калничких и Била — између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расиње.
Ова насеља наша појачавана су редовно и честим миграцијама појединих породица из разних крајева; а ове миграције учестале су особито после Бручке Либеле од 1578. г., којом је одређено да се плаћеничка војска на Словинској Крајини знатно повећа. — Но од већих сеоба нашега народа у ову област, после овога у периоду овом, позната нам је још само она, која се збила између 1583.-1586. г. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је после неуспелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583.) ускочило из средње Далмације у сењску околицу, а одатле и даље, преко 800 породица. Хасановић је са својима прешао на Словинску Крајину и настанио се испрва око Иванић Клоштра. Ту је он 1586. год. одлично се истакао својим јунаштвом у боју против Али бега, те је примљен у крајишку службу и са својима послат на најизложенију Крајину код града Ђурђевца у Подравини. Овде се они населише по селима данашње српске парохије у М. Трешњевици, где им потомци већином и данас као православни Срби живе; и ако су тамо само малена оаза од 750 душа.
Осим ових добровољних сеоба наших у горњу Славонију, било је у исто време по нешто и присилних пресељавања. — Тако је, између осталих, јануара 1572. г. Ђорђе гроф зрињски поробио четири села око Брезовице код Вировитице и довео из њих робље у горњу Славонију. А јануара 1586. год. Михајло барон Секељ и капетан Глобицер попалили су неколико наших села око Сирача у т. зв. Малој Влашкој, у западном делу доње Славоније, и довели као роба одличнога српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и деце, Пејашиновић је за тим повратио се у доњу Славонију, с дозволом аустријске власти, и 1587. г. извео је оданде још 13 задружних породица, са једним свећеником и много блага. Те породице наетањене су око Копривнице и у Крижевцима. — После ове сеобе пуних 10 година незна се ни за једну већу сеобу; а за тим (од 1597. г.) почиње нов систематски рад аустријских војених власти на пресељавању нашега народа у ову област, махом из турске Славоније…
И ако је можда већина оних првих крајишника наших, попут руских Козака, нежењена била, ипак је с њима прешао приличан број наших породица. А ради опасности од Турака оне прве породице наше настаниле су се испрва махом око тадашњих главних Крајишких градова: Копривнице, Лудбрега, Крижевца, Иванића и Ђурђевца, где се многима и данас потомци налазе. Ну један део народних војвода, ради још веће сигурности, склонио је породице своје у источну штајерску, око Птуја и Марбурга, где им је цар Фердинанд И. даровао дворове и земље.
Тако је у другој половини 16. века, почевши од 1552. г. у местима Wеrnsee Aichof, Skok Rogeis, Schörschowitz и Кötsh, становало осим обичних ускока и двадесетак српских војводских породица, чије су старешине служиле по поменутим и другим градовима па Словинској Крајини. Доцније, а нарочито под крај 16. века, када је Крајина постала сигурнија, већина тих породица пресељена је међу остале породице наше око крајшиких градова, те им тамо и данас живе потомци као православни Срби.
Али је знатан број наших породица и стално остао у штајерској, па њихови одрођени потомци и данас живе тамо. Тако на пр. у окружју Петаве око 150 особа носе презиме Лах (Влах, у значењу некадашњи православни Србин), око 40 Скок (Ускок), око 100 Милошић, 80 Кристовић и Кристиановић, по 20 Домитер и Марковић, а око 10 Радотић и Радановић. У окружју Фридау презиме Лах нарочито је раширено, те има и село Лахонец са преко 20 Вајда (Војвода); за тим има ту Пурића, Ћирића, Лазића, Николића, Милошића, Шкорића, Тучића и Вуковића. А у окружју Ројчиме Деметровића, Мусића, Сербака, Јурковића, Влашића и Обрановића; док је пређе било још и Дијаковића, Циковића, Гајдића, Ружића и др.
До сада се код нас држало, да су Срби почели стално насељавати ову област тек крајем 16. века, али то је као што се из горе изложенога види погрешно било. Било је то и стога, што су многи историци прелазили ћутке преко Расциана, Ускока и Пребега из 15. и 16. века у овој области, или су их тек спомињали као незнатне сеобе појединих породица, које су за Српство брзо изгубљене. Међутим, већ у другој половини 16. века, било је на Словинској Крајини неколико тисућа наших душа, чији потомци великим делом и данас тамо живе као православни Срби. шта више, ти Срби имали су већ онда и врло видну улогу на тој Крајини, када је надвојвода Карло јуна 1576. г. упозорио земаљску штајерску Управу, да већина војвода на Словинској Крајини није римокатоличке него православне вере (nit Christen, sondern Usskokhen).
А што је ова група српских насеља одржала се у Православљу и Српству највише заслуга има манастир Лепавина који је од првих дана постао центар њихова црквено-народног живота. Њега су, по свој прилици, основали калуђери наши из Србије и Херцеговине, који с народом ускочише око 1530. и 1538.—9. г. прво у Жумберак и Крањску, а нешто доцније спустише се и у ову област, да народу своме буду свећеници и учитељи. Хроника манастирска бележи почетак манастира овог у 1555. г., а већ две године доцније (августа 1557.) напали су га и поробили Турци, исекавши на комадиће четворицу од шест калуђера…
– Калуђерима притекли су доцније у помоћ и мирски свећеници, који су с новим миграцијама народа нашег овамо прелазили; а крајем 1595. г. прешао је к њима и сам владика Василије из манастира Ремете (Ораховице) у доњој Славонији. Тако су она насеља наша добила још јачи ослонац, да се и у овој, дотле искључиво римокатоличкој, области одрже стално као православни Срби. Бивало је истина и сада, као и после, отпадања од Православља и прелажења у римску веру, али су то чинили махом ретки појединци, који су имали амбицију да се додворе својим господарима и уживају племићска права, која они или преци њихови за крваве заслуге добише.
Међутим, бивало је у исто доба много случајева, да су појединци и сва јуначким делима крваво стечена племићска права и прерогатива радије напуштали него што би се Православља одрекли. Поред осталих такови беху знамените војводе српске: Хрговићи, Пејашиновићи, Вуковићи, Нанићи и др. За то су њихови потомци и данас сељаци с пергаментским племићским дипломама, на којима је жупанијска власт ондашњег времена прибележила клаузулу, да ће та права тек онда вредети, када власници диплома докажу, да су се сјединили с Римском Црквом; док у исто време једна грана поримокатоличених Драшковића, Кукуљевића, Ожеговића, Сладојевића и др. уврштује се постепено у грофове, бароне и другу властелу хрватску…
Порекло породица
Само за неколико десетина већином старих војводских породица може се, на основу историјских докумената, поуздано одредити датум појаве њихове у овој области; а за остале многобројне породице постоје тек мање или више вероватне претпоставке. Још слабије стојимо с одређењем порекла појединих породица наших, — јер извештаји историјских докумената за овај период махом само сумарно означују: Турску, Србију или Маћедонију, као првобитне области досељеника; или, што је још чешће, спомињу само главну и последњу прелазну област миграција.
А традиција о томе скоро сасвим избледела је у народа овог, чији су преци готово 400 година ратовали по разним европскнм бојиштима, те преживели врло много бурних догађаја, који су из свести потомака потисли и избрисали далека времена сеобе са Балканског Полуострва. Зато само неке породице наводе: Србију, Босну и Херцеговину, као своју стару домовину, па и то не свагда поуздано.
А већина не сећа се ни имена прве постојбине своје, него тек које прелазне области, те веле да су пореклом Мутлаци (Морлаци из северне Далмације и околине), Чабрајци (из западне Босне), Крањци, Жумберчани и др. Ну највише их има који ни то незнају, те на питање одкуда и када су им стари доселили, просто одговарају да су овде: „од замана (!), од старе пунте (буне), од како се селење заподјело, незна се томе паметара” или „никада нико чуо није да смо одкуда доселили”; док опет други веле, да су ту: „стародобни, старовјерци, старунци, домородци” ит. д. Врло су ретки који знају бар нешто више рећи, као на пр. осамдесетгодишњи старац Саво Длака из засеока Липовчана у брдима код Подгорца.
Он ми је између осталога рекао, да су његови стари казивали му, да су њихови преци и већина српских подгорачких породица доселили овамо „из Србије за турскога рата, када је Турчин земљу нашу заробио и Турци напајали коње из наших путијера….”
Због тако оскудних непосредних података о пореклу наших најстаријих породица у овоме крају, морао сам с нарочитом пажњом обратити се и свима посредним подацима, те брижљиво испитивати не само антропогеографске и етнографске особине њихове, него и многе друге околности. — Таковим радом дошао сам до знатнога броја врло поузданих индикација за порекло већине породица; а резултате тога истраживања могу овде изнети само у неколико кратких цртица.
*Главне прелазне области ових најстаријих до данас очуваних насеља наших беху у првом реду Крањска и Жумберак, те Сењска и Бихићка Крајина, а за тим Морлачка или северна Далмација с околином, те западна Босна, Славонија, Угарска и штајерска. Првих пет области дале су готово две трећине целога нашега становништва у овоме крају.
Осим историјских докумената и традиције, потврђује нам то још и велики број истих породичних презимена овде и онде, као и имена многих села и заселака, која су постала од старих породичних презимена, те готово исте физичке, дијалектичке и друге етничке особине. Босна, Славонија и Угарска дадоше нам тада само мали број породица; јер западни делови њихови нису у ово доба тако густо насељени били православним Србима, као што је то било на свршетку овога периода, крајем 16. века, — када управо из тих области отпочињу главне миграције и чине нови период у насељавању Срба по овој области…
А Штајерска послужила је у ово доба, само неколико деценија, као привремено склониште већином одличних војводских породица српских.
Исто тако доста поуздано можемо утврдити, за велики број ових најстаријих породица наших, и стару балканску постојбину њихову. Већи део, наиме, води порекло своје из Старе Србије и Херцеговине те данашње Србије и Црне Горе, а мањи део из Босне, Маћедоније и Срема. — И то нам, у првом реду, потврђују историјски подаци и традиција, а за тим и многе друге околности.
Када су се Турци почетком 1527. почели спремати да освоје Лику и Крбаву, тада су они почели доводити и многе српске породице из источних и јужних крајева наших на Крајину Хрватску и Далматинску, да освојене земље чувају и помажу нове освајати. То су они тзв. Мартолози, турски Крајишници, за које путник Курипешић вели, да су 1530. г. долазили у Западну Босну од Београда и Смедерева. Њих је, по свој прилици, први повео овамо турски заповедник тих градова Мухамед Јахиоглија, када је, у друштву са Ахметом Шибеничанином и Усрефом Врхбосанским, пошао да осваја Удбину и друге градове Хрватске.
Слично је бивало, готово у исто време, и на Словинској Крајини, где су 1540. заробили неколико мартолоза и њиховог вођу, харамбашу Вука Велимировића, за кога се вели да је члан једне од најодличнијих породица из Србије (ex regno Rasciae); а 1546. г. преместили су Турци у Воћин дотадашњег заповедника пожешког Вукашиновића са нарочитом задаћом, да помиче Крајину све више на запад и по њој насељује Србе…
Али, многи од ових Срба, незадовољни с Турцима, почеше убрзо напуштати турску крајину и прелазити у помоћ Хришћанима. — Прва такова знатнија миграција била је већ у септембру 1530. г. Њу су извели они Србијанци, што их је Мухамед почео доводити. Ускочили су прво у Бихаћ, а онда одмах у Крањску и Жумберак, да се нешто доцније многи од њих спусте и на Словинску Крајину наше области. А да су то заиста били Срби из данашње Србије уверава нас, поред осталога, и то, што се на пр. село Бадовинци [Ово је име по свој прилици францускога порекла – У 12. в, носили су име Балдуин петоро јерусалимских краљева, а у 13. веку два латинска цара у Цариграду: те је то име морало бити популарно и међу нашим прецима, када се у више листина наших и неколико Срба од 13.—14. в. назива тим именом.
Лако је могуће, да су наши стари доба тога давали деци својој име чувенога освајача Цариграда Балдуина грофа Фландријскога, као што су и у наше дане неки наши очеви у Бачкој давали својој деци име Штесл, онда славног браниоца Порт-Артура. Доцније је име Балдуин претрпело код нас промену у Балдовин и Бадовин, што се такође из листина види, те се у презнмену Бадовинац и именима поменутих села до данас сачувало.] налази само у старом Жумберачком окружју и у окружју шабачком, а у нашој области неколико породица носи то име као презиме; исто тако у Жумберку и код нас има много породица с презименом Рањиловић или Храниловић, а у Београдском округу налази се село Раниловићи; док нас породично презиме и име засеока Балабани подсећа на земљиште Балабановац код села Сланаца близу Београда итд.
Ну, и из других крајева Србије има у овој области знатан број породица. Тако су на пр. Бубановићи, Грубачи, Грубачевићи и др. од Темнића; Бељаци, Богавци, Гвозденовићи, Богојевићи и др, од Ибра; Селаковићи, Штрбци, Чавићи и др. од Старога Влаха; Витановићи, Клисурићи, Кесерићи, Кесерини и др. од Пољанице, где се и данас, поред горске косе Витановице, налазе и оранице Витановац и Клисура, као и село са најстаријим тамошњим племеном Кесерци. — А то нам донекле потврђују и неке старе рукописне и штампане књиге из манастира Сарандапора (Осогова) и села Петнице (ниже Чачка, писана 1488. г.), те манастира: Чокешине, Боговађе и Радовакшчице, које се налазе у манастиру Лепавини и другим црквама ове области.
На сличан начин сазнали смо за порекло многих породица и из других области наших Балканскога Полуострва, проверавајући ресултате и соматолошким особинама тих породица.
Тако су на пр. из Старе Србије пореклом: Шиљци, Црљенице, Брњице, Грбе, Грбићи, Жиле, Длаке, Шарци, Рончевићи, Страинићи, Драгаши, Драгашевићи и др. од Новопазарског Санџака: Куштрићи, Мирићи, Кодићи и др. са Косова: Корше, Горановићи, Рајнићи, Недићи и др. од Метохије, шара и Подримља.
Из Маћедоније су: Смољанци и Смољановићи, за које традиција вели да су из Грчке; па Седрамци, Кировићи, Димићи, Заке, Авировићи (по традицији из Казанлука), Пандовићи, шовићи, Комленци, Комленовићи, Шешићи (од Велеса) и др.
Из Херцеговине су: Љубишићи, Комадине, Оџићи, Радмиловићи, Раићи, Рађе, Ћаћуге и др. од Билећких Рудина; Вранковићи, Ратковићи, Почуче, Инићи и др. од шуме, Површа, Зубаца итд., те: Божовићи, Вујичићи, Кукићи, Мандићи, Њежићи, Радошевићи, Добренићи, Ковачевићи, Вујановићи, Саболовићи, Стојнићи, Вукмирићи, Домазети и др. који овде славе Св. Саву као Крсно Име своје. — зато сам у овој области нашао, поред неколико рукописних књига, и три књиге гораждских и дванаест милешевских издања.
Из Црне Горе су: Бајчете, Ждрале, Обрадовићи, Бањани, и др. од Бањана; Балоте, Зорићи, Ракетићи, Дробњаци и др. од Дробњака; Басташићи, Девићи, Мургаши и др. од Васојевића; Коруге, Пурићи и др. од Колашина; Брдари, Проје, Кљајићи и др. од Бјелопавлића; Хераци, Хераковићи и др. од Његуша; те Мартиновићи, Радичевићи, Ђурашевићи, Хасановићи (од Роваца), Додоши и др. А из тих југозападних крајева наших јесу и Бани, Кобасице, Олује, Карари и др., којих и данас још има по Боци и Далмацији; као и: Јагодићи, Даниловићи, Дукићи, Чавчићи, Ђуричићи и др., који славе Св. Стефана Дечанског (Мратин-дан), те Бакићи и Утјешеновићи, који славе Св. Срђа као Крсно Име своје. — Стога сам и нашао по овоме крају, поред рукописних књига (из Слатине од Бјелопавлића једна) и седам комада скадарског, а једну цетињског издања богослужбених књига….
Понешто породица води своје порекло и из Арбаније, као на пр.: Лемићи, Лекићи, Магоши, Маговци, Пелеши, Ђинђићи, Добрићи (пређе Добре из Мускопоља) и др.
Из Босне су: Сировице од Дервенте, Хрговићи од Маглаја, Кокири од Прњавора, Годечи, Добринићи, Славујевићи и др. од Сарајева, те Шамићи, Соколовићи, Козарци, Змијанци, Усорци, Прусци, Купрешани и др.
Најпосле има нешто породица из Срема, као на пр. Сакуљи (Сакуле, старо пусто село код Земуна и Сакуље село код Смедерева), Тандаре, Тандарићи и др. — Они су основали и село Срем близу манастира Лепавине, где је још у почетку 18. в. живела једна породица с презименом Сремац….
Тако смо у главним потезима изнели прегледну слику најстаријих насеља наших у данашњој северној Хрватској. — И као што смо видели та су насеља завршена у главном већ крајем 16. века, али је бивало знатних прилива нових миграција и у почетку 17. века, док су доцније придолазиле само поједине породице и то махом преко Туропоља и Загорја из Далмације, Лике, Крбаве и Баније. Па и данас непрестано трају те мале миграције. Ну поред Личана, којих сваке године досели се по неколико породица, од новијега времена долазе овамо и Бугари и Маћедонци. Први су већином од Видина и баве се баштованством, а други од Охрида, те су махом лебари и алваџије. Маћедонци ови увек веле да су Срби; а једни и други жене се овде Српкињама, те су већ основали и неколико нових српских породица.
Беловар је средиште трговине за овај крај, па се у новије доба населило у њега и неколико младих трговаца, већином из Баната (од Вршца); а од последњих неколико година интернирани су у њему и неки војни бегунци из Србије, од којих су неки и са породицама дошли, или се овде поженили и стално настанили у овоме крају.
ИЗВОР: Радослав М. Грујић, ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, Година 1. (септембар 1912.), Свеска 2.
7. јун 2018. у 20:45
Војислав Ананић
Милко Предовић о сеобама жумберачких ускока
Основу за писање овог дела представља прилог Милка Предовића, објављен у »Жумберачком календару« за 1965. годину, стр. 51-82.
Иако је прва сеоба ускока уследила 1530. године, неки аутори указују да су први ускоци дошли у Жумберак најкасније 1526. године, што по свој прилици није нетачно, али је вероватније да се радило о првим уходама и из- виђачима, представницима будућих ускока, који су тајно долазили на територију Хрватске и Крањске и разговарали о евентуалним сеобама.
Извесно је да су први ускоци дошли на Жумберак с подручја, данашњег Срба, реке Унац и Гламоча, почетком септембра 1530. Било их је најмање 500 душа, а предводио их је син гламочког војводе Владислава Стипковића. Великаш Иван Кобасић, закупник и управник Жумберка, населио је део ових ускока у југоисточном Жумберку, на подручју данашњих парохија (жупа) Пећно и Грабар, да би чували његова имања, а други део је населио око града Жумберка. Ускоци самци ушли су својевољно и у сам утврђени град Жумберак, из којег се нису дали избацити. Мањи део ове скупине насељен је и на подручју Сошица и Мрзлог поља, углавном на поседима и стаништима, која су раније припадала цистерцитском самостану код Костањевице на Крки.
Предовић каже да ни ускоци ни њихов пријатељ Иван Кобасић већ по доласку нису били добро примљени. Властела Ердеди (Ердедy) из Јастребарског и римокатолички самостани у Плетерју и Костањевици су се према њима
односили непријатељски. Ердеди су претендовали на источни, Плетерје на за- падни, а Костањевица на северни део жумберачког поседа, с обзиром да су у тим деловима имали имања. Плетерју је, између осталог, припадало и жумберачко село Брашљевица, с девет домаћинстава (селишта). Од Плетерја су откупљена или одузета села Осуња с 8 селишта, Стојдрага са 7, Мали Крављак с 2, Ново Село с 3 и још нека појединачна селишта. Ускоцима је припало и 14 мањих и 2 већа селишта у селу Лијешће, али нема података коме су раније припадала и које породице су се ту населиле.
Изгледа да је највише земљишта припадало цистерцитском самостану код Костањевице на Крки, с обзиром да је ускоцима уступљено укупно 107 његових селишта. На подручју имања и утврде Мехово, уз цесту Метлика – Ново Место, насељено је мање ускочких породица него што се могло па је продајом тог земљишта купована земља у вишим пределима Жумберачког горја.
Друга сеоба ускока уследила је већ идуће 1531. године. У Жумберак су дошли ускоци с подручја реке Цетине. Било их је око 1.500, а са собом су довели и око 15.000 грла стоке. Крањски сталежи су предлагали да се населе југоисточно од Кочевја, око утврде Пољана и на подручју реке Купе, али су ускоци сами дошли »својој браћи у Жумберак«. Иако је и сам цар Фердинанд 24. јуна 1532. наложио да се ускоци разместе на Красу, у Пољанама и Костелу, они су били упорни и одлучни па су остали у Жумберку.
Ова групу ускока била је, по свој прилици, добро организована, а пред- водили су је четворица познатих војвода: Ресан Шишмановић, Ђурађ (Јурај) Радивојевић, Вук Поповић и Милак Милаковић (Кнежичић). Шишмановић и Ра- дивојевић су 5. јуна 1535. од цара Фердинада добили поседе: Шишмановић три поседа у Грабару и земљиште на граници према Турској, а Радивојевић мањи посед у Сошицама и племство. Вук Поповић је и у наредном периоду био ухода, али није добио у власништво тражени Вишњи врх. Милак Милаковић (Кнежичић) је био истакнути ускочки представник и преговарач с крањским представницима. О њима ће још да буде речи, јер Шишмановић, Радивојевић и Поповић, ипак, нису славно завршили.
С обзиром да је Иван Кобасић умро 1531. године, његова удовица Маргарета пристала је да, уз доплату од 1100 форинти, замени утврду Жумберак, за град Горњи Мокроног, власништво Ивана Пихлера, у којем би се населили ускоци. Откупљени су и делови околних имања и с њих исељени домаћи кметови, а на њихова места смештени ускоци па су они живели око града Жумберка и на деловима суседних имања метличке и костањевачке капетаније и деловима имања самостана у Плетерју и Костањевици.
У то време у документима се спомињу ова жумберачка села: Пећно, Гољак, Драшћи Врх, Гориња, Јавор, Поклек, Села, Костањевац, Церник, Купчина, Сопоте, Сошице и Жељезно. У Жумберку је тада било више од 350 ускочких кућа. С обзиром да је у свакој живело више породица, Милко Предовић каже да је у Жумберку било 6.000 до 7.000 душа, што је мало вероватно, имајући у виду мали број досељених и кратко време од досељавања.
Кад је реч о статусу жумберачких ускока, односно правима и обавезама, Цар Фердинанд је већ 1532. потврдио ускоцима да уживају додељене (поседнуте) земље и да свако племе бира свог војводу или кнеза. Разуме се да су то биле провизорне привилегије и да на томе није могло да остане. Смештај и земљу су тада и на основу те одлуке добили само војводе, а народ је живео на отвореном и без икакве заштите и средстава за живот.
Због тога је цар Фердинанд донео 5. јуна 1535. године први акт о привилегијама, правима и обавезама жумберачких ускока. Даровао им је земљиште у Жумберку и ослободио их у наредних 20 година од било каквог пореза, плаћања десетине и радне обавезе, уз обавезу да буду војници и на позив пођу о свом трошку у војску.
С обзиром да Предовић, као и многи други аутори, сматра да је тим царским актом ударен темељ Војне крајине, као специфичној организацији, али и да постоје и другачија мишљења, о настанку, значају и развоју Војне крајине биће речи у једном од наредних поглавља.
Војводе Вук Поповић и Ђурађ Радивојевић организовали су, у рано пролеће 1538. године, трећу сеобу ускока, али је ова сеоба реализована тек у октобру 1538, пошто ју је цар Фердинанд одобрио у септембру. Милко Предовић о трећој сеоби не наводи друге податке па остаје да их потражимо код других аутора.
Ако о трећој сеоби нема довољно података, неспорно је да је цар Фердинанд 5. септембра 1538. године у Линцу издао нову диплому за ускоке којом је потврдио већ дате повластице, односно проширио њихова права и повластице, о чему Предовић не каже ништа више. Разлог није тешко
докучити. Као ђакон у Гркокатоличком семеништу у Загребу, Предовић је избегао да каже да се привилегије односе на Србе, односно Рашчане, јер је то кључна одредба са становишта истраживања њиховог идентитета.
Због дужине текста царске привилегије, указујем да она утврђује права и статус Срба или Рашчана у три области. Прва се односи на »сваку поједину породицу која ће обитавати у једној кући, под једним кровом и на једном земљишту, да буде обавезна, у могућности и да буде вредна, да непрекидно током 20 година, слободно и без плаћања икаквих даћа или намета, на нашим поседима и местима, које им је доделио врховни капетан, живи, обрађује такво земљиште, односно даје га на обраду, те да од тога приме сваковрсне плодове и користи их без икакве запреке и забране«. Очигледно је да су ускоци, Срби или Рашчани, добили на папиру доста, а како је то остваривано у пракси, видеће се касније.
Друга област су права народних предводника, војвода, капетана или кнезова. Сваки који буде имао, и док буде имао, под својом командом две стотине људи добијаће сваке године 50 рајнских форинти.
Трећа област се односи »на оно што буду задобили или повратили под своју власт из руку Турака, неверника и вечних непријатеља хришћанске вере (ратни плен, прим. аутора), сем градова, утврда, каштела и кула, те капетана и угледних особа (заробљеника, прим. аутора), што себи стављамо на располагање, мора да буде својина истих Рашчана«. Као што се види, привилегија даје право и на »ратни плен«. С тим да трећину онога што би Срби/Рашчани остварили у походима, у време кад примају царску плату, дужни су да дају на располагање царском благајнику, да би се од тога откупљивали заробље- ни Срби или Рашчани, односно награђивали они међу њима који би се посебно истакли у борби у интересу хришћанске државе.
Разуме се, цар каже и да ће ове привилегије Срби или Рашчани уживати само ако и док се боре у интересу и на начин који од њих очекује хришћанска држава, односно Хабсбуршка Монархија. Значајно је и да цар не само да очекује да ће војводе и њихово људство заслуживати додељене привилегије него им ставља у изглед и од њих очекује да ће стећи и заслужити и нове.
Предовић каже да је већ у августу 1539. изведена и четврта сеоба ускока, поново с реке Цетине. Ти ускоци су желели да се населе око Метлике, односно у Жумберку, али у томе нису успели, с обзиром да је цар Фердинанд 13. октобра 1540. наредио да се они населе ближе граници с Турском, око Огулина и Модруша. Ускоци су се противили, али су на крају морали да попусте. Међутим, нису дуго остали на подручју Хрватске -већина се у зиму 1542. и наредне 1543. године поново вратила у Турску. Предовић каже да другачије није могло ни да буде. »Пре доласка обећавана су им брда и долине, а кад су дошли потуцали су се од немила до недрага и није им дозво- љено да се населе у Жумберку, где су очигледно живели њихови сродници«.
С обзиром да је често долазило до сукоба између ускока и староседелаца настањених око града Жумберка, надлежни у Крањској предложили су да се од Ивана Пихлера откупи и преостали део имања и сам град и да се предају лицу које би било именовано капетаном и које би живело у граду и међу ускоцима. Цар је прихватио тај предлог и у јесен 1540. године за првог жумберачког капетана именовао Бартола Равена (Бартоломеја Равникара), који је остао на тој дужности до 1543.
Тиме су ускоци добили непосредну војну власт. Био је то значајан и по много чему преломни моменат не само за жумберачке ускоке него и много шире. У надлежности капетана била су сва ускочка питања и проблеми, од смештаја и унутрашњих односа и живота до војног организовања и борбеног ангажовања, посебно спречавање да Турци међу њих не уба- цују уходе. Именовањем капетана уведена је и прва поштанска служба, Метлика-град Жумберак.
Жумберак је постао капетанија, а капетан прва и једина војничка власт над ускоцима. Ваља нагласити да се назив капетан не односи на војни чин, него на управну функцију и власт, при чему је капетан-управник могао да буде и пуковник по чину. Жумберачки ускоци су постали први граничари, а војнички организовани Жумберак основа и образац за успостављање, организацију и функционисање Војне крајине. Најпосле, привилегије, права и обавезе, које су изборили и добили, а у наредном периоду бранили и одбранили, од тада су тражили сви други ускоци који су из Турске долазили на подручје Хабсбуршке Монархије.
На сабору у Бруку (Бруцк) 1578. године Жумберак и Слуњ сједињени у тзв. Велику жумберачку капетанију, потчињену команданту новоизграђеног утврђења, града Карловца. Велики капетан је боравио или у Жумберку или у Слуњу, а непосредни војни старешина у Жумберку био је по чину обично капетан, натпоручник или вицекапетан. Жумберак је остао капетанија све до реформе Војне крајине 1746. године, од када су основу организације Војне крајине чиниле регименте (пукови).
Жумберак је припадао Слуњском пуку (регименти), а његови војници-крајишници били су организовани у 11. и 12. чету (компанију). Седиште (команда) 11. (Оштрчке) компаније било је у Костањевцу, а 12. (жумберачке) у Сијечевцу, а касније у Каљу. Село Кекићи и источна села припадали су 11, а западни део Жумберка 12. компанији. У седиштима (командама) компанија налазиле су се касарна и друге помоћне војне зграде. Због велике удаљености те слабих путева и веза међу насељима, на подручју сваке компаније налазиле су се две помоћне команде (официрске станице). Помоћне команде 11. компаније биле су Сошицана и на Малинцима (Двору), а 12. у Мрзлом пољу и Купчини. На Будињачком пољу налазио се заједнички полигон (вежбалиште) обе компаније, а по потреби и 4. слуњског пука.
Ваља истаћи да ова реформа није била добро примљена и да је изазвала незадовољство и побуну у целокупној Војној крајини па и у Жумберку. Циљ реформе био је да се Војна крајина »војнизира« у смислу организације и дисциплине, да се ограниче до тада стечена права граничара, слободних војника, пре свега да се, постављањем немачких официра и увођењем немачког језика као командног, ограниче улоге и надлежности изабраних вођа (војвода и официра).
С обзиром да су староседеоци Жумберка, римокатолици, били кметови на властелинском и добру града Жумберка те на оближњим добрима Костањевац, Оштрц, Сошице и Купчина, крајишки, слободан статус, назван због тога и »влашки статус«, који су изборили жумберачки ускоци, постао је и у наредном периоду био основни узрок међусобних крвавих сукоба. С обзиром да ускоци и пре доласка у Жумберак нису хтели да буду турски поданици и раја, они никада нису прихватили да буду потчињени и да имају обавезе ни према крањској и хрватској властели и римокатоличким верским властима.
У наредним вековима ти сукоби су се разрешавали на различите начине. Хабсбуршка Монархија гледала је своје опште политичке и војне интересе и према ускоцима поступала зависно од тог колико су јој били потребни у конкретно политичкој и војној ситуацији. Крањска и хрватска властела те Рим, посебно загребачки бискупи, нису разумели нити су се интересовали за опште интересе. Они у својој средини нису трпели народ који се од њих разликује у верском и сваком другом погледу и од којег немају никаквих примања. Слободан, то јест »влашки статус« је и основни разлог што су жумберачки и сви други ускоци називани Власима и у етничком смислу.
1543. године цар је поставио Ивана Вернека за другог жумберачког капетана, који је на тој дужности остао до 1546. У ратно време било је предвиђено да се ангажује 600 ускока, а у сталну војну службу примљено је првих 200 ускока, које Предовић назива »хришћанским Мартолозима«. Они су требало да буду »противтежа турским Мартолозима«, хришћанима у турској служби који су били посебно вешти и опасни јер су не само познавали језик, ношњу и обичаје становништава и крајеве које су нападали и пљачкали него су тамо, неретко, имали и родбину и пријатеље. Мислим да ово изједна- чавање војника Жумберчана с турским Мартолозима није најпримереније.
Кад су власници селишта на подручју Жумберка добили у замену откупљене поседе и властелинства Мехово, многе ускочке породице су пресељене на подручје Жумберка, где је тада (орјентирно, пре 1548. године) у Жумберку било око 200 ускочких задруга с 350 кућа, у којима је живело више сродних породица (4-5) па Предовић закључује да је у Жумберку било 6 до 7 хиљада ускока. Поређења ради, указујем на два сродна податка. Први, да је »године 1534. у Жумберку, у више од 350 задруга или кућа, било барем 4.000 људи« и други да су, према попису из 1737, била у Жумберку 44 села с 539 кућа. Ови подаци, иако можда нису потпуно тачни, доприносе да се стекне реалнија слика о досељавању и животу жумберачких ускока, али и о различитој интерпретацији неких података и догађаја из тог времена.
Већ 1545, у одбрани Загреба од турске војске под командом Улам-бега, учествовала је чета Жумберчана. У извештајима стоји да су то били изванредно храбри и издржљиви борци.
Иван Ленковић постављен је у мају 1546. за трећег жумберачког капетана. Он је, пре и боље од других, познавао, разумео и ценио ускоке, и као људе и као војнике па је ту дужност обављао све до 1557. Капетан Ленковић је до јула 1548. године, заменом и откупом обезбедио нова бројна станишта за ускоке, с циљем да их размести по целом Жумберку и да ускочке породице из околних крањских крајева пресели и концентрише у Жумберак. У томе је имао подршку цара Фердинанда који је био упознат с ускочким војничким врлинама.
У Жумберку је тада било око 200 ускочких задруга, а 1551. војнички је било организовано 315 ускока, чија је укупна плата била 3.025 форинти. Очигледно је да Предовић мисли на попис Срба Жумберчана из 1551. године, о којем ће бити речи касније, али то не наводи јер поново није желео да спомиње Србе Жумберчане. Била би то за њега »тешка грешка«, али много мања и лакше разумљива и опростива него избегавање да се напише истина.
Жумберчани су тада служили у саставу сталних посада у Бихаћу, Огулину, Слуњу, Острожцу, Цазину и Дрежнику, а најчеће су извршавали посебне и опасне војне задатке, као уходе и извиђачи на турској територији, с циљем да се прикупе подаци о стању и кретању турске војске.
Година 1556. била је значајна за жумберачке ускоке јер им је надвојвода Карло, регент унутрашњих аустријских покрајина, у јуну потврдио привилегије, права и обавезе и пре истека периода од 20 година. Надвојвода је неким војводама исплатио и њихова редовна и додатна примања. Те године именован је и нови, по реду четврти капетан, Гашпар Раб (1557-1565). Жумберчани су учествовали и дали значајан допринос победи над Турском војском Ферхатпаше 1557. код Свете Јелене.
Однос поверења између бечког двора и жумберачких ускока посебно је ојачао за време цара Максимилијана (1564-1576). Он је војводама Вранешу Бадовинцу, Радоњи Басташићу и Радичу Вигњевићу исплатио по 100 форинти и доделио им племство, а ускоцима-војницима исплатио укупно 400 форинти. У августу 1569. цар Максимилијан је доделио племство и војво- дама Радману Вучетићу, Ивану Хераковићу, Вукцу Вишеславићу, Ђурађу Баталовићу и Вујици Маринковићу, многима потврдио право на земљиште, одобрио средства за куповину новог земљишта, а примио је и ускочке посланике.
Фрањо Унгнанд спомиње се као пети ускочки капетан (1565-1570). Под шестим капетаном Јосипом Турном (1570-1573) ускоци су учествовали у разбијању Гупчеве буне, иако има података да је Илија Грегорић, заменик Матије Гупца, био Жумберчанин.
Више од стотину Жумберчана страдало је или одведено у заробљеништво у изгубљеној бици код Будачког, у септембру 1575. »Крањски племић Кристоф Гал бијеше обиедио (оптужио, прим. аутора) Жумберчане да су вјеру преломили и смјерали након пораза побјећи у Турску, али је ту клевету капе- тан Турн свечано одбио«.
Да нису оповргнуте неистините оптужбе, имало би то дугорочне и несагледиве последице не само за жумберачке ускоке него и за ускоке у целини, а то значи и за Војну крајину и за све што је везано за такав облик војног одбрамбеног организовања. Жумберчани су се на најбољи начин исказали и одбили све оптужбе кад су »значајно допринели поразу Турака 1578. код Дрежника«.
Године 1578. Иван Ауерсперг је именован за шестог жумберачког капетана. Војничка служба Жумберчана била је тешка и напорна, посебно дуги маршеви и ношење војне опреме и хране. Иван Ауерсперг разрешен је, на свој захтев, капетанске дужности, а на његово место именован је његов рођак Вук Енгелберт Ауерсперг (1580-1587).
Није сасвим јасан податак према којем је, од 1584. до 1588, жумберачки хусарски ускочки капетан био војвода Радул Даја Вуковић. Предовић мисли да су у то време била двојица капетана, што није логично јер он још једном спомиње Радула Дају Вуковића, али тада као вицекапетана 1604. године. Мислим да је Радул Вуковић, син Даје Вуковића, био или капетан по чину, или заменик жумберачког капетан. У сваком случају Ауерсперг и Вуковић су командовали делом војске која је 1584. тешко поразила Турке код Слуња.
Гроф Петар Ердеди (Ердоедy) постао је 1587. девети, капетан. Поред Радула Даје Вуковића, у то време спомињу се и војводе Вранеш Латинчић, Иван Чујичић, Војо Гарапић, Микула Храплиновић, Вујица Поповић и Милош Грубачевић. У чувеној бици код Сиска, у јуну 1593. године, од око 5.000 војника наводно је било 500 Жумберчана, дакле сваки дести. Хришћанска војска, иако малобројнија, катастрофално је поразила знатно бројнију турску војску злогласног Хасан-паше Предојевића. У одсудном тренутку Жумберчанима је наређено да заузму мост на Купи и Турцима пресеку одступницу. Жумберчани су тај задатак успешно извршили, нанели Турцима велике губитке, али су поднели и највеће жртве. Већи број Жумберчана се утопио и више страдао од огромне масе Турака у бекству, него од њиховог оружја.
Последњи капетан у 16. веку, Кристоф Обричан, именован је на ту дужност 1579. и обављао је до 1601. године. Обричана је наследио Никола Грегоријанац који је на дужности капетана био до 1609. године. Предовић није баш јасан кад пише да је Обричан поново био капетан неколико месеци 1609. и да га је наследио Ернест Парадајзер (Парадеисер). Предовић наводи да је Парадајзер 1612. године убио жумберачког војводу Вујицу Хераковића, што потврђују и други извори. Капетани су били и Рудолф Парадајзер (1627- 1647) и Иван Ернест Парадајзер (1661-1687).
Године 1612. потврду за поседовање имања у Сопотима тражили су Гвозден и Раде Смичиклас. У војну службу у марту 1616. године узето је око 500 ускока, на чијем је челу био капетан Јурај Виво, с којим Жумберчани нису били задовољни па су га у мају 1620. убили. Да ли је тачан податак о тако великом број примљених у војну службу, тешко је поуздано утврдити јер није наведен извор, али би било погрешно ако бих изоставио тај податак.
Године 1623. су, као брабри и вешти ратници, награђени Вујица Бадовинац, Михајло Храниловић и Михајло Радишић. У наредном периоду, до 1636. године имања су добили: Иван Вујичић по пола имања у Малом и Великом Лијешћу; Вукман Павијановић (не зна се где); Павле Чолнић и његова браћа Матија, Гаврило и Јурај у Тупчини; Гаврилу Чолнићу додељено је земљиште које је поседовао Вранеш Гарапић; Мирку, Манојлу и Николи Кнежевићу додељено је земљиште Горњи Витуњ. Молбе за доделу земљишта подносили су 1 Илија Дучић, Вук Пауновић и Раде Поповић. На основу тих података видљиво је да су поседи додељивани и да су се ускоци дуго смештали у североисточном и југоисточном делу Жумберка. Једина даровница у Радатовићком крају односи се на Мирка Голеша у Голешима, односно Малом Лешћу, и на Ивана Вујчића у Великом Лијешћу, и то тек 1630. године.
Податак да је 1689. у Жумберку »било барем 1.000 кућа, у којима је живјело барем 12.000 душа«, је мало вероватан, али је користан ради поређења с другим подацима који се односе на то време.
Милко Предовић се позабавио и опште омиљеним питањем доделе племства војводама и истакнутим лицима у борби против Турака и за друге заслуге. Посебно је интересантан податак наведен на стр. 66: »Због заслуга краљ је Фердинанд 2. уздигао у ред племића краљевине Угарске Ивана Прерадовића и његову браћу Грдину, Хрању и Радула Прерадовића, другачије Булић, и Wина Прерадовића, другачије Секулић. То су пређи Хрватског пјесника Петра Прерадовића. Села Секулићи и Булићи налазе се у жупи Радатовићи у Жумберку«.
Предовић је написао и да је »ратни савет у фербуару 1639. цару препоручио децу Ивана Прерадовића«, а раније је споменуо и Димитрија Прерадовића. Поред тога, на страни 189. »Жумберачког календара« за 1968. пише и да је »Душан Прерадовић, син пјесника Петра Прерадовића, касније поморски часник, писао о жумберачком поријеклу Прерадовића«, али није наведен извор. Ово наводим јер и други аутори мисле да је Петар Прерадовић жумберачког порекла па ћу се позабавити и њиховим писањем како бисмо били ближи истини. Ако Петар Прерадовић није жумберачког порекла, »својатање« би било ружно и историографски недозвољиво.
Племством Жумберчана у истом »Жумберачком кријесу« (стр. 83- 92) целовитије се бавио и Бартол Змајић. Он наводи да су 32 појединца или породице жумберачких ускока добиле племство, почев од 1567. до 1915. године. У другој половини 16. века племство је добило девет појединаца: Вранеш Бадовинац, Радојица Басташић, Јурај Баталовић, Гргур Гвоздановић, Иван Хераковић, Вујица и Вуксан Маринковић, Радић Вигњевић, Вукац Вишо- шевић и Радман Вучетић, што би значило да је Вујици и Вуксану Маринковићу додељено једно племство.
Током 17. века племство је добило још осам ускока. Као првом, »племство је 26. 7. 1626. додељено Ивану Прерадовићу, те његовој браћи Грдини, Храњи, Радулу, званом још Булић, те Винку, званом Секулић. Од тих жумберачких Прерадовића једна се је грана преселила у Грабровницу код Грубишног поља гдје се родио хрватски пјесник Петар Прерадовић«.
Ни Предовић ни Змајић не наводе одакле им ти подаци, посебно о жумберачком пореклу Петра Прерадовића, као и о необичним именима кад су у питању Жумберчки ускоци (Грдина, Храња), посебно да се Радул звао још и Булић, а Винко Секулић. У 17. веку, поред Ивана Прерадовића и његове спорне браће, племство су добили и Крсто Делишимуновић, Крсто (Фрањо) Делишимуновић, Вук Деливук, Илија Домитровић, Јурај Храниловић, Иван Прерадовић и Винко Секулић. У 18. веку племићи су постали још тројица: Тома Бубановић, Вид Гвоздановић и Никола Пауновић, а највише у 19. веку, чак десеторица: Вид Бадовинац, Никола Бадовинац, Михајло Гарапић, Јурај Милић, Фрањо Радић, Марко Рајаковић, Себастијан Рушнов, Дане Шајатовић, Филип Шимрак и Фрањо Зоретић. У 20. веку, 1915. племство је добио Фрањо Зоретић 2..
Уочио сам да је у списак »племенитих« Змајић уврстио и Петра Петретића (загребачког бискупа), иако и сам каже да нема података да је био племић. Међу 32 грба сврстао и грбове Андрије и Ивана Кобасића, иако су они били хрватски племићи. Међу грбовима је и грб Ђуре Смичикласа, али њега нема у списку племенитих?
Мање је значајно да ли су сви подаци тачни, да ли је наведен неко ко није добио племство, а изостављен онај који га је добио, да ли су тачно наведена лична имена и година доделе. Интересантно је, познавајући распоред презимена жумберачких ускока, да је племство већином додељивано ускоцима у источном делу Жумберка, где су се прво насељавали и где су војводе и други народни предводници први добијали и селишта.
Тако је од када је света и века, каже се у народу, а важи и она да је бог прво себи створио браду. Племство су из западног дела Жумерка, Радатовићког краја, добила само петорица: Вранеш и Вид Бадовинац, Никола Пауновић и спорни Прерадовићи, односно Булићи и Секулићи, при чему Винко Секулић има грб, а Прерадовић (Булић) га нема па би и то требало узети с резервом.
Иако је Милко Предовић могао да напише више, посебно значајних података који су под контролом црквених кругова, и ово је драгоцено јер је тиме отворена »Пандорина кутија«.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
8. јун 2018. у 05:02
Војислав Ананић
Станко Враз о жумберачким ускоцима
Станко Враз (1810-1851) је био један од најближих сарадника Људевита Гаја и водећих људи Хрватскг народног препорода, тачније Илирског покрета, из којег се, као што је већ речено, развила јужнословенска (југословенска) идеја и покрет. Путујући од Метлике у Ново Место, Враз је свратио и у жумберачка села Храст и Драге. Сусрет с две Жумберчанке у »дивном свом одјелу«, Враз описује као »долазак пред врата новог свјета«. За село Храст каже да је мјешовито, с лијеве стране живе »првосједиоци« Крањци, а с десне »такозвани Ускоци (Жумберчани), као најкрајња предстража јужних тих становника«.
Кад је Враз с пратњом ушао у гостионицу у селу Храст (власници Предовићи), »ту нас одмах опколе господар и господарица, у којима по стасу и образу упознам ускочку крв, те ми се стану клањати и хватати ме за руку да ми ју цјеливају. По бради мојој и страној одјећи судећи држали су ме ти благи људи за владику, или барем за архимандрита«.
Дошавши у село Драге, Враз није одмах нашао попа (Јанка Предоевића) па је свратио у кућу »обичног крајишника Дамјановића, да ускока видимо и код огњишта његова«. Простор не дозвољава да пренесем Вра- зов опис сусрета с газдарицом Анђелијом (Анђом), кћерком и »ситном ђецом«, њихово гостопримство и простодушност, али се не може заобићи да Враз говори о »њиховом народном језику, који отвара душу Славена и о најплеменитијем од богова старославенских, који још овдје влада, о хомеровским питањима којима је Анђа дознала ко су и које су им намјере, и хомеровским одговорима на њихова питања«.
Међутим, сусрет с драшким попом Предо(е)вићем, није баш протекао према очекивању и вољи Станка Враза. »Сасвим свјетски обучен«, примио
их је уљудно, послужен је ручак, разговарало се о свему и свачем »па и
0 Славенству«. »Господин Предоевић није Славен учен, него у свијету би (као већина од нас) толико научио да зна оно што му не треба, и да је уз то заборавио – оно што му највише треба… Међутим, обећао нам је да ће се убудуће с душом и тјелом побринути да истражи народни живот свог стада, и све је с усхићењем слушао што би ми приповиједали о развитку књижевности домаће«. Међутим, »образ је освјетлала« (штоно би рекли Црногорци, прим. аутора) попова мати, старица од око 80 година, »жива књига народних драгоцијености: пјесама, обичаја, пословица итд. Ми смо само нешто исписали (ја двије пјесме) из те књиге«.
Све би се на томе и завршило па јавност не би ни знала за Вразово путовање и сусрете на Хасту и у Драгама да Враз свој прилог: »Пут у горње стране« није објавио 1844. године у својој књижици »Искра«. Кад је добио књижицу и прочитао шта је Враз о њему написао, поп Предоевић се нашао страшно погођен па је написао одговор под насловом »Шта се посуди, мора се вратити«, и затражио од Људевита Гаја да га објави у »Даници«, али је он, 1 поред више усмених и писаних интервенција и инсистирања, то одбио. Милко Предовић, издавач »Жумберачког календара«, пронашао је и одговор попа Предоевића и његова писма па је Вразово писање, свој коментар и одговор попа Предоевћа објавио у »Жумберачком календару« за 1968. годину, стр. 189-208.
Разуме се, није ми намера да се упуштам у спор илирца Враза и унијатског попа Предоевића, јер је очигледно да је Враз не само злоупотребио попово гостопримство, при чему би требало имати у виду да није ни био позван у госте, него је дошао својевољно и ненајављен, већ да је и објавио своју »верзију и виђење« невезаног и пријатељског разговора (тако је, барем, требало да буде).
Моје је да укажем на суштину са становишта садржаја ове књиге. Враз је веома добро знао куда је дошао и шта је тражио међу потомцима жумберачких ускока. Стога он није ни спомињао хрватство, иако је био један од водећих људи »Хрватског (илирског, југословенског) народног препорода«. Он је говорио о словенству и Словенима, о свести жумберачких ускока о себи и свом етничком и верском пореклу. То што је тражио, Враз је и нашао: и код гостионичара Предоевића на Храсту и код Анђелије у кући Дамјановића у Драгама, али и код старе мајке попа Предоевића. Стога је нормало да је мислио да би о свему томе требало много више да чује и од попа Предоевића.
Али тога нема код попа који би – барем по мишљењу Станка Враза – не само требало да то најбоље зна него и да брине и развија тај дух код народа жумберачког. Али у том »грму и лежи зец«, односно узрок неспоразума. Враз је, очигледно, био »илирски и јужнословенски романтичарски занесен и наиван«. Очекивао је да »вук чува овце«, а заборавио је или није ни био свестан да задатак поунијаћеног, такозваног гркокатоличког попа (част изузецима) не само да није да чувају и развијају свест о верском и националном пореклу и идентитету жумберачких ускока и свих народа јужнословенских него да је фалсификују, потисну из свести и народ преобрате у римокатоличанство и хрватство. Касније ће се видети како су то радили и како и дан данас раде унијатски попови.
Да је тако, најбоље сведочи пример старе мајке и сина попа. Стара мајка зна песме, приповетке и обичаје својих предака, што значи не само да је та свест постојала и да постоји него и да је она свог сина томе и подучавала. Разуме се, све док није отишао у Гркокатоличко семениште у Загребу. Шта су га тамо учили – видеће се касније.
Поп Предоевић је одговорио Вразу жестоко и иронично, с формалне стране с правом, али је избегао да одговори на суштину. Уместо тога, препоручио је Вразу да своју »ватрену ревност покаже у својој домови- ни (Штајерској), где се и тако недавно поставило питање ’јесу ли (Штајерци) њемачког или славенског рода’« Што је најгоре, Предовић је с поносом ис- такао: »Ми (Хрвати) знамо шта смо и шта ћемо; не тражимо да нас тко учи. Уосталом, хвала Богу да такав човјек, без сваке политике, није подузео већи пут по Јужној Славији, него од Загреба до Новог Места«. Дакле, гркокатолички поп Предоевић и илирац Враз се потпуно разликују и кад је у питању хрватство, а о југословенству да и не говоримо. Развој догађања у наредних стотину и педесет година дао је за право Вразу.
Што се тиче попа Предоевића, врло поучно је и оно о »нама« (Хрватима), али и о Јужној Славији (Југославији), посебно да Хрвати знају шта су и шта ће! Нисам баш сигуран да су Хрвати увек, ни пре ни тада, а нити касније, знали шта хоће? Ако етнички Хрвати и знају шта су, поп Јанко Предоевић није објаснио да ли су Хрвати с којима се он идентификује за »препород – што значи за југословенство и оно што је дошло – или за »непрепород«, односно Аустро-Угарску Монархију, која је тада била и ускоро пропала?
Али оставимо то и погледајмо шта је још Враз написао о жумберачким ускоцима. Он каже да ускоке тако зове политика и објашњава: »Ако ли питаш Ускока: Шта си ти? казат ће ти: Ја сам Жумберчанин! Власима их зову и бијели и црни Крањци«. Изван »међаша крањских до близу Самобора, и до брда на југу што истичу код Славетића и Крашића, има их 36 кућа у Храсту, Мачковцу, Божићевом врху, Југорју, Малињу и Шкемљевцу, које је чисто Жумберачко, а у осталим има више мање Крањаца«. Дакле, Враз наглашава жумберачки идентитет ускока и лепо каже где живе, као и да их »Власима« зову и Крањци и Хрвати.
Скратићу подужу Вразову »тираду« и илирску распеваност о јунаштвима и добрим странама жумберачких ускока и указати само на оне Вразове реалније и објективније оцене.
»Ускоци су још и данас рођени јунаци. Нема готово земаља у Европи гдје се није на почетку текућег вијека пролијевала јунчка њихова крв. Ускок је кршан, високог тананог стаса. Што се може најбоље видјети на Храсту гдје су помијешани с Крањцима. И Крањци нису мале поставе; ну кад поставиш сред њих једног Ускока, ето ти живи кип Гуливера у збору Лилипутанаца, толико надвисује стасом Ускок Доленца Крањца. Колико га чини стас јунаком, а оно кип тај узвисује одуго његово лице с прекрасним црним брковима и с два црна жива ока, чији поглед проникне човјека тако да мора вјеровати да су саме очи кадре потући душмана«.
Почео сам с овом Вразовом оценом, из више разлога. Много боље познајем моје претке и Крањце, него Враз. Свој став и слику о њима и њиховом односу стварао сам од ране младости, допуњавао је целог живота, из различитих позиција и с различитим поводима, али ни у (најлуђем) сну не бих ни помислио, а камоли написао тако нешто. То ми личи на оно што би неки Црногорац о себи и својима »испјевао« у моменту посебног заноса и националног надахнућа. С моје стране нека остане забалежно да Крањцима нисмо били нити смо сада подређени ни у ком погледу, а да ли смо бољи, ја то не желим да кажем? Разлике постоје и оне су увек условљене пореклом, али и различитим условима у којим људи живе, па се то односи и на жумберач- ке ускоке и Крањце.
Да има разлике у физичкој грађи и изгледу не само у успоредби ускока с Крањцима него и с Хрватима, видели смо већ и код Лопашића. А да те разлике постоје не само шта се тиче жумберачких ускока него да су приметне и код мањих ускочких група које живе близу Марибора, потврђује Јосип Мал: »Капелан Даворин Трстењак у Сливници код Марибора рекао је да се становници села Скок код Добровца сасма разликују од другог домаћег пучанства. Потези су лица посве другачији него у Похарама, раст им није здепаст него више коштуњаст а власи су им црне. Обитељска имена Радолич, Маркович, Миловчич откривале су ми његов српско-хрватски извор« (стр. 86). »У Хајдинској жупи у Птујском пољу становништво се видно, по својој телесној вањштини, још и данас разликује од околишних Словенаца. Потањи студиј о томе могао би, можда, установнити какове посебности и у народним навикама и обичајима« (стр. 83).
Враз је о жумберачким ускоцима још написао: »Сасвим је примјерена његову стасу и одјећа. Кошуља на врату и прсима разгаљена, хлаче од бијеле или суре чоје, уске уз ноге, црне чарапе и опанке (у Храсту сам видио понајвише местве). Хлаче припасује кожним појасом, и ако иде послом изван службе, ћемером, у којем се носе новци. На кошуљу облачи јечерму (врста прслука, прим. аутора) од црног или сурог сукна ишивену црном, модром или црвеном вуном с пуцетима. Поврх тога меће на плећа хаљину или кожух, а на главу црвену капу, коју носе и ђеца и ђевојке неудате. Жене нису много ниже од мушкараца, истих су црних очију и одугог лица… Терет господарства стоји на њиховим раменима… одјевају се красно и сликовито… Кошуља допире до преко кољена, ишивена шарено око врата, по њедрима на распорку и на крају широких рукава, припасана црвеним појасом над куковима… Поврх носе зобун… Прегачу ткају од шарене вуне, највише модре и црвене, с фанђама на крајевима. Носе хлачице од мрклог и чарапе од модрог сукна, црвено навезеног… Обувају постоле. На глави носе преметачу. Дјевојке, умјесто преметаче, носе црвену капу. Косу плету у једну киту, у коју су уплетене фигурице од љуштура, стаклених кораља и бисера, која виси низ леђа, док жене плету косу у двије ките, које висе сприједа, с обје стране прсију… Свака Ускокиња има око врата ђердан од кораља и стакла… Ну највише ми омилише ђеца. То округло славенско лице и црне велике очи показују да већ у њима куца срце за јуначке чине, или барем за нечим таквим слути. Ускоци говоре језик чист штокавски, на начин босански, с том разликом да нема у њему толико турских ријечи, јер су доласком Турака већ били оставили своју прадомовину, и тако остадоше чисти од уплива турштине. Исто тако држе се вјерно старих својих обичаја, пјевајући оне исте пјесме што су их доносили из старог свог завичаја, о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу, Рељи Омучевићу, Сибињанину Јанку, бану Секули…Исто тако не дају да се помијеша крв њихова с крвљу сродних им сусједа; и сви трудови бивају узалуд, којима настојаху њихови свећеници да си узимају за жене какве Крањице, или да која Ускокиња пође за имућнијег Крањца. Но међутим живе Ускоци с Крањцима у слози и братству, и што се тиче вјерозакона врло су слободно мислећи. Ако Ускок иде послом по Крањској, те га ту затече неђеља или светац, иде он у католичку цркву. Исто тако и сви Крањци из Храста иду на литургију у унијатску (гркокатоличку) цркву… Иначе, живе Ускоци код куће врло сиромашно. Четовање је забрањено, а трговине нема. Земља је кршна и неплодна те једва толико оброди… да се година тако проживотари, више пута с глађу и невољама. Ускок (жумберачки) има од свих крајишника најтежу службу… До свог кордона има 5-6 миља. На граници је више пута по три четири недеље. Ваља са собом носити храну. Ако нема сина, ваља да пође жена. Господарство остаје на ђеци и старцима«.
Своје писање Враз је завршио лирски и меланхолично: »У души ми је још много лијепих ријечи остало, ну за та слова перо је моје преслабо«.
Кад се упореди Лопашићево и Вразово виђење жумберачких ускока уочавају се необичне сличности, само се поставља питање ко је више претерао у похвалама. Битна је разлика у прилазу проблему етничке припадности и идентитета. Док је Лопашић »прохрватски« орјентисан до мере да негира и само своје писање, Враз је »оперисан« од националних појмова и расправа. У његовом фокусу је (све)словенство у ширем и југословенство у ужем смислу. Враз би да свако буде оно што јесте и да једни другима то признајемо, а да изнад тога етничког, верског и локалног будемо једно – Словени. Врло племенито. Међутим, иза нас је време у којем смо не само мислили да би тако требало да буде него смо веровали и да смо управо то и остварили! Показало се да нисмо!
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
8. јун 2018. у 05:18
Војислав Ананић
Легенде о односима жумберачких ускока и Крањаца
Из до сада изнетог о сеобама жумберачких ускока и њиховим односима са староседеоцима видљиво је да има доста нејасноћа о односима с Крањцима. У недостатку података о појединим догађањима, испредале су се и преносиле приче и легенде које не бисмо смели запоставити. Нити једна прича и легенда није настала, а да се нешто слично, негде и некад, није догодило.
Имајући то у виду, направио бих озбиљну грешку ако се не бих осврнуо на легенду о »крвавом камену« на Горјанцима, која се односи на догађај о којем немамо поузданих података, и о две црквице на самом врху Жумберачке горе (Горјанаца). Легенде о црквицама и о крвавом камену слушао сам као дете са стрепњом. И данас их спомиње већина ауто- ра, не трудећи се да се барем мало приближимо истини и стварним узроцима. Са жељом да допринесем сазнавању истине, испричаћу оно што сам слушао, прочитао, утврдио на лицу места и на основу тога закључио.
Приче о две срушене, у трње и дивље раслиње зарасле црквице на врху Жумберачке горе, које сам први пут видео 1955. године, говориле су о покушају да се установи граница, како би се убудуће избегли неспоразуми и сукоби. С једне стране пошао је момак, а с друге девојка, или са сваке стране момак, па где се састану ту да буде граница. Међутим, некоме није било у интересу да се постигне договор, али се не каже коме, па су они убијени. На месту где су нађени, договорено је да свака страна подигне своју црквицу, које би биле симбол кајања и представљале границу.
Данас знамо да црквице нису подигнуте на месту нечије погибије, али јесу представљале својеврсно »разграничавање«, не званично, катастарско, засновано на закону, већ инстинктивно по природи, верско и етничко по смислу и садржају.
Римокатоличка црквица Св. Јере подигнута је пред крај 15. века, пре насељавања жумберачких ускока, посвећена је историјској личности свете
Гертруде. У време градње она није требало да представља и обележи било какву границу, јер су и Жумберачка гора и Горјанци били део Крањске, него је била израз дубоке (католичке) побожности тадашњег становништва Крањ- ске. Подизање богомоља на тешко доступном месту није био редак случај. Да је то тачно сведочи и чињеница да је само неколико километара даље од црквице Св. Јере већ постојала црква Св. Миклавжа (Николе), на самој хриди (964 м) окомите падине Горјанаца изнад Шентјернеја и Костањевице.
Црквица Св. Јере обновљена је у јулу 2013. године. На туристичкој табли пише да је напуштена и срушена око 1800. године, али не и због чега. Кад сам одговорног за обнову црквице (пореклом Жумберчанина) упитао за разлог запуштања и рушења црквице, рекао је »да се радило о швалерацији«, што значи да су верници цркву, која ни тада није имала врата, а ни данас их нема, користили као романтично и скривено место за љубав те тиме »скрнавили« свето место.
Свега двадесетак метара даље налази се црквица Св. Илије. На туристичкој табли пише да се не зна кад је подигнута, али да су је подигли жумберачки ускоци, после 1530. године, дакле после прве сеобе. Нисам убеђен да је немогуће да се установи барем приближно време подизања црквице, али сам сигуран да и то некоме није у интересу. Зашто? Зато што би морало да се каже да су је подигли православни ускоци и да је то била православна богомоља, с циљем да се обележи присуство православних досељеника, Срба, на месту где су своје присуство већ обележили римокатолици и где су се директно сусрели, мало сарађивали, а више и чешће се сукобљавали. Поред тога, подизање православне црквице значило је за жумберачке ускоке и обележавање границе, односно територије која припада њима, на месту где никакве границе тада није било.
О времену подизања и историјском значају црквице Св. Илије у књизи »Жумберак, баштина и изазови будућности«, Стари град Жумберак 1996. (стр. 38) пише: »Но, опрема унутрашњости цркве с иконостасом, што је карактеристика источног гркокатоличког обреда помиче датацију наставка цркве у доба након досељења Ускока, послије 1530«, а на следећој страници: »Њезину архитектонску вриједност надилази повијесно значење јер, по досад познатом , црква Св. Илије једна је од најстаријих, ако не и најстарија гркокатоличка црква у Хрватској, изграђена у доба првог досељења Ускока у Жумберак«.
Не мора се бити посебно паметан да би се уочило да циљ овог текста није да се утврди време подизања и историјски значај те »јадне црквице«, већ да се подметне лаж да је она »гркокатоличка«, што би требало да значи да су и они који су је подигли били гркокатолици. Заиста, постоје (не)људи, који немају ни образа ни људског достојанства. Кад би затребало, такви би »утврдили и научно доказали« да су и ускоци и њихове цврквице биле »гркокатоличке« и пре него је та »измишљотина од Цркве« и измишљена.
Ипак, признали »фалсификатори« истину или не, не може се негирати да жумберачки ускоци, ти омрзнути досељеници, православци или »шизматици«, па још и Власи, нису баш били такви неверници и дивљаци како их неки представљају. Напротив, подизање црквице на тешко приступачном месту из најближих ускочких насеља, насупрот римокатоличкој црквици, сведочи о њиховом дубоко укорењеном (православном) хришћанству, али и о свести да је у оквиру једне вере, хришћанства, неко проузрочио и направио поделу која је окренула хришћане једне против других и да им, у таквим условима, неће бити лако да одбране своју православну цркву.
Ако је ово коректно, а не видим ко би могао аргументовано да се супротстави, могло би се закључити и када су ускоци подигли црквицу Св. Илије. Вероватно не одмах по досељавању, јер ипак није логично да им је први проблем и брига била изградња цркве на врху Жумберачке горе. Морали су прво да се сместе и тамо изграде своја скромна станишта и богомоље, што значи да је црквица подигнута након што су изграђена данашња села у западном делу Жумберка, средином друге половине 16. века, рецимо педесетак година после прве сеобе 1530. године.
Словеначки аутори истичу »да је црква Св. Илије сигурно првобитно била православна, јер је подигнута пре 1600. године, кад уније у Жумберку није било«. Из хрватских католичких извора то не може да се чује, из тих извора »чиста вода не може да потече«. Хрватски историографи и гркокатолички попови то не могу да »превале преко језика и пера«. А да су ускоци већ били чврсто засели на Жумберачкој гори и овладали тим подручјем сведоче и многи топоними, називи земљишних објеката и простора, као што су Старе куће, Катуништа, Љетине, Студена вода, Гајски јарак, Гајски извор, Малићев крч, Котлине, Суминове ливаде, Дубрава, Ђедовац, Кобиле, Палеж, Ракитник и други.
Као што се не зна кад је тачно подигнута, не зна се ни кад је црквица Св. Илије напуштена и срушена па остаје да претпоставимо да је то било у време напуштања и црквице Св. Јере, дакле око 1800. године, а можда је и разлог исти – злоупотреба цркве у »љубавне сврхе«. Не знам да ли су ускоци у том погледу предњачили, али је сигурно да нису заостајали у односу на Крањце.
На судбину двеју црквица осврће се и Јосип Мал и каже да су свештеници по обављеној служби божјој у цркви Св. Николе и Св. Једрете (Илије и Јере, прим. аутора) морали да покупе све црквено посуђе, од орната до звонца, јер би иначе то посправили Ускоци, који су тим свецима указивали мало почасти, а кад би било ружно време, они би у светишта утеривали и овце и козе (стр. 131). Иако је на штету наших прађедова, тешко би било тврдити да тога није било.
Прича о двема црквицама не би била потпуна ако не бих указао и да је обнова Св. Илије почела 1990, дакле десетак година пре Св Јере. Сви логични разлози, посебно материјалне и финансијске могућности и приврженост Крањаца римокатоличанству, говоре да је требало да буде обрнуто.
Св. Илија је обновљен на иницијативу и под руководством попа Миле Вранешића, и то је за сваку похвалу и признање, али је управо он директно одговоран што није речено нити написано да је то била православна богомоља и да су је подигли православни ускоци. Због тога на туристичкој табли једноставно пише да су црквицу подигли ускоци, неки »безимени«, јер је само тако било могуће да се у следећој реченици настави прича о жумберачким ускоцима као Хрватима.
Да се обнова црквице Св. Илије злоупотребљава може се прочитати и у Зборнику »Жумберак – баштина и изазови будућности«, Загреб 1996, стр. 36-39. Посвећена јој је слика и две и по странице текста који, по обичају, »говори много, а не каже ништа«. Не спомињу се ни напред наведене легенде, него нека трећа, о »закопаном благу«, а др Зорислав Хорват написао је да је црквица слична неким римокатоличким богомољама па закључује да је саграђена у првој половини 15. века, што значи пре досељавања жумберачких ускока.
Чему такве манипулације? Тиме се поставља питање ко је уопште и саградио црквицу? Све је утолико чудније што је у наставку др Хорват написао: »Но, опрема унутрашњости цркве са иконостасом, што је карактеристика источног, гркокатоличког обреда, помиче датацију настанка цркве у доба након досељења Ускока, послије 1530, дакле у средину 16. стољећа«.
Хорват је побио самог себе, али није рекао да је то карактеристика источног православног вероисповедања, него гркокатоличког, што опет индицира да жумберачки ускоци приликом насељавања нису били православци, него гркокатолици. Жао ми је таквих »знанственика«. Јадни су и они и и њихови налогодавци, али је жртва истина и наука којом се, наводно, баве.
Већ више пута спомињани Жумберчанин Милко Предовић имао је своју »шему« по којој је тумачио близину цркава и односе жумберачких ускока и Крањаца и Хрвата, независно од историјске истине и стварност. Близина двеју црквица на Гери за њега је »доказ како су Жумберчани гркокатолици као Хрвати били у пријатељским односима са браћом Словенцима, и то од свог досељења па до данас« (ЖК 1965, стр. 106). А близина гркокатоличке цркве Св. Петра и Павла и римокатоличке цркве Мајке Божје у Сошицама њега инспирише да отпева: »Можемо си замислити како је одувјек владала слога између браће римокатолика и гркокатолика у Жумберку«.
М. Предовићу није било непознато да су Сошице одувек биле неуралгична тачка, место у којем су се додиривали и сударали, зависно од прилика, православље и римокатоличанство, српство и хрватство. Постојање римокатоличке цркве у Сошицама сведочи да су наши »земљаци« били изложени већем притиску и опасности све време, посебно у новије доба. Предовић неће ништа да зна о томе. За њега је све одувек било како су га научили у семеништу у Загребу.
Да ово има дубок смисао сведочи догађај из августа 2013. Нашао сам се с групом Жумберчана код Св. Илије. Испред Св. Јере, била је нешто бројнија група Словенаца, међу њима и шесторица »каубоја«. Кад су узјахли, били су понуђени пићем. Радо су прихватили, а онај на најкрупнијем коњу, очигледно предводник, почео је причу: »Ми смо Словенци, ви сте Хрвати… Имамо добре односе… Идемо заједно у Европску унију. Дакле, Словенци и Хрвати заједно у… « Прекинуо сам га и упитао: »А, имали ли овде места и за треће?« Збунио се па упитао: »Како мислите за треће, за кога…?«. »Па, Ви говорите о Словенцима и Хрватима, а овде присутни нису сви ни Словенци ни Хрвати, има и трећих«. Збунио се, а кад се прибрао рекао је: »Ах, да, да, има, има… « Одјахали су, а ми продужили нашим путем. Нико ништа није рекао, свима је било све јасно.
Пошто изградњом двеју црквица »разграничавање« Крањаца и жумберачких ускока на врху Гере није успело, више је него сигурно да је Крвави камен добио име по крвавом догађају, који се збио 1687. године. Али којем догађају?
Знамо да је неспоразума и сукоба било и у 17. веку, а логично је и да су чешћи узрочници сукоба и »прелазници на туђу страну« били Жумберчани него Крањци. Кад се погледа конфигурација терена, може се закључити да је вероватно (нај)спорније било управо подручје с крањске стране, зараван од Крвавог камена према цркви Св. Миклавжа, више од 200 метара ниже од Гере, питомија и погодна за сточарство, на коју мора да су упадали Жумберчани. На табли поред Крвавог камена прво је написана верзија легенде да се младић, Жумберчанин, спустио дубоко низ Горјанце, где је сусрео »споријег« крањског представника. Њих двојицу и девојку ускочког представника која га је, забринута, крадомице пратиле, убили су »непознати« (Мујо би рекао: »Чуј, болан, непознати!«) па на њихов гроб навалили камен. Друга варијатна говори о договору двеју страна да се изабрани представници састану и преговарају, али је дошло до обрачуна па је и повећи камен на месту сукоба био крвав.
Легенда коју сам слушао као дете говорила је да су »наши« били преварени, јер су се Крањци унапред припремили за обрачун и освету. Пошто им је »прорадила савест«, тај камен су назвали Крвавим, а на њему уклесали годину 1687.
Уверен сам да је истинита друга прича. Као што је вероватно да су ускоци били чешћи узрочници неспоразума и сукоба, тако је вероватно и да су Крањци унапред »знали« да преговори неће »уродити плодом« и да су се припремили за сукоб и освету.
Мало је вероватно да се не зна шта се догодило код Крвавог камена, јер су познати детаљи о мање значајним догађајима и из ранијих времена. Ако је било жртава на страни Жумберчана, били су то вероватно војници, за чије је понашање и судбину, па и нестанак или страдање, био непосредно одговоран жумберачки капетан, у то време Иван Ернст Парадајзер.
Капетани су управљали и командовали крајишницима већ 147 година. Капетан је био непосредно одговоран команданту Карловачког генера- лата, а овај Ратном савету у Грацу. Или је некоме моћном било стало да ускоци »добију лекцију« или је, опет, свиме било стало да се око тога не диже »велика прашина«.
Лопашић детаљно описује легенду о крвавом камену и подсећа на неке сличне историјске легенде. »Крањци су се напатили сваког зла од Ускока, а због међа било је увјек свађе и крвавих глава. Због свађа и крвавих окршаја између Крањаца и Ускока нису се више одржавали сајмови на врху Гере, него су премештени у Сошице« (стр. 4 и 38). То је тачно, сајмови у Сошицама државали су се још и педесетих година двадесетог века, када су укинути.
И у »Жумберачком кријесу« за 2008. годину (стр. 240) написан је чланак о Крвавом камену у којем се, по обичају, не каже ништа паметно. Двема споменутим верзијама догађаја додају се још две. По једној Турци су ту »посекли главе својим издајницима, који су пребегли ускоцима«, а по другој, скупину од 500 Турака која се повлачила после пораза код Беча, потукли су ускоци под вођством свог капетана Петра Храниловића.
Ово не би заслуживало пажњу да не представља грубу злоупотребу. Да је било тако, не бисмо сада разбијали главу питајући се шта се догодило? А да су Турци код »крвавог камена« кажњавали своје издајнике или да је Петар Храниловић ту побио 500 Турака, морали би »другови Турци« да буду присутни код »крвавог камена«, а њих 1687. ту тешко да је било. Храбри и способни капетан Петар Храниловић »дигао је глас« против жумберачког капетана Парадајзера још 1621. године па је питање да ли је 1687. био и жив.
О легендама о двема црквицама и Крвавом камену, па и односима жумберачких ускока и Крањаца у целини, певао је и Јован Храниловић у својим »Жумберачким елегијама«: »Крвава је њекоч борба била, мед Словенци и мед Жумберчани, и братска се често крвца лила (…) Лешине им понесли далеко, за границу, да им затру знамен. Наспу цвијећа, заложе им меко, на њих тешки навалили камен«. Срећом, нису ни сви попови исти, а Јован је, као што је већ речено, понајмање био поп, барем не онакав какав је »требао« да буде!
Причу о Крвавом камену завршио бих освртом на чланак »Поруке крвавог камена« из времена распада Југославије и сукоба Словеније и Хрватске на Гери. Спомињу се сукоби жумберачких ускока и Крањаца, Лопашићева верзије легенде и Храниловићеве елегије, са закључком да нико не жели нови Крвави камен. Надам се да је тако!
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
8. јун 2018. у 06:05
Војислав Ананић
Попис Срба Жумберчана од 1551. до 1690. године
Као што је већ речено, попис од 1551. до 1690. године др Алекса Ивић сачинио је на основу докумената у којима се наводе групе Срба Жумберчана у војним јединицама и служби са Србима из других крајева Војне крајине, било да је наведено да се ради о Жумберчанима или се препознају по презименима.
»У платном списку војника на Хрватској граници од 1. марта 1553. наведени следећи Срби Жумберчани: Драгиша Вринчић, Павко Ратковић, Јован Кошљанин, Радоња Басташић, Вранеш Рогонић, Грубач Радиновић, Секула Прерадовић, Драган Милчиновић, Рајак Вујичић, Грубач Гарапић, Радивој Гарапић, Мирчета Гарапић, Никола Воловић, Радоје Поповић, Петар Радуловић, Јован Пливелић, Вукман Бојић, Милош Радаковић, Јован Страхинић, Рајак Поповић, Матија Гргурић, Вукмир Лулић, Лала Вукмановић, Вукдраг Микулић, Радич Магојевић, Вујица Раденковић, Петар Марић, Јован Кордић, Вуксан Драгичевић, Тома Радојевић, Јован Радојевић, Раде Непоскок, Вуксан Јовановић, Цветко Миличић, Војин Крајач, Ратко Павловић, Радосав Митровић, Радован Николић, Скоросав Витомирић, Радован Иваничевић, Војин Враголовић, Радоња Марић, Јован Поповић, Вујица Иванишевић, Драго Радојевић, Радич Вигњевић, Вукман Стипановић, Добрица Радојевић, Павле Вуковић, Радоња Томашевић, Радосав Томашевић, Радич Поповић, Радоња Татаревић, Сладоје Пријић, Марко Вукчевић, Маринко Вукчевић, Радоје Митровић, Радман Марковић, Никола Штрбац, Лала Цветковић, Вујица Маричић, Војин Магојевић, Вукмир Милашиновић, Радивој Вукмановић, Вуча Вукмировић, Вранеш Селаковић, Петар Басташић, Новак Димитровић, Вукдрага Милошевић, Вујица Милошевић, Марко Басташић, Радич Миленовић, Радоња Вукмировић, Радоје Јелић, Влатко Милошевић, Војин Иванишевић, Војин Драгојевић, Радич попов брат, Твртко Радојевић, Вујица Радивојевић, Лазар Радивојевић, Новак Радивојевић, Радул Станичић, Раша Јовановић, Вучета Радмановић, Вукдраг Ратковић, Херак Радовановић, Павле Селаковић, Пријо Селаковић, Рајак Вуксановић, Новак Поповић, Станко Марковић, Живко Владић, Радич Вукдраговић, Вук Стипковић, Вујица Маринковић, Никола Рајић, Тома Радић, Новак Радоњић, Петар Милаковић, Скоросав Вујичић, Милак Чичић, Милош Вукашиновић, Вуја Вукашиновић, Радин Вукашиновић, Вукман Радојевић, Петар Вукашиновић, Драгула Драгичевић, Селак Владић, Јанко Каталенић, Вукдраг Оливеровић, Петар Грубачевић, Радич Јеленић, Илија Вуковић, Вуча Вукмановић, Вукашин Влатковић, Вујица Драгичевић, Миланко Радмановић, Алекса Бадовинац, Новак Бадовинац, Јован Вуковић, Вранеш Вукдраговић, Вујица Миљковић, Радич Миличевић, Павле Петровић, Вук Илић, Радивој Неговановић, Илија Радосалић, Новак Драгобратовић, Радоје Рајић, Вуксан Неговановић, Марко Магдаленић, Јован Војнић, Раде Сестрић, Лала Прерадовић, Вид Чолнић, Вуксан Маринковић, Вук Кнежичић, Радосав Вукчевић и Перо Марковић.
У сличном попису војника, али из 1556. године, наведени су следећи Срби Жумберчани: Драгић Оливеровић, Вукмир Рашковац, Вукдраг Ратковић, Вукдраг Оливеровић, Радоња Драгичевић, Вукац Брадечић, Драгош Раденковић, Радман Степановић, Селак Новаковић, Радивој Вучновић, Никашин Рушновић, Станко Покрајац, Јурај Штетаровић, Обрад Козловић, Микула Вукичевић, Обрад Рашковић, Мирко Јурјевић, Петар Вучковић, Лука Тодоровић, Радоје Миросалић, Вук Илић, Војин Иванишевић, Иван Радивојевић, Радивој Марковић, Мирко Јурјевић, Марко Крајачић, Марко Цесаровић, Јурај Жупановић, Петар Орлић, Миховил Иванчић, Јурај Чуриловић, Мартин Сладичић, Матија Пичовић, Иван Петковић, Гргур Симчић, Петар Петковић, Гргур Радманић, Петар Цоларић, Вранеш Вологлавић, Томаш Ковачић, Лука Матијевић, Јурај Цветановић, Петар Вуковић, Јован Риворић, Марко Јадрочевић, Јурај Влатковић, Лука Ласасковић, Гргур Дражиновић, Павко Ратковић, Петар Видовић, Милош Врлинић, Прерад Селаковић, Иван Војновић, Иван Ружић, Павле Шустер, Гргур Вукашић, Стипан Чикулинић, Вујица Мијаковић, Петар Милаковић, Милак Кикић, Вукосав Раденковић, Иван Маркошић, Петар Грубачић, Вид Саленковић, Мартин Милушић, Крајчин Ладисолић, Микула Раушовић, Цветко Раушовић, Милак Хераковић, Михаило Марчић, Петар Ивковић, Симон Радојевић, Радосав Врлинић, Никола Илић, Лука Власовић, Марко Ковачић, Лука Влашић, Јурај Добранић, Томаш Ватанчић, Стефан Ивковић, Михаило Томашевић, Иван Којанић, Вук Живиница, Јаков Фронетић, Вукосав Косовић и Јурај Ленић.
Поједини Срби Жумберчани наведени су у војним документима и наредних година. Године 1565. спомиње се Шобат Поповић; 1567. Вранеш Бадовинац, Радоња Басташић и Радич Вигњевић; 1569. Радман Вучетић, Јован Хераковић, Вукац Вишеславић, Јурај Баталовић, Силвестер Јурић, Вујин и Вуксан Маринковић; 1570. Јован Даја Вуковић, Вранеш Стипић, Радман Вучетић, Вуксан Маринковић, Марко Милошевић, Никола Солдатић, Тома Вукмановић, Никола Храплиновић, Милан Ђурица и Петар и Јурај Мачов; 1579. Радич Вигњевић и Михаило Храплиновић; 1580. Милош Хераковић и Вук Оливеровић; 1587. Вигњевић, Веркановић, Секула и Вујин; 1592. Радул Даја, Микула Храплиновић, Вујица Поповић, Иван Чујичић и Милош Грубачевић; 1593. Воја Гарапић; 1578. Секула и Радоје Хераковић; 1586. Петар Храниловић и Јанко Будачки; 1577. Паун Крагуловић, Жупан Бадовинац, Хрњак Поповић, Вукман и Вукашин Бојић, Драган Милчиновић и Ратко Миличић«.
С новим сеобама Срба на подручје Хрватске почетком 17. века и померањем и утврђивањем границе према истоку, Жумберчани су војну службу све чешће извршавали заједно са Србима из других крајева. Иако је већина служила у Слуњској капетанији (пуковнији), не могу се више прикази- вати као већина, већ само у заједници с осталим Србима граничарима. Ипак, др Ивић наглашава да се и у тим условима у неким документима налазе изричите ознаке да се ради о војницима Србима родом из Жумберка. Документа се односе на дужи период, од 1602. до 1690, а наводе се поименично: Раде Димитровић, Петар, Јован и Никола Шишмановић, Вујица Хераковић, Гвозден и Раде Смичиклас, Данило Деспотовић, Радул Даја Вуковић, Вујица Бадовинац, Михаило Храниловић, Михаило Радишић, Вицко Гарапић, Радин Кордић, Радман и Иван Храплиновић, Никола Вучетић, Радман Павијановић, Павле, Матија, Гаврило и Ђорђе Чолнић, Вујин Харамбашић, Павле Орловић, Мирко и Радоје Голеш, Митар Прерадовић, Илија Дучић, Раде Поповић, Иван Гавриловић, Раде Шајатовић, синови Гашпара Чолнића: Павле, Матија, Ђорђе и Гаврило у Тупчина селу, Вукман Влатковић, Раде Шајатовић, Вуја Вардалић, Вукмир Мршевац, Новак Велић, Павле Зорић, Петар, Тома, Никола и Јован Милаковић или Кнежичић, Петар Храниловић, Јанко Будачки, Јанко Храниловић, Кузман Трбуховић и војвода Дејан.
»У списку Срба војника из 1644. године, и поред велике сличности или истоветности имена и презимена са Србима војницима из других крајева, са сигурношћу се може утврдити да је међу њима било доста Жумберчана. Свестан да ћу многе изоставити, наводим само оне за које се поуздано може рећи да су Жумберчани, јер смо их већ нашли у ранијим списковима: Петар Храниловић, Јакша Шајатовић, Иван Храниловић, Вукман Хераковић, Вујин Шајатовић, Иван Милаковић, Иван Деливуковић, Радул Пауновић, Иван Делишимуновић, Гаврило Бадовинац, Петар Храниловић, Илија Шајатовић, Грубиша Храплиновић, Иван Шимраковић, Драгија Вујичић, Радосав Вуковић, Војин Обрадовић, Иван Секулић, Јанко Поповић, Никола Ратковић, Јанко Предојевић, Јанко Љубановић, Мика Дамјановић, Филип Дучић, Вукман Ђурашевић, Вујин Вукшић, Петар Хераковић, Илија Северовић, Микула Храплиновић, Марко Клисурић, Иван Басташић, Радул Шајатовић, Вујин Бадовинац, Иван Павловић, Радул Шобатовић, Вукан Видиновић, Микула Северовић, Вујачко Храплиновић, Радојица Галовић, Вук Радатовић, Вујица Поповић, Стипан Вучинић, Микула Дејановић, Јанко Храниловић, Јуре Храниловић, Павле Делишимуновић, Јанко Јанковић, Јурица Предојевић, Мико Предојевић, Милак Рајаковић, Перо Милаковић, Тома Гвоздановић, Петар Гарапић, Јурица Шајатовић, Вукмнан Хераковић, Јурица Деспотовић, Иван Милаковић, Томаш Радић, Кристоф Делишимновић, Матија Радатовић, Филип Предојевић, Иван Предојевић, Милисав Пауновић, Петар Пауновић, Јанко Бадовинац, Мико Шајатовић, Радул Шајатовић, Петар Делишимуновић, Иван Деливуковић, Гаврило Бадовинац, Вујин Станишић, Вукман Шајатовић, Миле Хераковић, Михаило Кордић, Вид Рашић, Павле Драгишић, Томица Северовић, Стипан Басташић, Петар Гвоздановић, Новак Хераковић, Иван Данчуловић, Илија Бадовинац, Вукман Ђурашевић, Раде Шајатовић, Михаило Милаковић, Вук Северовић, Вук Храплиновић, Михаило Галовић, Јуре Прерадовић, Илија Храниловић, Јакша Шајатовић, Милак Веринчић, Петар Шобатовић, Иван Северовић и Михо Гвоздановић и други«.
Целокупан пописа Срба Жумберчана и Срба из других крајева, који су живели и служили као војници, дакле први и други део пописа Срба Жумберчана, др Алекса Ивић је закључио напоменом да се многа имена и презимена понављају, понека и више пута, дакле у више пописа. Такође, нека имена су у једном попису написана правилно, а у другом неправилно и као пример навео само Херака Прекосавића, чије презиме у другом попису гласи Херак Прекасовић. Указао је и да се лако може утврдити које је име или презиме правилно написано па их је он писао онако како су у оригиналу забележена, како би се виделе »карактеристике писања српских места и имена у 16. и 17. Веку«. Више о томе аутор ће рећи на наредним страницама књиге.
Спомињући Ивићев попис Срба Жумберчана до 1551. године, Милан Радека указује да је тадашњи капетан Иван Ленковић имао 315 плаћених војника Жумберчана, 12 војвода (Даја Вуковић, Павле Клисурић, Стјепан Вринчић, Радман Вучетић, Драгиша Вринчић, Новак Николић, Симон Брајковић, Никола Ивановић, Радосав Вуковић, Радоња Басташић, Шобат Поповић и Вранеш Бадовинац), заставник је био Вранеш Вукићевић, бубњар Радич и трубач Јанко Гашпаровић, десетари: Тома Северовић, Петар Чолнић, војвода Павко, Раде Радивојевић, Тодор Кнежевић и Радич Вучетић.
Овај податак употпуњава сазнања о Ивићевом попису и указује на командни састав тадашњег жумберачког крајишког састава (стр. 48).
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
8. јун 2018. у 06:18
Војислав Ананић
ПОПИСИ СРБА ЖУМБЕРЧАНА
Пописи Срба Жумберчана, од досељавања до 1690. године су, по мом дубоком уверењу, најзначајнија документа из њихове прошлости. Нисам пронашао и прочитао нити један други докуменат који, од почетка до краја, недвојбено и без остатака, сведочи о њиховом етничком пореклу, верској припадности, одакле су дошли и где им је прапостојбина. То може да види свако ко жели и уме да чита таква документа. Пред овим документом губе сваки смисао и значај сва кривотворења, лажи, подметања, обмане и смицалице, без обзира како вешто или невешто биле »упаковане и припремљене за продају«. Народ би рекао: Ако лаже коза, не лаже рог.
Пописе Срба Жумберчана, од досељавања до 1690. године, припремио је др Алекса Ивић, а објавила Српска краљевска академије, књига XXXVI, издата у Суботици, 1926. године, у одељку: »Насеља и порекло становништва. Преглед места и имена српских досељеника у Хрватској и Славонији током 16. и 17. века«. Ивић каже да је то синтеза његових ранијих истраживања и публикованих студија о Србима Жумберчанима и о Србима у Хрватској, као и студије о миграцијама Срба у Славонију.
Пописи Срба Жумберчана имају два дела. Први део доноси места у којима су живели и имена и презимена Срба Жумберчана, војника-граничара, од досељавања до 1551. године. У том периоду они су били једина компактна верска и етничка скупина, били су »први или стари« ускоци-војници и као такви и због тога су и пописивани од стране војних власти Хабсбуршке Монархије.
Други део пописа садржи податке о војницима Жумберчанима од 1551. до 1690. године. У том периоду било је и других ускока у Славонији и Хрватској па су Срби Жумберчани обављали војничку дужност заједно с њима. Расположиви подаци наводе на закључак да су војне власти и даље одржавале чисто »жумберачке јединице«, рецимо одељења, или се у документима назначавало да се ради о Жумберчанима. Нема поузданих сазнања зашто, али је сигурно да то, ипак, није било случајно! Жумберчани су војевали заједно већ скоро седамдесет година па је њихова вештина и искуство било драгоцено.
Попис Срба Жумберчана до 1551. године
Овај део пописа Срба Жумберчана насловљен је: »Срби у околини Жумберка. Српска села и засеоци у Жумберку и околини. Попис Срба Жумберчана према местима у којима су становали. Попис Срба Жумберчана без ознаке места«. Због значаја овог документа и података које садржи, доносим га онако како га је објавио др Алекса Ивић, уз неке опаске ради појашњења и прецизности наведене у загради.
»Приликом сеобе Срба у Жумберак 1530. и 1538. године заузели су досељеници стално боравиште у овим варошицама, селима и засеоцима: Каље, Оштрц, Драге, Радатовићи, Кашт, Сошице, Пећно, Мрзло поље, Грабар, Стојдрага, Руде, Грабарак, Крашњи врх, Костањевац, Купчина, Присека, Будињак, Калово (Каље), Прибићани (Прибић), Драгошевци, Поклек, Подбрежје, Виница, Костел, Семић, Мехово, Метлика, Чрномељ, Плетерје, Шентернеј, Кочевје, Виводина, Крављак, Церовица, Цветашин, Дворишће, Вртачки, Грич, Брашљевица, Мариндол, Бојанци, Велико и Мало лешће, Тупчина, Глушиња вас, Осредак, Драгоч врх, Јавор, Погана јама, Свети Јурај, Хрестово (Рештово), Присеље, Ступе, Врховац, Ковачев врх, Југорје, Дол, Тисовац, Липовац, Дитмардол, Вражлена вас, Горњи Височ, Мишљендол, Гољак, Магњешевац, Воданев, Шичевац, Томашево село, Горенски врх, Водиц, Врани поток, Малинац, Тихочај, Вресовић, Шкрил, Дане, Оштритаг, Сопоте, Осојно, Језернице и Шнота.
Према једном акту из 1535. становали су Вук Даја у Сошицама, Ресан Шишмановић у Габерју (Грабару), Вијачко Јурашевић (Ђурашевић) у Кунеч врху, Вучета Димитровић и Радич Смичиклас у Сопоту. Ови су Срби досељени 1530. из предела Срба, Унца и Гламоча, а с њима су се ускоро помешали Срби који дођоше с подручја реке Цетине.
По списку жумберачких Срба војника од 1. марта 1551. становали су у СТОЈДРАГИ: Тома Северовић, Вукдраг Вукчевић, Прерад Микулић, Јурашин Ивковић и Радич Вукчевић. У ОСОЈНОМ: Вуксан Ракутовић, Вукша Маринковић, Драгослав Радмановић, Владислав Вукдраговић, Миљен Беловрун, Новак Клисурић, Радоња Павловић и Иваниш Скоројевић. У ЈЕЗЕРНИЦАМА: Милош Микулић, Жарко Микулић, Јурај Павловић и Ратко Павловић. У СВЕРЖУ: Милош Вучић, Вујица Мрчић, Радин Каталенић и Јанко Каталенић. У СОПОТАМА: Полој Поповић, Рајак Поповић, Вук Смичиклас и Вуксан Неговановић. У СОШИЦАМА: Андрија Богданић, Раде Радивојевић, Вук Врс, Вукашин Бојић, Мирчета Радмановић и Петар Радмановић. У ТУПЧИНОЈ ВАСИ: Петар Чолнић, Иван Грубачић, Јурај Мачов, Радивој Гарапић, Стипко Хераковић и Драгиша Обрадовић. У ЖЕЛЕЗНОМ Јурај Вуковић. У БУДИЊАКУ: Новак Радоњић, Радивој Микулић и Вукдраг Струјић. У КУПЧИНИ: Јурај Стојанић, Стипан Чикулинић, Вуја Прелучанин, Радивој Прелучанин, Драгоје Орао, Микула Солдатић, Твртко Радојевић и Веља Радојевић. У ГОЛЕМОЈ ВАСИ Јаков Цолнарић. У ЈАВОРКУ Миховил Радованић. У ОШТРИТАГУ: Милак Чичић и Патар Милаковић. У ДАНУ: Петар Микулић, Митар Микулић, Гојко Стипановић, Вујица Храплиновић, Радоња Храплиновић, Вукдраг Вујичић и Михаило Вукчевић. У ПРИСЕКИ: Вуксан Вукосалић, Твртко Вукосалић, Ђуро Маринковић, Милош Маринковић и Селак Јелић. У ШКРИЛУ: Драгаш Радоњић, Вукдраг Дуничварић, Вукашин Главниковић, Митар Грубачевић, Вуча Вукмировић, Марко Радовановић, Радич Радојевић, Вранеш Селаковић и Вујин Вукмировић. У ЦЕРОВИЦИ Рајич Драгуловић. У ЈЕЛШУ: Радинко Храниловић, Боганац Селаковић и Павле Селаковић. У ВИТЕТИНЦУ Радинко Вукосалић. У ВРАНОМ ПОТОКУ: Добросав Ширић, Вукодраг Оливеровић, Радин Вукашиновић, Иван Радичевић, Рајак Вуксановић, Петар Грубачевић, Цветко Драгићевић и Павко Беседић. У ГЛУШИЊОЈ ВАСИ: Скоросав Обреновић, Добрица Микулић и Вујица Хераковић. У ТОМАШ ВРХУ Вујица Миљ- ковић. У ПЕЧУВУ: Радин Главник, Вранеш Радоњић, Драгаш Радивојевић и Радул Станичић. У ШНОТИ: Вујица Вукдраговић, Дука Ђурмановић, Грубиша Радмановић, Ратко Вукчевић, Павле Вукдраговић, Вукац Вратичић, Вукмир Вукашиновић, Херак Радановић, Радич Вукдраговић и Јурај Вукдраговић. У ТИХОЧАЈУ: Вранеш Радовановић, Павко Војвода, Цвитко Лалатовић, Радич, Радосалић, Радован Иванишевић, Скоросав Вукдраговић и Драгула Павко- вић. У ВРЕСОВИЋУ: Вукац Вишесалић, Јурај Вукичевић и Добросав Микулић. У ЦЕРОВИЦИ: Добривој Брајановић, Јурај Брајановић, Митар Ивковић, Радул Непоскок, Митар Влатковић и Вид Вукшић. У ГРАБАРУ: Вранеш Радосалић и Петар Голоб. У МРЗЛОМ ПОЉУ: Вук Влатковић и Вукосав Косојевић.
У ВОДИЦУ: Микула Пајић, Вукосав Бабић, Вукосав Хераковић и Драгић Бабић. У ВИВОДИНИ Страхиња Вукшић. У МОШАНЦУ: Вукмир Вукчевић, Тома Вукчевић, Иван Вукчевић, Радич Радојевић и Драгиша Могојевић. У МАЛИНЦУ: Вукдраг Микулић, Цветиша Вринчић, Радивој Вринчић, Војин Радмановић и Вујица Цветковић. У ГОРЕЊСКОМ ВРХУ: Михаило Радиновић, Грубач Радоњић и Блажо Радиновић. У ТОМАШЕВОМ СЕЛУ: Богоје Стипковић, Микула Рушновић и Никашин Рушновић. У ПЕТРИЧКОЈ ВАСИ Јаков Шимуновић. У МИШЉЕНДОЛУ: Радоје Кекић и Радоња Кекић. У РЕЗВОРУ: Драгић Драгичевић и Томаш Радичевић. У ГОЉАКУ: Павко Радовановић, Новак Романовић, Паун Добросалић, Стипан Вујић, Иваниш Вукшић и Миливој Хераковић. У ШИЧЕВЦУ: Драгић Оливеровић, Драгул Оливеровић, Микула Шеравичић и Петар Шеравичић. У СЕЛИМА Иван Вукичевић. У МАГЊЕШЕВЦУ: Иван Вукшић, Скоросав Радосалић и Војин Радић. У Горњем Височу: Иваниш Кордић, Вукосав Драгичевић, Петар Липотица, Вранеш Латинчић и Томаш Радојевић. У ВОДАНЕВУ: Тодор Кнежинић, Цвитко Вујичић, Цвитко Исучевић, Вукдраг Милошевић, Влатко Милошевић, Љубинко Вујичић и Стипан Ђурашиновић. У ВРАЖЛЕНОЈ ВАСИ: Херак Вукмировић, Врс Вукмировић, Радоња Вукмировић, Радоје Јелић и Вук Вукмировић. У ДИТМАРДОЛУ: Радоје Рачиновић и Вукић Плавчевић. У ЛИПОВЦУ Огњен Вукдраговић. У ГЛУШЧУ: Секула Прерадовић, Миле Прерадовић и Радул Прерадовић. У СТЕФАНИЋУ: Радивој Радатовић и Радоња Радатовић. У ХРЕСТОВУ: Вукша Цвитковић и Иван Јурјевић. У ПАВЛОВЦУ: Вујица Дмитровић и Радосав Дмитровић. У ЧУДИЋЕВОМ ДОЛУ Рака Вукичевић. У ТИСКОВЦУ: Вук Стрхаинић, Радивој Шимраковић, Миљко Јурјевић, Петар Милошевић, Радман Радивојевић и Микула Новаковић. У ВЕРОНСКОЈ ВАСИ: Вујица Вукосалић, Раша Бабић, Вуча Вукмановић, Вукашин Влатковић и Илија Вуковић. У УЛИШЧУ: Радосав Влатковић, Обрад Јурјевић, Радин Вукашиновић, Петар Вукашиновић и Микула Владић. У ДОЛУ: Драгић Пребигаровић, Вујин Пребигаровић, Војин Пребигаровић и Павле Радосалић. У ЈУГОРЈУ: Алекса Бадовинац, Новак Бадовинац и Вукосав Бадовинац. У ИВАНОЈ СОЛИ Новак Кијановић. У МРЗЛОМ ДОЛУ Радосав Хераковић. У НОВОМ СЕЛУ Радоје Радовић. У Ковачевом врху: Вукосав Вринчић, Вогеда Милојковић, Милин Радибратовић, Радосав Ђурашевић, Крајчин Ђурашевић, Радоња Вринчић и Јовица Вринчић. У ДРАГОШЕВОЈ ВЕСИ: Милош Кесерић, Живко Кнежић, Миладин Марић, Милош Марић, Микула Дрвенић, Вукдраг Дрвенић и Лука Кесерић. У ВРХОВЦУ: Јурај Вуненац, Вујин Магојевић, Вукмир Милашиновић, Радман Марковић, Милош Микуновић, Радул Миличић, Милош Вукашиновић, Радул Поповић, Радиша Поповић, Вукман Стипановић и Томаш Павловић. У МАРИНДОЛУ: Радман Михаљевић, Радоња Михаљевић, Радич Вигњевић, Микула Милић, Лала Милић, Радоје Вукмановић, Сладоје Пријић, Марко Стојић, Вукман Дејановић, Драгић Радосалић, Радослав Димитровић и Јанко Војница. У ГРИЧУ: Новак Вукмановић, Новак Поповић, Драгиша Поповић и Радул Миросалић. У АЉМУ: Рајак Поповић, Веља Поповић, Радул Поповић и Вукдраг Поповић. У ПРИБИНЦУ Микула Штрбац. У ПРИСЕЉУ Радич Вучетић. У КАШТУ: Радин Марић, Иван Божидаревић, Вујица Раденковић, Новак Драгобратовић и Вујица Радојевић. У ДРАГОШЕВОМ ВРХУ: Радивој Радинковић, Вукдраг Милошевић, Вујица Милошевић и Вељан Басташић. У СВЕТОМ ЈУРЈУ: Рајић Данчуловић и Вранеш Данчуловић. У КАЉАМА Митар Кекић. У ДРАШЋЕМ ВРХУ Илија Басташић.
Од Срба Жумберчана без поближе ознаке места становања 1533. године спомињу се: Милак Кнежићић и Јурај Радивојевић, а 1538. Радоје Клистовић, Павко Карановић, војвода Степан, Иван Пејак, Јовица Вуковић, поп Радоје, Милош Хераковић, Андрија Сташевић, кнез Станиша и Иваниш Врлинић. Године 1543, спомињу се Јован Влах и Вук Поповић, а 1551. војвода Даја, Павле Клисурић, Стипан Вринчић, Радман Вучетић, Драгиша Вринчић, Новак Николић, Шимон Брајковић, Микула Ивановић, Радосав Вуковић, Радоња Басташић, Шобат Поповић, Вранеш Бадовинац, Вранеш Вукићевић, Радич Трубач и Јануш Гашпаровић«.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
8. јун 2018. у 06:22
Војислав Ананић
Аутор о пописима Срба Жумберчана
Кад сам, пре више десетина година, дошао до наведених докумената с пописом Срба Жумберчана био сам дирнут, ганут, срећан и поносан, посебно кад сам нашао и податке о више Вукшића, мојих прађедова и презимењака. Попис сам у целости пренео у ову књигу, иако је било лакше и једноставније указати на извор и, илустрације ради, пренети само нека имена, презимена и места становања. Није ми било тешко да стрпљиво пишем, јер сам желео да сваки Жумберчанин који прочита ову књигу осети радост какву сам и сам осетио кад сам сазнао више о свом прађедовском пореклу. Због тога сам захвалан обојици, др Алекси Ивићу што нам је подарио тако драгоцен докуменат и др Драги Роксандићу што нам је тај докуменат научном анализом »оживео, обогатио и приближио«.
Ако је тако, читалац би се се можда могао упитати шта бих ја још имао да каже о пописима Срба Жумберчана? Уверен сам да ће већ наредни редови показати да итекако имам шта да кажем, јер Жумберчанин сам и пишем о Жумберку како је »препоручио« Радослав Лопашић, јер се ради о прошлости и истини о мом родном крају и мојим прапрецима, јер сам био сам у великом броју насеља у Жумберку у којем су живели и живе ускоци, јер до детаља познајем не само наведена имена и презимена из давног времена већ и многе њихове данашње носиоце. Најзад, јер се презиме које носим по оцу и презиме по мајци, даљим ђедовима, бабама и рођацима налазе у пописима Срба Жумберчана из давног времена, а и данас их има у скоро испражњеном Жумберку.
Поред тога, стицајем више околности, добро сам упознао некадашњу заједничку домовину Југославију и њезине народе и народности, њихове дијалекте, имена и презимена, културу, обичаје и особине. Притом сам увек имао у виду и ово о чему сада пишем. Наиме у тим људима и крајевима тражио сам Жумберчане, а те крајеве и људи препознавао сам у Жумберку и међу Жумберчанима.
Најзад, доста добро познајем и немачки језик и његово старо писмо, готицу. Стога сам потпуно свестан колико труда су уложили и какве муке су имали немачки службеници који су тада њима нешто потпуно непознато требали да напишу на немачком језику, па још сложеном и китњастом готицом. Није било нимало лако ни А. Ивићу ни Д. Роксандићу да идентификују податке о жумберачким ускоцима написане у 16. веку на немачком језику. Све се на свету мења па и језици. Ни немачки из тог времена није истоветан данашњем. На Бечком двору тада се службено говорило и писало латинским језиком. Идем редом и износим оно што сам уочио па нека читалац просуди да ли су моја запажања пажње вредна?
Већ на почетку документа, по попису места у којима су живели тадашњи ускоци, види се да се не ради само о попису Срба Жумберчана, дакле жумберачких ускока, него и ускока насељених у Белој крајини, између Чрномеља и Метлике, конкретно у селима Мариндол, Пауновићи, Милићи, Жунићи и Бојанци, такозваним Мариндолцима. То потврђују и презимена о којима је већ било речи. Ради се о ускоцима најсроднијим нама Жумберчанима, за које није више било места код »њихове браће у Жумберку« па су се населили у Белој крајини. С научног становишта, формално, то је грешка, јер сви у списку нису жумберачки ускоци, али се суштински ништа не мења. Чак напротив, тиме се само потврђује и ојачава веза двеју скупина истог народа и из исте прапостојбине, скоро потпуно истоветних презимена и имена и насеља (села Милићи и Пауновићи). И не само то, Жумберчани и Мариндолци су имали скоро истоветну војничку (крајишку) судбину све до укидања Војне крајине (1881), а и тада се »у истом пакету« одлучивало коме ће они припасти. Истина, међу њима постоји једна, али више него значајна разлика: Мариндолци су остали православци, а Жумберчани су насилно поунијаћени.
Што се тиче назива свих насеља у којима су тада живели Жумберачани и Мариндолци, део је коректно написан и данас носе та имена, део назива села није коректно написан, али се лако препознаје док део није могуће идентификовати под наведеним називима, а нека можда више и не постоје, барем не под тадашњим именом. Рецимо, Угорје је данашње Југорје, Малинац, данашњи Малинци, Хрестово је Рештово, Кунеч врх су Кунчани, Глучина вес је словеначко село Глушиња вас, при чему треба знати да »вас« на словеначком не значи ништа друго него село. Мислим да би било сувишно да трагам за другим грешкама и неправилностима имена насеља, јер је то занемарљива слабост, с обзиром да је велика већина коректно написана. Надаље, никоме није познато како су се нека насеља тада звала, односно да ли су добила нова имена, а и ма колико се трудио, не бих био у стању да уочим све грешке, а можда бих и сам починио нове. Значајније од тога је да су већину наведених насеља тада делом насељавали староседеоци, Крањци и Хрвати. На слободна селишта (станишта, поседе) у тим селима насељавани су жумберачки ускоци па су већина и данас мешовита, посебно у источном Жумберку. Већи део села којих нема у пописима, настао је касније. Њих су оснивали жумберачки ускоци, сродници, и називали их по својим презименима. Пажње вредан податак је да два села истог имена имају само род Рајаковића (једно између Доњег Оштрца и Костањевца, друго испод Гере) и род Кордића (једно између Бадовинаца и Сошица, а друго источније од Мрзлог поља).
С обзиром да је Драго Роксандић указао да су сви ускоци истог презимена вероватно били и рођаци, али да нису живели у истим насељима, наводим још три примера. Ниједан од мојих Вукшића није тада био из истоименог села, при чему је вероватно да то село тада није ни постојао. Такође, ниједан Радатовић, презиме карактеристично управо за Радатовићки крај, није живео у Радатовићима, иако то село Ивић наводи као четврто по реду и једно је од најбоље познатих у Жумберку. Вјекослав Клаић пише да је »Андрија Радатовић запалио и напустио тврди град и варош Бањалуку 1528. године, после пада Јајца, па срамотно побегао« (стр. 105). Нити бројни Поповићи и други нису тада живели у истоименом селу. Разлоге сам већ навео. Ускоци су прва селишта добијали и размештали се у нижим пределима, односно првим, најближим празним стаништима, јер је у њима било напуштених имања и бољих услова за живот.
Чисто ускочка села, по правилу, именована су према презименима сродника који су их основали и насељавали: Гај, Рајаковићи, Секулићи, Малићи, Булићи, Поповићи, Ратковићи, Вукшићи, Цветише, Голеши, Кордићи, Рађеновићи, Кокоти, Станишићи, Данчуловићи, Страхинићи, Бадовинци, Балићи, Маговци, Рајићи, Кордићи, Драгишићи… Ако није довољно, нека читалац погледа географску карту Жумберка. То су називи истоветни називима свих оних станишта на подручју некадашње Југославије, која су основали Срби истих презимена. Прошао сам кроз више насеља Ратковића, Рађеновића, Секулића, Вуковића, Станишића, Вукшића, Вучковића, Вучинића, Радошевића, а још више Поповића и других, а колико сам их тек нашао на прецизним војним мапама!
О презименима жумберачких ускока је већ доста речено, али би још више требало да се каже, јер су она неисцрпан извор драгоцених сазнања. Изнећу оно што сам запазио.
С обзиром да се ради о пописима војника, а не свих ускока, Жумберчана и Мариндолаца, логично је да у пописима нису наведена сва презимена тадашњих жумберачких ускока. Као што су се неки наведени војници нашли на више војничких спискова и споменути и у другим документима, многи се ускоци, стицајем различитих околности, нису нашли ни на једном од тих пописа, пре свега јер тада и поред воље и жеље нису имали срећу да буду примљени у војну службу, о чему је већ било речи у поглављу о сеобама, или су на неком другом попису, који из неког разлога није до сада расположив.
Познато је и да су се неки доселили касније, а ми не располажемо пописима жумберачких ускока при досељавању. Једва да знамо имена и презимена њихових војвода и предводника. Опет, само примера ради, у пописима нема Смичикласа, Булића, Живковића, Павића, Рађеновића, Смиљанића, Кокота, Гајских, Реба, Брачика, Богдановића, а зна се да су у Жумберку од давнина и јављају се у неким другим пописима о којима ће бити речи касније.
Лако се уочавају неке, тада или касније начињене грешке у писању. Указујем само на карактеристичне. Тада бројно презиме Радонић је, у ствари, Радоњић, јер је тада било исто тако бројно и име Радоња, од којег је настало. Једино у Жумберку Гвозденовићи су Гвоздановићи, иако је логично да је презиме настало од имена Гвозден, али сам нашао и име Говздан. В. Клаић спомиње Тому и Антуна Гвозденовића (стр. 30). У попису начешће пише Шејатовић, иако су у Жумберку присутни и познати само Шајатовићи. Очигледно је дошло до замене слова а и е. Слично је и с Дејановићима и Деановићима. Биће да је ближе истини оно прво. Познато је да су Храплиновићи с временом постали Рапљеновићи.
У попису нема презимена Шимрак и Рушнов, али има Шимраковића (Радивој и Иван) и Рушновића (Микула и Никашин). Затим, у попису је међу најбројнијим именима Херак, а међу презименима Хераковић. И сада у Жумберку постоји село Хераковићи и презиме Хераковић, али су многи постали Хераки по презимену, а имена Херак више нема. Куд се »деде« други део наведених презимена? Можда су га »појеле« власти. Мађаронским властима била је специјалност скраћивање и унаказивање српских презимена. Из Брашљевице потичу тројица браће Херак: Марко, Јанко и Милан, доктори наука. Није ми познато да ли су они нешто знали о трансформацији њиховог презимена?
У пописима се јавља презиме Јурашевић, којег у Жумберку није било и данас га нема, али зато постоје Ђурашевићи. Интересантно је да је то уочио и Јанко Шимрак и да је указао да се ради о добро познатим Ђурашевићима, који су углавном живели у селу Кунчани. Да ли је некоме било лакше да на немачком, уместо непознатог и сложеног слова ђ, пише ј, или постоје други разлози, остаје да нагађамо. Некадашње Предојевиће налазимо касније као Предоевиће (поп у Драгама, којег ћу касније споменути), да би коначно постали Предовићи, којих и данас има у Великом Лијешћу и на Храсту, али зато више нема Предојевића.
Радека наводи и имена и презимена стотину ускока које је у војну службу 1556. године наводно примио пуковник Мартин Гал и указује »да се данас Жумберчанин не би чудио каква су ово презимена, требало би узети у обзир да их има нејасно и погрешно написаних у немачком документу, да има и изумрлих, али да их има и од староседелаца« (стр. 48). Навео сам овај начелан и недовољно јасан Радекин податак и став јер даје прилику да се укаже на две ствари. Прва, нигде нисам нашао податак да је пуковник Гал, којег сам већ спомињао, примио у војну службу стотину Жумберчана 1556. године, а презимена указују да је међу њима могло да буде и Жумберчана. Друго, Жумберчанин који иоле познаје историју, па и имена и презимена својих прапредака, не би требало да се чуди што је дошло до промена и што данас у Жумберку више нема многих тадашњих презимена. Напротив, могао би да уочи нераскидиву везу ондашњих и данашњих презимена и да најмање половина тадашњих презимена и данас постоји у Жумберку, или у местима у која су се одселили Жумберчани. А прошло је скоро пет векова. За то време нестајали су цели народи и државе, па и Аустро-Угарска Монархија, али малој верској и етничкој скупини у Жумберку нису »почупани корени«. Та крупна и значајна историјска чињеница сведочи о виталности српско-православне скупине жумберачких ускока!
Постоје и бројни други разлози нестанка појединих презимена, али је један основни, а то је погибија. Имамо неке спискова живих, али до сада нисам нашао да неко спомиње било какав докуменат у којем су наведени погинули Жумберчани. А војна служба и ратовање били су »професија« жумберачких ускока. То је била »крвава цена« којом су они плаћали своје верско и етничко порекло и социјалне слободе, своје биће и опстанак не само у вековним сукобима с Турцима, затим немачко-немачким, француско-не-мачким, немачко-руским, немачко-италијанским и којим све не ратовима, него и у сукобима унутар Хабсбуршке Монархије, на пример Гупчева буна 1573. и Угарска побуна и револуција 1848. Најзад, у Првом светском рату неки су »гурнути« у рат и против своје српске браће. Има података да су Жумберчани учествовали и у тзв, »Тридесетогодишњем верском рату« између западних хришћана, римокатолика и протестаната, 1618-1648. године. Укратко, независно с ким је ратовао Бечки двор, нападајући или бранећи се, Жумберчан је знао што му је чинити: оружје у руке па на зборно или мобилизацијско место и у рат. А тамо их нико није штедео, обично су распоређивани на најопаснија места. Гинуло се, вероватно масовно.
У пописима има доста случајева да постоје само један, двојица, тројица носилаца једног презимена. Да ли су они уопште имали породицу и, ако јесу, колико су имали чланова и рођака, од тога колико мушких? Њиховим нестанком угасила су се и бројна презимена. У одељку о досељавању се каже да су ускоци-самци самовољно ушли у град Жумберак и да се нису дали истерати. Дакле било је појединаца, самаца, вероватно су они већим делом били војници па су се њиховом погибијом гасила и њихова презимена.
Међу тадашњим презименима жумберачких ускока, која су зачуђујуће правилна и истоветна с данашњим презименима народа у крајевима одакле потичу наши преци, нема више оних која звуче помало необично. Таквих презимена, било је врло мало, на пример: Врс, Дуничварић, Непоскок, Воловић, Пребигаревић, Козловић… Њих данас нема у Жумберку. Међутим, сам себи сам поставио питање по чему су та презимена необична кад се, примера ради, пореде с презименима, Пецикоза, Убипарип, Кршикапа или презимена због којих њихови носиоци и нису баш »превише срећни«: Гузина, Кењало, Слинави, Магарац. Шта тек рећи о многим презименима Крањаца, Хрвата и других народа?
Презимена су неисцрпан извор нових и драгоцених сазнања о њиховим носиоцима. Огромна већина презимена жумберачких ускока карактеристична је за данашње подручје северне и југозападне Србије, Косова, Херцеговине, а нарочито Црне Горе и других подручја где живе Срби. То значи да је највећи број жумберачких ускока дошао из тих крајева. Притом је очигледно да је већина дошла из југоисточних крајева, Црне Горе, Косова, југозападне Србије и Херцеговине па чак и данашње Македоније. Нека презимена, на пример Храниловић, Бадовинац, Кесерић, Шајатовић, Петковић, Смичиклас, указују на оне ускоке који су у Жумберак дошли из Смедеревског краја и Београда, после пада Кнежевине Србије, под династијом Бранковића.
Војвода Ресан Шишмановић је вероватно Ресен, јер у Македонији постоји истоимени град, а презиме је настало од бугарског имена Шишман. Уосталом, царска династија Шишмановића владала је Бугарском непрекидно од 1323. до 1430, а и касније. Све указује да је »наш војвода Шишмановић« био бугарског порекла, а да ли је и влашког морали бисмо да упитамо »другове Бугаре«. М. Предовић каже да су »Шишмановићи касније прозвани Гвоздановићи«, али не каже када и због чега (ЖК 1965, стр. 57).
Поново примера ради, за Херцеговину су карактеристична презимена Кордић, Рајаковић, Дучић, Ратковић, Смиљанић, Хераковић…, група презимена која завршава на слово љ: Драгељ, Гуд(е)аљ, Братељ. Наиме у Херцеговини има више српских презимена на слово љ. Познајем Антеље, у мостарском »Вележу« фудбал су играли Пецељ и Гудељ, који су после распада Југославије прешли у »Партизан«, а један од најбољих фудбалера своје генерације у »Хајдуку« био је Гудељ. Најпосле, ту је и свима знани Војислав Шешељ. С обзиром да презимена Гудаљ нема, значи да су Жумберачки Гудаљи, у ствари Гудељи, само је неко слово е прочитао и писао као а. То потврђује и споменик Јели Гудељ у гробљу у Радатовићима.
У Жумберку је било и има презимена која, наизглед, нису типична за жумберачке ускоке, а завршавају на слово а: Брачика, Реба, Сумина, Радеља… То није редак случај не само међу православнима и Србима, посебно у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији. На пример, ужи део одбране сплитског »Хајдука«, после Другог светског рата, чинили су чувени голман Владимир Беара, затим Љубомир Кокеза, Божидар Брокета, Славко Луштица. Познато је да су били православног и српског порекла. Таква и слична презимена су узимана кад је нека породица, из ко зна којих разлога, морала да промени презиме. Познајем Лиздеке, који знају да су били Ђурићи, све док се средином 19. века није поставило питање: да ли под тим презименом могу да држе кафану на Романији? Или, мој пријатељ Беадер, Далматинац, је у свакој прилици, с жестином указивао да је право презиме његове породице Гвозденовић. Моје комшије Козлице знају тачно кад су још били Симићи итд.
Међутим, презиме Брачика и, исто тако необично презиме Макар, указују на дубоке и далеке руске корене. Једна од руских тенисерки је Јекатерина Макарова, друга Брачикова, а донедавни начелник Генералштаба и заменик министра одбране Руске Федерације био је генерал армије Николај Јегорович Макаров, а о бројним Макаревићима и Макаровићима не би требало посебно говорити.
На известан начин интересантно је и презиме Цар. То презиме спада у групу презимена која су настала у вези с владарски титулама: Цар, Краљ, Кнез, Војвода, Херцег, Деспот, Бег, Паша, од којх су настала и презимена: Царевић, Краљевић, Кнежевић, Војводић, Херцеговић (Ерцеговић, Херцег, Ерцег) , Деспотовић, Беговић, Пашић итд.
Презимена (и имена) жумберачких ускока могла би да буду и један од показатеља који потврђује веома интересантну чињеницу да није било нити данас има сазнања, да међу жумберачким ускоцима има Јевреја и Рома (Цигана). То запажање сам чуо у детињству и проверавао у разговору с најстаријим Жумберчанима, који су цео живот провели у селу у којем су рођени. Из детињства ми је познато да су се Роми краће време задржавали између појединих жумберачких села, али би брзо одлазили, што су људи запажали и коментарисали на свој начин. Нити могу нити бих желео да то коментаришем, али томе је свакако један од разлога тежак живот и прошлост Жумберчана. Што се Јевреја тиче, нашао сам само топоним »Жидовске јаме«, у близини села Будињак и Братељи.
Чињеница је и да међу жумберачким ускоцима нема ниједног исламског, или поисламњеног имена и презимена па се може закључити да смо се пресељавали да бисмо сачували верско и етничко порекло. Изузетак је онај Аљић, којег је за гркокатоличког попа школовао бискуп Хрен. То негира тврдње да смо с Турцима били у вези, у смислу да смо им служили и ратовали на њиховој страни. То, опет, не значи да у појединим моментима нисмо с Турцима имали одређених »договора«, који су се поштовали само док се морало, као и да многи наши сродници нису остали на турској територији и под њиховом влашћу и примили ислам.
Навешћу два примера. Први је злогласни турски војсковођа Хасан-паша Предојевић. Презиме говори о његовом пореклу, а име и висок положај да је његов род рано примио ислам и постао део турске властеле. Турску војску у бици код Сиска, против које су ратовали и Жумберчани, а међу њима можда и Предојевићи, предводио је њихов злогласни »презимањак«. Нису ли због тога Предојевићи »кориговали« своје презиме, прво у Предеовић, а затим у Предовић? И не само то, видећемо и да тројица Предојевића – Максим, Гаврило и Василије – нису били само православни попови, него и марчански владике који нису прихватали унију и борили се како су знали и умели да одбране православље. Радека сугерише да су прва двојица били жумберачког порекла, што очигледно није тачно јер су они у манастир Марча дошли из манастира Рмањ, смештеног на ушћу речице Унац у Уну. Ближи би нам био трећи владика Предојевић, Василије, који је био архимандрит мамнастира Гомирје, али ни он није жумберачког порекла.
А каква су све »замешатељства« у вези с презименима, па и с Предојевићима могућа, показује и В. Клаић, који каже да је Хасанпаша Предојевић родом из Лужаца код Санског Моста и – пазите сад »чуда великога«, да је био »подријетлом Хрват«, а да су његови »родитељи били грчкоисточне вјере«. Ако неко не верује, нека провери на страни 465 Клаићеве »Повијести Хрвата«. Мој коментар је да немам коментара. Питам се само да ли се историчару какав је Клаић овакве грешке дешавају случајно или је нешто друго у питању?
Други пример је новијег датума. Моји пријатељи, Жумберчани, пре него су пошли на сахрану оца њиховог пријатеља исламске вероисповести, питали су какви су тамо обичаји? Рекао сам што сам знао. По повратку изнели су своје утиске и запажања. Највеће изненађење за њих су била хришћанска презимена на споменицима на исламском гробљу, пре свега Булићи.
Што се тиче имена тадашњих Срба Жумберчана, она су потпуно у складу с презименима, имајући у виду и њихову већ наглашену патрони- мичку везу и словенско порекло. Наша имена су, у ствари, »очеви наших презимена«. У пописима жумберачких ускока нисам нашао нити једно име које би »звучало« посебно необично, односно које нисам нашао негде другде, сем имена Скоросав, Врс и Драгула. То је више него зачуђујуће. Стога сматрам да су имена исто тако правилна и значајна за историју и истину о жумберачким ускоцима као и њихова презимена.
Тешко је поуздано утврдити да ли су се кроз векове више мењала презимена или имена. Рекао бих, ипак, да су се више променило имена. Наиме, доласком у Жумберак ускоци су, као што смо видели, »пажљиво« пописани, барем њихов мушки, војнички део. Пописана презимена се, углавном, више нису могла мењати, него су, из бројних разлога, нестајала. С обзиром да се презимена нису више мењала, односно градила на основу имена, лична имена су постојала независнија, некако »меканија« и једноставнија.
Све мање је било имена која су се давала у прапостојбини и која су звучала некако старински и јуначки, подсећала на јунаке из народних пе- сама, а све више су се деци давала верска имена. Поред тога, све ређе су се давала имена у чијој је основи корен вук и рад, која су некада била најбројнија, тако да имена Вук у Жумберку данас више и нема, а од бројних име- на с основом рад, остало је само Раде. Више нема ни некада најбројнијих Херака, Микула, Новака, Прерада, Радина, Радинка, Радича, Радивоја, Радмана, Радоња, Радула, Радака, Рајака, Вранеша, Вукдрага, Вукма- на, Вукмира, Вукашина, Вукосава, Вукша, Вуксана, Вујина, Вујица итд.
Др Роксандић поставља и питање и да ли су накадашњи ускоци имали имена Јурај или Ђурађ? Сматрам да је то питање оправдано и мислим да су у оно време имена многих Ђурађа, Ђорђа и Ђура писана као Јурај и Јуре, јер је то било лакше и једноставније. Да ли је било и намере, не тврдим, немам доказа. Интересантно је да се име Јурај, односно Јуре, у Жумберку некако одомаћило, али да никада није било омиљено. Из моје младости познајем више Јура, који нису били баш »пресрећни што им је дато то име«, па ни мој стриц. Кад би их назвали Јуром, они би срдито одговарали да им је име Ђуро, или Ђука. На гробљу у Радатовићима један такав Јуре, који је још жив, на свом споменику написао је Ђуро.
Не чудим се, јер ми је познато да су попови, посебно Јурај Хрњак, одбијали да упишу имена која су родитељи желели, јер тих имена није било у њиховом »римокатоличком списку имена«. На пример, за Хрњака име Бојан није било »прихватљиво«, иако многи Словенци, свакако већи римокатолици од гркокатолика Хрњака, носе то име. Због тога је крсна слава »Ђурђевдан« с временом постајала »Јурјево«. Није непознато и да је име Јуриј веома бројно име међу Русима, што значи да је присутно међу православцима. Овде је реч само о малом прилогу за истину о именима и презименима жумберачких ускока.
Мени се чини да још већу пажњу заслужује чињеница да је у првим пописима Срба Жумберчана, онима до 1551. године име Иван бројно колико и Јован, а да је у оном каснијем попису име Јован заступљеније. Томе би требало додати и да је име Јован међу жумберачким ускоцима већ вековима једно од најчешћих, а да имена Иван скоро да и нема. Признајем да је то много сложено питање, али и захвално за добре познаваоце и аналитичаре. Ја ћу да изнесем оно што ми је познато, а што нико поштен и објективан не би требало да негира
Прво, ради се о две варијанте истог, грчког имена »Иоаннес«, при чему се на грчком почетно слово не изговара чисто ни као ј ни као и. У Епиру, у сверозападној Грчкој, постоји град Иоаннина (Јанина), главни град истоимене покрајине, а лежи и на истоименом језеру. Пошто се ради о црквеном имену, проширено је и веома је често међу свим хришћанима, при чему нема правила. Православни Руси и Бугари су Ивани, Јовани су међу њима веома ретки. Уосталом, синоним у вицевима за »глупог« Руса (нешто као балканског Мују) је Иван. Супротно томе, западани, то јест католички или протестантски Немци су Јоханни, дакле Јовани, а бројни Американци Јохн (Џон) и Јое (Џо) су адеквани Јовану и Јови. Шта тек рећи за безбројне скандинавске Јоханссоне, Стефанссоне и друге, дакле Јованове и Стефанове синове, нешто као Јовановићи и Стефановићи. Уосталом, колико римских папа је носило име Јован и/или Иван. Те две варијанте истог имена у нашим балканским, тачније српско-хрватским, а то значи и православно-римокатоличким односима, имају посебно значење и попримају све могуће и немогуће конотације. При томе би свако иоле реалан и објективан, могао да види да је на подручју некадашње Југославије име Јован међу Србима и православцима једно о најчешћих, али и да је Иван веома заступљено име, посебно на подручју Црне Горе, што се види и по бројности презимена Јо- вановић и Ивановић. То важи и за женску варијанту па је име Ивана данас у Србији међу десет најчешћих женских имена, дакле чешће него појединачно Јованка или Јована.
То је потпуно у реду и мени је драго што је тако, али само под условом да се не негира да је међу многим Хрватима и римокатолицима име Јован омражено и синоним за исто тако омражене Србе и православце. Тада име постаје и политичко и верско, а то значи и егзистенцијално питање за сваког ко има иоле поноса и не дозвољава да му други »одређују и на кашичицу деле« истину о себи, свом народу и о објективном свету око себе.
Ако су многи Жумберчани у оно време и на оним пописима били Ивани, како пише у немачким документима, зашто су и како постали великом већином Јовани? Требало би завирити у гробља. Тамо су сахрањени људи, али не и истина о њима. Она се не може »забрбати« у земљу. На гробљу у Радатовићима почивају Јове: Рајаковићи, Малићи, Булићи, Смиљанићи, Бечићи, Дркушићи, а Ивана нема па нема ни за лек! Шта тек рећи о чињеници да на гробљу код Тисовца доминирају Јове и Јовани, а Ивана нема. Штавише, и три цркве у Жумберку носе име Св. Јована (Крститеља): у Грабару, Височама и Великом Лијешћу, али их не само попови него и званични органи, на туристичким и географским картама, »прекрштавају« у Иване.
А ако неко жели лично да се увери да и данас постоје разлике у именима и презименима Жумберчана и њихових комшија, Хрвата, римокатолика, нека сврати на гробље код цркве Светог Духа и на гробље код неколико стотина удаљене цркве Светог Јураја. На првом гробљу почивају махом житељи жумберачких села Данчуловићи, Страхинићи, Драгишићи, на другом житељи римокатоличке Дојутровице и Радине васи. Први су Данчуловићи, Страхинићи, Драгишићи, Дамјановићи, Вуковићи, Вукобрати, а од имена најчешћа су: Никола, Илија, Јанко, Дако, Анђа, Милка, Мара, Даница, Злата, Зора. Други се презивају Шоштарић, Штулац, Штубљар, Костелац, Пеница, Врбан, Врбос, Бизан, Бокље, Чрепа, а зову се: Иван, Јосип, Ловро, Антун, Мијо, Мато, Јуре, Матија, Ана, Катица, Бара, Терезија, Марија. И на заједничким гробљима у Сошицама и Доњем Острижу по именима и презименима препознају се ускоци и староседеоци.
Приметно је и да су жумберачки ускоци задржали своја имена у чистим и доминантно ускочким селима, а да су имена много сличнија у мешовитим ускочко-хрватским селима. Име Јован најчешће је и на гробљу у Мрзлом Пољу, а на гробљу код цркве Св. Јована у Грабару, од Јована још чешће је име Милош. Пример сличности имена ускока и Хрвата лако је уочљив на мешовитом гробљу код римокатоличке цркве Марије Магдалене. На том гробљу сахрањивани су и Влашићи, Љубановићи, Петретићи, Митровићи и Милићи па су и њихова имена ближа именима њихових римокатоличкх комшија. Имам осећај да је унијаћење и однарођивање жумберачких ускока почело управо на том подручју.
А ако некоме све то није довољно, нека »пролиста« неки од »Жумберачких кријесова«, о којима ће касније бити више речи, па ће видети да управо они који негирају православно и српско порекло не само жумберачких ускока него и своје сопствено, а тиме и своје претке и себе саме, и који фалсификују имена (Јован – Иван, Арханђел – Аркандјел, Василије – Базилије итд.), описујући поједине жумберачке гркокатоличке жупе као знак распознавања по правилу наводе управо презимена и имена.
Молим читаоца да ми поверује да сам, тек пошто сам све ово написао, пронашао чланак Владислава Скарића: »Одакле су Жумберачки ускоци?«. Анализирајући презимена Срба Жумберчана из пописа из 1551. године, Скарић указује одакле потичу ускоци, односно од куда су дошли на подручја одакле су се преселили директно у Жумберак. Пажљиво сам проучио чланак и закључио да ништа што сам већ написао не противречи Скарићевој анализи, али и да нити једна анализа није потпуна и не би се могла сматрати завршеном. Скарић доказује да је прапостојбина највећег броја жумберачких ускока јужна Херцеговина, Бока Которска, стара Црна гора, посебно подручје Плава, племена Васојевићи и Кучи, такозвана Брда и околина Скадарског блата. Мањи део потиче из Подриња и Полимља. Велики део жумберачких презимена нашао је на подручју Херцеговине и данашње Црне Горе. На основу порекла и распострањености презимена, Скарић закључује да је 60 посто жумберачких ускока пореклом из југоисточних и приморских, а 40 посто из других, севернијих српских крајева.
Од презимена, чије порекло анализира Скарић, указујем само на неколико, посебно интересантних. Жумберачко село и презиме Кокот (певац, пјевац, ороз) мора да је у вези са селима и презименима у Херцеговини, Боки которској и Црној Гори. Село Кокоти спомиње се у Конавлима 1433. године, а ја лично познајем и бројне Пјевце и Кокоте из Босне.
Жумберачко село и презиме Маршићи, спомињу се и у варијантама: Маржићи, Мажићи и Машићи. Маршићи се спомињу у Пећком споменику. У време Немањића спомињу се Маршенићи, данашњи Марсенићи (у племену Васојевића). Маршићи, муслимани, живе у Малом Острогу, у црногорској крајини. У пријепољском округу постоји село Маржићи, у срезу Босанска Градишка Машићи, а у лепеничком крају у Србији Маршићи. Додајем да ми је познато да и у Жумберку постоји презиме Машић, а да неки становници Маршића у Србији носе презиме Маршићанин.
Жумберачко село Пилатовци наводи Скарића на закључак да је међу жумберачким ускоцима било и становника села Пилатоваца из Опутне Рудине у Црној Гори који су и у Жумберку дали исто име свом селу, о чему ће да буде више речи касније.
На жумберачке Хераковиће и Хераке подсећају средњевековни споменици у јужној Херцеговини: у селу Деранама на гробу неког Херака, у Бољунима код Стоца на гробу Радосава Хераковића, затим белешка из 1405. о Хераку Милошевићу, а братство Хераковића у племену Његуши у Црној гори води порекло из Херцеговине и од Никшића.
Презимењака Шимрака има само у Боки Которској, у селу Сасовићима, код Херцег новог. Презиме Голеш је Скарић нашао само још на једном месту, али не каже где, док села истог имена има код Охрида, у Полимљу, на Романији, код Травника и Бања Луке. Голеши, по Скарићу, вуку порекло од полимских Голеша. Стићи су, по Скарићу, у ствари, Стијићи, а потичу из Васојевића, где се данас зову Стијовићи, а има их и у Горњем и Доњем Драгачеву у Шумадији, славе Васојевићку славу Св. Александра.
Од имена Вранеш, честог међу жумберачким ускоцима, али и у другим крајевиме, настала су презимена Вранеш, Врањеш, Вранешић, Вранешевић и Врањешевић. Има их посвуда у Србији, али и у другим крајевиме, посебно у Босни. Скарић сматра да су и жумберачки ускоци тог имена из Полимља, а ја бих поставио питање да ли се у Жумберак доселио неко с презименом изведеним од тог имена или су Вранешићи настали тек по доласку у Жумберак?
Овај одељак о именима и презименима жумберачких ускока закључио бих констатацијом да би се тешко могло довести у питање њихово српско и православно порекло и везу с њиховим сународнициме на подручју Црне Горе, Босне и Херцеговине, Косова, Србије, посебно југозападне, те Далмације и Славоније.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
8. јун 2018. у 07:38
Војислав Ананић
МЕЂУ КАТОЛИЦИМА БИЗАНТСКОГ ОБРЕДА У СРЦУ ЖУМБЕРАЧКЕ ГОРЕ
21.04.2009. | 14:28
РЕПОРТАЖА о хрватским гркокатолицима који поручују: Сјетите се и нас, браћо латинска
Међу католицима бизантског обреда у срцу жумберачке горе Хрватских гркокатолика има око 24 тисуће, а највећи им је проблем стапање. Римокатолици их сматрају православцима, па избјегавају своје свећенике звати на спроводе. Једноставно, настављају вјернички живот као римокатолици. На крају им се све измијеша пише ДАМИР ШАРАЦ. Христос воскресе – назвао нам је пречасни Никола Кекић пред храмом свете браће Ћирила и Метода на Горњем граду.
– Ваистину, пречасни. Али, зар вама није тек сљедећи викенд?
– Ма не… Већ педесет година рачунамо по грегоријанском календару… – А ми дошли видјети како ћете славити Ускрс. Глагољате ли онда бар старославенски?
– Не… Од Концила 1965., кад су римокатолици с латинског прешли на народни језик, а ми са црквенославенског.
Тако сам с тједном кашњења спознао колико мало знам о гркокатолицима, илити католицима бизантског обреда. Осим да су у јединству с Римокатоличком црквом, да признају папу за поглавара, да их има доста међу Хрватима и да су живјели у три далматинске жупе.
А они већ на вратима – ускоро ће у Сплиту добити капелу за литургију, јер их има око шест стотина у граду и околици према попису из 1991. године. На задњем попису 2001. године није било рубрике за њих, па нема података! Није ни чудо, кад пола римокатоличке браће не разумије ни тко су ни што су, нити успијевају разабрати. Зато смо пречасног Николу Нина Кекића, ректора Гркокатоличког сјеменишта и декана Катедралног деканата, замолили да крене од почетка. Кад, гдје, зашто.
Пречасни Нино Кекић у цркви Св. Петра и Павла:
– Одмах након раскола источне и западне Цркве 1054. године, почеле су иницијативе за поновно уједињење. О томе се расправљало на концилу у Фиренци 1439. године, на којем су били грчки владар и представници православних, а разлог је био страх од Турака. Договарали су да папа буде први међу бискупима, као у првом тисућљећу Цркве, а да источним Црквама остане аутономија.
У Галицији, данашњој западној Украјини, 1585. године петорица епископа отказују послушност цариградском патријарху, те склапају Брест-Литовску унију с Римом – објашњава отац Кекић.
Каже како су преци данашњих хрватских гркокатолика Власи, старосједиоци у овој регији још из античких времена. Пред турским навалама бјеже из Босне, из околице Гламоча преко Бихаћа, и у четири сеобе долазе у Војну крајину, Карловачки и Вараждински генералат.
– Први су стигли у Жумберак 1530. године, а неколико година касније ондје бјеже и далматински Власи из порјечја Зрмање. До дана данашњег ове двије скупине имају различити нагласак! Групу до Марче код Клоштар Иванића предводи православни архимандрит Симеон, који 1607. године бива заређен за епископа западних страна. Посветио га је пећки патријарх Јован, а Симеон путује 1611. у Рим и потписује Марчанску унију, на потицај загребачког бискупа Петра Домитровића, такођер влашког поријекла. Добио је наслов марчанског бискупа и резиденцију, а његовој бискупији припадали су сви Власи од Дрине до Јадрана.
Народне ношње у жумберачком музеју – А гдје су нестали?
– Дио Влаха тијеком стољећа постају католици Хрвати, а дио православни Срби. Већина српских повјесничара појам Влаха из повијесних докумената криво преводе као Србин. Гркокатолички бискуп Габријел Мијакић, пријатељ и сурадник хрватскога бана Петра Зринскога, умро је на робији, кад је аустријски цар разоткрио план за ослобођење Хрватске који су смишљали Зрински и Франкопан. Његов насљедник Павао Зорчић добио је посјед Зринског у Прибићу на падинама Жумберачке горе. Ондје је пресељена управа бискупије кад су православни Срби 1739. спалили бискупско сједиште у Марчи.
Цар Леополд, наиме, дипломом је дозволио српском патријарху Арсенију крајем 17. стољећа да може организирати црквени живот међу вјерницима бизантског обреда. Служећи се тиме, српски емисари стално покушавају гркокатолике превести на православље. Тек им је Марија Терезија забранила да их узнемиравају, а цесарица 1776. оснива у Крижевцима гркокатоличку епархију, док данашњи бискуп мсгр. Славомир Микловш столује на загребачком Каптолу.
Бивше средиште сједишта бискупије у Прибићу Жумберачки зелени брежуљци буковице, срце су хрватских гркокатолика. Успут нам пречасни Нино показује запуштени комплекс у Прибићу, бискупски двор, куће, господарске зграде и поље, што су им комунисти 1945. одузели, неко вријеме користили за угоститељство, а онда пустили да пропадне. У Сошицама свраћамо код базилијанки, најстарије женске редовничке дружбе у кршћанству. Основао их је свети Базилије Велики још у четвртом стољећу. Музеј жумберачког краја обилазимо са сестром Аном Бадовинац.
– Није се код нас пуно промијенило. Молитва и рад су најбитнији. Видите ли разлику у ношњама жена римокатолкиња и гркокатолкиња… Ове наше имају елементе динарске народне ношње с прегачама – показује сестра, с којом у самостану живе с. Јеремија Хараловић, с. Јеронима Томазин и с. Јулијана Гвоздановић.
Осим ове, куће имају у Крижевцима, Загребу, Карловцу и Осијеку, а Сошичку су, заједно с опћином, школом и жупним двором спалили 1942. године партизани. Двије године касније нацисти и усташе спалили су остатак села.
Декан жумберачки, протојереј ставрофор Жељко Пајић рођени је Карловчан и жупник сошички.
– Мјесто нестаје пред нашим очима. Између два рата било је 1100 људи, а сада 101. Још је већа штета што гркокатолици у градовима међу римокатолицима заборављају што су – забринут је отац Жељко додајући како му је из тог разлога врло битан ‘пасторал викендаша’.
– Доживљавају неугодности, сусједи их називају православцима, па избјегавају своје свећенике звати на спроводе. Једноставно, настављају вјернички живот као римокатолици. На крају им се све измијеша – вели жупник Пајић.
Осим што је отац жупе, он је и отац обитељи. Гркокатолички свећеници могу одабрати желе ли се оженити или остати целебси.
– Али одлука се мора донијети прије ђаконата, иначе, прошла бака с колачима… Нека човјек изабере, иначе ће бити несретан. Бискуп се, ипак, увијек бира од неожењених…
– Али ако су сви свећеници осим једног ожењени, а он није погодан за бискупа?
– Онда може доћи из друге бискупије. Или изабрати удовца, или да му жена оде у редовнице, а он буде изабран…
Пречасни Жељко Пајић је са супругом и сином Антонијем у цркви Св. Петра и Павла.
Супруга му Тања рођена Мељник родом је из Лишња код Бање Луке у Босни, украјинских је коријена и такођер гркокатолкиња, тамо их зову галицијани. Имају четверо дјеце: Наталију, Ирену, Ану и Антонија.
– Можда је у Загребу необично бити жена католичког жупника, али мени не, јер припадамо истој традицији. Пуно се ради, прије смо имали краве и козе, сад више не, само вртове и поље – кратко ће Тања.
– Она је моја капеланица, пјева, одговара на литургији, држи ред у кући и цркви.
– Запне ли жупниковој обитељи икад до плаће?
– Будемо и кратки, некад немамо за све поплаћати. Али сваки пут се створе новци однекуд…
На истом бријегу су велика гркокатоличка и мања римокатоличка црква. Отац Жељко, кад крашићки жупник не стигне, миси и по римском обреду у цркви Велике Госпе. У храму св. Петра и Павла познати лик, свети Леополд Мандић, далматински капуцин…
– И велики заговаратељ јединства кршћана, научио је то у родној Боки… У обитељи Радић највише је дјеце, испред обитељске гостионице лудесају Никола, Давид, Габријел, Ведрана, Маја и Филип. Кад смо их посликали, причамо са шефицом гостионице, Сњежаном Радић:
– Људи све мање знају о Гркокатоличкој цркви којој припадају, ми се трудимо још ићи на литургију, дјецу слати на вјеронаук, држати неке обичаје.
– Има ли посла? – Викендом да. Долазе излетници и посјетитељи Јазовке, та страшна јама вам је ту, километар од Сошица – показује Сњежана.
Никола Радић обилази Жумберак бициклом Главном улицом бициклира Никола Радић, који је давно, као војник у Книну, тражио трагове далматинских гркокатолика. Дједов му стриц Илија Радић био је један од жупника у Кричкама.
– Тешко је било одржати ту традицију код неуког свијета, а политика нам није била баш склона. Штета, умјесто да су нас римокатолици његовали као млађу браћу и стару традицију, полако се стапамо…
Ипак, гркокатолици имају 11 богослова, на томе би им могле позавидјети и многе римокатоличке бискупије.
Један од њих, Роберт Рапљеновић, завршио је факултет информатике у Франкфурту, гдје је живио с родитељима, и у 27. години одлучио је постати свећеник.
– Имам још годину студија, одлучио сам се оженити. Дакле, немам још пуно времена. А вјерујте, бити гркокатолик је сјајно!
Далматински ињати
•• О далматинским ‘ињатима’, унијатима, дуга је прича.
– Тамо је владика Епифаније Стефановић с десет тисућа људи 1648. године покушао организирати заједницу у јединству с римским бискупом, а касније и епископ Бенедикт Краљевић 1810. године. Но то је пошло за руком тек тројици свећеника, Петру Крички, пароху у Кричкама, Марку Бусовићу Крички у Баљцима и Пахомију Крички у Врлици. Они 1831. године отказују послушност далматинском православном епископу и приклањају се крижевачком владики, а аустријски цар финанцира изградњу трију цркава у њиховим мјестима. Петар је касније убијен, Пахомије је побјегао, а поп Марко је издржао велике притиске до смрти.
Тамошњем народу служило је касније двадесетак свећеника; у Баљцима је 1939. године било 110 вјерника, у Кричкама 134, а у Врлици тек 15. У Другом свјетском рату четници су спалили и срушили цркве, матичне књиге је спасио чувени поп Јанко Хераковић који се склонио у Крижевце, а вјерници су се приклонили или православнима или римокатолицима. Матице се чувају у архиву Крижевачке бискупије и могу се погледати како би људи из тих села данас видјели коме заиста припадају.
Наш свећеник Милан Стипић у задње вријеме повремено одлази у Далмацију како би пронашао расељене гркокатолике и одржао барем једну литургију мјесечно – закључује тужну причу пречасни Нино.
Десет милијуна
Гркокатолика је у Хрватској око 24 тисуће у 34 жупе. Имају 24 свећеника, 11 богослова, педесетак редовница базилијанки. Укупно их је више од десет милијуна, највише у Украјини, Румуњској, Мађарској, Хрватској, Словачкој, Македонији, Грчкој, Србији, Либанону, Израелу, Америци, Канади, Бразилу…
Ратне жртве
(У)суд Комунистичке партије главе је дошао многим гркокатоличким свећеницима у Другом рату и пораћу: убијен је базилијанац Иван Кухар у Прибићу, Иренеј Тимко духовник у Сјеменишту, Ненад Гавриловић у Лепавини, Александар Власов у Дишнику, Павао Гвоздановић у Беркасову, Томислав Северовић ментално је оболио од малтертирања у затвору. Сина угледног свећеника проф. др. Јурја Павића мађарски су националисти 1940. убили у Новом Саду и бацили у Дунав.
Из “Слободне Далмације”
8. јун 2018. у 09:05
Војислав Ананић
ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА У СЛАВОНИЈУ
Досељавање Срба у Славонију приказаћу знатно краће, из више разлога. Услови у којима су се Срби досељавали у Славонију били су по много чему другачији. Било је мање организованих сеоба, а више спонтаних досељавања група и појединих породица. У Славонији је било мало царско-краљевских земљишта која би могла бити додељена ускоцима па су се они насељавали на приватним, одавно похараним и пустим стаништима и земљиштима. С неких од тих станишта ускоци су морали претходно да протерају Турке који су се ту населили. И борба за земљу између ускока и ранијих власника поседа била је жешћа, јер су ранији власници захтевали да им се врате станишта, али нису били спремни и да се врате и да напусте поседе који су им додељени у избеглиштву.
Поред наведеног, у одељку о унијаћењу српског православног становништва на подручју Хабсбуршке Монархије биће много више речи о православним Србима у Славонији, него у Хрватској. Ипак, основни разлог је што је већ било доста речи о насељавању, односно пресељавању жумберачких и других ускока који су у Славонију одлазили преко Жумберка.
С обзиром да се Славонија с временом мењала у територијалном, државно-правном и верском смислу, у данашње време звучи помало анахроно кад се говори о три посебне Краљевине: Хрватској, Далмацији и Славонији. Шта је када била Славонија, односно шта се под тим појмом подразумевало, различити историографи су објашњавали на различите начине.
У 15. веку Славонија је обухватала простор Загребачке, Вараждинске, Крижевачке, Дубичке, Санске, а вероватно и Вировитичке жупаније. Тадија Смичиклас је писао: »Прије него што је сјео Фердинанд И на пријестоље хрватско-угарско, била је сва земља између Саве и Драве називана Славонија, са баном на челу. Турска освајања утицала су да Славонија у 16. веку обухвата само Загребачку, Вараждинску и делове Крижевачке жупаније, која се раније протезала далеко на исток и имала је 12.000 порезник кућа, а сада пуста не може плаћати никакве даће. Преостали простор између Саве и Драве већ су, не само држали, него и насељавали Турци«.
С обзиром да се ради о осетљивом питању, под Славонијом ћу подразумевати само онај део територије данашње северозападне Хрватске на којем се населило ускочко, српско-православно становништво, који се војно-територијално називао Вараждинским генералатом.
Ономе што је већ речено о досељавању у Вараждински генералат средином 16. века у наставку ћу изнети само неколико примера. Пуковник Вид Халек известио је штајерске сталеже 1587. да је к њему дошло много одличних харамбаша са својим људима из пожешког и пакрачког санџака, да имају доста блага и коња и да их предводи Ивана Пеашиновић и да се могу ослонити на верност тих ускока и тражи одобрење за њихово насељавање. На предлог Ратног савета у Грацу, цар Карло дозволио је 5. новембра њихово насељавање и доделио им земљу, »које је било доста на располагању« (Мал, стр. 90). Као што се види, подручја Пожеге и Пакраца већ су била у саставу Турске као посебни санџаци.
Почетком 1597. организовао је Сигисмунд Херберштајн долазак 117 ускока с више стотина глава стоке. Они су по одлуци надвојводе размештени на бјеловарском и крижевачком подручју. У јесен 1597. споменути Херберштајн и Фридрих Траутмансдорф организовали су пресељавање 1.700 ускока, православних Срба, а надвојвода је позвао хрватског бана Драшковића да организује њихову прехрану док не добију одговарајући смештај. Штајерски сталежи су били расположени и за нова досељавања, али су се уздржавали да дају тражену помоћ, све док није интервенисао надвојвода и упозорио да у таквим условима не само да неће доћи нови ускоци него да прети опасност да се и садашњи иселе, јер их Турска, видевши да не само губи становништво, него и добија опасног непријатеља и војску, мами да се врате, обећавајући им веће привилегије (стр. 90).
У пролеће 1598. дошло је 500 нових ускока, а у јесен се припремала сеоба нових 1.000 људи. Међутим, Турци су настојали да пошто пото спрече даља пресељавања па је прешао само део. То је значило да се ради о стратегијском интересу за обадве царевине.
Генерал Херберштајн је, ипак, успео да и у јесен 1599. обезбеди прелазак 1.200 ускока с 3.000 глава живине, али се штајерским сталежима чинило да су трошкови издржавања сувише велики па би требало да учествују и хрватске банске власти. Иако су верске супротности биле и раније присутне, Јосип Мал каже да су, »као и у Крањској утицали и верско-политички разлози, као и да је папски нунциј у Грацу 9. августа 1599. писао о томе папином државном тајнику«.
Надвојвода је у Хрватски сабор послао свог изасланика, који није показао никаквог разумевања, већ је оптужио војне и царске власти да хрватским великашима одузима земље и додељује их досељеницима, не узимајући у обзир ни чињеницу да су ти поседи опустошени и десетинама година празни нити значај ускока у одбрани хрватске бановине. Због тога је дошло до застоја у пресељавању ускочког становништва на подручје Вараждинског генералата (стр. 92).
»Ђенерао (генерал, прим. аутора), у договору с надвојводом Фердинадом, сместио тај народ по свом ђенералату, а на земљиштима, која су већ до осамдесет година пуста била. Надвојвода је зајемчио пресељеном народу својим декретом, да неће никоме плаћати никаквијех десетина ни данака, а обећао је још и царску привилегију на све то« (Грбић, стр. 188).
Грбић тврди и да је у Вараждинском генералату у то време, крајем 16. века, било »десет до дванаест хиљада српско-православнијех породица, а нешто повише било је у Карловачком ђенералату«. Овај податак наводим као пример непрецизности и претеривања. Иако се позива на писање немачког историчара Бидермана.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
8. јун 2018. у 09:10
Војислав Ананић
ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА У ХРВАТСКУ И СЛАВОНИЈУ
Досељавањем Срба у Хрватску и Славонију те Војном крајином бавим се само као процесима чији су жумберачки ускоци били претходници и део, као и амбијентом у којем су живели у наредних најмање четири стотине година, а живе и данас. Сеобе жумберачких ускока биле су само почетак масовног насе- љавања ускочког српско – православног становништва. Доласком жумберачких ускока створени су темељи Војне крајине. Најбоље би било ако би се та два процеса разматрала јединствено и притом следило време. Свестан да би то било сложено и да се не ради о тежишном питању, одлучио сам да прво изложим досељавање Срба у Хрватску и Славонију, а потом развој Војне крајине.
Досељавањем и војним ангажовањем жумберачких ускока стечена су прва искуства о њиховој ваљаности и могућности крајишког организовања одбране против Турака. Било је јасно да су за то били потребни бројни војници и да је њихово довођење и организовање било изузетно сложено.
Ваља нагласити да у насељавању Срба у Хрватску и Славонију није било плана, у смислу унапред припремљене стратегијске војно-одбрамбене замисли. Стални фактори тог процеса били су турско настојање да своја погранична подручја насели хришћанским становништвом и да их учини стабилним ослонцем за нова освајања. Супротно, Хабсбуршка Монархија је тежила да то хришћанско становништво пресели на своја опустела и похарана подручја и тиме ослаби турску, а ојача своју границу и одбрамбену моћ. Хришћанско становништво, у огромној већини православни Срби, тежило је да се ослободи турског јарма и пређе на подручје Хабсбуршке Монархије, с циљем да делује као посебно организован војни фактор, али и да очува свој верски и етнички идентитет и да не дозовли да буде потчињен тамошњим феудалним и верским властима.
Само пресељавање зависило је о конкретним приликама, пре свега о исходу ратова, о односу снага уопште и на појединим подручјима о унутрашњим приликама, али пре свега о односу турских власти према хришћанском становништву на освојеним подручјима. Ускоци су се насељавали од северозапада према југоистоку, од Жумберка као слободног подручја најудаљенијег од Турске до слободних станишта ближе и турској граници и опасности.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
8. јун 2018. у 09:47
Војислав Ананић
ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА У ХРВАТСКУ
У складу с тим, следећа ускочка насеобина била је у данашњој Белој крајини, између Метлике и Чрномеља, конкретно села Мариндол, Пауновићи, Милићи и Бојанци. Сматра се да је насељавање почело 1546, под капетаном Иваном Ленковићем, а да су се први досељеници сместили у селу Мариндол 1548. године и да су дошли с подручја села Адлешићи и Трибучи. Каже се и да се друга скупина населила 1561, с обзиром да за све ускоке није било места у Жумберку. По свему судећи, касније (1593) је насељено село Бојанци, досељеницима с реке Бојане, граничне реке између Црне Горе и Албани- је, по чему је добило и име. О томе говори и народно предање и сећање (Беседа бр.15, стр. 65/66). Није сасвим поуздан податак да је у те крајеве, укључујући и Жумберак, 1597. године досељено још чак 1.700 ускока, али је извесно да је сеобе било и да је то последње масовније насељавање Жумберка, Беле крајине и горњег Покупља. Очигледно се ради о мањем броју ускока који су се већински населили на подручју Врбовског, Гомирја и Моравица. Словеначки извори се коректно баве питањем белокрањских ускока, али се трагањем за годином досељавања појединих група и породица запоставља најбитније – да су жумберачки и мариндолски ускоци једно те исто и да су први ускоци дошли на то подручје у оквиру треће и четврте сеобе жумберачких ускока, дакле 1538. и 1539. године. С обзиром да су те сеобе биле сложене и противречне, део ускока који нису могли да се сместе у Жумберку потражио је смештај на другим подручјима, пре свега у Белој крајини, а део се вратио у Турску. Словеначки извори указују на везу жумберачких ускока и Мариндолаца на основу »Пописа Срба Жумберчана из 1551. године«, али се поткрадају и грешке. Рецимо, тврди се да је Иван Ленковић Мариндол прикључио Крајини 1561. године па су се у Мариндол населили православци из Жумберка, а у наведеном попису, као што се видело, већ се спомињу Мариндол и Бојанци, као насеља у којима су већ живели ускоци-војници. С обзиром да Жумберчане и Мариндолце повезују истоветна презимена, указујем да у Жумберку нисам нашао само презиме Врлинић, једно од најчешћих међу Мариндолцима и да се од црногорског племена Бјелопавлића доселио род Бјелопавловића, да су се населили у селима уз пут Метлика-Ново Место и да их и данас има у западном Жумберку.
Ваља указати и да је у Мариндолу, Бојанцима, Милићима и Пауновићима (Жунићи су се угасили) 1991. било 285 становника: 118 Срба, 55 Словенаца, 10 Хрвата, 62 Југословена и 35 неопредељених. Треба ли наглашавати да су Југословени и неопрдељени још 1981. били Срби. У то време 164 становника су својим сматрали српски језик, а 135 су били православци. Који им је материњи језик није знало 17 особа, а 51 особа није желела да одговори које су вероисповести.
Расположиви подаци показују да су, паралелно са Жумберком и Белом карјином, насељавани Прилишће и Росопојник на Купи, и то 1538. године, дакле за време треће сеобе жумберачких ускока, као и да се део тих ускока преселио на подручје око Нетретића. Уопште, у том погледу веома је интересантно цело подручје у луку реке Купе, од Озља и Рибника, до доње Добре и Мрежнице. Зими 1542/43. дошло је у Виницу 76 ускочких породица. Међутим, незадовољни сељаци су се побунили, напали ускоке и отели им део стоке. Заповедник Иван Вернек узео их је у заштиту и затражио од крањских сталежа да казне кривце, врате 780 глава стоке, али и да се ускоцима да жито за неопходну прехрану и да се приме у војну службу (Мал, стр. 39). Постоји листина Николе Зрињског из 1544. којом даје места ускоцима на својим имањима. Зрински их, по тадашњем обичају, назива Власима, али о њиховом пореклу и вероисповести постоје различита мишљења. Презимена Сестрић, Распоповић, Субашић, Рудановић, Басаровић, Павичић и друга указују на њихово православно и српско порекло. Манојло Грбић спомиње разговор с једним Сестрићем који зна да су се населили с реке Зрмање, да су Сестрићи тек у Другом светском рату »уништили славску икону јер су им дозлогрдила страдања«, као и да је »православна црква Св. Илије, с олтаром на истоку, касније претворена у католичку цркву Св. Ленарта« (стр. 21). Међутим. Лопашић тврди да су ови ускоци од почетка били католици и као доказ наводи управо цркву Св. Ленарта. Чињеница је да на овом подручју и данас има презимена Станковић, Смедеревац, Петровић и двоструких презимена Станковић-Моћан, Марковић-Јуричак и слично. Интересантни су неки подаци у вези с градом и општином Озаљ. У забаченом делу Озаљске општине наишао сам на таблу с називом села Вуксани, а они су, као и презиме Вуксановићи, с подручја данашње Црне Горе, одакле су и жумберачки Вуксановићи. Код Озља постоје и села Лукшићи Озаљски, а презиме Лукшићи долази од имена Лука, односно варијанте Лукша, па се и садашњи премијер, односно министар иностраних послова Црне Горе зове Игор Лукшић. Постоји и село Солдатићи, а у Жумберку је било, а можда и сада има Солдатића. Имам више пријатеља Солдатовића. Нису ли Солдатићи само »скраћени« Солдатовићи?
Кад се прође Озаљ наиђе се на таблу с написом др Калчић. Мој друг Милан Калчић, родом из Пореча, зна да су његови »ко зна кад дошли у Истру из Србије«. Једном приликом на радију је било речи о Милану Калчићу, градоначелнику Неготина, дакле једног од »влашких градова«. Истарски Милан Калчић се тргнуо и узбуђено прозборио: »Видиш, јесам ли ти рекао«. Презиме Калчић долази од влашко-бугарског имена Калчо или Калча. Приликом пописа 1991, град Озаљ је имао 1.184 становника, од чега 49 Срба и 16 Југословена! Следеће сеоба биле су на подручју Гомирја, Врбовског и Моравица. Извесно је да су се прве веће групе организовано населиле 1596, с обзиром да постоје писани извори о преговорима њихових представника, прво с надвојводом Фердинандом у Грацу, а затим и с царем Рудолфом у Бечу, као и његово наређење надвојводи и генералу Ивану Ленковићу да се ови »поштени људи« населе у Крајини. Према предању, дошли су с реке Крке, пре тога су бранили утврђење Клис, а пре тога су дошли с подручја реке Цетине.
Ти ускоци су врло блиски жумберачким ускоцима. Иако на том подручју има презимена којих у Жумберку нема, веза је, ипак, непорецива, јер и тамо има и села и презимена Вучинићи, Вучковићи, Радошевићи, Вукшићи, затим Храниловићи и други. Мал пише и да је у лето 1600. дошло 300 нових ускока с подручја Коренице и Удбине и да су одмах упућени к последњим гомирским досељеницима. По наређењу надвојводе из 1604. године, Крањци су гомирским ускоцима пет година плаћали по 200 форинти као помоћ у прехрањивању (стр. 64-66).
Гомирци су у први мах имали 200 војника и затворили су правац којим су Турци раније с лакоћом продирали у Крањску. Нова насељавања овог подручја уследила су 1605. и 1607. године па су Гомирје, Моравице и Врбовско организовни у посебну општину с око 48 кућа, 1.160 људи и 300 уписних војника, од којих је 60 било у сталној служби и примало плату.
Гомирци су били основа војске која је 1632. продрла на подручје Цазина и обезбедила долазак нових ускока, који су размештени на подручју Равне горе, Смрчеве пољане, Старог лаза, Мркопља, Тука, Бјелоласице, Јасенка и Дрежнице (Грбић, стр. 34). Ускоци су се населили на пустим имањима Зрињских и Франкопана, који су се надали да ће их потчинити као кметове, чему су се ови жестоко супротставили. Имајући у виду искуство Жумберачана, тражили су исти статус и права, око чега се у наредном периоду водила жестока борба. Царска власт, захваљујући одлучном отпору ускока и подршци генерала Кисела, одбила је све захтеве хрватске властеле. Генерал Кисел је написао да је земљиште на којем су размештени ускоци пусто већ 80 година, да још има слободног земљишта и да се ни по коју цену не би смело дозволити да властела потчине ускоке као своје кметове. Они успешно бране границу, од чега велику корист има и та властела.
На то је надвојвода 6. децембра 1604. године властели иронично одговорио да би »могао да одустане од својих ранијих одлука, ако грофови подмире дотадашње трошкове и у готовом плате 80.000 форинти на име трошкова за храну, оружје и плате, и ако се обавежу да ће они издржавати војску у Гомирју« (Радека, стр. 55). У новембру 1608. војвода Радоје Мамуловић писао је цару Фердинанду 2. и поновио захтев да гомирски ускоци добију иста права и привилегије као и жумберачки. Цар им је одобрио само да и даље остану на франкопанским земљиштима и признао нека права. То није битно променило стање па су ускоци из Гомирја, Моравица и Врбовског 1616. озбиљно запретили да ће се одселити назад у Турску .
Спор је трајао веома дуго па су гомирски ускоци морали да откупе додељену земљу и плате 15.000 форинти за земљиште, шуме и другу имовина која прелази у њихово трајно власништво, тако што су се одрекли својих војничких плата у наредне четири године. Уговор је потписан 13. јула 1657. године у Огулину од стране царских представника, карловачког генерала, продаваца те кнеза Николе Докмановића и војводе Миливоја Вучинића, али га Гомирци нису признали све док га цар није оверио и потврдио 8. марта 1658. Тај уговор су потврдили и цар Карло 1727. и царица Марија Терезија, 1759. године (Грбић, стр. 39). У Гомирју је, као што је већ речено, већ 1602. године подигнут манастир Гомирје, а основали су га калуђери Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Манастир је постао један од центара верског живота православног народа у Хрватској па и Жумберчана. У манастиру је 1771. године било 50 писаних тзв. »србуља«, а тесне везе одржаване су с Руском православном црквом.
Радека каже да манастир Гомирје »у оно вријеме није био на рубу православља, јер је на сјеверу био Жумберак и православна насеља у Белој крајини«, као и да је »нешто прихода било у житу и у вину од манастирске парохије из Жумберка« (стр. 227), што значи да је Жумберак припадао манастиру Гомирје од његове изградње. Стратегијски интереси Хабсбуршке Монархије захтевали су нова досељавања, тако да су нека пресељавања извршена и силом. Велики капетан огулински гроф Гашпар Франкопан продро је с војском 1639. до Петровог поља и »покупио народ српски, који није био јединствен у намери да пређе на »хришћанску страну«. Франкопан је наредио да се поробе и побију они који неће да иду. Ти ускоци насељени су по царском наређењу око Бриња, Плашког и Витуња, с циљем да се затвори правац турских продора између Гомирја и Огулина (Грбић, стр. 50/51). Постоје подаци о 17 ускочких породица са 108 чланова насељених у Витуњу, а имена и презимена глава породица говоре о њиховом пореклу: Радота и Радојица Воћић, Ивош и Лазар Михајловић, Божидар Кораћевић, Стеван и Прерад Косановић, Раде и Милашин Раделић, Игњатије Трбојевић, Ђуро Ножић, Мило Ковачевић, Радован Брвић, Цвјетко Чудановић, Илија Вагавић, Петар Храниловић и Војин Личанин (Грбић, стр. 35). Због насељавања Срба у Витуњ, побунили су се Огулинци, похарали им усеве и посекли воћке те затражили од грофа да се »ови безбожници« у року од осам дана уклоне из Витуња. Међутим, генерал Вук Франкопан у писму цару Фердинанду 3-ем 5. јула 1640. пише да су »тужбу поднијели којекавки пустолови и скитнице, који су побјегли из Крањске, Винодола или другијех мјеста због својих дугова или другијех рђавих дјела, па којих се је толико стекло у Огулину, да су заузели грофовске земља од Огулина до Модруша, али да не прискачу у помоћ кад је нужда, па неће ни на стражама да постоје, док плаћени војници обрађују своја поља и боре се против Турака«. Истрага је закључена речима генерала Гашпара Франкопана да је »он Србе, по царском наређењу, населио на свом, а не на огулинском земљишту, и да ће му хиљаду пута више ваљати против заклетог непријатеља него Огулинци« (Грбић, стр. 35/36). До сукоба Брињана староседелаца, по свој прилици римо- католика, и ускока дошло је и 1644. године, изгледа на подстрек генерала Вука Франкопана, који је ускоке хтео да потчини као кметове. Међутим, генерал Херберштајн је умирио побуњене и оптужио Франкопане да су они иницијатори сукоба. Царска комисија је 4. новембра 1644. извршила разграничавање, о чему је 22. маја 1645. у Брињу потписан записник. Потписници са српске стране били су капетан Вицко Богут и поп Манојло Рајаковић (Грбић, стр. 66).
Сљедеће насељавање, на подручје Плашког и између Бриња и Огулина извршено је 1609. године. Тројица ускочких кнезова: Радоје Љубишић, Петар Тадешковић и Паун Лалић затражили су од надвојводе у Грацу да им допусти да се населе код Плашког, испод Капеле, између Бриња и Огулина и око вода Дретуље и Јасенице. Писали су да су избегли из Турске и да их има 532 душе, од тога 190 наоружаних. Ако би надвојвода наредио да се у Плашком подигне кула, као оне код Винице и Прилишћа, населило би се ту две до три хиљаде Ускока, њихових сународника, па би били у могућности да затворе правце од Сења до Слуња, затим Огулин, Тоуњ и све до Карловца. Надвојвода је наредио капетану Галу да прими ове ускоке, да вођама исплати по две војне плате и помогне их најнужнијом храном (Грбић, стр. 49/50). Плашчанским ускоцима придружили су се нови, 1609, 1611. и 1612. године, кад су 24 породице избегле из Лике која је била под Турском. Капетан Гал затражио је да се пошаље комисија која ће регулисати права Оглинаца, Гомираца и Плашчана у погледу разграничавања и коришћења земљишта и војничких обавеза. У Кореници, која је била Турска, било је 120-130 кућа Срба, који су на неки начин живели »на обе стране«, па су били и турска раја, али су им и неки крајишки генерали узимали годишњи харач. Преговарало се о њиховом пресељавању на подручје Плашког, али покушај 1642. године није успео, због слабе сарадње генерала Херберштајна и Вука Франкопана, при чему су Франкопану служили Срби Марко Секулић, Огњен Мудрић и Вукосав Бубић. Тек 1655. године пресељено је 12 породица, са 140 душа, од којих 40 војника, прво до Оточца, а затим и у Плашки (Грбић, стр. 50/54). Из рејона Усоре у Турској Босни пресељено је 1658. стотинак српских породица на подручје Дубраве и Поникве. Предводили су их војводе Манојло Мандић и његов син Вук, а 38 породица населили су на својм поседима Ђуро и Фрањо Франкопан, обећавши им права каква су имали и други граничари. По насељавању наметнули су им кметовске обавезе, које су ови извршавали до 1672, односно до откривања завере Зринских и Франкопана, кад су се ставили у војну службу и затражили од цара да их изједначи с другим граничарима. Цар се сагласио, али је нови господар имања у Босиљеву, хрватски бан Никола Ердеди, настојао да их врати у кметовски положај, чему су се супротставили и ускоци и војни команданти па им је Ратни савет у Грацу 1685. потврдио статус граничара (Грбић, стр. 58/59).
У пролеће 1605, после дужих преговора и договора ускочких војвода и генерала Кисела, уз сагласност Граца и Беча, сењски капетан је с 400 ускока продро је на подручје Котара и одатле довео 700 нових ускока, од чега 200 искусних и храбрих војника. Гроф Никола Зрински сагласио се да се ови населе на његовим поседима у Личу и у Крмпотама, под условом да буду његови поданици. Војводе Тома Крмпоћанин, Тома Скоруповић, Тома Марковић, Марко Балиновић и Миле Будорчић морали су да прихвате ту обавезу, али су се након годину дана ускоци одметнули од грофова, у чему их је подржао и генерал Кисел, који је водио рачуна о војним обавезама. Део ових ускока касније се иселио, а део је остао у Личу и Крмпотама и прихватио римокатоличанство. Међутим, тај народ зна за своје православно порекло па неке породице, на пример Радошевићи, имају крсну славу (Грбић, стр. 60/63).
Насељавање Брлога и око Сења почело је 1609. године. Сењски капетан Сигисмунд Гушић известио је 4. априла надвојводу Максимилијана да су 33 породице дошле из Рибника код Госпића у Бриње и да желе да се ту населе, а затим да је дошло још око 550 душа. Показало се да су ти ускоци били турска раја па кад више нису могли трпети зулум, продрли су у град Рибник, побили посаду, а бег је једва утекао. Део је дошао у Брлог, а кнез Тепшић, са својих 80 људи, отишао је у Подгорје код Бага. Мањи број ускока, од којих 50 војника, населило се на подручје Брлога 1611. године, после устанка против турске власти у Лици и Крбави. Било је вољно да пређе и више, али царске власти нису желеле да дају повода Турској за нове сукобе (Грбић, стр. 63/64).
Крајеви око Лучана и Водотеча насељени су 1637. Србима који су Лици били под Турском влашћу. Било је спорова између генерала Вука Франкопана и његовог брата Николе и генерала Херберштајна где ће се населити и какав ће статус да имају. У извештају од 21. јуна 1642. године Херберштајн пише и да је к њему пребегло 17 српских калуђера, пошто су Турци попалили манастире све до Сарајева. Затражили су да се разместе по Приморју насељеном православним становништвом и обећали да ће превести на хришћанску страну много свог народа.
Бројне ускоке који су се разместили по Водотечу и Прокикама довео је 1679. војвода Драгић, али су се Брињани опет побунили па је део продужио на север и населио се у Крањској и око Иванића. Велики број Буњеваца, римокатолика, населио се по Личу, Хрељину, Крмпотама и другим местима, али се део убрзо преселио под млетачку власт, због сукоба са сењским капетаном Херберштајном, због чега је овај и смењен (Грбић, стр. 65/66).
Око 150 породица с реке Усоре у Босни насело се на подручју Оточца и по Гацаком пољу. С капетаном Херберштајном били су у вези још од 1642. године. Херберштајн каже да те Усорце хвале сви стари граничари под његовом командом и сматрају да су то витешки и најпоштенији људи међу свим крајишницима под Турцима. Сеоба је отезана због генерала Вука Франкопана који је настојао да и ове ускоке насели на својим имањима као кметове.
Сеобу је извела карловачка војска под командом Ђуре Франкопана тек 1658. Једна ускочка група се зауставила код Гацка, друга, под водством војводе Манојла Мандића, у Каменском код Карловца. Размештај ускока извршили су у пролеће 1660. Кристофер Делишимуновић, капетан на Турњу и капетан Фридрих Портнер из Оточца, око Оточца. Ускоци су већ 1663. имали жесток сукоб с војском Алипаше Ченгића који је напао Брлог, али је страшно поражена па се показала сва борбена вредност Ускока (Грбић, стр. 67/70).
Око Дабра је насељено 1672. године 90 српских ускочких породица. Било је то уједно и последње веће насељавање ускока пре великог рата Турске и Хабсбуршке Монархије, 1683. до1699. године. Поразе и повлачење Турске пратили су и народни устанци. Устанак у Далмацији, који су предводили Стојан Јанковић и Илија Смиљанић, подржали су и Млечани па се устанак проширио и на Лику и Крбаву, али два напада аустријске ускочке војске 1685. године нису уродила плодом. Турци су се огорчено бранили. Тек 1689. је јача царска војска, потпомогнута побуњеном хришћанском рајом, ослободила за десетак дана и Лику и Крбаву, укључујући и утврђене градове Удбину и Бунић. Лика и Крбава су насељаване на различите начине: из Босне, Херцеговине и Далмације, а враћали су се и појединци, претходно избегли из Лике, на пример Кореничани.
Повереник за насељавање новоослобођене Лике и Крбаве био је капетан Ђуро Крижанић. Сачувана су писмена одобрења којима се допушта кнезу Вујашину Милеуснићу да 40 породица из Косиња насели у Широкој Кули, а кнезовима Јовану Дракулићу и Милину Лалићу да населе по 30 породица у Кореници. У Лици је насељено и доста римокатолика, Хрвата и Крањаца. Грбић каже да је 1699. у Лици било 700 православних кућа с 1.400 породица, 160 кућа Буњеваца и 250 кућа Хрвата и Крањаца (стр. 71-79).
Насељавање Кордуна текло је слично као и насељавање Лике, с тим да је више ускока прешло с турске стране. Пошто је освојен, Будачки је утврђен па је у сам град и околицу насељено 284 породице с 2.784 лица, од којих су 294 војника, 184 коњаника и још око 300 спремних за борбу, али ненаоружаних. Они су се убрзо проширили до Војнића, а нови досељеници из Кладуше и Цазина насељени су око Будачког и Перјасице.
Огулински поручник Храниловић довео је 200 породица које су на-ељене око Скрада, Вељуна и Примишља. Поручник Вук Грбић, кнез Стеван Кукић и Михајло Сабљак довели су 200 српских и хрватских породица у Раковицу. Вук Грбић постављен је за команданта утврђења Раковица, а Стеван Кукић и Михајло Сабљак за кнезове Србима, односно Хрватима. Добијене земље признао је ускоцима 20. августа 1711. генерал Јосип Рабата. Нови, добро наоружани и опремљени ускоци населили су се око Коранског брега и Косијерског села.
Део ускока који су се населили око Крстиње није био задовољан па се вратио у Турску. У вези с тим је вођена и истрага. Генерал Кулмер је 1716. населио Србе и по Турњу и Мостању код Карловца, али су се побунили Хрвати па су Срби 1721, одлуком Ратног већа у Грацу, повучени до Тушиловића.
Миром у Сремским Карловцима 26. јануара 1699. завршен је четрнаестгодишњи рат и уврђена граница Аустро-Угарске и Турске. На турској територији остала су подручје Срба, Лапца, Цетина и Дрежнка. И после тога било је мањих досељавања (Грбић, стр. 79/81).
На целокупном подручју Карловачког генералата, сем Баније, било је 1700. године 39 православних парохија, с тим да је гомирска парохија с манастиром била надлежна и за три парохије у Жумберку, Мариндолу, Бојанцима, Пониквама, Српским Моравицама и Равој гори, Јасенку, Туку, Мркопљу и Дрежници. Списак свих парохија, с бројем домаћинстава и попова наведени су код Грбића (стр. 81-83).
Турци су освајали и пустошили Банију од 1548. до 1556, кад је пало и главно утврђење Костајница. Кад су Турци 1593. заузели и Сисак, Хрватској је на десној обали Купе остало мало подручје око утврђења Петриња и Храстовица. Хрватски историчар Тадија Смичиклас каже: »Веле да је било 1576. и 1577. до педесет провала, а пали су скоро сви градови до Купе. Кукавни народ бјежао је као овце, кад се мед ње вуци увуку. Пук Хрватски у хрпама на хиљаде прелазио је границе своје отаџбине, да си другдје тражи бољу и сретнију домовину«.
А у хрватском сабору је речено: »Послије Бога прва иде брига бана Хрватскога, да на овој ријеци (Купи, прим. аутора) уздржи силног непријатеља, да не пропадне са свим ово несретно краљевство и све сусједне хришћанске земља« (Грбић, стр. 84/85).
Кад је 1596. царска војска заузела Петрињу, решено је да се заузме и Костајница и да се хришћански народ преведе на леву обалу Уне. Први покушај није успео. Царска војска није била довољно јака, а није дошло ни до устанка хришћана. Последице су биле катастрофалне. Турци су обратили посебну пажњу на тај део границе због близине Загреба и других стратегијских интереса и под строгом контролом држали хришћанско становништво настојећи да га придобију за даљња освајања. Били су спремни да му дају и одређена права, посебно да гарантују верску слободу. Тек 1640. године успело је да се део православног народа силом преведе и насели на подручју Петриње и Храстовице. Петрињска капетанија припадала је тада Вараждинском генералату. Војвода Братић успео је да 1680. преведе 120 породица православног српског становништва.
За време Великог рата царској војсци је успело да заузе главни град и утврђење турске крајине Костајницу, ослободи градове и утврђења на Банији и продре дубоко на турску територију на десној обали Уне. Карловачким миром 1699. успостављена је граница на Уни, а Турској враћене територије на десној обали. Хришћанско становништво, православно и католичко, пресељено је на подручје празне и опустошене Баније. Према извештају из 1697, на подручју Костајнице је било 1.200 кућа, а на подручју Зриња и Новске укупно око 1.000 кућа, 1.200 добро наоружаних војника и око 2.000 људи способних за борбу, али »без добре пушке«. Према извештају Ратног већа, било је на том подручју 1701. око 11.000 српско-православног ускочког становништва (Грбић, стр. 92).
Размештање досељеног становништва и насељавање Баније пратила је и политичка и верска борба коме ће припасти Банија: аустријском делу монархије, а то значи и Војној крајини, или угарско-хрватском делу, односно хрватском бану. Загребачки бискуп Александар Микулић настојао је да Банију, по сваку цену, потчини загребачкој бискупији. Ускоци су одлучно тражили да буду изједначени с другим граничарима и да припадну Војној крајини. Компромисно, земља је припала хрватској бановини, али је имала војну крајишку управу.
Не би било логично да се не осврнем и на изградњу и насељавање Карловца. Приликом изградње стражу су држали крајишници Жумберчани. Кад је изграђен дошла је немачка посада, а Жумберчани су премештени у Тоуњ, Звечај и Слуњ. Радека каже да је надвојвода Фердинанд 1602. за одбрану Карловца предвидео и 92 Жумберчанина (стр. 70). То је значајан податак, али га други извори не спомињу.
Две српске породице, неки Поповић и Никола Вукановић, спомињу се 1585. године. С обзиром да је Карловац у наредном периоду био строго римокатолички и немачки, каже се да је православних и Срба било више у болници и у затворима, него међу становништвом.
Богати трговац Петар Поповић изабран је 1750. у Градско веће, што значи да је већ било православних и Срба у Карловцу. То потврђује и чињеница да је владика Данило Јакшић слао калуђере из манастира Гомирје да обиђу православне, пре свега у болници и затвору. Командант, генерал Леополд Шерцер (1748-1754), је то толерисао јер су православни Срби представљали већину његове крајишке војске. Због тога је прећутно дозволио да се 1752. у једној кући сагради православна капелица Св. Николе, која је премештана кад би власници »отказали гостопримство«. Нови командант, генерал Бенвенуто Петаци (1754-1763), фанатични римокатолик и језуита, који је бруталном силом унијатио жумберачке ускоке, забранио је 1762. да се православни свештеници пуштају у град. Није дозвољавао да се православни војници сахране у Карловцу нити да се тела изнесу из града док родбина не плати »мртварину« Римокатоличој цркви. После тужби владике Јакшића и митрополита Ненадовића, царица Марија Терезија поништила је и једну и другу забрану, али се ништа није променило све док Петаци није смењен.
У Карловац је 1763. дошао први православни свештеник, гомирски калуђер Софроније Мамула. Стање је било повољније јер је заменик команданта Карловачког генералата, генерала Бека, био Михајло Микашиновић, први генерал Србин. Православни свештеник је први пут ишао градом, с војничком пратњом, управо да би причестио и исповедио болесног генерала Микашиновића с веома интересантним подацима за 45 православних свештеника, од којих су многи предводили свој народ приликом пресељавања, писао је М. Грбић на стр.106-107.
Карловац је 1778. проглашен слободним и отвореним градом. Уместо да православни постану слободни и равноправи, с обзиром да је цар Јосип 2., 15. октобра 1781. прогласио »патент«, којим су у Хабсбуршкој Монархији признате све вероисповести, магистрат је закључио да се православна капелица затвори, с обзиром да, према одлуци царице Марије Терезије из 1753. године, у Карловцу нема 30 православних породица, а новим мерама православнима је забрањивано да спроводе своје богослужење.
Такво стање би потрајало да се није показало да не само Карловцу него и у Ријеци, Сењу и другим градовима требају трговце и занатлије па је насељено више православних породица, о којима се говори као о Цинцарима. Тада су војне власти молиле православне свештенике да наговарају своје сународнике да се насељавају у Карловцу.
Пошто је порастао број православних становника, 1785. године коначно је издата дозвола за изградњу прве православне цркве у Карловцу, али не главне, парохијалне, него филијале православне цркве у Тушиловићима (Грбић, стр. 133-140).
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.