Објављена књига “Порекло становника Великог и Малог Цвјетнића” нашег сарадника Милана Кнежевића

Крајем 2023. године изашла из штампе монографија „Порекло становника Великог и Малог Цвјетнића“ аутора Милана Кнежевића, члана Друштва српских родословаца „Порекла“.

У наставку следи реч из рецензије Бошка Пилиповића, професора историје и пуковника у пензији.

Цвјетнићи, Велики и Мали су једно место. Имају заједничко порекло, једну месну заједницу, једну цркву, једну веру православну, једну школу, један народ, српски и све друго недељиво и јединсвено, прожето родбинским везама, кумством, пријатељством. Имали су заједничког свештеника, учитеља, наставнике, делили добро и зло борећи се за опстанак и слободу за које су положили стотине живота.

О Цвјетнићу је много писано, а и опеван је, знатно више него друга села нашег краја. То потврђује монографија Цвјетнићки цветови слободе, књига Цвјетнић, трагови злочина,од Стеве Цвркља и Бошка Пилиповића, збирка песама Стани Уно да ти нешто кажем од Раденка Кнежевића, Уна гранд ривер од Стеве Цвркља, затим лична обрада порекла породица Стевана Стеве Пилиповића од Буркића итд. У овим књигама могу се стећи или проширити знања о томе, ко смо, шта смо, какви смо, одакле смо дошли-доселили, што могу да уче и причају будуће генерације.

Нема ни једног аутора који је писао монографије својих села на подручју Босанске Крајине, а посебно уз реку Уну, са обе стране реке, да није писао о пореклу породица, а да није користио, цитирао, Петра Рађеновића и Милана Карановића, односно књиге Унац и Поуње у Босанској Крајини. То се може пронаћи у свакој монографији или књизи почев од Подкозарја па све дуж Уне до Тромеђе. Читаоц може прочитати усуд и судбину српског народа у последњих неколико стотина година, све од битке на Косову па до последње злочиначке акције Олуја, када је протеран српски народ са трагичним последицама. Срећом,у српском народу се родио и дао неизмеран допринос академик и наш најбољи географ Јован Цвијић, који је покренуо велику акцију преко српске академије наука. У српском етнографском зборнику издато је 40 књига под називом Насеља и порекло становништва, са подручја целог Балкана, где живе Срби. Тиме је српски народ стекао велико знање о свом родном крају и завичају. Треба истаћи да је пре прикупљања података израђено упутстсво на основу којег су обилажени крајеви и по местима вршени описи и пописи, називи делова села, порекло породица и друго.

Књигу о којој се говори, написао је Милан Кнежевић. Она носи назив Порекло становника Великог и Малог Цвјетнића. Већ при првом читању уочено је:

1. да је аутор имао жељу да се порекло презимена детаљније обради и опише са више аспеката,

2.да је уочио да у монографији Цвјетнићки цветови слободе није у довољњој мери описано свако презиме, па се упустио у мукотрпан и исцрпљујући рад истражујући материју до ситних детаља,

3.да сам аутор поставља бројна питања и покушава да пронађе одговор о сваком презимену појединачно почев од прапочетака па све до последњег насељавања на Цвјетнић идући у дубину од Далмације, Херцеговине, Косова и Метохије па све до Македоније за поједина презимена.

Посебно је аутор у књизи описао генетска испитивања и то по најновијој методи на бази узимања узорака од појединих наших Цвјетнићана или њихових сродника. На основу ови анализа дошао је до најновијих сазнања везано за хапло типове са разним подгранама где се утврђује колико је година генетика везана за претке који досежу од више стотина до више хиљада година и чак више десетина хиљада година.

Аутор Милан Кнежевић је уложио велики труд да истраживањем обухвати све могуће области где су живели наши преци, а посебно места из Книнске Крајине, област Тромеђа,Отонски крај, Плавно, Голубић, Врлику и Пађене. Поред тога обухваћена је Лика са Великом Попином, Стара Херцеговина, Стара Црна Гора, Стара (Јужна) Србија, са Крушевцем код Дечана, Македонија са Прилепском области и др.

Овде морам да истакнем да је неколико аутора пишући о нашим презименима навело да су нова презимена добили по засеоцима што је неопростиво погрешно. Прво је погрешио Петар Рађеновић па сви остали, а посебно Илија Шикман који је ово објавио на интернету и није крив, већ се позвао на књигу Унац. Коначно и заувек, у Цвјетнићу нема презимена, као сто су Тривићи, Буркићи,Сјерићи, Далићи, Језерци и др. , већ су то називи за засеоке у Цвјетнићу.

Аутор се добро држао и описао како треба.Треба коначно решити и дилему презимена Стојсављевић, јер су неки аутори навели да су то Стоисављевићи, а у Петровачком крају су Стојисављевици, значи наши су Стојсављевићи.

Аутор је, описујући сеобе по целом региону дао детаљне узроке, податке колико су се нека презимена селила више пута, колико су се задржавала кад се доселе па је било случајева да се задрже свега 10 година и наставе даље. У Цвјетнићу су се неке породице угасиле, као што су породиице Јарић, Болтић, Зорић и Галин, што је аутор укратко описао, али о Галину недовољно. На Косјерима има Галинуша на којој је живио Галин Пилиповић, који је имао стадо оваца, преко 1000. Стадо му је страдало од јаке и оштре зиме и угинуло.Тада је Галин преселио у Врточе и његови потомци се презивају Галини. У Цвјетнићу су наши очеви и дедови говорили “У Галина сто лаина осим осталих бјелина” (мисли се на овнове). Као бивши становници понегде се спомињу и Векићи. Испред цркве у Цвјетнићу има велика надгробна плоча-громада на којој пише да ту почива Векић Никола. У Цвјетнићу није било Векића, они су у суседном селу Бобољусцима.

Како су Цвјетнићани живели у доба Турака, односно Османлија, о томе је аутор мало писао, мада су о томе писали многи аутори. Најбоље је то описао наш нобеловац, дипломата и велики књижевник академик Иво Андриц у својој докторској дисертацији, Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. Књига је доступна, има је на интернету.Треба је целу прочитати и обратити пажњу на страну 35 и 36.

Описујући сваку породицу, свако презиме појединачно Милан је приметио да има грешака направљеним приликом прикупљања података за Цвјетнићке цветове слободе, што је логично. Подаци су прикупљани 1985 и 1986. године и десило се да преци не познају потомке, унучад и обрнуто па је радна група за обраду података имала потескоћа, мада је скупљено обиље података, које је аутор ове књиге доста користио. Због тога, све похвале заслужују Пилиповиц Раде Рајко Далић, Пилиповић Стеван, Стево Буркиц и други за Велики Цвјетнић и Кнежевић Никола Нико, Кнежевић Марко Макеља и Кнежевић Веко и други са Малог Цвјетнића.

Оно што треба истаћи је:

1.да су сви пописани Срби;

2.да су сви православне вероисповести;

3.да нас има висе од 10000 хиљада свуда по свету;

4. да смо сазнали која је образовна структура и још пуно тога.

Ако неко није задовољан нека сам попуни образац у саставу монографије. Циљ израде монографије био је усмерен највише на Први и Други светски рат. Зато монографија има највише садржаја о овим догађајима.

Аутор је са много детаља обрадио сажет преглед историсјких догађаја и миграционих кретања посебно на Тромеђи, хронолошки ређајући догађаје, па се може лако идентификовати куда су се наши преци кретали и где су се насељавали.

Препоручујем, да свако домаћинство или појединац набави ову књигу, да је пажљиво чита, а понекад више пута јер ће садашње и будуће генерације ширити своја сазнања о својим прецима. Овај неисцрпан океан у кога се упустио Милан Кнежевић нема краја, па остаје доста простора за будућа истраживања.Ово из разлога што нас има широм света. Данас на Цветнићу живи толико мало повратника у неколико активних домаћинстава да од туге и бола не могу то ни изговорити. Споменимо, да је уочи другог светског рата у 222 домаћинства живело 1692 становника што за целу Крајину значи да је Цвјетнић у брдскопланинском подручју једно од већих села а у Дрварској општини међу три највећа села.

Као закључак могу да истакнем да је подухват Милана Кнежевића у потпуности успео. Ради се о веома озбиљном и истакнутом Цвјетнићанину који је био један од најбољих ђака у својој генерацији у Цвјетнићу и кроз даље школовање стекао звање дипломираног машинског инжињера, узорног радника и друго. Многи ће се запитати, како то да инжињер пише књиге које имају историјски карактер. Рекао бих, ништа чудно, таквих аутора има широм Балкана разних професија лекара, економиста, појопривредних инжењера, професора математике и других струка и сви су писали после одласка у пензију и написали веома добра дела. Стицајем околности свима сам био рецензент сто ми чини част. Тако и Милану-Мићи Кнежевићу и нека буде са срећом и да га здравље послужи да напише још понешто и да користи добру литературу као код ове књиге.