Порекло становништва села Седлари, Требиње. Према књизи Миленка С. Филиповића и Љубе Мићевића „Попово у Херцеговини“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село је на југозападној страни поља. Махале су у странама двеју вододерина. Један део насеља има изглед седла. Жива вода Језеро налази се у пољу, испод села, и 1 км даље од села, у Требишњици, код Слапа, Кладенац. Лети, за време великих суша, служе се живом водом, а иначе пију кишницу из чатрња. Старих заједничких чатрња има пет: Точило, Маркуша, Обрадуша, Рудина и Црњев До. Засебних властитих чатрња има 17. Поред тога, држава је у 1929. години направила овећи резервоар за воду на месту званом Житни Кладенац. Локве су четири: Калац, Локва, Подине и Вељенача. Вељенача и Подине су у Кручници.
Земље у пољу су: Границе, Луже, Крчевине, План, Милато(в)ске Њиве, Слатнице, Ступи, Поткрајнице, Пилиповнице, Велике Њиве, Брестишта, Јамине, Пријеке Њиве, Подкалуже, Косовињаци, Љубовске Јаме, Кратине, Радови Брод и Луке. Крајем поља је земља песковита, те је засађена лозом. Места где су виногради зову се: Подјасенице, Крчевине, Подкрајнице и Подимје. У брду и око кућа су: Кућишта, Михина Долина, Драшковац, Бушевина, Репишта, Мокри До, Старева Лас, Солило, Тек, Врдешин Врт, Бајаловина, Заамбар, Бријешће, Чапљина, Љетков До, Ђурине Долине, Лукач, Циганска Долина, Станина Гробина, Јањила, Јасенова Долина, Пиштет, Обрадов До, Маџаруша, Крива Долина, Дубрава, Под Крстом, Црњев До, Скробутњак, Бугев До, Долови, Вртњаци, Дибар (Подибер), Виноградина, Потрешња, Продо и Шелишта.
Горе имају у Кључници, Тврдин–Долу, Вуковин–Долу, Задугоњи и Паљетковом Долу. Стоку напасају у Пољу после жетве, а крупну стоку по “гоницима” (пољским путевима) и по окрајцима њива, а овце по странама над селом.
Тип села.
Село се дели на махале: Доње Седлари и Горње Седлари или Заглавицом. Махале су потпуно издвојене, а куће у њима су на окупу. Горњи Седлари су удаљени од Доњих око 800 м.
По свему је у селу 40 кућа. Повише села, око један и по километар далеко, су стаје, на местима која се зову: Јабуковац, Љетков До и Мокри До. Црква Св. Илије је на врхy Илијине Главице. Гробље је око цркве и заједничко је. Сеоски завјет је Трипуњдан.
Име села.
Село је добило име по свом природном положају: станеш ли на средину Горњих Седлара или Заглавице и окренеш се право пољу, које не видиш, угледаћеш пред собом један брег, сличан јабуци на седлу, звани Илијина Главица, а погледаш ли с обе стране, изгледа ти као странице седла.
Код Кладенца је једна гомила, а више их по брду изнад села. Црква је врло стара. “Грчких плоча”, како их народ зове, има на Илијиној главици око цркве, на Побрежници, Кладенцу, Виноградини и Тришиној Долини. Код Кладенца је и један “грчки стуб”. Године 1929. копао је Милан Вукојевић на месту Нуго Грабаље и наишао на неку стару грађевину око 50 см испод земље, озидану од цигле у клак. Та зградица је имала три једнака одељења. Била je дугачка око два, а широка око један метар. Унутрашњост оделења била је дуга око 80, широка 50, а висока око 80 см. На сваком оделењу су била по једна врата, окренута пољу. Цигла је била исте величине као и садашња, само много тања (око 5 см дебела). Цигле су биле у зидовима „испресумићене“ тј. једна преко друге. По казивању очевидаца, изгледа да су то биле неке пећи.
Једна чатрња у селу зове се Штебук. У њену имену је очувана спомена на род Штебучане, муслимане.
По предању, село је страдало од куге и колере. Приликом буне 1875. били су се склонили у Далмацију. Зна се за неколике родове који су давно боравили у селу. Трипићи су остали сирочад иза оца, па их је мајка пренела својима на Шћеницу. Док су били у Седларима, славили су Шћепандан, а на Шћеници су променили славу, па лаве Ђурђевдан. Бајале су се иселиле у Kотезе, пре 200 година. Бајале, Трипићи и Мићићи у Дубровнику су једно са Гавриловићима и Ковачинама из Седлара, а пре су се звали Стефановићи–Шћепановићи. Самрли су Врдеши. Грмушић се “затро”.
Порекло становништва.
Данас у селу живе само православни, и сви славе св. Стјепана, 7. децембра по старом. Сваки досељеник морао је узети ту славу.
-Ковачине (7 к.), Гавриловићи (1 к.) и исељени Трипићи на Шћеници и Бајале били су једно „племе“, старином Шћепановићи.
-Вукојевићи (6 к.), Глушац (1 к.), Медари (5 к.) и Педали (1 к.) су један род по старини и сматрају се старинцима, али су, ипак, однекле дошли. Можда су један род с Иванишевићима у Пољицу и са Пендама у Чваљини.
-Грубљеше (1 к.) су старином из Дврснице, где их више нема. Нису дошли давно.
-Обрадовићи (10 к.): непознато. Вероватно је од њих био Никола Обрадовић, који се помиње 1718. По старини, Обрадовићи воде порекло од двојице различитих предака.
-Праменко, Праменци (5 к.) су дошли из Вуковог Потока: један предак Шћепановића убио једног Михојевића из Грмљана, па се, из страха од освете, отдметнуо у хајдуке. После неког времена вратио се у село, уверен да је то већ пало у заборав. Међутим, Михојевићи му припрете и он поново избегне и више се није ни враћао, а из Вуковог Потока пошаље Праменка да се ожени његовом ћери и остане на имању.
-Бакмази (2 к.) су давно доселили из Пожарног. Како су шали земље у пољу. после деобе једна грана прешла овамо, у другој половини 18. века.
-Косовићи (1 к.) су дошли такође из Пожарног, на мираз.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића и Љубе Мићевића „Попово у Херцеговини“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)