Фудбал у Београду између два светска рата

Семинарски рад Василија Бабића из историје, IV година гимназије (уз татину супервизију)

Већина нас је гледала филм „Монтевидео, Бог те видео“ редитеља Драгана Бјелогрлића, у којем је маестрално, уз одличну глуму, сценографију и костимографију, приказан успон фудбалске репрезентације Краљевине Југославије и њено успешно учешће на првом светском првенству у фудбалу, као и догодовштине главних јунака, репрезентативаца.

Познато је да су главни центри фудбала у Краљевини Југославији били Београд и Загреб и да је постојало велико ривалство између ове две фудбалске школе и клубова из ових градова. Познато је и да је хрватски ногометни савез одбио учешће загребачких фудбалера у репрезентацији, тако да су тим који је отишао у Монтевидео чинили искључиво играчи из београдских клубова (уз изузетак Ивице Бека, који је тада већ играо као професионалац у иностранству). Ова чињеница показује колико је фудбал у Београду био важан и колики је био квалитет београдских клубова. Јер те 1930. године, треће место на светском такмичењу практично је освојила репрезентација Београда!

 

Репрезентација Краљевине Југославије у Монтевидеу 1930. године

https://www.reprezentacija.rs/fifa-svetsko-prvenstvo-1930-u-urugvaju/

 

Поменуто је ривалство београдских и загребачких клубова, али је ривалство постојало и на микро-нивоу, између два велика београдска клуба – БСК-а и Југославије. Први је био „народски“, а други режимски клуб, за који је навијао и ЊКВ Александар Карађорђевић. Ривалство је било у рангу онога између каснијих клубова Партизана и Црвене Звезде.

Но, кренимо редом.

1896. године у Београд је донета прва фудбалска лопта и затим је основана фудбалска секција гимнастичког клуба „Соко“, а убрзо и први фудбалски клуб под називом „Прво српско друштво за лоптање ногом“. Фудбал је брзо постао опсесија београдских дечака, који су, како је то описао велики фудбалер овог раздобља Благоје-Моша Марјановић, до тада играли кликера и клисе, а када су видели прву кожну фудбалску лопту, то им је постало главна занимација. Свуда по београдским уличицама групице дечака су шутирале лопту са циљем да је протуре у импровизовани гол, направљен најчешће од два већа камена или цигле, маштајући да ће једног дана заиграти за један од два велика београдска клуба.

У наредном периоду оснивани су нови клубови, али се фудбал није играо у организованом такмичењу. 1906. године основан је клуб „Српски мач“, који је постојао до 1911. када је угашен, а његови чланови и играчи су формирали „Београдски спорт клуб“, скраћено БСК. 1913. године основан је Спортски клуб „Велика Србија“, који је након уједињења јужнословенских народа преименован у Спортски клуб „Југославија“. Било је у Београду и других клубова, али су најдубљи траг оставили БСК и Југославија. Треба поменути фудбалски клуб „Соко“ (који је 1933. године променио име у „Београдски академски спорт клуб“, скраћено БАСК, који и данас постоји), за који је наступао легендарни голман југословенске репрезентације у Монтевидеу – Милован Јакшић. Познати београдски фудбалски клубови који су основани у овом периоду су и „Графичар“ (основан 1922. године), „Обилић“ (1924), „Чукарички“ (1926), „Синђелић“ (1937), итд.

 

Грбови старих београдских фудбалских клубова (Википедија)

 

Фудбал су тада играли обични млади људи, најчешће су они били радничка класа, запослени по фабрикама, штампаријама, цигланама, пекарама, београдским кафанама… За своје клубове су играли из љубави и једино што су за своју игру добијали били су дресови и копачке и нешто бољи ручак после утакмице, и то уколико постигну добар резултат. Иначе су живели од плате коју су зарађивали на својим радним местима. Све је тада било сасвим обрнуто у односу на садашње стање. Тада су фудбал играли радници, а господа је била у публици. Данас публику углавном чини радничка класа, а фудбалери…, не, нису они ни данас господа, али су свакако милионери. Чак и у слабијим фудбалским лигама попут наше, фудбалери су у односу на обичне грађане прави богаташи.

Но, да се вратимо у време после Великог рата.

Фудбалски клуб БСК настао је побуном играча „Српског мача“ против управе клуба. Један од вођа „побуне“ био је легенда београдског фудбала Милош Екерт, иначе Чех који је био на служби у Београду као банкарски чиновник једне чешке банке. Он је кумовао називу новог клуба. БСК је своје утакмице играо на београдском тркалишту које се тада налазило на источном ободу града, на месту где се данас налазе зграда Техничких факултета и хотел „Метропол“. Када је 1925. године решено да се тркалиште уклони и гради зграда техничких факултета, БСК је кренуо у изградњу свог стадиона. Изабрана је локација на источној падини Топчидерског брда. Подигнут је велики и модеран стадион са трибинама за око 30.000 гледалаца, што је тада био највећи и најмодернији стадион на Балкану (довршен 1929. године). Клуб је био веома успешан. У иначе јакој лиги Краљевине Југославије, у којој је одиграно 17 првенстава у периоду 1923-1940. године, били су државни прваци пет пута. Поред тога, у међународним утакмицама су обично били равноправан ривал великим европским клубовима. Играчи БСК-а наступали су у пругастим плаво-белим мајицама и црним шорцевима. У БСК-у су играли неки легендарни српски фудбалери светског калибра, попут Благоја-Моше Марјановића, Александра Тирнанића званог Тирке, Милорада Арсенијевића званог Балерина, итд. Нападачки тандем Моша – Тирке остао је незаобилазна одредница у историји не само српског и југословенског, него и светског фудбала.

Моша Марјановић (1907-1984) је у поменутом филму погрешно приказан као први професионалац у БСК-у, који је примао плату за играње фудбала. Наиме, тек после Светског првенства у Монтевидео, БСК је увео плате за играче, и плате су добијали једино Моша и Тирке, док су остали играчи играли искључиво из љубави према фудбалу. За то време, Моша је био веома добро плаћен – 1800 тадашњих динара, док је Тирке имао плату 300 динара мање.

 

Моша Марјановић (Википедија)

 

Александар Тирнанић – Тирке (1910-1992) поникао је у сиромашној радничкој породици, отац му је погинуо у Великом рату, па је живео с мајком у сиромаштву. Веома талентован за фудбал, брзо је достигао размере звезде европског фудбала. Моша је током Другог светског рата био у заробљеништву у Немачкој, а Тирке је био наклоњен левичарским идејама, па је тесно сарађивао с партизанским покретом. После рата, обојица су били фудбалски тренери.

 

Александар Тирнанић

https://players.forumfree.it

 

БСК је угашен 1945. године од стране нових комунистичких власти, јер је током окупације наступао у званичним такмичењима у окупираној Србији.

И Југославија је своје игралиште имала на београдском тркалишту. Стадион је срушен због изградње зграде техничких факултета, а клуб је добио нови стадион за 20.000 гледалаца, који је свечано отворен 1927. године. Стадион Југославије такође је подигнут на источној страни Топчидерског брда, нешто ниже од БСК-овог. Тако су ова два велика ривала били истовремено и комшије, најпре на Тркалишту, а потом и на Топчидерском брду. Растојање између два нова стадиона износило је око 600 метара. Крајем 1930-их отпочео је пројекат проширења стадиона Југославије. Радови су окончани у пролеће 1941. године, када је клуб добио најмодернији стадион за око 50.000 гледалаца. Требало је да буде свечано отворен априла 1941. године, али је онда уследио Априлски рат и окупација.

 

„Политика“, 5. априла 1941. године

https://digitalna.nb.rs

 

Југославија је, у складу са својим именом, била клуб који су бодрили поборници заједничке државе са Хрватима и Словенцима, а нарочито сам Краљ, који је себе видео као творца нове троглаве југословенске нације. Но, и поред наклоњености самог врха власти, Југославија је по успесима увек била у сенци БСК-а. Само једанпут су били прваци Краљевине Југославије, али су, ипак, у међународним утакмицама били равноправан противник великим европским клубовима. Фудбалери Југославије наступали су у пругастим црвено-белим мајицама и белим шорцевима.

Свакако најпознатији играч Фудбалског клуба Југославија је Милутин Ивковић (1906-1943), кога су саиграчи звали Милутинац. Он је био и капитен репрезентације на Светском првенству у Монтевидеу. Рођен је у угледној београдској породици. Отац му је био пуковник краљевске војске, а мајка – ћерка војводе Радомира Путника. Завршио је студије медицине и имао је своју лекарску ординацију у Београду, а био је и резервни санитетски официр. Био је нетипичан фудбалер оног доба, управо због свог порекла и високог образовања. Међутим, и поред таквог педигреа, Милутинац је био велики идеалиста и присталица комунистичких идеја. Током Другог светског рата, сарађивао је у илегали с партизанским покретом због чега је више пута хапшен од окупационих власти. Коначно, маја 1943. године, Немци га затварају у логор на Бањици, а онда стрељају, као комунисту, на стрелишту у Јајинцима. Данас има своју улицу, парк и бисту, и то негде на пола пута између некадашњих стадиона два ривалска клуба.

 

Милутин Ивковић

https://www.facebook.com/svetsportasport

 

И Југославија се такмичила током окупације у Другом светском рату, али под називом „СК 1913“, па је зато угашена 1945. године од комунистичких власти.

Рекло би се да је 1945. године, гашењем ова два велика српска и европска клуба, престала једна епоха фудбала у Београду. Међутим, све се само наставило даље, само сада у новом руху. Те године угашени су БСК и Југославија, али су настали нови клубови Партизан и Црвена Звезда. Не само што су фудбалери два предратна клуба махом прешли у ове новостворене са комунистичким називима, него су се уселили у њихове стадионе: стадион БСК-а је преузела Југословенска народна армија (по којој је он дуго носио назив „Стадион ЈНА“), и на њему је заиграо Фудбалски клуб Партизан, који је основала Армија. Стадион Југославије преузео је новоосновани клуб Црвена Звезда.

И данас је актуелно препуцавање између навијача Партизана и Звезде око тога ко је наследник којег од два вечита београдска ривала из периода између светских ратова. Звездаши обично истичу да је Југославија била режимски клуб у Краљевини Југославији, баш као што је Партизан био касније у социјалистичкој Југославији, док су БСК и Звезда клубови за које навија обичан народ. Међутим, чињенице који клуб је наследио стадионе и клупске просторије предратних клубова, све јасно говоре. Чак је Црвена Звезда наследила од Фудбалског клуба Југославија и клупске црвено-беле боје. Партизан је испрва носио пругасте црвено-плаве дресове, да би касније били уведени препознатљиви црно-бели. Такве, пругасте црно-беле мајице, занимљиво, носили су фудбалери поменутог међуратног београдског клуба Соко, касније БАСК.

Једна урбана легенда је да су некадашњи фудбалери и челници БСК-а преварили комунистичке власти тако што су основали Омладински фудбалски клуб Београд (познат као ОФК-а) и да је заправо тај клуб наследник БСК-а. Међутим, за овакве тврдње нема основа, а једино што је заједничко за БСК и ОФК су плаво-бели дресови.

Из свега овога видимо да постоји континуитет фудбала у Београду, без обзира на промену власти и друштвеног поретка после Другог светског рата, а његов зачетак и блистави дани били су управо у периоду између светских ратова, нарочито током 1930-их.

Извори:

Википедија

https://balkans.aljazeera.net/teme/2018/6/29/fudbalski-misionari-doveli-igru-na-balkan-prije-120-godina

https://www.politika.rs/scc/clanak/269232/A-pocelo-je-time-da-fudbal-zblizi-Srbe-i-Hrvate

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/nesigurni-koraci-po

https://www.politika.rs/scc/clanak/190684/Vek-OFK-Beograda-prevara-veka

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:422396-Mosu-Marjanovica-su-svi-voleli

https://www.kurir.rs/sport/fudbal/3048857/montevideo-sta-je-bilo-posle-procitajte-sudbine-srpskih-fudbalera-na-celu-sa-tirketom-mosom-balerinom-milutincem

http://www.ofkbeograd.net/

 

Насловна слика са: https://nizelige.republika.rs/sport/fudbal/456364/prvenstvo-jugoslavije-tabela-fudbal