Navikli smo već da u našim dalmatinskim gradovima, na kapijama i kulama, sretamo krilatog lava sv. Marka kojim je Venecija obeležila negdašnja svoja zavojevanja, isto kao i onim kamenim glavama na sanmikijelovoj lodži na Hvaru, koje po predanju treba da potsećaju na bunu pučana i mletačkog proveditora na čijoj su galiji katarke služile za vešala.
Onaj viteški italijanski roman iz 14. veka o baronu Ulivu sa Sicilije, koji je bio najamnički kapetan kod “raškoga kralja” svedoči nam o neretkom slučaju italijanskih plemića koji su dolazili, željni neobičnih avantura, da stave svoj mač i svoje srce u službu naših kraljeva. Ostala nam je još i jedna istoriska potvrda o tome na zidu sakristije katedrale u Trevizu gde se veli da je 1304. Frančesko od Solomona bio “od uzvišenoga vladaoca i gospodara, gospodina Uroša, kralja raškog, vojničkim pojasom obdaren”.
Pune su mletačke, napuljske, florentinske i vatikanske arhive tragova o neobično razvijenim odnosima naših srednjevekovnih vladara i Anžujskih kraljeva, mletačkih duždeva, florentinskih kneževa i milanskih hercega iz doba kada su pape zvale Milutina “slavnim carem slovenskim”, a duždevi Gradonigo i Andreja Dandolo slali Stefanu “caru srpskom i grčkom” poslanike da mu predadu pravo građanina mletačkog.
I u svim tim spomenicima najčešće sretamo ime kralja Milutina koje nam potvrđuje ne samo našu državnu slavu i moć u prošlosti, već i daje sjajnog dokaza o našoj visokoj srednjevekovnoj kulturi. I još pre njega u 13. veku prenosili smo mi u Italiju – uvek tada u bliskom ekonomskom i kulturnom dodiru sa nama – jednu snažnu vizantisku inspiraciju, prožetu našom slovenskom svežinom, iako danas mnogi žele da u našem zlatnom veku vide uticaj Dučia i Đota, mi smemo smelo potvrditi da ni ovom “genijalnom Vizantincu” nisu bile nepoznate naše freske, isto kao što onome anonimnome italijanskom romansijeru iz trečenta nije bila tuđa naša ratnička slava.
Venecija je riznica tih naših srednjevekovnih tragova i već kada na kanalu Grande izađemo iz gondole, Riva delji Skiavoni prva nam objavi ta slovenska sećanja…
Mletački arhiv, pun prepiske sa Dubrovnikom i Kraljevinom Raškom, muzej Korner sa divnom krstionicom iz vremena velikog župana zahumskog, Višeslava, palata Morozini sa slikom Konstance, žene Vladislava, sina Kralja Dragutina, potvrđuju nam negdašnje naše prisustvo u Italiji, u koju nismo dolazili samo kao veslači na galijama već kao poslanici “slavnih kraljeva” i gospari čiji se mač poštovao, a darežljivost slavila. Nema jedino tu više onog benediktinskog manastira kome je još Stefan Prvovenčani darovao gramatu, a Milutin je potvrdio.
I nalazimo svugde utisnute naše tragove od Padove, na čijem Univerzitetu vise grbovi hrvatskih plemića, do Rima “sa toliko spornim zavodom Sv. Jeronima Ilirskog i grobom poslednje kraljice Bosanke. Na Kapitolu u Ara Čeli, kraj predikaonice, pod krstom i glavom anđela, sa krunom kraljevskom i rukama smerno sklopljenim na Jevanđelju pripijenom uz grudi, dok joj teška odežda pada niz telo, stoji u kamenu izrezana Katarina koja je u svojoj velikoj pobožnosti ostavila u nasleđe papama Bosnu osvojenu od Turaka. Lik joj je istrošen i samo su ostale oči, koje tužno gledaju bez zenica. Pod oltarom je i njeno telo sahranjeno.
Ali više od sviju jedan grad Italije ušao je u naša srca i u našu istoriju.
Još u HI. veku je Bari “u zemlji napuljskoj” ušao u našu povesnicu kada je Bodin, kralj Južne Dalmacije i Zahumlja, odveo iz njega za ženu Jakvintu kneginju barijsku. U XIII. i XIV. veku dolazili su u Bari naši kraljevi da se poklone moštima velikog Taumaturga. I tu u crkvi svetog Nikole, teškoj i divnoj romanskoj bazilici iz veka lepe Jakvinte, ostao je najsjajniji dokaz ne naše religioznosti, već našeg gospodstva i visokog umetničkog osećanja.
Nalazimo i u italijanskoj literaturi mnogobrojne potvrde o tome našem retkom spomeniku u Bariju, o kome je još skoro pre dva veka pisao Zaneti, a još mnogo pre njega istoričar Madio Pio Skonjamiljio, dokazujući čudo mane sv. Nikole, seća se njegovog velikog ktitora i veli:
“God. 1319. Uroš mlađi, nazvan Sveti, pošto je posetio grob i odao poštu svetim kostima Pastira iz Mire, hteo je da ostavi u Bariju jedan besmrtan spomenik svoje vere i pobožnosti. Zato je dao da se izradi od dvojice najboljih vizantiskih majstora, koji su radili u Italiji, svod od srebra da služi kao baldahin na velikom oltaru u kripti. Oltar sam je pokrio srebrnim pločama izrađenim u reljefu koji je osećao na glavna dela i čuda velikog Taumaturga”.
O tome “besmrtnom spomeniku” velikoga Milutina govori nam i Bartolini u svojoj raspravi o sv. Nikoli Barijskom:
“Uroš, kralj Srbije i Bugarske, nazvat od Srba Milutin i još Sveti zbog mnogih manastira koje je osnovao u svojoj kraljevini, naredio je 1319. g0d. veštim umetnicima toga vremena, bez sumnje uzetim meću onim Vizantincima koji su radili u Italiji, da načine raskošan srebrni zid koji je pokrivao celu unutrašnost oltara a tako isto i gornji svod koji je služio kao baldahin. Rad je bio ukrašen bogatim emaljima i dragim kamenjem umetnutim u srebru, po vizantiskom običaju, i seća na čuvenu Pala d`oro u crkvi sv. Marka u Veneciji”.
Dalje veli da je na jednoj velikoj srebrnoj ploči na oltaru, potamneo od dima sveća i tamnjana, bio natpis polulongobardskim slovima, koji je sećao na veličanstveno delo kralja Stefana Uroša:
“Godine gospodnje 1319. meseca juna, indiktiona 2., Uroš, kralj Raške i Dioklecije, Albanije, Bugarske i cele pomorske zemlje od zaliva adrijatiskog, od mora sve do reke Dunava velikog, dao je načiniti ovo delo oltara, veliku ikonu srebrnu, baldahin nad oltarom od srebra, kandila i svećnjake velike od srebra na čast Bogu najblaženijem Nikolaju u prisustvu Obrada, sina Desislava iz Kotora, vernog i iskusnog, od napred rečenog kralja za gornje pomenuto delo odaslanog. A mi Rodžer od Jurije, protomajstor, i Robert od Barula, majstor u svemu gore navedenim, posao ovaj verno smo izvršili od gore rečenog meseca juna počevši kroz ceo mesec mart sledujuće godine”.
Ali ako danas u kripti bazilike, pod niskim svodovima koje nose stubovi sa divnim vizantiskim kapitlima, još uvek stoji ono isto srebro, darovano od kralja Milutina, nema više dela tih vizantiskih umetnika, koje je sećalo svojom lepotom i raskoši na Pala d’oro, najveličanstveniji spomenik vizantiskog zlatarstva i radova u emailu. Barok, koji je Italiji uništio sve najdragocenije spomenike, uništio je i dar Milutinov. God. 1676. sveštenici barijske crkve našli su za potrebno da pretope stari oltar i načine nov, po tadašnjem ukusu, sa mnogo anđela, girlanda i šara u reljefu koji predstavlja čuda sv. Nikole sa licem dobroćudnog paroha puljskog. Nema danas više ni natpisa ovog našeg moćnog vladara čija je kraljevina išla od “zaliva jadranskog do velikog Dunava”, ni kandelabra i kandila rezanih rukom veštih majstora u srebru, već mesto njih vise druga moderna, svetla, sveže doneta iz livnica.
Ostalo je samo sećanje na raskošni dar, preobražen, kao one kapele gde mesto divnih freski trečenta nalazimo šarene boje Vazarija. Ali očuvao se ipak jedan dragoceni deo oltara, koji danas stoji u trezoru i koji neodoljivo privlači naše poglede čim stupimo iz sakristije u ovaj mali muzej u kome su u vitrinama kristalni kandelabri, darovi napuljskih kraljeva, putiri od oniksa i srebrni kovčezi.
Sveštenik nam električnom lampom na kraju palice osvetljava ogromnu ikonu Sv. Nikole pokrivenu srebrnim okovom i dragim kamenjem. Objašnjava nam:
“Dar srpskog kralja Uroša…”
U krstoobraznoj odeždi, onakvoj kakvu sretamo na svima našim freskama XIV veka, sa desnom rukom koja blagosilja, episkop iz Mire moćan vlada nad oltarom. Kraj njegovih nogu smeran kleči Kralj Milutin sklopljenih ruku, a kruna od srebra kao oreol blista mu oko glave. Sa druge strane je majka, kraljica Jelena i ona skrušeno pruža ruke ka zaštitniku mora. I jedino ovde još nalazimo ovaj dragoceni ostatak našeg slikarstva, jer nigde više teško maslinovo drvo ikone nije sačuvalo potamnele likove naših vladara.
Očuvala se ta tradicija od Kralja Milutina i Cara Dušana koji je darovao 200 perpera godišnje za vosak i sveće pred grobom svetitelja barijskog, te su čitave povorke vladara dolazile kroz vekove da se poklone sv. Nikoli i njegovom velikom ktitoru Kralju Milutinu, koji je bio veliki svojom otmenom dušom isto kao i svojim mačem. Među poslednjim kraljevskim poklonicima bio je i Viljem II koji je pun carske gordosti ipak savio koleno pred darom i likom ovog velikog našeg kralja.
I mi uzbuđeni osećamo tu kako ponosno primamo na sebe jedan mali deo njegove slave, jer je više i snažnije no jedan od srednjevekovnih vladara proneo svoje i naše ime visokom svojom kulturom od Sinaje i Jerusalima preko Carigrada i Svete Gore do Napulja i Barija.
IZVOR: Almanah Jugoslovenska straža iz 1927. godine (str. 549-557)
Komentari (0)