Навикли смо већ да у нашим далматинским градовима, на капијама и кулама, сретамо крилатог лава св. Марка којим је Венеција обележила негдашња своја завојевања, исто као и оним каменим главама на санмикијеловој лоџи на Хвару, које по предању треба да потсећају на буну пучана и млетачког проведитора на чијој су галији катарке служиле за вешала.
Онај витешки италијански роман из 14. века о барону Уливу са Сицилије, који је био најамнички капетан код “рашкога краља” сведочи нам о неретком случају италијанских племића који су долазили, жељни необичних авантура, да ставе свој мач и своје срце у службу наших краљева. Остала нам је још и једна историска потврда о томе на зиду сакристије катедрале у Тревизу где се вели да је 1304. Франческо од Соломона био “од узвишенога владаоца и господара, господина Уроша, краља рашког, војничким појасом обдарен”.
Пуне су млетачке, напуљске, флорентинске и ватиканске архиве трагова о необично развијеним односима наших средњевековних владара и Анжујских краљева, млетачких дуждева, флорентинских кнежева и миланских херцега из доба када су папе звале Милутина “славним царем словенским”, а дуждеви Градониго и Андреја Дандоло слали Стефану “цару српском и грчком” посланике да му предаду право грађанина млетачког.
И у свим тим споменицима најчешће сретамо име краља Милутина које нам потврђује не само нашу државну славу и моћ у прошлости, већ и даје сјајног доказа о нашој високој средњевековној култури. И још пре њега у 13. веку преносили смо ми у Италију – увек тада у блиском економском и културном додиру са нама – једну снажну византиску инспирацију, прожету нашом словенском свежином, иако данас многи желе да у нашем златном веку виде утицај Дучиа и Ђота, ми смемо смело потврдити да ни овом “генијалном Византинцу” нису биле непознате наше фреске, исто као што ономе анонимноме италијанском романсијеру из тречента није била туђа наша ратничка слава.
Венеција је ризница тих наших средњевековних трагова и већ када на каналу Гранде изађемо из гондоле, Рива дељи Скиавони прва нам објави та словенска сећања…
Млетачки архив, пун преписке са Дубровником и Краљевином Рашком, музеј Корнер са дивном крстионицом из времена великог жупана захумског, Вишеслава, палата Морозини са сликом Констанце, жене Владислава, сина Краља Драгутина, потврђују нам негдашње наше присуство у Италији, у коју нисмо долазили само као веслачи на галијама већ као посланици “славних краљева” и госпари чији се мач поштовао, а дарежљивост славила. Нема једино ту више оног бенедиктинског манастира коме је још Стефан Првовенчани даровао грамату, а Милутин је потврдио.
И налазимо свугде утиснуте наше трагове од Падове, на чијем Универзитету висе грбови хрватских племића, до Рима “са толико спорним заводом Св. Јеронима Илирског и гробом последње краљице Босанке. На Капитолу у Ара Чели, крај предикаонице, под крстом и главом анђела, са круном краљевском и рукама смерно склопљеним на Јеванђељу припијеном уз груди, док јој тешка одежда пада низ тело, стоји у камену изрезана Катарина која је у својој великој побожности оставила у наслеђе папама Босну освојену од Турака. Лик јој је истрошен и само су остале очи, које тужно гледају без зеница. Под олтаром је и њено тело сахрањено.
Али више од свију један град Италије ушао је у наша срца и у нашу историју.
Још у ХI. веку је Бари “у земљи напуљској” ушао у нашу повесницу када је Бодин, краљ Јужне Далмације и Захумља, одвео из њега за жену Јаквинту кнегињу баријску. У XIII. и XIV. веку долазили су у Бари наши краљеви да се поклоне моштима великог Tауматурга. И ту у цркви светог Николе, тешкој и дивној романској базилици из века лепе Јаквинте, остао је најсјајнији доказ не наше религиозности, већ нашег господства и високог уметничког осећања.
Налазимо и у италијанској литератури многобројне потврде о томе нашем ретком споменику у Барију, о коме је још скоро пре два века писао Занети, а још много пре њега историчар Мадио Пио Скоњамиљио, доказујући чудо мане св. Николе, сећа се његовог великог ктитора и вели:
“Год. 1319. Урош млађи, назван Свети, пошто је посетио гроб и одао пошту светим костима Пастира из Мире, хтео је да остави у Барију један бесмртан споменик своје вере и побожности. Зато је дао да се изради од двојице најбољих византиских мајстора, који су радили у Италији, свод од сребра да служи као балдахин на великом олтару у крипти. Олтар сам је покрио сребрним плочама израђеним у рељефу који је осећао на главна дела и чуда великог Тауматурга”.
O томе “бесмртном споменику” великога Милутина говори нам и Бартолини у својој расправи о св. Николи Баријском:
“Урош, краљ Србије и Бугарске, назват од Срба Милутин и још Свети због многих манастира које је основао у својој краљевини, наредио је 1319. г0д. вештим уметницима тога времена, без сумње узетим мећу оним Византинцима који су радили у Италији, да начине раскошан сребрни зид који је покривао целу унутрашност олтара а тако исто и горњи свод који је служио као балдахин. Рад је био украшен богатим емаљима и драгим камењем уметнутим у сребру, по византиском обичају, и сећа на чувену Пала д`оро у цркви св. Марка у Венецији”.
Даље вели да је на једној великој сребрној плочи на олтару, потамнео од дима свећа и тамњана, био натпис полулонгобардским словима, који је сећао на величанствено дело краља Стефана Уроша:
“Године господње 1319. месеца јуна, индиктиона 2., Урош, краљ Рашке и Диоклеције, Албаније, Бугарске и целе поморске земље од залива адријатиског, од мора све до реке Дунава великог, дао је начинити ово дело олтара, велику икону сребрну, балдахин над олтаром од сребра, кандила и свећњаке велике од сребра на част Богу најблаженијем Николају у присуству Обрада, сина Десислава из Котора, верног и искусног, од напред реченог краља за горње поменуто дело одасланог. А ми Роџер од Јурије, протомајстор, и Роберт од Барула, мајстор у свему горе наведеним, посао овај верно смо извршили од горе реченог месеца јуна почевши кроз цео месец март следујуће године”.
Али ако данас у крипти базилике, под ниским сводовима које носе стубови са дивним византиским капитлима, још увек стоји оно исто сребро, даровано од краља Милутина, нема више дела тих византиских уметника, које је сећало својом лепотом и раскоши на Пала д’оро, највеличанственији споменик византиског златарства и радова у емаилу. Барок, који је Италији уништио све најдрагоценије споменике, уништио је и дар Милутинов. Год. 1676. свештеници баријске цркве нашли су за потребно да претопе стари олтар и начине нов, по тадашњем укусу, са много анђела, гирланда и шара у рељефу који представља чуда св. Николе са лицем доброћудног пароха пуљског. Нема данас више ни натписа овог нашег моћног владара чија је краљевина ишла од “залива јадранског до великог Дунава”, ни канделабра и кандила резаних руком вештих мајстора у сребру, већ место њих висе друга модерна, светла, свеже донета из ливница.
Остало је само сећање на раскошни дар, преображен, као оне капеле где место дивних фрески тречента налазимо шарене боје Вазарија. Али очувао се ипак један драгоцени део олтара, који данас стоји у трезору и који неодољиво привлачи наше погледе чим ступимо из сакристије у овај мали музеј у коме су у витринама кристални канделабри, дарови напуљских краљева, путири од оникса и сребрни ковчези.
Свештеник нам електричном лампом на крају палице осветљава огромну икону Св. Николе покривену сребрним оковом и драгим камењем. Објашњава нам:
“Дар српског краља Уроша…”
У крстообразној одежди, онаквој какву сретамо на свима нашим фрескама XIV века, са десном руком која благосиља, епископ из Мире моћан влада над олтаром. Крај његових ногу смеран клечи Краљ Милутин склопљених руку, а круна од сребра као ореол блиста му око главе. Са друге стране је мајка, краљица Јелена и она скрушено пружа руке ка заштитнику мора. И једино овде још налазимо овај драгоцени остатак нашег сликарства, јер нигде више тешко маслиново дрво иконе није сачувало потамнеле ликове наших владара.
Очувала се та традиција од Краља Милутина и Цара Душана који је даровао 200 перпера годишње за восак и свеће пред гробом светитеља баријског, те су читаве поворке владара долазиле кроз векове да се поклоне св. Николи и његовом великом ктитору Краљу Милутину, који је био велики својом отменом душом исто као и својим мачем. Међу последњим краљевским поклоницима био је и Виљем II који је пун царске гордости ипак савио колено пред даром и ликом овог великог нашег краља.
И ми узбуђени осећамо ту како поносно примамо на себе један мали део његове славе, јер је више и снажније но један од средњевековних владара пронео своје и наше име високом својом културом од Синаје и Јерусалима преко Цариграда и Свете Горе до Напуља и Барија.
ИЗВОР: Алманах Југословенска стража из 1927. године (стр. 549-557)
Коментари (0)