Етнолошки списи, у којима су обрађивана народна предања и приповедања о чудотворним и лековитим својствима твари потеклих из биљног или животињског света, каткад садрже и вредне родословне податке о стварним личностима из давно прохујалих времена.
Такав запис о неколицини мештана Томингаја и Брувна у Лици садржан је у чланку којег нађосмо у првом броју Зборника за народни живот и обичаје ЈАЗУ из 1896. Аутор чланка Драгутин Хирц сабрао је низ занимљивих појава и описа из нашег народа, а говорећи о змијама на два места се дотакао места и људи с југа Лике.
Осврћући се на феномен белих змија, Хирц наводи да у Брувну за њих кажу да су то змијски краљеви, који на глави имају кресту као певци (“ружу као кокот”) и бркове.
“И ту тврде да бијелу змију има свака кућа, и гдје је она, тамо је добро благо“.
Из овог краја Лике Хирц је забележио и казивање Илије Рукавине Љубачког с краја 18. века, о чудотворном и лековитом змијском камену. Запис преносимо изворно и у целости:
“Биjaше на дан св. Јосипа, то јест 19. ожујка 1797., када је граничар Милош Матијевић из Томингаја (село у личком регименту) на брду Водена глава званом своје козе пасао. Идућ за козама, најде он једну змију, која се на сунцу гријала, пак ју мотиком притуче и као мртву на истом мјесту остави. Након тога сједне он на једну литицу, дочим су његове козе око њега грм брстиле. Сад опази са свога пастирскога престоља, како је нека друга к оној лежећој доплазила, око ње њушкала и за час опет одпузала.
“Тко зна“, рече Матијевић, “можебит да ће она опет доћи, да и њу убијем“.
Али није ни по сата трајало, кад се ево једна велика змија покаже нешто у устих носећи. Дошавши она к тој лежећој змији, почме ју оним, што је у устих носила, симо тамо трти, за чим опет ова оживи и мицат почме. Матијевић када је то опазио, устане с литице и полагано се к змији пришуља, да ју мотиком убије и да види, што она у устих има. Али кад га она близо себе опазила, одмах то прогутне. Но Матијевић ју достигне и убије и ону другу на ново притуче. Затим начини два шиљка, забоде оној већој један у главу, а други у реп, разреже ју уздуж по трбуху и најде у њој један камен, велик као добар љешњак, који је крупичаст био и скоро у сваком зрну другу маст имао, од које бијаше највише блатно-жуте, неколико зелене, неколико блиједо—црљене, а неколико модрасте.
Kада је за овај змијски камен надљекар личког регимента Давид Венцина, који тад у Св. Петру (Брувну, оп. приређ.) близу Томингаја становаше, потље пако као контумац-директор у Брод премјештен бијаше, дознао, купи га од Матијевића и почме њим уједене од змија људе на овај начин лијечити, да је тај камен у топло млијеко намакао и потлије на рану привијао. Ово је поступање он од уре до уре само три пут понављао, и свакога од змије уједенога сигурно излијечио, што може сваки станар у Св. Петру посвједочити, а особито још живући десетник Глигорија Kовачевић, који је тад у канцеларији писао и с Венцином сваки дан био.
Међу излијеченими био је и покојни десетник Мандић, који је међу свими од змија уједеними, које је речени љекар излијечио, у највећој погибељи био. Он бијаше од жуте један фат дугачке змије тако уједен, да му је сав живот отекао и да му се већ модре мастнице на кожи показале биле. Нитко се није надао, да ће овај човјек жив остати, али ипак бијаше он, као и сви остали употребом тога чудноватога камена сретно излијечен.
Ја сам тај камен више пута у руци држао и свједочанство из уста излијеченога Боже Мандића толико пута чуо, будућ да сам годишта 1801. као оберлајтсмант с надљекаром Венцином у Св. Петру у једној кући становао и више од шест мјесеци с њим заједно се хранио.
Ово ми је он сам с тим додатком потврдио, да ће тај змијски камен послије своје смрти љекарској власти у Бечу даровати. Је ли пако г. Венцина још жив и је ли се тај камен након његове смрти, ако ли је умро, изнашао и у Беч одправио, или можебит у које друге руке доспио, није ми никад више на знање дошло”.
ПРИРЕДИО: Јовица Кртинић
ИЗВОР:
Danica ilirska br. 6, Zagreb, 1843, стр. 22-23 (објављено у чланку “Šta priča naš narod o nekim životinjama” аутора Драгутина Хирца у Zborniku za narodni život i običaje Južnih Slavena br. 1, JAZU, Zagreb, 1896, стр. 12-14)
Коментари (0)