Женидба и смрт Гавре Ковачевића из Голубинаца

26. март 2023.

коментара: 1

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана

Стихови песме ,,Женидба и смрт Гавре Ковачевића из Голубинаца’’ настала је у времену између два светска рата, аутор стихова је непознат. Данас се ова песма може придружити корпусу нематеријалне културне баштине уско везане за географску регију источног Срема, конкретно за места Голубинце, Карловчић и Крњешевце.

Стихови песме, осим о конкретном случају трагедије,  недвосмислено сведоче да су у источном Срему у мађуратном времену постојале многољудне породичне задруге, да је пољопривреда – сточарство, доминантан начин привређивања. У  песми су описани народни обичаји датог времена: новодаџисање, уговарање свадбе, јабука – веридба, даривање, потом и погребни обичаји. Стога, ова песма, иако без књижевних референци, изузетно је значајна за разумевање животних прилика и обичаја становништва источног Срема у времену између два светска рата. Уз то, песма је писана архаичним језиком, тичним за говорно подручје источног Срема, ван књижевних и правописних норми времена у коме је настала, и као таква, она је и  веродостојно сведочење заборављеног народног језика.

По својој форми, песма припада корпусу ,,Асталских песама” које су у Срему најчешће извођене без инструменталне пратње.

Женидба и смрт Гавре Ковачевића из Голубинаца

 

Свуд по свету свашта се догађа,

Свега има где се Сунце рађа.

Свакојаких случајева има

Шта се деси у Голубинцима.

Један момак женити се хтео,

И сретно је свадбу започео,

Ковачевић Гавра он се звао,

А свом оцу беше речи дао.

Већ је доста сад година мени,

И да ‘оће он сад да се жени.

Девојку је изабрао себи

И то нико покварио не би.

Свакојаки сад има чудеса,

То је била Ђокановић Деса.

Она беше баш из Карловчића,

Ту је било и јела и пића,

Јел’ они су газде од старина,

А велика задруга је њина.

У њих има преко 20 душа

Ал’ се код њих газда добро слуша.

И слажу се, тако људи веле,

Па нећеду они да се деле.

У задрузи живиду по вољи,

Максимовић нек је од њих бољи.

Другога се у селу не боје,

Јер са марвом они добро стоје.

Па и они кажу, газде јесу,

И када су даривали Десу.

Они често код Десини иду

Јел нећеду они да се стиду

Уговоре праве после дара,

За јабуку како да се ствара

Јел’ јабука код сватова бива,

И Деса их све лепо дарива.

Па говоре и да рухо купе,

А данас су те хаљине скупе

И шифоњер купили су бољи,

Јел’ девојка њима је по вољи.

Венчаница дата да се шије,

Помало се почиње да пије.

Неко није имао ни сана,

Сватови су још за седам дана.

И момак је девојку волео,

Ал’ се јадан на смрт разболео.

Доктори му сваког сата иду,

Ал’ не могу да га излечиду.

Једног дана и звона се чују,

Сви питају кога оглашују.

Свак се чуди, ко је за то чуо,

Да је Гавра млађан преминуо.

И сви онда говорили јесу,

Сад како ће то бити за Десу.

А како је то и оцу било,

Кад се ово чудо догодило.

Он је толко ожалошћен био,

Јел’ две душе он је изгубио.

Недо’ Господ ником јада тога,

Изгубио сина рођенога.

Тешко му је то му сви признају,

Изгубио и будућу снају.

Тај њен свекар још три сина има,

Он ће даље живети са њима.

Ал’ жао га и за снаху нову,

Онда и њу на сахрану зову.

Наскоро би она била њина,

Са Десом се играла судбина.

Мислила је за Гавру ће поћи,

Чудан сан је снила ове ноћи.

Све унапред предсказују снови,

Она сања ко њени сватови.

Све девојке око ње певају

А снаје јој шлајер намештају.

И већ скоро наместише саде,

Шлајер с’ венцом доле пред њу паде.

Њојзи ома потекоше сузе,

Својом руком она шлајер узе.

Намешта га ко што младе носе,

Саме игле падају из косе.

Кажите ми ви сватови моји,

Зашто неће шлајер да ми стоји.

Ево сад га намештам ја сама,

А у соби скоро пала тама.

Напољу се страшан облак вије,

Само киша што падала није.

Наједаред муња оштро сену,

Она сама види слику њену.

И гром пуче одозго с’ небеса,

А из сана свог се трже Деса.

Она дрхти као прут на ветру,

И причала своме брату Петру

Све како је ноћас санак снила

Као да је њена свадба била.

Наједаред, црн се облак диже,

А депеша од Гавриних стиже.

Њене мисли још јој санак мути,

Она мисли шта ће сада чути.

Па запита шта је тамо било,

Да се није нешто догодило.

Није добро слушај речи ове,

Свекар тебе на сахрану зове.

Јао мени зар сам такве среће,

Моја свадба с Гавром бити неће.

Е, тако се догодило сада,

Већ спремај се на сахрану млада.

Спремила се на сахрану пође,

Код Гаврине куће када дође

Изађоше свекар и свекрва,

И приђе јој од стрица јетрва.

А свекрва нариче јој њена,

Сиђи доле снахо несуђена.

А њен свекар љуби је у косе,

Већ дођоше момци да га носе.

А кад их је видла’ тужна мати

Она опет стаде нарикати.

Ево Гавро финфери долазе,

Да са тобом по Десу полазе.

Место Гавро банда да ти бије,

А теби се црни барјак вије,

И на Деси свила да с’ прелива,

Она дошла сандук да целива.

Сав је младеж ваљда дошо био,

Особито све девојке иду,

Јел су раде и Десу да виду.

Куцну звоно заплака му мати,

Да се купи ко ће да га прати.

Стиже парох очита опело

И из собе изнесоше тело.

Гаврин отац за навек га губи,

Обгрлио сандук па га љуби.

А браћа му крај сандука стоје

И ту ђаци ,,Свјати Боже” поје

Покрај браће метнули су Десу,

Па га затим у цркву однесу.

Тетка му је у сватове пошла,

Место свадбе, на сахрану дошла.

На коњима пешкири су бели,

Њега већ су у цркву унели.

Сва се жалост ома’ повећала

Јербо она за то није знала.

Шта је с’ Гавром тетка их упита,

И у цркву за њима похита.

Кад му нисам у сватови била,

Пратиће га макар тејка мила.

На доста је места спуштен био,

Па их скоро и мрак уватио.

Свак је тужан који год га прати,

Жива душа мора да се врати.

Њега млада оставише сама,

Деси каже онда тужна мама

Чедо Десо, ти нам ниси крива,

Сретна била докле год си жива.

Па и свекар исто вели Деси,

Штогод смо ти купили однеси.

Нема асне од тог свега

Кад смо младог изгубили њега.

Сваки пита Десу, ко је види,

А она се сама од тог стиди.

Зашто да сам ја баш таке среће,

Зарекла се никуд ићи неће.

Има стида, није нека луда,

Само да дође когод да се уда.

Ја у коло отићи не могу,

Већ код куће молићу се Богу.

Јел Он има своју силу јаку,

Неће душу оставит у мраку.

Која душа искрено се моли,

Бог се брине и он тога воли.

Већ је прошло три месеца дана,

Од јесени до Светог Јована.

Онда Деси јави се прилика,

По имену Трифуновић Жика.

Имала је Деса и новаца,

А Жика је из Крњешеваца.

Јединац је, има земље доста,

А то беше скоро близу поста.

Има 15 до 16 јутара

А то му је наводила Гара.

Жика вели како ће то бити,

Ја се нисам мислио женити.

А скоро је већ и касно време,

Како ће-ду  девојку да спреме.

Само хајде, немаш за то брига,

Па говори као ко из књига.

Трошка неће бити великога

Остало је рухо од онога

И шифоњер па и венчаница,

Кад је Гара новодаџиница.

Та прилика отети се неће,

Немој Жико бежати од среће.

Кад одоше младенци се виде,

Гара сретна што јој посо иде.

Све за 10 дана удесиду,

И по Десу на Покладе иду.

Нису свадбу правили велику

И Деса се венчала за Жику.

Аутор песме: непознат

ИЗВОР: Алексић С., Крњешевци, село у Срему, ИК Прометеј, Нови Сад, 2022.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Marina Velimirovic

    Prelepo pripovedanje