Ženidba i smrt Gavre Kovačevića iz Golubinaca

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Aleksić dr Snežana

Stihovi pesme ,,Ženidba i smrt Gavre Kovačevića iz Golubinaca’’ nastala je u vremenu između dva svetska rata, autor stihova je nepoznat. Danas se ova pesma može pridružiti korpusu nematerijalne kulturne baštine usko vezane za geografsku regiju istočnog Srema, konkretno za mesta Golubince, Karlovčić i Krnješevce.

Stihovi pesme, osim o konkretnom slučaju tragedije,  nedvosmisleno svedoče da su u istočnom Sremu u mađuratnom vremenu postojale mnogoljudne porodične zadruge, da je poljoprivreda – stočarstvo, dominantan način privređivanja. U  pesmi su opisani narodni običaji datog vremena: novodadžisanje, ugovaranje svadbe, jabuka – veridba, darivanje, potom i pogrebni običaji. Stoga, ova pesma, iako bez književnih referenci, izuzetno je značajna za razumevanje životnih prilika i običaja stanovništva istočnog Srema u vremenu između dva svetska rata. Uz to, pesma je pisana arhaičnim jezikom, tičnim za govorno područje istočnog Srema, van književnih i pravopisnih normi vremena u kome je nastala, i kao takva, ona je i  verodostojno svedočenje zaboravljenog narodnog jezika.

Po svojoj formi, pesma pripada korpusu ,,Astalskih pesama” koje su u Sremu najčešće izvođene bez instrumentalne pratnje.

Ženidba i smrt Gavre Kovačevića iz Golubinaca

Svud po svetu svašta se događa,

Svega ima gde se Sunce rađa.

Svakojakih slučajeva ima

Šta se desi u Golubincima.

Jedan momak ženiti se hteo,

I sretno je svadbu započeo,

Kovačević Gavra on se zvao,

A svom ocu beše reči dao.

Već je dosta sad godina meni,

I da ‘oće on sad da se ženi.

Devojku je izabrao sebi

I to niko pokvario ne bi.

Svakojaki sad ima čudesa,

To je bila Đokanović Desa.

Ona beše baš iz Karlovčića,

Tu je bilo i jela i pića,

Jel’ oni su gazde od starina,

A velika zadruga je njina.

U njih ima preko 20 duša

Al’ se kod njih gazda dobro sluša.

I slažu se, tako ljudi vele,

Pa nećedu oni da se dele.

U zadruzi žividu po volji,

Maksimović nek je od njih bolji.

Drugoga se u selu ne boje,

Jer sa marvom oni dobro stoje.

Pa i oni kažu, gazde jesu,

I kada su darivali Desu.

Oni često kod Desini idu

Jel nećedu oni da se stidu

Ugovore prave posle dara,

Za jabuku kako da se stvara

Jel’ jabuka kod svatova biva,

I Desa ih sve lepo dariva.

Pa govore i da ruho kupe,

A danas su te haljine skupe

I šifonjer kupili su bolji,

Jel’ devojka njima je po volji.

Venčanica data da se šije,

Pomalo se počinje da pije.

Neko nije imao ni sana,

Svatovi su još za sedam dana.

I momak je devojku voleo,

Al’ se jadan na smrt razboleo.

Doktori mu svakog sata idu,

Al’ ne mogu da ga izlečidu.

Jednog dana i zvona se čuju,

Svi pitaju koga oglašuju.

Svak se čudi, ko je za to čuo,

Da je Gavra mlađan preminuo.

I svi onda govorili jesu,

Sad kako će to biti za Desu.

A kako je to i ocu bilo,

Kad se ovo čudo dogodilo.

On je tolko ožalošćen bio,

Jel’ dve duše on je izgubio.

Nedo’ Gospod nikom jada toga,

Izgubio sina rođenoga.

Teško mu je to mu svi priznaju,

Izgubio i buduću snaju.

Taj njen svekar još tri sina ima,

On će dalje živeti sa njima.

Al’ žao ga i za snahu novu,

Onda i nju na sahranu zovu.

Naskoro bi ona bila njina,

Sa Desom se igrala sudbina.

Mislila je za Gavru će poći,

Čudan san je snila ove noći.

Sve unapred predskazuju snovi,

Ona sanja ko njeni svatovi.

Sve devojke oko nje pevaju

A snaje joj šlajer nameštaju.

I već skoro namestiše sade,

Šlajer s’ vencom dole pred nju pade.

Njojzi oma potekoše suze,

Svojom rukom ona šlajer uze.

Namešta ga ko što mlade nose,

Same igle padaju iz kose.

Kažite mi vi svatovi moji,

Zašto neće šlajer da mi stoji.

Evo sad ga nameštam ja sama,

A u sobi skoro pala tama.

Napolju se strašan oblak vije,

Samo kiša što padala nije.

Najedared munja oštro senu,

Ona sama vidi sliku njenu.

I grom puče odozgo s’ nebesa,

A iz sana svog se trže Desa.

Ona drhti kao prut na vetru,

I pričala svome bratu Petru

Sve kako je noćas sanak snila

Kao da je njena svadba bila.

Najedared, crn se oblak diže,

A depeša od Gavrinih stiže.

Njene misli još joj sanak muti,

Ona misli šta će sada čuti.

Pa zapita šta je tamo bilo,

Da se nije nešto dogodilo.

Nije dobro slušaj reči ove,

Svekar tebe na sahranu zove.

Jao meni zar sam takve sreće,

Moja svadba s Gavrom biti neće.

E, tako se dogodilo sada,

Već spremaj se na sahranu mlada.

Spremila se na sahranu pođe,

Kod Gavrine kuće kada dođe

Izađoše svekar i svekrva,

I priđe joj od strica jetrva.

A svekrva nariče joj njena,

Siđi dole snaho nesuđena.

A njen svekar ljubi je u kose,

Već dođoše momci da ga nose.

A kad ih je vidla’ tužna mati

Ona opet stade narikati.

Evo Gavro finferi dolaze,

Da sa tobom po Desu polaze.

Mesto Gavro banda da ti bije,

A tebi se crni barjak vije,

I na Desi svila da s’ preliva,

Ona došla sanduk da celiva.

Sav je mladež valjda došo bio,

Osobito sve devojke idu,

Jel su rade i Desu da vidu.

Kucnu zvono zaplaka mu mati,

Da se kupi ko će da ga prati.

Stiže paroh očita opelo

I iz sobe iznesoše telo.

Gavrin otac za navek ga gubi,

Obgrlio sanduk pa ga ljubi.

A braća mu kraj sanduka stoje

I tu đaci ,,Svjati Bože” poje

Pokraj braće metnuli su Desu,

Pa ga zatim u crkvu odnesu.

Tetka mu je u svatove pošla,

Mesto svadbe, na sahranu došla.

Na konjima peškiri su beli,

Njega već su u crkvu uneli.

Sva se žalost oma’ povećala

Jerbo ona za to nije znala.

Šta je s’ Gavrom tetka ih upita,

I u crkvu za njima pohita.

Kad mu nisam u svatovi bila,

Pratiće ga makar tejka mila.

Na dosta je mesta spušten bio,

Pa ih skoro i mrak uvatio.

Svak je tužan koji god ga prati,

Živa duša mora da se vrati.

Njega mlada ostaviše sama,

Desi kaže onda tužna mama

Čedo Deso, ti nam nisi kriva,

Sretna bila dokle god si živa.

Pa i svekar isto veli Desi,

Štogod smo ti kupili odnesi.

Nema asne od tog svega

Kad smo mladog izgubili njega.

Svaki pita Desu, ko je vidi,

A ona se sama od tog stidi.

Zašto da sam ja baš take sreće,

Zarekla se nikud ići neće.

Ima stida, nije neka luda,

Samo da dođe kogod da se uda.

Ja u kolo otići ne mogu,

Već kod kuće moliću se Bogu.

Jel On ima svoju silu jaku,

Neće dušu ostavit u mraku.

Koja duša iskreno se moli,

Bog se brine i on toga voli.

Već je prošlo tri meseca dana,

Od jeseni do Svetog Jovana.

Onda Desi javi se prilika,

Po imenu Trifunović Žika.

Imala je Desa i novaca,

A Žika je iz Krnješevaca.

Jedinac je, ima zemlje dosta,

A to beše skoro blizu posta.

Ima 15 do 16 jutara

A to mu je navodila Gara.

Žika veli kako će to biti,

Ja se nisam mislio ženiti.

A skoro je već i kasno vreme,

Kako će-du  devojku da spreme.

Samo hajde, nemaš za to briga,

Pa govori kao ko iz knjiga.

Troška neće biti velikoga

Ostalo je ruho od onoga

I šifonjer pa i venčanica,

Kad je Gara novodadžinica.

Ta prilika oteti se neće,

Nemoj Žiko bežati od sreće.

Kad odoše mladenci se vide,

Gara sretna što joj poso ide.

Sve za 10 dana udesidu,

I po Desu na Poklade idu.

Nisu svadbu pravili veliku

I Desa se venčala za Žiku.

Autor pesme: nepoznat

IZVOR: Aleksić S., Krnješevci, selo u Sremu, IK Prometej, Novi Sad, 2022.