Истражујући јеврејске матичне књиге за Бачку Паланку, у току 1882. године наишли смо на пет узастопно уписаних насилних смртних случајева. У питању су Абрахам Штајнбах (стар 73), Адолф Кон (56), Мориц Шварц (38), Розалија Волф (26) и Игнац Сингер (26). Код свих је уписан као датум смрти 7. септембар 1882. године а као узрок смрти “пуцањ”.
У жељи да разјаснимо овај случај кренули смо у истраживање и коначно у старој штампи наишли на одговор означен насловом: “Стара Паланка – Седам грозних убистава”.
Из новинарског пера сазнајемо да је јеврејски трговачки помоћник из Илока, Мориц Рајзман, родом из Кашаве, испросио себи за жену кћер паланачког Јеврејина Штајнбаха. У четвртак 7. септембра, у дому девојкиног оца, у поподневним часовима је приређен „свечан прстен младих вереника”. На ову свечаност домаћини су позвали све пријатеље и рођаке из места, а међу њима и једног Немца, тамошњег трговца Пепија Натерна. Петнаестак минута након 5 часова пред вече, свечаност се изненада претворила у крваву и ужасну катастрофу.
Преко пута Штајнбахове куће налазила се жандармеријска касарна. У тренутку вереничке прославе у касарни се налазио само млади жандар Шамо Карољ, Мађар из банатске Кањиже. Искористивши такву ситуацију, како се наводи „млад, угледан и интелигентан момак око својих 23 године, „плен парад“ обучен и сасвим „цак унд пак“ до грла наоружан, упадне у кућу Штајнбаха, где се сватови држаху”. Када је ушао у собу рекао је „громовитим гласом: „Јо напот!“ на чега једна Јеврејка, златарка Волф, шалећи се рече му: „Но, од куд ви овде? Ваљда нас нећете позатварати?“.
Овакав њен одговор био је повод да непозвани гост изврши сурови злочин: „непозвани гост скиде у ока магновењу пушку с рамена (која, док си 30 избројао, 15 куршума избаци), стиште је и одмах на место убије првог у прочељу седећег, по имену Адолф Кон, закупника права точења”.
Одједном је настао јаук, лелек и страшан врисак. Присустни су почели да беже кроз врата и прозоре, трчали својим кућама закључавајући их и затварајући дућане.
Жандар је наставио и даље да пуца у кога је стигао па је у истој просторији убио Шварца, невестиног деду Штајнбаха и златарку Волфовицу. Затим је истрчао на сокак за разбежаним Јеврејима викајући: „Уклањајте се, браћо христијани, да потучем Чивуте.“.
На звук пуцања из суседне куће (убијеног Адолфа Кона) изашао је његов књиговођа Сингер, родом из Макова, и видео младу невесту како трчи према њему и моли за помоћ. Сингер је пустио у двориште и за собом затворио капију. На жалост, у страху није закључао капију него је подупрео својим телом. То је приметио жандар, приближио се капији, проценио где се налази Сингер и опалио кроз капију – „…и куршум пројури кроз капију 9 цм дебелу и погоди младог књиговођу, Сингера баш у леву сису и на месту га убије.”
Након овог убиства десило се нешто што је прекинуло цео крвави догађај. Убица је након пуцања у Сингера поново кренуо према Штајнбаховој кући и видео да из дворишта неко бежи. Помислио је да је неко од Јевреја и опалио пушку. Особа је пала мртва на месту. Приближивши се телу, убица се згрозио схвативши да је у питању паланачки трговац, поменути млади свеже ожењено Немац Натерн Пепика, и кога „због његове честитости и ваљаности сви јако цене”. У том моменту убица је вриснуо „Ох, шта уради, уби једног од најбољих пријатеља!“.
Шта знамо о жртвама?
О породици Штајнбах има мало података. Није познато чак ни име веренице, а ни њених родитеља. Њен страдали деда Абрахам Антал Штајнбах је рођен 1809. године у мађарском месту Игал. Можемо само претпоставити да је име његовог сина, а оца веренице, било Фердинанд. После овог догађаја, породица Штајнбах се више не помиње у Паланци.
Прва жртва, Адолф Кон је био један од најбогатијих паланачких Јевреја, поседовао је „22 фртаља земље”. Припадао је старој и изузетно бројној јеврејској породици Кон. Рођен је у месту Сара 1827. године. Са супругом Леонором Фирст имао је деветоро деце. Био је велики добротвор јеврејској заједници у Паланци, посебно сиромашним члановима. Као добар говорник често је у јавности заступао заједницу.
Златарка Розалија Волф рођена Конрад је рођена у Паланци 1856. године. Са супругом Адолфом Волфом је имала двоје деце од којих је друго рођено 4 месеца пре њеног страдања. Име детета је било Карољ, као презиме њеног убице.
О Игнацу Сингеру знамо само да је рођен у граду Мако 1856. године.
Мориц Шварц је рођен 1844. године у Паланци. Са супругом Ержебет је имао једног сина.
На жалост, о страдалом Немцу Пепики Натерн нисмо нашли више података.
Шта је биo узрок овог страшног злочина?
На жалост, новински чланци су, иако са дозом сарказма помињу сахрану убице, ипак покушали да нађу оправдање. Тако се наводи да је за све крив први убијени Адолф Кон. Жандармеријска власт из Сегедина је одмах у суботу 9. септембра послала у истражну комисију свог мајора „да на лицу места најподробније целу ствар ову испита”. У извештају де каже да је Адолф Кон био изузетно неправедан у пословању и да је нанео доста зла људима. А за „жандара Шамо Кароља сви говоре да је био човек поштеног срца и да ово не могаше гледати, особито му сиротиње жао беше, па где је могао реаговао је, али је Адолф увек био заштићен”. Наводно га је Адолф Кон због тога тужио надлежној полицијској власти и, каже се, чак говорио да је Шамо куповао вино и носио у касарну да пије. Због тога је Шамо осуђен на три месеца затвора. На крају, новинар патетично наводи да се „прича по сокаку да му је баш онај дан када га саранише, стигла ослобађајућа судска пресуда”. Из наше преспективе можемо само рећи, а допустићемо себи да кажемо то, да све и да су тачне приче о Кону оне нису разлог његове смрти, поготово не могу бити разлог оваквом страшном злочину. Став новинара можемо донекле објаснити антисемитизмом 19. века римокатоличке Хабзбуршке монархије.
Шта се десило са убицом?
Каже извештај „покајавши се љуто због овог нехотичног убиства (прим. пријатеља Немца), одмах се врати у касарну, у којој за цело време ово, док је он Чивуте убијао, па и онда кад се натраг вратио, баш ни једног јединог од његових колега жандара не беше, јер се случајно сви у својим службеним пословима разиђоше, – па чим у своју собу дође, леже на кревет, и још толико присуства духа у себи имађаше, да је сам на себе, и то дваред пушку опалио. Први пут пројурио је себи један куршум кроз утробу, који му је кроз леђа напоље изишао, а други пут пукао је испод браде, где му је куршум кроз мозак, односно теме и чаков пробио и у гредице ударио”.
Његово тело је остало да лежи „огрезнуто у крви све до сутрадан после подне, док год није овосрески физик Антон Хип, секцију над њим обавио”. Доктор је на основу мозга убице установио да је био ментално здрав и присебан у моменту извршења злочина.
Треба поменути да иако „чивутски укопи беху велики, ипак на жандарском укопу два дана пре, који је без римокатоличког пароха спроведен (ваљда што је самоубица), беше толике светине, које из места које из околине, да је неће ваљда више бити ни на идућем панчевачком вашару.”
Новински чланци преносе и судбину „младожење” Морица Рајзмана – он је „сретно испод пушке умакао само му је мало једна куршум рукав од капута окрзнуо. Сиромах, кад се дочепао сокака, бегао је без душе све до паробродске станице и ту се на једном чамцу превезао преко Дунава у Илок. Кажу, који су га гледали, да је и кад је већ с оне стране сремске обале био, па све док није у Илок ушао непрестано се обзирао и бегао.” Мориц се више не помиње у Илоку па можемо да претпоставимо да се одселио убзо након ових догађаја одселио.
На крају ћемо поменути да је данас на јеврејског гробљу у Бачкој Паланци сачувано три гроба поменитих жртава: Абрахама Штајнбаха, Адолфа Кона и Морица Шварца. Ни један не наводи узроке смрти и не помиње страшан злочин. Уз њихова имена једноставно стоји „AХ”, за „алав хашалом” у значењу „мир са њим/њом”.
Ни јеврејске матице за Паланку нити оне за Илок не помињу склапање брака између Рајзмана и Штајнбахове. Вероваћемо да се на крају нису ни венчали и да је само мржња једног (не)човека крива за ову огромну трагедију у успаваној бачкој паланци.
Коментари (0)