Istražujući jevrejske matične knjige za Bačku Palanku, u toku 1882. godine naišli smo na pet uzastopno upisanih nasilnih smrtnih slučajeva. U pitanju su Abraham Štajnbah (star 73), Adolf Kon (56), Moric Švarc (38), Rozalija Volf (26) i Ignac Singer (26). Kod svih je upisan kao datum smrti 7. septembar 1882. godine a kao uzrok smrti “pucanj”.
U želji da razjasnimo ovaj slučaj krenuli smo u istraživanje i konačno u staroj štampi naišli na odgovor označen naslovom: “Stara Palanka – Sedam groznih ubistava”.
Iz novinarskog pera saznajemo da je jevrejski trgovački pomoćnik iz Iloka, Moric Rajzman, rodom iz Kašave, isprosio sebi za ženu kćer palanačkog Jevrejina Štajnbaha. U četvrtak 7. septembra, u domu devojkinog oca, u popodnevnim časovima je priređen „svečan prsten mladih verenika”. Na ovu svečanost domaćini su pozvali sve prijatelje i rođake iz mesta, a među njima i jednog Nemca, tamošnjeg trgovca Pepija Naterna. Petnaestak minuta nakon 5 časova pred veče, svečanost se iznenada pretvorila u krvavu i užasnu katastrofu.
Preko puta Štajnbahove kuće nalazila se žandarmerijska kasarna. U trenutku vereničke proslave u kasarni se nalazio samo mladi žandar Šamo Karolj, Mađar iz banatske Kanjiže. Iskoristivši takvu situaciju, kako se navodi „mlad, ugledan i inteligentan momak oko svojih 23 godine, „plen parad“ obučen i sasvim „cak und pak“ do grla naoružan, upadne u kuću Štajnbaha, gde se svatovi držahu”. Kada je ušao u sobu rekao je „gromovitim glasom: „Jo napot!“ na čega jedna Jevrejka, zlatarka Volf, šaleći se reče mu: „No, od kud vi ovde? Valjda nas nećete pozatvarati?“.
Ovakav njen odgovor bio je povod da nepozvani gost izvrši surovi zločin: „nepozvani gost skide u oka magnovenju pušku s ramena (koja, dok si 30 izbrojao, 15 kuršuma izbaci), stište je i odmah na mesto ubije prvog u pročelju sedećeg, po imenu Adolf Kon, zakupnika prava točenja”.
Odjednom je nastao jauk, lelek i strašan vrisak. Prisustni su počeli da beže kroz vrata i prozore, trčali svojim kućama zaključavajući ih i zatvarajući dućane.
Žandar je nastavio i dalje da puca u koga je stigao pa je u istoj prostoriji ubio Švarca, nevestinog dedu Štajnbaha i zlatarku Volfovicu. Zatim je istrčao na sokak za razbežanim Jevrejima vikajući: „Uklanjajte se, braćo hristijani, da potučem Čivute.“.
Na zvuk pucanja iz susedne kuće (ubijenog Adolfa Kona) izašao je njegov knjigovođa Singer, rodom iz Makova, i video mladu nevestu kako trči prema njemu i moli za pomoć. Singer je pustio u dvorište i za sobom zatvorio kapiju. Na žalost, u strahu nije zaključao kapiju nego je podupreo svojim telom. To je primetio žandar, približio se kapiji, procenio gde se nalazi Singer i opalio kroz kapiju – „…i kuršum projuri kroz kapiju 9 cm debelu i pogodi mladog knjigovođu, Singera baš u levu sisu i na mestu ga ubije.”
Nakon ovog ubistva desilo se nešto što je prekinulo ceo krvavi događaj. Ubica je nakon pucanja u Singera ponovo krenuo prema Štajnbahovoj kući i video da iz dvorišta neko beži. Pomislio je da je neko od Jevreja i opalio pušku. Osoba je pala mrtva na mestu. Približivši se telu, ubica se zgrozio shvativši da je u pitanju palanački trgovac, pomenuti mladi sveže oženjeno Nemac Natern Pepika, i koga „zbog njegove čestitosti i valjanosti svi jako cene”. U tom momentu ubica je vrisnuo „Oh, šta uradi, ubi jednog od najboljih prijatelja!“.
Šta znamo o žrtvama?
O porodici Štajnbah ima malo podataka. Nije poznato čak ni ime verenice, a ni njenih roditelja. Njen stradali deda Abraham Antal Štajnbah je rođen 1809. godine u mađarskom mestu Igal. Možemo samo pretpostaviti da je ime njegovog sina, a oca verenice, bilo Ferdinand. Posle ovog događaja, porodica Štajnbah se više ne pominje u Palanci.
Prva žrtva, Adolf Kon je bio jedan od najbogatijih palanačkih Jevreja, posedovao je „22 frtalja zemlje”. Pripadao je staroj i izuzetno brojnoj jevrejskoj porodici Kon. Rođen je u mestu Sara 1827. godine. Sa suprugom Leonorom First imao je devetoro dece. Bio je veliki dobrotvor jevrejskoj zajednici u Palanci, posebno siromašnim članovima. Kao dobar govornik često je u javnosti zastupao zajednicu.
Zlatarka Rozalija Volf rođena Konrad je rođena u Palanci 1856. godine. Sa suprugom Adolfom Volfom je imala dvoje dece od kojih je drugo rođeno 4 meseca pre njenog stradanja. Ime deteta je bilo Karolj, kao prezime njenog ubice.
O Ignacu Singeru znamo samo da je rođen u gradu Mako 1856. godine.
Moric Švarc je rođen 1844. godine u Palanci. Sa suprugom Eržebet je imao jednog sina.
Na žalost, o stradalom Nemcu Pepiki Natern nismo našli više podataka.
Šta je bio uzrok ovog strašnog zločina?
Na žalost, novinski članci su, iako sa dozom sarkazma pominju sahranu ubice, ipak pokušali da nađu opravdanje. Tako se navodi da je za sve kriv prvi ubijeni Adolf Kon. Žandarmerijska vlast iz Segedina je odmah u subotu 9. septembra poslala u istražnu komisiju svog majora „da na licu mesta najpodrobnije celu stvar ovu ispita”. U izveštaju de kaže da je Adolf Kon bio izuzetno nepravedan u poslovanju i da je naneo dosta zla ljudima. A za „žandara Šamo Karolja svi govore da je bio čovek poštenog srca i da ovo ne mogaše gledati, osobito mu sirotinje žao beše, pa gde je mogao reagovao je, ali je Adolf uvek bio zaštićen”. Navodno ga je Adolf Kon zbog toga tužio nadležnoj policijskoj vlasti i, kaže se, čak govorio da je Šamo kupovao vino i nosio u kasarnu da pije. Zbog toga je Šamo osuđen na tri meseca zatvora. Na kraju, novinar patetično navodi da se „priča po sokaku da mu je baš onaj dan kada ga saraniše, stigla oslobađajuća sudska presuda”. Iz naše prespektive možemo samo reći, a dopustićemo sebi da kažemo to, da sve i da su tačne priče o Konu one nisu razlog njegove smrti, pogotovo ne mogu biti razlog ovakvom strašnom zločinu. Stav novinara možemo donekle objasniti antisemitizmom 19. veka rimokatoličke Habzburške monarhije.
Šta se desilo sa ubicom?
Kaže izveštaj „pokajavši se ljuto zbog ovog nehotičnog ubistva (prim. prijatelja Nemca), odmah se vrati u kasarnu, u kojoj za celo vreme ovo, dok je on Čivute ubijao, pa i onda kad se natrag vratio, baš ni jednog jedinog od njegovih kolega žandara ne beše, jer se slučajno svi u svojim službenim poslovima raziđoše, – pa čim u svoju sobu dođe, leže na krevet, i još toliko prisustva duha u sebi imađaše, da je sam na sebe, i to dvared pušku opalio. Prvi put projurio je sebi jedan kuršum kroz utrobu, koji mu je kroz leđa napolje izišao, a drugi put pukao je ispod brade, gde mu je kuršum kroz mozak, odnosno teme i čakov probio i u gredice udario”.
Njegovo telo je ostalo da leži „ogreznuto u krvi sve do sutradan posle podne, dok god nije ovosreski fizik Anton Hip, sekciju nad njim obavio”. Doktor je na osnovu mozga ubice ustanovio da je bio mentalno zdrav i priseban u momentu izvršenja zločina.
Treba pomenuti da iako „čivutski ukopi behu veliki, ipak na žandarskom ukopu dva dana pre, koji je bez rimokatoličkog paroha sproveden (valjda što je samoubica), beše tolike svetine, koje iz mesta koje iz okoline, da je neće valjda više biti ni na idućem pančevačkom vašaru.”
Novinski članci prenose i sudbinu „mladoženje” Morica Rajzmana – on je „sretno ispod puške umakao samo mu je malo jedna kuršum rukav od kaputa okrznuo. Siromah, kad se dočepao sokaka, begao je bez duše sve do parobrodske stanice i tu se na jednom čamcu prevezao preko Dunava u Ilok. Kažu, koji su ga gledali, da je i kad je već s one strane sremske obale bio, pa sve dok nije u Ilok ušao neprestano se obzirao i begao.” Moric se više ne pominje u Iloku pa možemo da pretpostavimo da se odselio ubzo nakon ovih događaja odselio.
Na kraju ćemo pomenuti da je danas na jevrejskog groblju u Bačkoj Palanci sačuvano tri groba pomenitih žrtava: Abrahama Štajnbaha, Adolfa Kona i Morica Švarca. Ni jedan ne navodi uzroke smrti i ne pominje strašan zločin. Uz njihova imena jednostavno stoji „AH”, za „alav hašalom” u značenju „mir sa njim/njom”.
Ni jevrejske matice za Palanku niti one za Ilok ne pominju sklapanje braka između Rajzmana i Štajnbahove. Verovaćemo da se na kraju nisu ni venčali i da je samo mržnja jednog (ne)čoveka kriva za ovu ogromnu tragediju u uspavanoj bačkoj palanci.
Komentari (0)