Порекло становништва места Високо – општина Високо. Према књизи Миленка С. Филиповића „Височка нахија“ (истраживање из периода 1922-1927. године). Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља и водe.
Високо је у средини историјске Босне. Оно је у средњем веку било највеће и најзнатније насеље у њој, а око њега је било много мањих градова и рударских места. У непосредној у му близини били Сутиска, Бобовац, Моштре и Дубровник, а нешто даље Крешево, Фојница и Олово. Ниједно од тих места није могло достићи Високо, све док нису дошли Турци у Босну, само због тога што је Високо имало повољан средишњи положај и одличне саобраћајне прилике.
У Високом се слива у Босну прва њена већа притока с леве стране, Фојница, која је код Кисељака примила Лепеницу. Долином Фојнице водио је у средњем веку пут, који је био најкраћа веза између Дубровника и Угарске. Из Високог се продужавао преко Олова и Сребрнице у долину Дрине. Од Подвисоког — тако се данашње Високо називало у средњем веку – полазио је пут, који је долином реке Босне везивао Средњу Босну c панонским басеном.
Природно је, да је тако важан саобраћајни чвор требало и заштитити. Сама природа пружала је за то повољну прилику. У свом доњем току, пошто је примила Лепеницу, Фојница се пробија кроз доста дугу клисуру. На левој страни реке дижу се високи и стрми брегови, а последњи, други по величини, Град, издигао се као пирада изнад места где Фојница оставља теснац и улази у Варошко или Височко Поље, чији се најгорњи део зове Клина, да се после неколико стотина метара улије у Босну. Том брду што господари пролазима кроз долине Босне и Фојнице, које су обе код Високог знатно стешњене, може се лакше прићи једино са западне стране. Стога је врло вероватно да је на том брегу најпре подигнуто утврђење, несумњиво и много пре него што су помињати путеви постали онако значајни, а ускоро се под утврђењем образовало подграђе, као што то беше обичај у средњем веку.
За постанак и развитак Високог била је од значаја још једна околност. Високо лежи баш у средини око 30 км дугачког, а знатно ужег басена, који је окружен многим планинама, а сматра се једним од најжитороднијих крајева у Босни.
У Високом се и данас врши врло жива размена производа између становника поља и планине.
Саобраћајне, топографске и привредне прилике условиле су постанак града Високог и његовог подграђа Подвисоког, једног од најзанимљивијих насеља средњевековне Босне. Само утврђење давно је напуштено, јер је Високо средином 15 века изгубило свој стратешки значај и политички престиж у земљи, због измењених политичких прилика на Балканском Полуострву. Његово подграђе, Подвисоки, одржало се до данас, а за то има највише да захвали, осим положају (због кога је и доцније вазда било макар и мањим управним средиштем), и привредним приликама своје околине.
Данашње Високо лежи у подножју брда Крижа и Града, мањим делом по њиховим странама а већим у пољу, на левој обали Фојннце и Босне. Од пре четрдесет година, од како је изграђена железничка пруга Брод—Сарајево, Високо је прешло и на десну обалу Босне, и почеле су да се множе куће око железничке станице и новог католичког манастира, у некадашњем атару села Куле и Бањера. Ту се насељавају појединци из старог дела града и нови досељеници.
Постанак и прошлост.
1. Постанак
Због угодног средишног положаја и повољних топографских прилика што их има Високо, мора се претпоставити да је на месту данашњег Високог постојало неко насеље с утврђењем и пре него што се Високо јављау писаним споменицама. Осим тога, у околини Високог откривено је више налазишта из пренсториског и римског доба, као и из раног средњег века, а у оближњем селу Мухашновићима нађен је 1898. год. чувени Кулинов натпис, први те врсте у Босни. Иначе, цела околина Високог изгледа каозасејана многобројним остацима из средњега века.
Као што сам већ раније напоменуо, највероватније је да је најпре подигнут град, а онда се испод њега развило подграђе. Да је овде био тај случај, као најбољи доказ могу нам послужити средњевековна имена Високи и Подвисоки, насеље под градом Високим.
2. Високо у средњем веку
Високо се јавља сразмерно доцкан у писаним изворима. Пре њега се помињу нека друга места у околини (жупа Подредска с Бијелим Пољем, село Моштре). Подграђе града Високог, које се јавља под именима Sub Uisochi, Sotto Uisochi, Podvixochi и сл., помињу дубровачки извори између 1348. и 1430. год. већ као центар целокупне босанске трговине, док је оближњи град Бобовац важио у то време као главна престоница босанских банова и краљева, али су неки од њих боравили и у Високом, повремено или стално. Будући у средини историске Босне, Високи је усредсредио у себи сву босанску трговину и привукао и странетрговце. Тако је у Високом постојала у то доба и јака дубровачка колонија. С тим у вези била је овде и једна од најгласовитијих царина тога доба.
Подвисоки, као трговачко место, био је у почетку једино место те врсте у Босни и толико на гласу, да је како вели Јиречек, код Дубровчана адреса „трговцима у Босни“ значила исто што и „трговцима у Подвисоком“ (доцније „трговцима у Фојници“). Значај Подвисоког био је велики већ и стога што је лежао на поменутим трговачким путевима: потом све до иза окупација кретала се трговина између Високог и Moстара по старом путу из средњега века. Осим тога, Подвисоки је био један од католичких верских центара у Босни. Већ у XIV веку у њему је постојао фрањевачки манастир св. Николе, а 1450. саграђен је у близини још један манастир. Подвисоки је био на врхунцу свога сјаја у почетку XV века, за владе краљева Остоје и Твртка II, када је постао и средиштем босанског политичког живота. У њему су стога често боравили босански владари, нарочито последњи, и имали свој „славни двор“.
Последњих деценија босанске државне самосталности био у сталном опадању. Због све већег надирања Турака, босански су краљеви тражили сигурнију престоницу, и боравили обично у заклоњеном Крешеву, па и у Јајцу. Пошто више није било сигурно ни за краљеве, Високо је још мање сигурно за трговце, и оно престаје бити средиштем босанске трговине, а његов је значај прешао на Хвојницу или Фојницу. Док су у Босну чињене провале само са севера и северозапада, Високо је било доста удаљено, и није било непосредне опасности. А када су наишли Турци, они су напредовали од истока, и тако су непосредно угрозили само средиште босанске краљевине. Високо су напустили најпре краљ и краљевски двор, а постепено и остали. Високо је пало стварно већ на тридесет година пре него што је Босна изгубила своју државну самосталност.
3. Високо под Турцима.
Опадање Високог продужило се под Турцима као последица опадања трговине и подизања новог средишта за целу Босну — Сарајева, које је брзо достигло и престигло Високо. Вероватно је, да је одмах у почетку турске управе напуштен и град Високи, који се више нигде не помиње, а остало је само насеље под градом, које се прозвало Високи или Високо, скраћено од Подвисоки. Под Турцима је Високи био обично нахијско место у сарајевском кадилуку. У току XV—XVIII века у Високом су извршене велике промене и оно је добило у целини муслимански изглед, јер у њему у другој половини није било никако или врло мало хришћана.
Тип.
Нема довољно података о томе, како је Високо изгледало у ранијим временима, и стога је немогуће реконструисати потпуну слику старог Високог. Нешто су упамтили старији људи, а нешто успомена има у предањима и топономастици. Високоје често пута страдало од пожара, те је и на тај начин претрпело многе измене. Табанска џамија горела је на пример, и обнављана три или четири пута. Високо је највише страдало приликом великог пожара 25 новембра 1911, када је изгорело више од половине вароши.
Као и многе друге босанске вароши, и Високо је, у основи, друмско насеље оријенталско–балканског типа. Средину нароши чини Чаршија са Себиљем (чесма подигнута као задужбина) на раскршћу путева, који су условили постанак Високог. Од Себиља, идући низ Фојницу, пролази се кроз Табану и долази на Јалију. Сада је Јалија најлепши део вароши, јер су ту сва надлештва, и ту је, испод ушћа Фојнице, мост преко Босне. У Чаршији, Табани и на Јалији су само дућани и радионице, а у новије време и ту се граде куће за становање; иначе се станује по споредним улицама — „махалама и сокацима“.
До великог пожара 1911 године, све су улице биле врло уске, кривудаве и рђаво калдрмисане. Такве су и сада улице по периферији: по Перуцу, Краљевцу и Росуљама, где није дохватио пожар. После пожара, тадашња земаљска влада помогла је, те се Високо обновило по плану. Улице су проширене, а куће су с обе стране доведене у правац.
Варош се дели на пет „џемата“; ти џемати носе имена уица која су некада у њима живела и истакла се (Алахудин Хаџи Ибрахим, Хаџи Хасан, Хаџи Мурувет, Шерефудин). Сваки џемат има више махала, сокака и чикма (ћор-сокак), који носе имена по родовима (Орућа Сокак, Карамекића Сокак), или по географским предметима и особинама (Росуље, Јалија, Перутац, Доња Махала и др.), или су успомене на раније стање (Текија, Хамам, Тамиз); само називи Краљевац, Варош, Клиса и љетовик опомињу на већу старину.
Ранији изглед Високог.
Пошто су у Росуљама насељени већином православни, који су се почели досељавати у Високо крајем 18. века, а у махалама испод шедрванске џамије и између Росуља и Јалије готово сами сиромаси и Цигани — то су онда најмлађи делови града, као и Јалија, чије само име каже да је то било пусто земљиште испод вароши. Према томе, старији је део Високог онај у странама Крижа и Града, око потока љетовика што тече између њих и у подножју тих брда око друма. Забележио сам и предање по коме је, некада, била „планина“ на месту где је сада Бегова Џамија у Чаршији, и да јеу тој „планини“ било хајдука. На тадашњој периферији, испод вароши а поред Фојнице, била је табана, јер су се овакви занати увек радили изван вароши. Испод Табане је Јалија. Развијајући се и ширећи на све стране, Високо је давно морало захватити и табаке (и они су сада већ у његовој средини), па је прешло и на десну обалу Фојнице и Босне. На десној обали Фојнице је подигнуто неколико кућа на Пријеком, али је много важније ширење преко Босне. Правац овом ширењу дала је железничка станица, око које се развија нови део вароши. Ту се спуштају појединци из вароши и нови досељеници.
Мост у Високом преко Босне помиње се врло рано; помиње га 1040 г. Павле од Ровиња. Путници из 19. века помињу га чешће. По казивању Височана, „куле“ тога моста биле су од камена, а под од дрвета. Аустријанци су оборили мост за време окупације. После је подигнут дрвени мост, а 1924. год. саграђен је нов, али нешто ниже од места где је био стари. До старог моста била је у турско време тамница, а где је сада среско начелство били су „хамбари“, у које се сносило жито из целе височке нахије, сабрано на име десетине. Простор између места где је била ћуприја и садашње ћуприје зове се Мусала. Ту би клањали хаџије при поласку и повратку с Ћабе, и ту је чињена дова за њих. Кад би било лепо време, ту би се клањало и о Бајраму. Мало даље одатле, крај пута за Подвисоко је Баџина Вода, где су се хаџије опраштале и биле дочекиване, док се путовало коњима, а ближа је родбина ишла и даље.
На Краљевцу је била сахат–кула, и то се место и сада зове Кулиште. Део Краљевца, на ком је сада основна школа, био је сасвим го. При грађењу школе видело се да је ту било неко гробље: у земљи су нађене многе кости, а на површини није било никаквих знакова.
Једна уличица између Краљевца и Себиља зове се Хамам; у тој је улици био хамам (купатило), а сада је у тој улици медреса. Место под медресом (и кафана на том месту) зову се Тахмиз. То је успомена на доба, када је кафа била нека врста монопола, и на том су месту сви Височани пржили и туцали кафу, уз плаћање таксе.
Део улице од Себиља до Табанске Џамије зове се Текија (манастир). По једном предању на Текији је, пре Турака, била кућа босанског војводе Јаблановића, који је водио Височане у Косовски Бој и задоцнио на „разбој“; на Загорју је срео рањенике c Косова, па се вратио. По предању, табана је раније била испод Високог, у Озраковићима, а под Љубнићима су били вакуфски млини. Док је варош страдала од пожара, табана је страдала од поплава, нарочито 1869, када је вода однела и табану и џамију. У селу Вјесолићима забележио сам ово предање од једног старца, чија је породица пореклом из Будима. Кад су Турци изгубили, многи су се Будимлије населили у самом Високом; они су ту донели табачки занат, подигли табану и саградили табачку џамију. Сви су изумрли, и покопани крај те џамије.
Шедрванску џамију подигао је Алахудин, по коме се цео тај крај и данас зове. По предању, Алахудин је био неки рођак Хусреф-бегу, који је у 16. веку много учинио за напредак Сарајева. Џамија је била велика, и пред њом „шадрван”, по ком је прозвана. Џамија је изгорела 1697., када је Савојски попалио Високо. Обновљена је, па је и по други пут изгорела 1911, и опет је обновљена.
Испод места где је садашња православна црква била је, по предању, камена ћуприја преко Фојнице; преко ове ћуприје ишло се у Варош, како се раније називало Пријеко. На месту Клиси изнад цркве веле да је некада била православна црква.
Височким тетимама (прев. предграђу) била су у турско време села: Озраковићи и Вратница с Оџаком уз Шерефудин, Арнаутовићи уз Алахудин, Срхиње, Бискупићи, Мухашиновићи и Топузово Поље уз Хаџи Мурувет, Збиље уз Хаџи-Ибрахим и Таукчићи уз Хаџи Хасан. По сазнању Ф. Мургића, уз Хаџи Ибрахим био је и Град, уз Шерефудин још Чекрчићи, Балибеговићи, Бањер и Кула-Бањер, а уз Алахудин још и Мулићи и Горње Моштре.
Док данас сви становници у вароши живе измешано, раније није било тако. До окупације у Високом је било стално насељених муслимана и православних. Православни су били с кућама само на Перуцу, изнад цркве, и у Росуљама, а само су им дућани били у чаршији. Петком и о великим муслиманским празницима нису уопште смели силазити у чаршију, телал их је у очи тог дана опомињао на то. Антагонизам између једних и других трајао је све до скора, и до пред велики рат били су врло чести сукоби између православних и муслимана. Постоји делимично и данас, изузевши најмлађе генерације, али више није од утицаја ни на облик ни на привредни живот вароши.
Становништво.
У општем делу било је говора о ранијем становништву Високог, у вези с излагањем о променама у становништву у целом крају. С тога, да се не бих понављао, истаћи ћу на овом месту само то, да је Високо у другој половини 18. века било потпуно муслиманска варош, јер је католика било до тада сасвим нестало, а можда и православних. Данас у Високом има доста припадника других вера и страних народности, али ипак муслимани и сада чине велику већину.
Док је по попису становништва од 1910 год. Високо имало 865 кућа са 4.102 становника, 31. јануара 1921. године било је у Високом 828 кућа са 4.064 становника. Од тога броја било је 2.853 муслимана, 629 православних, 415 католика, 106 Јевреја и 1 без конфесије. Према попису од 1910, Високо је показало 1921. год. извесно опадање у броју кућа и становништва. Томе су опадању главни разлози пожар од 1911. год. за смањивање броја кућа, а ратна страдања од 1914. до 1918. за опадање броја становника.
Јужни Словени.
Муслимани су први и по броју и по старини. Док су сви православни и католици досељеници, међу муслиманима има много старинаца. Муслимани, којих је 1921. било 2.853 душе, чине 70.2 одсто од целокупног становништва у Високом. У броју стално настањених родова у Високом њих има 255 родова са 533 куће, што значи 63 одсто односно 70 одсто.
Уопште, врло је тамно порекло ових муслимана. Први муслимани у Високом и околини били су без сваке сумње турски насељеници, под чијим су утицајима и хришћански староседеоци почели примати ислам. Треба и овде истаћи само то, да у Високом нема међу муслиманима онолико старинаца колико се обично мисли. Осим тога, многи од тих „стариначких“ родова су врло вероватно давнашњи досељеници, који су се претопили у Височане, и сад се сматрају старинцима.
Старинцима („старим Височанима“) сматрају се ови муслимански родови:
Абдагићи (1). Абдукићи (1). Алагићи (2). Аликакавазовићи (2). Ашламе (2).
— Бајрамовић (1). Бајрамагићи (1). Бећари или Бећаревићи (9), раније Пиштољевићи. Из Високог су селили у Озраковиће. Бербићи (1), Бешићи (2). Бешлагићи (2). Бојчићи (3). Букуровићи (1); „дедо“ им је био рањен у Букурешту; те су по томе прозвани Букуровићима-Бурхани (1). Бузе или Бузићи (1); у сиџилу височког кадије 1798/99 помиње се Хусејин Буза. Враже (1). Виле (3); У сиџилу 1798/99 помиње се Мустафа Вилић. Греде (1). –Горчићи (1). — Дебелац (1), Делахмешовићи (2) и Текешиновићи (3), Делије (1), Друговићи (1).
– Ђонлагићи (2), Ђунлићи (1). У сиџилу се помиње 1798/99 неки Салих Џонло или Ђонло.
— Захарагићи (1), Захировићи (1). Род су са Захаровићима у Остружници. Зечевићи (6) и Салихбеговићи (4) чине један род. Разна су предања о пореклу овога рода, али се сва слажу у том, да је то не баш давно помуслимањен род. По предању у околини Сутјеске, Зечевићи су старином Николићи и истог порекла с Коншама; причају, да су се ти родови раније „рођакали“ међу собом. Други, опет, веле да су преци Зечевића били православни. Зукићи (3), Зубићи (4); дед им је провео неко време у Радовљи, одакле је био ожењен, па се вратио пре 25 година. Зову се и Имамовићи.
— Исмићи (3).
— Јаре или Јаретовићи (2). Јасике (1). Јолдићи (1).
— Кадићи (4). Кадрагићи (2). Кахвићи (2). Год. 1688. помиње се неки Јахија Кафић. Камарићи (3); има их одсељених на Влаичиће. Карабдићи или Каравдићи (4) с Ферзанима (1) и Хрустановићима (1). Kaзијe (8) и Карамехићи (4); раније су се звали Софићи. Килалићи (1). Клине (1). Коланџије (1): у сиџилу 1798/99 помиње се Коланџин Хасан. Кољеновићи (2). Кове или Ковићи (2). Кујунџићи (1).
— Лиме или Лимићи (11) и Курах (1). У сиџилу 1798/99 год. помиње се Салих–баша Лимо.
— Махмудбајтаревићи (1). Машуре (1). Мачугани (2). Мимићи (3) с Хандаловићима (1). Мостићи (4); раније су се звали Ђенагићи. Мулагићи (2); зову се и Алибеговићи. Мушиновићи (1). Медан (1); старо му је презиме Карахметовић. Дедо им радио о меду, те се зато зову Меданима.
— Његовићи (1).
— Осмићи или Лугањићи (3); око окупације један је отишао y Кралупе на земљу што му је тамо допала после деобе. Пашићи (4). Деле се на Пашиће, Мулахамидовиће и Мулаарифовиће; Мулахамидовића има и у Арнаутовићима. Старо им је презиме Пашићи. Сали еф. Мулаарифовић био је у Турској па се вратио, а брат му је остао у Бруси. Перенде (2). Пиљуг (1). Пиње или Пињагићи (3). Појрићи (2). Прежићи (1). У сиџилу 1798/99 помиње се Прежо-огли Хасан. Раније су се звали и Софићи.
— Рехак (1). Рустемовићи (1).
— Сакићи (1). Сахићи (1). Синанагићи (3). Сирће (4). Соргући (3).
— Тахировићи (2). Топузовић (1). Ћехајићи-Сулејменовићи (4). Ћошће (1).
– Узуни (2).
– Ферхатовићи (1).
– Хамудићи (2). Хасечићи (1). Харлићи (1). Хаџи Ахметагићи (1). Хаџи Бајтаревићи (1). Хаџи Механовићи (8). Хуреми (5). Хоџићи (7).
— Чилићи (2).
— Џуџе (3).
– Шабићи (2). Једни су од њих стално живели у Високом, а други су имали имање у Бискупићима; ови су боравили наизменично у селу и граду до пре 30 година, када су сасвим преселили у Високо.
— Шахиновићи (10); међу њима су три породице Бербића, који се сада зову Шахиновићима по мајци, која им је била од Шахиновића. Шииљаци (1); има их одсељених у Добују и Цариграду. Швракићи (2).
Досељени су:
— Абдовићи (2) су дошли из Фоче пре 10 година.
— Абдичевић (1) је доселио из Вареша пре 40 година. Агић (1) је доселио из Мостара; живео је неко време у Цариграду.
— Аговићи (1). Отац им је дошао 1914. из Сјенице у Сарајево, а 1918. из Сарајева у Високо. Био је родом из Гацка.
— Aјдиновић (1) je дошао у Високо из Арнаутовића. Опширније у опису Арнаутовића.
— Алајчаушевићи (1) су старином из Сарајева.
– Алибегић (1) је доселио из Сарајева.
– Алибеговић (1) је од Бимбашића у Мостару. Истог је порекла и Дервишбеговић (1).
— Аждахићи (1). Отац им је доселио пре окупације из Коњица у Херцеговини. Раније су се друкчије звали, али не знају како.
— Арслановић (1) је старином Арбанас. Дед му дошао у Високо као турски војник.
— Ахићи (6), Хаџи–Омеровићи (9) и Ножинагићи (2) чине један род, чији је родоначалник доселио из Коње у Малој Азији у једно село код Високог, и доцније прешао у Високо. Звали су се Хаџи Кадрагићи. По деду, који је био аџија, једна се грана прозвала Ахићима, а друге Хаџи-Омеровићима и Ножинагићима.
– Ахметаши (2) су дошли са села, из Горана и Чекрчића, и чине један род с Ахметашима у Чифлуку.
– Ашчалић (1) је дошао пре четири године из Топузова Поља, а старином је с Тушњића, где још има Ашчалића.
— Алихоџићи (1) су дошли из Даутоваца, где их још има.
— Арнаут (1) се зове Зарифовић. Старином је из Арбаније, и доселио пре 12 год. из Подстиња. Опширније у опису Срхиња.
— Смаиловић или Бабановић (1) је доселио са Збиља; ти су Смаиловићи иначе непознатог порекла.
– Бабовић (1) је доселио из Херцеговине за време херцеговачког устанка.
— Балбозан (1) је доселио из Херцеговине, пре 20 година.
— Балте (1) су старином из Црне Ријеке. Има их и у Озраковићима. Неки су одселили у Турску.
– Барут (1) је дошао као „мухаџир“ из источне Босне, за време последњег рата. Умро је у Високом, а деца су му овде стално остала.
— Бегановић (1) је доселио као радник из Вареша, пре 20 година.
— Беговић, (1) је доселио из Мулића; опширније у опису тог села.
– Бекташи (1). Отац им је био Арбанас из околине Призрена, а мајка Височанка.
— Бећирагићи или Бећировићи (1) су старином из Љубушког. Дошли су 1917 год. Билаловићи (2) су доселили пре окупације из Требиња у Херцеговини.
— Биједићи (3) су дошли пре окупације из Јасена код Требиња.
— Бркићи–Мумџије (1) Старином су из Србије, одакле су давно дошли у Сарајево, а отац им је пре 40 година прешао из Сарајева у Високо.
–Бурићи (9) су вероватно старином из Арапске. Неки Алија помиње се 1781–99 у сиџилу височког кадије.
– Бургијаши (1) су старином из Фојнице. Зову се и Шећеровићима, а има их и у Озраковићима.
— Бурко (1) је дошао пре 6 година са Збиља. Стари су им се звали Ефендићи и били су раније у Ступарићима. После смрти дедове и очеве, раселили су се у Високо и Годушу.
– Вранци или Вранчевићи (4) су старином с Палежа.
– Гачани (2) cy старином из Гацког. Доселили су пре 60 година.
— Галијатовић (1) је доселио пре 20 година из Грачанице (срез височки).
– Дедић (1) је доселио из Поредја у Голуши, где су Деднћи старинци.
– Добујак (1) је старином Мердановић из Корчића у Рами. Кад му је умро „деда“, а баба се преудала, отац „разгули“, ‘и дође са Скопљанцима у Вареш. Ту се погодио да чува сто крава за сто бешлука. До јесени је чувао говеда, онда се „прибио“ уз неког ковача, од ког су Ајдини (у Арнаутовићима) дизали гвожђе. „Сиједи Хајдин“ зовне га себи, те је код Ајдина био „неке године“. Једном оде уз Бајрам у Добуј, где затече „сијело“: певало се и свирало, а врата су била затворена. Он извали ногом врата, па се измакне уз плот. Један излети из куће с ножем, и удари на њега, те му пресече „колач”, гуњевицу, гуњ и јечерму до кошуље. Мердан дочека с друге стране, одсече руку нападачу и побегне. После су га дирали у Арнаутовићима: „Кад ћеш у Добуј“, и тако му је остало име Добујак. Син му је прешао у Високо пре 30 година.
– Дурајлићи (1) су старином из Арбаније (по једном саопштењу из Коње у Малој Азији.)
– Дураковићи (1) су старином од Требиња одакле им је дед дошао најпре у Сарајево па у Високо. Има их још у Грачаници (Посавина), Мостару, Гацку и Фочи.
— Ђаковац (1) је доселио из Сарајева пре 30 година, а у Сарајево су дошли давно из Ђанковице.
— Ђире (1). Дед им је доселио из Фојнице. Ћира има у Рамадановцима.
— Ефендије (3) и Лале(товићи) (4) су старином Ефендићи из Турске. Дед им се лепо носио, па је зато био прозван „Лале“
— Жишко (1) је дошао пре 6 година из Зенице.
– Зердо (1) је доселио из Кралупа.
— Ихтијаревићи или Калајџије (2) су старином из Сарајева, одакле су дошли пре више од 100 гoдина. Можда су истог порекла и Неџибовићи, сада у Поткрају.
– Исламовићи (З). Отац им је доселио са Шћитова код Фојнице пре окупације.
— Иширлије или Јеширлије (2). „Дедо им је доселио пре 100 година из Сарајева.
— Јашарспахић (1) је доселио из Добуја пре 10 година. Старином је из Коње; опширније у опису Добуја.
– Јашаревић (1) је од Јашаревића у Гину.
— Јусићи (1). Отац им је дошао са Врела у Чекрчићима.
— Јухић (1) је родом из Бусоваче. Био је неко време у Срхињу.
– Казаферовић (1) је доселио из Вареша.
— Калоте (3) су старином из Калоте-Галате (Цариград). Давно су доселили: у сиџилу 1798/99 помиње се Бећир Калата.
— Каралије (1) су дошли из Моштра.
— Карасалиховићи (1) су раније боравили у Обрама и Мулићима.
— Кардаши (2). Отац им је дошао пре 60 година из Осојнице к0д Крешева, а „сгарјеник“ им је био из Азије, одакле је дошао пре 200 година. Не знајући говорити српско-хрватски, стално је понављао „кардаш“ (побратим), и тако су му прозвани потомци по тој његовој узречици.
— Керкези или Черкези (2) су старином Черкези, с Кавказа.
— Кесе (4) су старином из Фаса.
— Коњичани (2). Дед им је доселио из Коњица у Херцеговини, пре окупације.
— Крша (1) је дошао пре 40 година од Фојнице.
— Кудиновићи (1) су старином Исаковићи из Гацка у Херцеговини. Доселио им је отац пре окупације.
– Кумбара (1) је доселио с Букова, а старином је из Ужица.
— Кунић (1) је доселио из Озраковића пре 30 година. Старином је из Стоца, где је до скора било Кунића. Доселио им је дед почетком 19 века. Истог су порекла и Ћаке (4).
— Лахић (1) је старином из Духара.
— Лојић (1) је доселио из Мисоче пре 40 година, а отац му је био из Гацка.
— Лукхоџе (2) су род с Лукхоџама (Беговићима) у Мисочи, те, према томе, старином из Сарајева.
–Мешићи (2) у старином из Топузова Поља.
— Мудеризовићи или Мујезини (2); поодавно су доселили из Грачанице у Посавини.
– Мујезиновићи (5) су доселили пре 60 година из Љубиња у Херцеговини.
– Мујкићи (3) су старином из Зенице.
— Музаферије (2). Доселио им је дед из Сарајева; и старином су из Цариграда, одакле им је султан протерао „старјеника“, који је био мунеџиб (астролог). Од њих је и Тетка (1).
— Mypтићи (2) су дошли са Свињарева у Фојничком срезу.
— Матараџије (8) су старином из Љубушког.
– Мердан (1) је доселио пре рата; старина му је била у Смрдану (Лијешева).
— Мулић (1) је дошао из Бузића у Порјечанима.
– Новокмет су доселили пре 60–70 година из Фојнице. Звали су се и Спахићи.
— Нухбеговић (1) је доселио из Коњица пре 20 година.
— Нуманагић (1) је дошао пре 20 година из Фојнице. Он је муфтија у Травнику, и породица му овде живи.
– Одобаша (1) је старином из Плочара код Фојнице.
— Омановић (1) је доселио из Моштра.
— Омерагић (1) је доселио 1927. године из Вареша, и родом је из Јелеча код Фоче.
– Орући (5) су дошли пре 70 година из Духара.
– Памуковић (1) је доселио из Арнаутовића пре 20 година.
— Патак (1), искварено од Потокић, старином је из Коњица.
– Пењићи или Срхињаци (2) дошли су давно у Високо из Срхиња, а старином су из Фојничког среза.
— Прелићи (1) су дошли пре 35 година из Сарајева.
— Пушћул (1) je доселио пре 25 година из Радовље, а старином је из Ротиља.
— Рамић (1) је доселио из Сеоче пре 40 година.
— Рајке (3) су род с Рајкама у Лијешеви, који су старином из Мале Азије.
— Рамће (1) је дошао из Горњег Моштра.
— Рашидовићи (2) су старином из Арабистана. Предак им је дошао с војском султана Ел Фатиха.
– Салетовић (1) је Вареша.
– Седларевићи (1). Прадед им је био Арапин из Медине, па су се раније звали и Араповићи.
– Семић (1) је дошао из Тауклића; опширније у опису овога села.
— Сердаревић (1). Доселио је 1924. год. из Љубиња у Херцеговини.
— Синановићи (2) су старином из Моштра.
– Скопљаци (4) имају надимак „Ишак“. Дошао им је отац као дете из Горњег Вакуфа у Скопљу.
— Слијепчевић (1) је доселио пре 35 година из Херцеговине.
— Смајић (1) је од Смајића у Грајанима; дошао је пре 15 година.
– Софтићи (3) су дошли из Радовље.
– Спахић (1) је старином из Фојнице.
– Стамбол (1) је старином из Цариграда.
– Субашић (1) је дошао из Травника.
— Суше (1) су дошли из Лијешеве, где их још има.
— Тафро (1), трговац, дошао је пре 5 година из Сарајева, а родом је из Фоче.
— Телићи (1) су старином из Македоније (?).
— Трако (1) је дошао из Грачанице. Опширније у опису Грачанице.
— Требо (1) је старином из Фојнице.
— Трго (1) је старином с Џиндића.
– Тркље (2) су давнашњи досељеници из Мале Азије.
— Торомани (2) су старином из Сарајева. Има их и у Поткрају.
— Ћехајићи (1). Отац им је дошао из Сарајева.
— Ћосић (1) је доселио 1914 год. из Брежана.
— Ћурти (1) су старином из Курта (Курдистана) у Азији. Веле, да им је „старјеник“ дошао с Фатихом.
— Ужичани (2) су доселили 1911. из Сарајева, а старином су из Ужица.
— Узуновићи (1) су дошли из села, из Грачанице.
— Фејзићи (1) су дошли из Холића у Кралупима.
– Фрљак (1) је доселио из Моштра пре 25 година, а старином је из Брезе.
— Фртуне и Вражалићи (11) су старином из Вражи у Арбанији.
– Хајре (2) су дошли из Грајани.
— Хакалићи (1) су старином из општине Добуја.
– Хасандић (1) је дошао из Грачанице из Трамошника.
– Ханџићи 1 (8). Старином су из Арбаније. Веле да су, у исто време кад и они, дошли Хрњићи у Таукчиће.
— Ханџић II (1) je дошао пре 15 година из Мокронога, где их још има.
—Хајдаровићи (1). Отац им је доселио из Дабра у Херцеговини пре окупације.
— Хакиревићи (2) су дошли из Сарајева пре 80 година.
— Халилбеговићи (4) су старином Тескереџићи из Херцеговине, а у Високо су дошли из Кралупа.
— Халиловићи (3) су дошли из Луке пре 30 година. Има их и у Мисочи.
— Хасагић (1) је дошао из Добуја пре 25 година.
– Хафизовић–Тепелукчић (1) је родом из Сарајева, одакле га је довела мати пре 35 година.
– Хаџи Абдићи (2) су доселили пре 29 година из Горњег Вакуфа.
– Хаџи Ахметовић (1) је доселио из Фојнице пре 40 година.
— Хаџи Ибрахимовићи (4), Хаџи Мехмедагићи (4), Хаџи Мујидагићи (1), Хаџи Нуманагићи (1), Кусуровићи (1) и Сарачи (3) су старином из Феса, и звали су се Фесићи.
— Хаџи Мејлић (1) је доселио пре 30 година из Фојнице.
— Хебаб (1) је дошао за време рата из Стоца.
—Хаџи Хасановић (1) је доселио из Таукчића пре 30 година. У Таукчићима су старинци.
— Хенда (1) је дошао из Сарајева пре 30 година.
— Ходовићи (1). Отац им је дошао из Арбаније.
– Чабаравдићи (12) су старином од Рогатице. Опширније у опису Вратнице.
—Чехо (1) је доселио из Луке пре 20 година, а старином је из Фоче.
—Челебић (1) је доселио пре 25 година из Коњица.
— Ченда (1) је доселио као пекар пре 13 година из Бугојна.
— Чолан (1) је од Чолана у Смрековици.
— Шехићи (3) и Гаћанче (1). Њихов је прадед дошао из једног села код Вареша. Презиме му је било Чизмић. Имао је текију у Високом код харема, и био јој шех, па му се зато и потомци зову Шехићима.
— Шабановићи (2) су пореклом Арбанаси. Отац им је дошао за време Турака као заптија.
— Шаран (1) је доселио из Гацка пре окупације.
— Шећеровићи (2) су старином из Брезе, а дошли су са Збиља пре 35 година.
– Шаховићи (4) су доселили пре окупације из Херцеговине. Има их и у Годуши.
–Шишић (1) је дошао из Какња. Џаферовић (1) је доселио из Херцеговине пре 50 година.
—Џафић I (1) је доселио из Кралупа, а старином је из Загорја.
— Џафић II (1) је доселио после рата из Подлугова, а родом је из Дубрава код Тузле.
Непознатог су порекла:
– Дурмиши (2); има их и у Пољанима код Сутјеске.
— Мандре (3).
— Медићи (1).
— Meхићи (1), Топчагићи (1) су давнашњи досељеници из непознатог места.
– Трампе (1) су такође давнашњи досељеници.
— Хамидовићи (1).
— Хаџи Мехмедагићи звани Прце (2); има их у Моњарима и Мошћаници (срез зенички).
– Цицваре (1) су давнашњи досељеници из непознатог места.
– Чаламеровићи (1).
— Чохићи (1).
Православни.
Православних је било у Високом 1921. године 659 душа, што чини 16 одсто. Стално настањених било је 81 род са 128 аљ кућа, 20 одсто од свих настањених родова, односно 16,8 процената од кућа.
Између средњевековног (и оног из првих векова турске управе) и данашњег православног становништва у Високом нема континуитета. Сви су данашњи православни родови пореклом са стране. Иако међу њима има неколико родова непознатог порекла, ипак нема старинаца. О старинцима се овде и у околини води особита рачуна, и зову их „Бошњацима“, а таквих нема у Високом. Највероватније је да су се православни почели у Високом поново насељавати крајем XVIII века. Зна се да су први православни досељеници били “удунџије” височких ага и бегова. У исто време почели су се православни насељавати у већем броју и у околини Високог, а то је доба после великих куга, које су знатно проредиле становништво Високог и околине. Прича се да би поједини крајеви Високог после куга толико опустели, да би се по улицама трава косила. У врло често помињатом сиџилу височког кадије из 1798/99 год. помињу се од православних Срба у Високом: Петар Ћебеџија, још два Петра, неки врло поштени Коста, Илија самарџија, Петар самарџија, Војин ћурчија, Мало туфегџнја (чији су потомци данашњи Малићи), Мојсил, Никола, Симо екмекчија, Петар екмекчија, Гаврило Шарац, Бошко, Јован ћебеџија. И у доцнијим годинама, почетком XIX века, помињу се неки, али такође без презимена, па ти подаци немају вредности. Од старих људи сазнао сам да су пре 100 година православни седели на Перуцу и у Росуљама, а само неколико њихових кућа било је на Јалији. Већином су били ћебеџије и екмекчије. Као најстарији православни родови у Високом сматрају се: Асливари, Арнаутовићи, Малићи и Мојсиловићи. Изумрли су сасвим или у мушкој лози: Лакете, старином Миљковићи из Гостовића, па род ћебеџије Павла Бестије, Ћусте, Пурајице, Тешани, Вуковљаци, Пуце, Кешељи и Радићи.
Кад се намножио број православних у Високом, основана је и црква. Број православних у Високом, у првој половини XIX века, несумњиво је био знатан. Око 1840. јавља се у Високом први српски учитељ, Јово Асливар, Височанин. Учио је децу код своје куће. Већ 1874. школа је имала своју зграду. Не зна се кад је основана парохија. Данашњи парох г. Ристо Бошковић је трећи парох те парохије. Он је у Високом већ 30 година, пре њега био је 30 година пок. Пахомије Николајевић, а пре овога неки поп чије име нисам могао сазнати (поп Ђоко?). Међутим, у садашњем православном гробљу налазили су лим од поповских камилавки грчкога типа. Затим, око 50 метара изнад данашње православне цркве, која је у подножју Града, има сасвим мала зараван. По предању, на том је месту била православна црква с гробљем. Место се зове Клиса или Црквиште. Не зна се кад је та црква срушена. По предању, на том су месту биле православне куће, и ту се свет скупљао на коло и весеље. Пре 25 година прављен је на овом месту ћерпич, и том су приликом ископане многе кости. Данашње православно становништво нема никакве везе с тим старинама.
– Адамовићи (1) су доселили из Зимче.
— Арнаутовићи (1) су старином Јовановићи из Косовске Митровице, одакле им је побегао дед или прадед, и населио се у Високом. Славе Никољдан.
– Асливари (2) су одавно у Високом. Мића Асливар (72 године) зна да му је прадед већ био у Високом. Мисли да је доселио из неког југоисточног краја. Славе Никољдан.
Атанасовићи (1) су старином Цинцари, а у Високо су дошли из Сарајева. Славе Аранђеловдан.
— Блажевић (1). Отац им је дошао из Сарајева пре окупације. Славе Јовањдан.
– Божић (1) пензионер, родом је од Слуња у приморско–крајишкој области. Слави Стјепањдан.
— Бошковићи (2) су родом из Сарајева. Славе Никољдан.
— Бунићевић (1) je доселио из Ливна. Отац му је био Грк, који је, као турски заробљеник, доспео у Травник па у Ливно. Слави Никољан.
— Бујак (1) је старином из Дувна. Опширније у опису Чифлука.
— Васиљевић (1) је доселио из Горажда пре 25 година. Слави Срђевдан.
— Васић (1). Отац му је дошао из Лепенице. Слави Јовањдан.
— Војновић (1), пензионер, родом је из Метка у Лици. Слави Ђурћевдан.
— Вуковић I (1) je од Вуковића у Даутовцима.
— Вуковић II (1) је од Вуковића у Подвисоком.
— Вукојевићи (1) су дошли пре окупације из Херцеговине. Славе Никољдан.
– Вучановић (1) је дошао са Бањера, а старином је Врањеш из Крајине. Слави Ђурђевдан.
— Вученовићи (1) су старином из Дервенте.
— Гога-Гoгић (1) (1). Право му је презиме Попић. Он је од Попића у Балибеговићима.
— Галић (1) је доселио из Четуљића код Бугојна. Слави Ђурћевдан.
— Голубовићи (3) су старином Дурутовићи из Никшића. Дедови или прадедови побегли су им из Никшића, и населили се најпре у Луци, па на Бањеру, где су се поделили и разишли. Славе Аранђеловдан.
— Гошићи (3) су дед им је убио агу или субашу, и побегао преко турске границе, а прабаба Гоша, бежећи од турског зулума, дошла је•са четворо деце у Високи. Славе Јовањдан.
— Дабић (1) је од Дабића којих има у Кули и Чифлуку. Старином је из Херцеговине.
– Драгутиновићи (1) су дошли из Подгоре, а род су с Драгутиновићима у Мракову и Подлуговима; старином су из Херцеговине.
— Ђокићи (1) су дошли у Високо из Мракова, и род су с Ђокићима у Мракову и Соврлима.
– Ђорђевић (1) је старином из Грчке, а доселио је из Травника. Слави Ђурђевдан.
– Ђурићи (2) су доселили пре окупације из Пријепоља. Славе Ђурћевдан.
— Жалице (2). О пореклу Жалица добио сам опширна обавештења од г. Драгољуба Жалице, пристава помоћних уреда у среском суду у Сарајеву. Ти су подаци врло занимљиви. Његов деда Митар Марковић живео је у селу Поткрају, и умро је доста млад, оставивши за собом жену Јоку са троје деце. Најстарија беше кћи Ана, која је умрла у дубокој старости у Соврлима, затим син Петар, отац г. Драгољубов, и кћи Сока. Митрова удовица Јока преудала се за неког Жалицу у село Планиницу, или ту негде код Планинице, и превела у његову кућу своју децу од првога мужа. Са Жалицом је имала једног сина, чије име г. Драгољуб није могао сазнати. И овај јој је муж брзо умро, јер је био стар, а пре тога се није женио. Оставши понова удовицом, Јока се вратила са четворо деце у Врбовик своме деверу Марку. Још док је била у планини, тамошњи су сељани њезину децу од првог мужа прозвали Жалицама. Брзо по повратку у Врбовик умрла је и она, па и онај њезин други син, прави Жалица. Марко је издржавао неко време сирочад свога брата. После је Перо, још као дечак, отишао у Високо. У Високом је учио ћебеџијски занат у Јове Станковића коџабаше, а помало ишао и у школу; учитељ му је био неки поп Ђоко. Ана се удала за Делипару, и умрла у Соврлима. Сока се удала у Бискупиће за Косту Којића и умрла пре 20 година. Перо је доцније, пре женидбе, био ђак код Пахомија Николајевића, пароха височког, а после код попа Прокопија Дамјановића, пароха клијашког; умро је 1909 године. Случај је хтео, те су у Високом кућа Перина и кућа Пере оца Дионисије Жалице биле једна уз другу, као и данас. Они су помињали да су “род са неке женске стране”. Сматрали су се и до смрти живели као рођаци, па се и њихови потомци и данас међусобно сматрају и понашају као ближи рођаци. Овај други Перо Жалица доселио јеу Високо с Планинице, и он је прави Жалица. Та разлика се види и у славама. Марковићи–Жалице славе Св. Николу, а прави Жалице Св. Арханђела Михаила. Први не знају одакле су старином, осим то да су одавна били у Врбовику, а други су старином из Херцеговине. (У Чекрчићима живе Ристановићи који су старином Жалице).
– Живковића (1) су дошли пре окупације из Фоче. Славе Никољдан.
— Илићи (4). Њихов прадед Илија Пура живео је негде у Посавини, па и сада имају ови Илићи рода у Бијељини. Илија је био крамар за пренос робе од Брода до Сјенице. Пура му је био надимак, јер кад би га на путу кириџије питали: „”Ђедо, шта ћемо ручку (или вечери),“ одговорио би: „Пуру, сине, пуру“ (качамак). Једанпут је убио Турчина товарном сохом, и зато је побегао. „Помицо се“ око Стрижева и Планинице, а син му је дошао у Високо и овде се населио. Његови се потомци ову и Перановићи, јер им је мајка била од Перана. Славе Никољдан.
— Илићи–Миланови (2) су непознатог порекла.Славе Ђурђевдан.
– Иличићи (1) су непознатог порекла. Од њих има само још један мушкарац који живи у Подлуговима. Слави Јовањдан.
– Јајићи (2). Прадед им је из Црне Горе доселио у Ливно, дед из Ливна у Вареш, а отац из Вареша у Високо. Славе Јовањдан.
— Југурџије (1) су доселили пре окупације из Сарајева. Славе Св. Луку. За њих је пок. С. Трифковић забележио да су старином из Бјелопавлића.
— Кадијевић (1) је доселио из Ливна.
— Кингиловићи (1) су доселили пре 30 година из Чекрчића. Опширније у опису овога села.
— Кокоруши (3) су старином из Кључа у Босанској Крајини. У Високо им је доселио дед. Има их и у Копачима.
— Кордулија (1) је дошао 1915 из Херцеговине. Старином је Милић из Црне Горе. Дед им је дошао с љешева Ступа утурски „кордун“, и по томе се зову Кордулије. Славе св. Јована.
— Kpстић (1) је старином с Чемерна у планини“. Слави Никољдан.
— Кршићи (1). Старином су Балшићи из Херцеговине. Доселио им је дед у Сарајево, и радио у неког Крше; зато му се потомци зову Кршићима. Из Сарајева су дошли једни у Високо пре 30 година. Славе Никољдан.
– Кувачи (1) су дошли из Топузовог Поља, а старином су из Дувна.
— Лазаревићи (2) су доселили из Вареши пре 50 година. Старином су од Пантовића у Зупцима, а даљом старином са Цера у Црној Гори. Прадед Глиго дошао је из Зубаца у Мостар, а из Мостара у Сарајево. Његов је син дошао у Вареш. Славе Ђурћевдан.
— Максић (1) је доселио 1927 из Дервенте, а родом је из села Божинаца у дервентском срезу. Славе Ђурђевдан.
– Малићи (8) су старином од Колашина, одакле им је предак побегао због крви испред Турака. Давно су доселили у Високо. Прозвали су се Малићима по деду Мали туфегџији, који се помиње у сиџилу 1798/99 године. Славе Стјепањдан.
– Маринковић (1). Отац мује био Каравлах. Слави св. Петку.
– Мартић (1) је доселио из Купреса пре 15 година, а родом је из Доњег Вакуфа. Слави Ђурђевдан.
– Милетићи (2). Дед им је доселио из „Арбаиије“ у Високо, да избегне крвну освету. Славе Св. Николу.
— Милићи (5). Старином су Будећи од Рисна. Прадед им је тамо неког убио, и утекао у Босну. Милићи су били раније на Граду. У гробљу је гроб Николе Будечевића из 1869. године. Славе Св. Јована.
— Митровићи (2) су старином Аризановићи из Сереза, одакле им је дед доселио у Бању Луку, а отац из Бање Луке у Високо. Славе Јовањдан.
– Мојсиловићи (2) су старином из Херцеговине. Њихов предак Мојсило помиње се у сиџилу 1798/99 године. Славе св. Стјепана.
— Николићи (3). Доселио им је дед од Гацка у Херцеговини. Имали су надимак Карајагриз. Славе Игњатијевдан.
— Панићи (1) су дошли са села, и род су Панићима у Зимчи. Славе Јовањдан.
– Перовић (1). Зове се и Митровић. Старином је од или из Требиња, одакле му је доселио дед пре 80 година.
— Плавшићи (3) су старином Братићи из Херцеговине. Доселио им је прадед пре више од 100 година. Били су најпре на Планиници. Због куге су прешли на Град и доцније сишли у Високо. Славе Јовањдан.
– Пољар (1). Железничар у пензији.
— Попићи (3) су старином из Попова. Опширније у опису Балибеговића.
– Пушара (1). Отац му је доселио пре 50 година од Хаџића, а старином је з Херцеговине. Слави Јовањдан.
— Радивојевићи (2) су старином од Чајнича; доселио им је дед. Славе Миољдан.
– Радојевићи (1) су старином „Каравласи“. Служе Петковицу.
– Самарџић (1) је доселио из Горана. Опширније у опису овога насеља.
— Савићи (5) су старином од Невесиња у Херцеговини, а у Високо им је дошао дед из Сарајева 1847. год. Славе Јовањдан.
— Скопљак (1) је доселио из Долипоља, а старином је из Крајине.
— Стајићи (1). Дед им је дошао из Херцеговине као свештеник. Славе Лазареву Суботу.
— Станковићи (1) су старином Миљковићи из Гостовића. Славе Усјекованије.
— Станишићи (1). Раније су се звали Чанкићима. Станишићима се зову по Станиши Ханбиралу, који је био слуга у неког Станка. Кад је отишао у свет, његовом се женом оженио Станиша, пре 70–80 година, и с њом имао сина Косту Станишића. Станишићи славе Никољдан. Станкови су потомци у Сарајеву, и славе Игњатијевдан.
— Стјепановићи (2) су старином из Храсна код Стоца. Доселио им је отац пре окупације у Сарајево, а из Сарајева у Високо. Звали су се раније Смиљанићи и Шкипине. Славе Никољдан.
– Столићи (2) су старином Гаћеше из Крајине, а доселили су пре 30 година из Бискупића.
—Teрзић (1) је старином Гиздић из Крајине. Слави Ђурђевдан.
— Тривуновић (1). Непознатог је порекла. Слави Јовањдан.
— Ћетковић (1) је доселио из Кралупа пре 50 година. Опширније у опису кралупских села.
– Ћортоме–Ћортомићи (1) су старином Јовићи из Бањана. Због крви су им стари избегли у Црну Гору, а из Црне Горе у Јајце, и пре 80 година у Чекрчиће. Сад их има у Високом, Вратници, Соврлима и Београду. Ћортомићи су Прозвани по том што им је отац, односно дед пок. Тома узео удовицу, те га зато звали Ћор–Тома. Славе Никољдан.
– Ћурић (1) је од Ћурића на Граду, а настанио се у Високом после рата.
– Удићи (1). У старини су се звали Тешановићи, па Ђурђевићи, а од истог рода има и грана Савићи. Њихов је предак био из „Арбаније“. Како су Турци гонили Србе, тако су се и они помицали и дошли у Колашин. Кад су Турци напали на Црну Гору, узму њихова прадеда, Тешана, да их води, да покоре још неких „седам кућа“. Водио је двојицу каваза. Кавазима „притужи“ и он их одведе на поток. Кад су се распасали, Тешан дохвати велики нож једнога од њих, па га посече, а другога убије из кубуре. Њихове мале пушке тури за пас, и оде бимбашама па јави да ће одмах стићи и .кавази. Није смео отићи кући, него се сакрије у шуму. Ноћу дође кући, и натовари у крошње на коње матер и децу, те крене у Босну. Ноћу је путовао, а дању се одмарао. Зауставио се у Високом, и ноћио код неког Србина. Матери је забранио да казује име, ко су, одакле су и крсну славу. Место Св. Николе узму овде Св. Јована. Ту је Тешан нашао и посао. Једне зиме распоређивана је војска на презиму и Србима. Међу онима што су одређени да презиме код Тешана, биле су и његове некадашње три комшије. Он их је одмах познао, и зато није хтео ући у кућу, кад их је видео. Исте су ноћи побегли у Тешањ, јер је један од „Тоске“ препознао прабабу. На пролеће су се вратили. Следеће зиме је опет дошла „Тоска“ а њему дата на стан петорица. Ове зиме Тешан је бежао у Кладањ. Иза Тешана су остала два сина: Ристо и Сава, који су се назвали Удићима по очеву надимку. Савини се синови прозову Савићима. Славе Св. Јована.
— Удовичићи (3) cy дошли из Озраковића, где их још има.
– Ферзан (1) је дошао са Збиља, а старином је из Крајине.
— Чворићи (1) су старином Симићи из Чајнича. Давно су доселили. Славе Никољдан.
– Шаренци (2) су један род, и ако је један од њих недавно доселио из Љубиња у Херцеговини, а други много пре из Чекрчића, али је и он старином из Херцеговине.
– Шербићи (3). Непознатог су порекла. Славе Јовањдан.
— Шијаци (1) су скоро дошли са села.
— Шотра (1) је доселио 1925 год., а родом је из Доње Поплати код Стоца. Слави Никољдан.
– Шпирић (1) је доселио 1922 из Доњег Вакуфа. Слави Никољдан.
Католици.
Као што је већ изнето, у 18. веку нестало је католичког становништва у Високом. После окупације (1878), католици — Хрвати и Словенци — почели су понова долазити у Високо. Тако данас има у Високом 21 стално настањени католички род, што чини само 5,2 одсто од броја свих стално настањених родова.
– Бабић (1), железничар у пензији, родом је из Госпића у Лици.
— Грушковњак (1), Словенац из Птуја, населио се 1908 као предузимач.
– Дујмушићи (1), удовица једног чиновника с, децом. Отац је био из Јајца.
— Дуспери (1) су од Дуспера из Сутјеске.
— Зекић (1), адвокат, родом је из Вареша.
– Керт (1), Словенац из Камника, населио се пре 20 година као железнички радник.
— Куглер (1). Отац му је био из Загреба. Умро у Високом као чиновник.
— Мајетићи (1) су пореклом из Деоница у Хрватској.
– Матијевићи (2) су најстарији католички досељеници у Високом. Доселио је отац 1879. из Грачаца у Лици. Али, његов је дед био родом са Слапнице код Сутјеске, одакле је пре неких 140 година избегао у Лику. Опширније у опису Слапнице.
– Микољи (1), адвокат, Словенац.
– Михаљчек (1), пензионер, родом је из Хрватског Загорја.
— Мишић (1) је доселио пре 25 година из Крешева.
– Осана (1). Отац им је доселио из Опћине код Трста, одмах после окупације. Словенци су.
— Павичићи (1), пензионер, родом из Грачаца у Лици.
– Томазети (1) je родом Словенац из општине Ломбај, сада у Италији. Раније су се писали Domazetics или Domazetics, а то упућује на даље порекло из српских крајева.
– Томичићи (1). Отац им је умро овде као жандарм, а био је родом из села Ричица код Грачаца у Лици.
– Турбић (1) је родом из Вареша, а у Високо је дошао пре две године из Врбовика.
— Филиповић (1), пензионер, родом је из Јајца.
— Фрљанић (1).
— Ференец (1), лимар, дошао у Високо 1920. Похрваћени Пољак.
— Штајнер (1) je родом из Илока, а пореклом Немац.
Туђе народности.
Од туђих народности има у Високом 44 стално настањених родова, односно 11 одсто. Међу њима има Цигана, Арбанаса, Јевреја, Чеха, Румуна и Немаца.
Цигански су радови:
Адиловићи (3). Доселили су од Зенице. Аламановићи (2). Старином су из Добриња а у Високо су дошли за време последњег рата. Башићи (1). Бургијаши (1). Вехабовићи (1). Дедићи (4). Зелихићи (2). Дед им је дошао из Мостара. Карићи (1) су дошли из Сеоче, а старином су из Добрица. Калић (1). Малетовићи (3). Мекић (1) је дошао из Мостара пре 7 година. Мујановићи (1). Мушићи (1). Ризвановићи (1), Сејдићи (11). Тахировићи (1). Теткићи (1). Ћелићи (1). Дошли су из Сеоче, а старином су из Добриња. Хасановићи (1). Хеља (1). Шестановићи (1).
Јевреји су:
Данони (6). Кабиљо (3). Кајон (1). Леви (1). Маестро (2). Њихов се отац први од Јевреја настанио с породицом у Високом; дошао из Сарајева. Монтиљо (1) је дошао пре 30 година из Мостара. Папо (3). Пардо (1). Ромаон (1).
Арбанаси су:
Ајдиновић (1) из Борје. Ахметовићи (2) из Оргоста. Бећировићи (1) из Борје. Едхемовићи (1) из Борје. Јашар (1) из Призрена. Кадрић (1) из Комаришта у арбанској Гори. Назифовић (1) из Кошаришта. Нуридиновићи (2) из Борје. Реџеповићи (1) из Борје.
Чеси су:
Бохачек, апотекар. Вавра, пензионер. Јанда, пензионер.
Немци су:
Сицман, родом из Ческе и Кајзер, родом из Шида, пензионери.
Румун је Унгуреан, димњичар, родом из Буковине.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића „Височка нахија“ (грађа из периода 1922-1927). Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)