Добри јунак и чоек из Гацка: Гроб сердара Николе Гргура – примјер континуитета средњовјековног клесарског наслијеђа

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Миња Пјешчић

У селу Берушица код Гацка налази се риједак примјерак надгробног споменика с почетка XX вијека инспирисан средњовјековним клесарским наслијеђем којег је у овом крају у изобиљу. Ради се о гробу ратника опјеваног у народној пјесми, сердара Николе Гргура (1832-1895), командира Херцеговачког устанка 1875-78. Споменик је подигнут 1909. године и окренут је у правцу исток-запад. Налази се поред православног храма Светог Пророка Илије, саграђеног 1893. године и реновираног у новије вријеме.

Гргуров гроб подсјећа на средњовјековне стећке и обликом и украсима. Састоји из два дијела, саркофага, односно правоугаоног сандука, на који је усађена крстача.

Данас је, на жалост, због оштећења које је вријеме нанијело камену и лишаја, натписе тешко прочитати, посебно на крстачи. Уз помоћ технологије успјели смо (углавном) докучити садржај текста и цртежа исклесаних с обе стране.

На полеђини каменог крста је уклесано:

На предњој страни је исклесан лик преминулог у пуној фигури, у одјећи каква се носила за вријеме Херцеговачког устанка. Изнад фигуре, на средини крстаче, је представа главе, по ријечима историчара Здравка Кајмаковића, пресонификација покојникове душе која узлијеће на крилима на небо. У врху је жалосна врба, а са лијеве и десне стране двије шестокраке розете.

Са бочне стране Гргуревог саркофага су уклесани рељефни цртежи битке, те приказују јунака на коњу, у окршају, што је, као и средњовјековним стећцима, ознака да је покојник био ратник. Конкретно у овом случају, ради се о Бици на Равноме из 1875. године. Равно је висораван недалеко од Берушице, и вјерује се да се управо ту одржала прва битка Херцеговачког устанка (дио ове висоравни са средњовјековном некрополом, познатој у народу као Грчко гробље, назива се Гргуреве баре, што свједочи о вишевјековном пристуству породице Гргур у овом крају.

На саркофагу је с горње стране рељефно уклесан вијенац са српским грбом у центру (крст са четири оцила, по историчарима, у употреби од XIV вијека) и двије укрштене сабље, које обликом подсјећају на Гргуреву са једне фотографије, иначе традиционални атрибути војних и угледних лица на стећцима.

По угледу на старе коваче, попут клесара Помоћана (на стећку кнеза Владислава Николића у Врањеву Селу код Неума) или Семорада (на споменику-крстачи војводе Влатка Вуковића у Бољунима код Стоца), тако се и народни умјетник из гатачког краја потписао на споменику Николе Гргура.

По многим одликама (розете, коњаници, грб, сабље, ковачев потпис) гроб Николе Гргура подсјећа на бројне средњовјековне стећке. Кајмаковић истиче да је “клесар Никола Брборић из Љубиња представио (…) битку на Равну, стилски сасвим блиску представама двобоја на оближњим стећцима на Зборној гомили, Муљу и Кључу“.

По Кајмаковићу, “палеографске, језичке и стилистичке особине наведених текстова, као и визуелно-ликовна страна надгробних споменика (попут Гргуревог, прим.а. ) (…) уско су везани за традицију стећака, која је некада у Гацку (14, 15. вијек) била прешла скоро у општенародну, искључиву традицију обиљежавања гробова“.

Можда Гргурев споменик највише подсјећа на гроб још једног ратника из даље прошлости – војводе Влатка Вуковића, који је био један од наших највећих средњовјековнх јунака. Војвода Владета, како је познат у народној пјесми, је 1388. године у бици код Билеће поразио османске одреде Шахин Лале, чувеног војсковође и побједника битке на Марици 1371. А по налогу краља Твртка, годину дана касније, са одредима наших предака, учествовао је у бици на Косову Пољу, гдје је на лијевом крилу бранио Хум. Вратио се жив, али је умро неколико година касније, 1392., могуће од задобијених рана. На његовом надгробном споменику је уклесано на старој ћирилици: Асе лежи Влатко Вуковић добри јунак и чоек. Пише Семорад.

Кајмаковић тврди да су гатачки надгробни споменици посебно очували некадашње клесарске елементе: “Већ на први поглед можемо примијетити да надгробни споменици из Гацка, без обзира о којој се врсти ради, показују изразиту конзервативност у примању нових елемената те задржавају традиционална обиљежја далеко послије нестанка сличних форми у другим областима. Ова конзервативност, карактеристична за Босну и Херцеговину у цјелини, јавља се у Гацку само у јачим размјерама, што је посљедица јаке географске изолованости. Гатачко поље и његово Површје одвојени су од осталих крајева широким појасом ненасељеног крша те је изолованост овога краја постала већ пословична (…)“

Није стога необично да су се Гргуреви насљедници одлучили за гроб украшен на овај начин. Људи у крају су традиционално велики поштоваоци стећака и сматрали су се насљедницима средњовјековних људи. Као примјер можемо навести Гргуревог саборца, војводу гатачког Богдана Зимоњића (1813-1909), који је по властитој жељи сахрањен испод једног старог стећка са натписом, јер је вјеровао да ту леже његови преци.

Ко је Никола Гргур?

Ко је Никола Гргур, описан као јунак којем су синови дигли величанствени споменик четрнаест година након смрти?

Рођен је у Берушици 1832. године, у породици Богдана Гргура. Имао је бар шестеро браће – то сазнајемо из једног чланка о овој породици из Босанскe вилe 1888. г., као и то да су петорица погинула у догађају који је потресао Гацко. (Њихова групна гробница се налази у непосредној близини гроба Николе Гргура и недавно је обновљена). Преживјели брат Митар је био трговац.

Гргури су, према истом старом извору, живјели у Берушици од ‘Бајиног доба’ (хајдук Бајо Пивљанин, 1630-1685). Њихов предак, кнез Милутин из Казанаца, са четири сина се упутио према Гацку након што га је потиснуо Хасан-паша. Три старија брата су се настанили у оближњим селима Јасеник и Липник, а најмлађи, четврти, у Берушици. У тексту се наводи да је ‘гргутао мало у говору’, што је вјероватно народно објашњење за настанак презимена, јер се његови потомци отада зову Гргури (Гргуревићи). То је мало вјероватно – вјероватније је дa je име настало од претка који се звао Гргур, јер је име забиљежено и раније, у средњем вијеку (настало од Григорије, лат. Gregorius, грч. Γρηγόρης, Грегориос (будан, пажљив)).

Никола Гргур, као један од истакнутијих вођа херцеговачког устанка 1875., командир и сердар, носилац је два одликовања: златног крста за заслуге 1878. г., и ’велике сребрене медаље за храброст од Његовог Императорског Величанства цара и краља Фрање Јосифа I’ 1882. (што би могло објаснити помен цара Фрање на натпису).

Опјеван је у народној пјесми Почетак буне у Херцеговини и први бој на Равноме, објављеној 1896. године у Босанској вили. У стиховима војвода гатачки Богдан Зимоњић упућује Николи позив за устанак:

…пету књигу Богдан оправио
у малено село Берушицу,
а на руке Николи Гргуру…

 

На жалост, нисмо пронашли податке о самом умјетнику, Николи Брборићу, заслуженом насљеднику цијелих плејада чувених клесара стећака. Могуће је да је потписао још надгробних споменика у крају које би свакако било веома занимљиво детаљније изучити.

Значај споменика Николи Гргуру је немјерљив. Не само да је дио историје гатачког краја, већ је примјер континуитета његовог вишевјековног клесарског умијећа и традиције.

ЛИТЕРАТУРА:

• Ћосовић, Стево, уредник (2005): Славно доба Херцеговине : спомен-књига о Херцеговачком устанку 1875-1878, Свет књиге, Београд
• Српска зора, Beč, 1876.
• Kajmaković, Zdravko (1964): Natpisi i krstače sa Gatačkog polja, Naše starine, IX, str. 145—165.
• narodni ep Početak bune u Hercegovini 1875. i prvi boj na Ravnome, zapisao Tomo Bratić, Bosanska vila, br. 15 i 16., 1896., str. 247
• http://plemenito.rs.sr/lat/bitka-kod-bilece-%281388%29-%E2%80%93-zaboravljeni-grob-vlatka-vukovica-/o195

 

ПРИЛОЗИ: