Цртице из Босне – о српским спахијама под турском владом

29. новембар 2022.

коментара: 0

Овај чланак се објављује као први у низу чланака из нове рубрике Стари чланци и текстови у којој ћемо у наредном периоду преносити вредне и занимљиве чланке и текстове из старе књижне и периодичне грађе којих до сада није било на интернету.

ПИШЕ: Хаџи Сава Косановић, митрополит дабробосански, 1889. године

Осим турских спахија у Босни, о којима се и сувише доста знаде, ми готово кроз сву епоху турске владавине налазимо имена српских „спахија“, записатих у домаћим биљешкама; као и њихове слике по манастирима, удостојених тога мјеста било као оснивачи, поновитељи, или приложници св. храмова.

У Босни пак (а од чести и у Херцеговини) налазимо тијех спахија све до прве четврти овог столећа; а њихове потомке још и данас.

Неће бити сувишно, ако о томе изнесемо неке податке на видик, уплетене са народним предањима и причама.

Поред спахија (овде је све ријеч о православнима спахијама), који имадоше право на своје посједе (као Милорадовићи у Херцеговини), истичу се и други, без својих посједа, који имадоше привилегије: побирати за себе десетину у извјесним мјестима као год и турске спахије, с чиме да како бијаше скопчано неко благородство, уз почасну на то сабљу ии султански „Берат.“ Такови „бератлија“, па ма и сељак био, могао је носити самур-калпак и постављен ћурак, док у вријеме „Јањичара“ и Дахија најбогатији трговци сарајевски носише дуге гуњеве неке накарадене високе капе, које посље замјенише правим „читачкама“, какве носи мирско свештенство у Србији; а од времена Омер-паше, те „читачке“ наглим кораком замијенише црвени фесови. Ове бруке у промјени ношње не бијаше мислим ниђе у Херцеговини, а ваљда ни у Босни осим јединога Сарајева.

По што је већим дијелом босанско-херцеговачка аристокрација примила вјеру мухамеданску ради сачувања живота, имања и племства, о чему тврде сви који писаше о пропасти Босне, мени се чини, да ти спахилуци, о којима је овдје говор, нијесу дијељени православнима из признања њиховога старог племена, него за неке особите заслуге, учињене султанима и њиховим војскама у вријеме ратова, или у другим неким приликама, а таковијех је згода и сувише могло бити у вријеме Мехмеда II, бјегства двојице Арсенија, ратова између Тур ске и Аустрије и т.д. — По што је Босна пала под Турке, ко год се није хтео потурчити, тај је постао унижена „раја“, па ма он био племић или прости сељак, те се дјеца неистурчених бољих породица лаћаше помогућству трговине и заната. Код босанских краљева налазимо у отменој служби Десисалића, а можда од исте породице у 15 и 16 вијеку налазимо у Сарајеву златаре Десисалиће, по чијој се заповијести и у њиховој кући писа „ѠТЬѰИНК“ од ђака Димитрије, о чему је донесена једна биљешка у „Јавору“.

Спахије Милорадовићи, од којех су данашњи грофови у Русији, имају и сад у манастиру Житомишљићу свој ферман, у коме неки султан (мислим Сулејман) вели: „давамо овај наш превисоки Ферман Милошу (Милисаву) спахији за услуге нама учињене“, и који ће ферман мислим скоро угледати свијета у преводу. Не знајући ми ништа даље о тијем „услугама“, какве су и колике биле. Милорадовића породица била је, и остаје узор благочастија и особите побожности, што свједоче и њихове задужбине и дуговремене потпоре истима, као и припознато њихово јунаштво и благородство на далеком сјеверу. У осталом, њихов Ферман свједочи: да Турци нијесу бранили имућним Србима од богоданог имања подизати св. храмове, те такови манастири и њихове земље бијаху ослобођени од свакијех дација, што свједочи још и политички корак Мехмеда II, подаривши фрањевцима ферман у Сутјеској покрај Бобовца. Таковијех фермана султанских налазимо доклен су год Турци допирали у Приморју, и то како у православним тако и у латинским манастирима, што сам од очевидаца слушао који су их виђали (Архиман. Николајевићи и Фра Грго Мартић) . Сама Крупа у Далмацији има их с бератима преко 15.

У манастиру Тројици (у Плевљима) има у препрати са потписом Воин Спахија Подблаћанин (село је Подблаће између Пљевља и Чајнича), као поновитељ исте богомоље.

Године 1711 Бошко спахија са Гласинца (из Соколовића) поклони сарајевској цркви „Постнын Тріодъ.“ У записнику исте цркве: „Милош Патријархов, брат спахије“, и то ће бити онај исти, који се спомиње и у 42 „ Гласнику “, у споменицима од г. Новаковића. Овијех спахија било је највише дуж ријеке Дрине, почевши од Фоче, Устуколине, Горажда, Вишеграда, Мокре Горе, па онда код Лијевна и Гломача даклен све на тачкама стратегичним и планинским.

Почетком овог вијека бјеше у селу Бранковићима (рогатич. кот.) Иван спахија Блажујевић и његова три братића: Стојан и поп Остоја од једнога брата, а Коста од другога. Иван је имао спахилук у истоме селу, ђе је многобројна породица истурчених Бранковића, те су и од ових Блажујевићи побирали за себе десетину (!?). – (После окупације исељавају се Бранковићи у Турску).

Ивану спахији изумрије све што је мушко и наком њега остаде шћер Јелка, удата после у Сарајеву, и бјеше пуница данашњега Јове Шиндића, златара. Кад Мустај-паша постаде заповједником у Сарајеву, почне прегледати спахинске „берате“, пак дође ред и на Јелку. Као женској глави одузме берат и сабљу, а пружи јој у накнаду 5 турских „игр’милука“ (до 12 фор. у све вриједности) и свилене још материје да скроји једну дугачку „антерију“.

Примјетити ми је овдје, да право спахилука на побирање десетине важило је у мушкој лози са оца на сина – до деветог кољена; а у побочној линији на браћу, до трећег паса.

Трећи братић Иванов, Коста, имао је спахилук код Новог-Пазара, али врло мршав, пак је с великом муком побирао и оно што му је припадало. За то враћајући се једном с војске испод „Сазије“ (ишли су ваљда против Руса), он сам својевољно предаде Турцима свој берат и сабљу.

Овај поступак свједочи јасно, да су и српске спахије морале ићи на војску, и о својој брашеници, као год и турске.

Од горњега попа Остоје Блажујевића има и данас један унук, Коста, скоро ожењен у Дервенти; а син је покојнога попа Ристе Секиларије, бившег ефимера у сарајевском пољу.

Друге опет спахије овог имена (спахићи), можда и род горњијех по што једни и други славише Васиљев-дан (1 јануара), били су најприје код Горажда и тамо имали спахилук. Од те породице бијаху покојни спахићи: Никола и Ристо; први као учитељ у Сарајеву, а други као трговац у Бањојлуци, ђе им још живи сестра Мара и Ристина дјеца.

У Старој Гори (рогатич. кот.) имају три брата Балчаци на својој земљи, којијех предци такође бијаху спахије. Њихова сабља, или боље рећи старински неки везени мач, одузет им је при побирању оружја после окупације.

У селу Лигатима код Устуколине (Фочан. кот.) до скоро живљаше Томо спахија, Кујунџић, иначе Лигат по селу одаклен је, кога отац или најкашње ђед имађаше спахилук у Цвилин мјесту према Лигатима. Од Томе има и сад доста породице, а син му Петар држи механу под Витез планином идући у Прачу.

У народу се прича, да је неки прашукунђед Томин добио то господство од самога султана Мехмеда II, за то, што му је показао газ и превео војску преко Зеленке (кажу да се прије ријека Дрина тако звала), и да је Мехмед најприје ушао у Босну код Устуколине, ђе је био градић Херцега Стјепана, те се у стјенама тога града и сад види неки обилат натпис са ћирилицом. Па по што је султан Мехмед на вјеру преварио и посјекао војводу тога града, који му је из ону страну изишао био на сусрет, други војвода Иваниш кад то дочује, почме на брзу руку спремати народ на отпор, да се „устукне“ непријатељ. Међутим је султан Мехмед послао неколика коњаника као извидницу, који препливају ријеку према садашњој Фочи и ту нађу много каца и бурета, која се по турски зову „ Фучи “ ; па кад се врате султану, кажу му, да нијесу виђели никакве војске него само „ фучија“ и неколика радника, те се због тога то мјесто прозвало Фоча. У томе неки Лигат прегази ђе је знао најплиће пред турском војском, која одмах почне освајати земљуи градове. Војвода Иваниш изиђе јој на сусрет (једва ли ?) те се запођене кавга, у којој многи погину а међу њима Иваниш и један турски паша, кога Иваниш својом руком удари мачем по глави, те и данас показују њихово мраморје, које се зове : „Иванишев камен“ и „Везирев камен.“ Може бити да има што и истине у овом причању, те да је Иваниш срео једно одјелење турских коњаника, који су пошли у правцу к Фочи, и који је предјел у то доба спадао под Херцега Стјепана.

При „Топал“ Осман-паши, кога још памтимо, кад се у Сарајеву дијељаше нека новчана награда у име заоставшихспахилука од времена Омер-паше, долазио је и поменути напријед Томо Лигат или Кујунџић, да по своме праву потражи коју мраку; али се узалудно трудио и празнијех шака кући повратио; док међу тим неке гоље и „хамали“ турски добише у накнаду по 100 кеса (50.000 гроша). Разумје се по себи, да су сарафи мојсеовци дали рабата 21% док су припадајуће суме подигли из касе, а сараф опет ту добит подијелио са Осман-пашом и тефердаром…

Са окупацијом изумрло је и право на побирање десетине (имају га још неки вакуфи турски !?), те остаде само једно спомињање од тога: „Вся света“ овога свијета дође и прође као сјенка, а добро име живи довијека.

Извор: Косановић, Сава (1889). Гласник српског ученог друштва: Црте из Босне од митрополит хаџи-Саве Косановића, О српским спахијама под турском владом. Београд: Штампарија Краљевине Србије, стр. 243-248.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.