Порекло становништва насеља Ћаварине, општина Соколац. Према књизи Миленка С. Филиповића “Гласинац”, антропогеографско-етнолошка расправа, САНУ, Београд, 1951. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља.
Село је издужено око пута који долази из Смртића, а куће су мало у страни. Испод кућа је широки да до испод Ђурове Колибе – Провалија, који постаје од два мања дола (Газдин До и Ребра), који оба вежу за Млађ.
Воде, земље и шуме.
Живе воде има далеко од села, на Млађу, а зими носе поду с бунара, који се напуне кишницом. У селу је седам таквих бунара, који су служили ранијим „турским селима“, а на два од њих су старинске плоче. Зирати су испод и око кућа: Поткуњица, Поћетениште, Велика Њива, Дукатаревина, Маловића Торина, Ребра, За Брдом, Милутинов До. Око села има приватних гајева, „забрана“: Велики Гај, Бунарић, Велика Њива, Млађ. По гајевима и око њих су испаше.
Тип села и остали подаци.
У селу живе само православни и њихових 16 кућа су сем једне Одовића – на окупу. Гробље је у Читлуцима.
Под Великим Гајем је неко старо гробље, y ком може да буде око педесет оптрачених гробова. Не зна се чије је. Друго старо гробље, такође непознато (можда муслиманско), је на њиви Поткућници Манојла Марића. Велика старинска локва у селу је сва калдрмисана. Скупља толико воде да не пресушује ни за сушних година. Пре куге, у селу су били муслимани. Куће су им биле на месту Буровој Колиби, у страни испоц Великог Г|аја и Ћетеништа. Зна се по имену за буљугбашу Церу Ћаварину. Куга их је све поморила. Под Великим Гајем су биле и две православне куће, у којима су били момци тих Ћаварина.
Порекло становништваа.
-Беатовићи (8 к.), и Марићи (7 к., Ђурђевдан). Зову се и Војиновићи. Марићи су прозвани по баби Мари. Старином су из Пиве. Род је на Г ласинцу већ толико разгранат да су се почели узимати међу собом. дедови су били најпре у Жањевици (Гацко), па су прешли у Јамиће (Дрина). Била се одметнула три Црногорца у хајдуке, и дедови су их издржавали три године. Турци их потерај у да прокажу хајдуке. Да избегну да их Турци набију на колац, они се дигну, паши у Сарајево и замоле га да их премести у другу нахију. Он им рече да имају села Ћаварине и Селишта (према Копиту), али да тамо нема ни куће ни кланице.
Онда се они поврате и о Петровдану дигну „робље“ и стоку и пређу у Ћаварине. Били су месец дана с децом под крушком. Наредио онда паша, па им кроз месец дана начињене две куће. Биће отада сто година: неки веле да је то било тачно 1836.
-Одовићи (1 к.): опширније у опису Бандина Оџака, одакле су прешли пре више од педесет година.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића “Гласинац”, антропогеографско-етнолошка расправа, САНУ, Београд, 1951. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)