Порекло становништва насеља Видрићи, општина Соколац. Према књизи Миленка С. Филиповића “Гласинац”, антропогеографско-етнолошка расправа, САНУ, Београд, 1951. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља.
Села — Надићи, Смреке, Сјечина, Видрићи, Голо Брдо, Старо Село, Алилуци и Поље – cy по странама брегова и коса између Лубурић-Поља или Рељина Поља c једне а Видрићског Поља с друге стране.
Воде, земље и шуме.
До 1929. села су оскудевала водом. Било је више старинских бунара под плочама. Места на којима су њиве и сенокоси (до око 1920. било је њива веома мало) зову се: Старо Село, Борје, Росуље, Дуге Њиве, Ђокове Њиве, Сјечине, Кланичине, Велика Њива, Подниор Њива, Превија, Бара, Поткућњица, Диклин До, Зидине, Конопљишта. Шуме је било много по бреговима у селу. Била је највише „црна шума“. Садашње испаше су по кршу, „прикршице“, где је сасвим слаба земља: Расоваче, ‘Гаванци, Кречни Врх, Маће и Кратељ.
Тип и име села.
Насеље је разбијено и има 41 слеме са (51 кућом). У селу су два дућана и две кафане, обе поред државног друма који иде кроз село. Гробље је у селу, између Виора и Голог Брда, крај средњевековне некрополе.
Видрићи су прозвани по ранијим становницима: био је ту неки Бего Видрић, муслиманин. После његове смрти, остале су му две ћери, и оне су продале село беговима. Изван Гласинца нико не зна за назив Лубурић–Поље него га зову Рељино Поље. Прозвано је, по предању, по Рељи Лубури, који је убио неког Турчина. Jош се прича да је тај Реља скакао у пољу и скочио на неку плочу. Зират Алилуци зове се тако, јер дуго времена није обрађиван. Ту су се били први населили неки Ђурђа и Ђоко Бан, а после су дошли Савчићи.
Старине у селу.
Од старина су у селу три „римска“ гробља, како сада зову средњевековне некрополе: два y Лубурић-Пољу и треће крај Херцеговачког Друма, до ког је и садашње гробље. За Старо Село се прича да je ту било село, кад је био „Рим“, а на том месту су се населили први Гашовићи и Дупљани. Има старих зидина, по којима се познаје где су биле куће.
Видрићи су некада били муслиманско село, чији су становници помрли од куге. Стара муслиманска гробља су на Сјечинама, на Средњем Брдашцу под Видрићима и на Зидинама y Лубурић-Пољу, под Градином, где има и остатака од кућа. Од ранијих православних становника, сем поменутих, зна се и за Крушкопрде, који су се били иселили у Поповиће, а одатле у Мислово.
Порекло становништва.
-Бјелаковићи (8 слемена са 9 кућа) су старином Аврамовићи, а још старије презиме им је Ковачевићи. Бјелак је био прадед Обрена Бјелаковића (53 год.), а Бјелаков отац се је звао Аврам. Било их је девет браће, од којих је уз кугу остао само Бјелак. Били су раније на Мандри, па је после Бјелак прешао тасту Фурдилу. Од истог рода су Ковачевићи на Пуховцу и под Буковачом. Некада су Бјелоковићи славили Лучиндан. Било их много, и да би могли једни другима да долазе, промене у Стјепањдан, што је данас слава Бјелаковића у Видрићима.
-Бојовићи (7 к., Ђурђевдан и Савиндан) су старином из Дробњака и воде порекло од Омакала. Припадају Коњокрадима. Најпре су били y селу Будацима, где су се били населили браћа Лука и Петар. Од Луке су Лучићи у Брњици код Праче, а син Петров Бојо прешао је на Гласинац.
-Дупљани (2 к., Лучиндан) се зову тако по некој баби, а старином су Веселиновићи. Били су у Маргетићима, одакле су се, после деобе, разишли у разна села. Мисле да су пореклом из Херцеговине.
-Савчићи (2 слемена са 3 куће, Никољдан) су старином Бановићи од Никшића, одакле су дошли Новица н Крсто, мало пре Каповнћа.
-Каповићи (1 к., св. Арханђео и прислужба св. Илија). Има их у Табацима код Зворника као Богдановнћа, затим у Ваљеву и на „Гласинцу“, Под Пећином. Доселио је овамо Илија, син Савин, дед шездесетогодишњег Лазара. Дошао је из Загреде испод Гарча у племену Бјелопавлићима где су се звали Ђурићима. Илија је кренуо због крви и населио се је право у Видрићима. По другима, дед им је доселио из Дробњака а старином су из Васојевића.
-Пајићи (1 к., Ђурђевдан и Савиндан) су старином из Дробњака, а у Видриће су дошли из Бабљака у Рогатичком срезу. Населили су се 1913. Опширније у опису Сајица.
-Гашовићи (2 K., Никољдан) су старином Г оведарице из Миољача у Гацку, а даљом старином из Херцегновог. Дошло их је у Босну пет браће и раселили су се из власеничких Кусача. Иако и форцани на Сокоцу имају исто предање о пореклу, сматрају се посебним, самосталним, родовима.
-Кезуновићи (8 слемена са 12 кућа, Лучнндан и прислужују Стјепањдан). Ристо Кезуновић, који је 1930 има 75 година, родио се је y Видрићима, а доселио је његов дед Гаврило из Никшићске Жупе, одакле је кренуо због тога што га је неки бег ошамарио. Раније су се звали Јокићима, а садашње презиме су добили по дедову надимку (Кеко). Род су им Ђурковићи на Краму (Рогатички срез).
-Фурдиловићи (1 к., Арханђеловдан) су старином Вукопићи или Каблари из места Буковице у Херцеговини, одакле им је кренуо дед. У Дрини су били застали у кући неког муслимана Фурдила. Биће старином ипак Дробњаци. Заједно у кући и у задрузи c Фурдиловићем je и Антоније Мемедовић. Доселио се је Малиша. Мемедовић, 1879, на Бандино Брдо, одатле је прешао у Соколовиће, а из Соколовића у Видриће, око 1890: кад је Стеиану Фурдиловићу умро отац, мати му зовне свог брата Малишу да с њом живи и води кућу, и тако је постала ова заједница.
-Мемедовић је даљом старином из Дробњака и припада групи Ђурновића. Мемедовић слави Ђурђевдаи и Савиндан.
-Гajoвићи (1 слеме са 3 куће, Јовањдан и Велика Госпојина) су старином Курдулије из Бањана. Истог је рода и Бошковић на Подроманији.
-Дрљићи (1 слеме са 2 куће, Никољдан и Арханђеловдан) су старином Јакитићи из Рубежа. Дошли су у Видриће, пре четири појаса, преци Горчин и Вук. У Барама ·и у Боану, у Дробњаку, има род Рубежани, који су се некад звали Јакичићи. Они знају да су дошли из Рубежа код Никшића (а најдаља старина им је из Куча) и да се је један њихов огранак од три куће одселио у Видриће на Гласинцу, а после од тих са Гласинца две у Србију.
-Мирјанићи (1 к., Игњатијевдан) су старином Шивчићи, а прозвани су по баби Мирјани. Има их на Подроманији, затим у Папраћи и источно од Рогатице. Можда су род с Витомирима.
-Дубајић (1 к., Јовањдаи) је старином из Ускока, одакле му је дошао дед.
-Билићи (1 к.): опширније у опису Брајаковића.
-Боровчани (2 к.): опширније у опису Боровпа.
-Копривице (1 слеме са 2 куће): опширније у опису Бандина Оџака.
-Косорићи (1 к.) опширније у опису Читлука.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића “Гласинац”, антропогеографско-етнолошка расправа, САНУ, Београд, 1951. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
17. март 2024. у 15:38
Божидар
Текст о Видрићима и Кезуновићима сам недавно прочитао на сајту „poreklo.rs.“, гдје аутор текста „цитира“ Риста Кезуновића и разлог њиховог доласка на Гласинац, наводно из Никшићке Жупе, зато што је неки бег „ошамарио“ његовог дједа Гаврила.
Уљудно речено, то се коси са тиме шта сам ја чуо док сам живио у Видрићима и ишао у Основну Школу у Сокоцу од 1953-1961. године, када сам, између осталог, чуо од Ристових савременика то што је Ристо с тим у вези рекао аутору књиге о Гласинцу, који или није повјеровао Ристу или је то „умјетнички дотјерао“, тј. дао своју верзију разлога доласка Кезуновића на Романију (у Видриће).
Ристо, Гаврилов унук и Јовичин син, је брат мога дједа Стевана, а лично сам познавао Ристовог сина Милоша, Ристове братиће Милутина, Николу, Вуколу, Павла, Благоја, Неђа и Милована и Ристовог рођака Анђелка, тј. Богдановог сина, млађег Јовичиног брата.
Од најмање двојице горе наведених Јовичиних потомака, који су као одрасли људи живили у вријеме када је аутор књиге о Гласинцу боравио и интервјуисао Риста, сам чуо другу причу. По њиховом сјећању Ристо је аутору књиге о Гласинцу испричао да је Гаврило радио код Никшићког бега. Једном приликом, док је крчио трње будаком, Бег је однекуд дојахао и највјероватније из обијести или неког другог важнијег разлога ошинуо „поноситог Ђаурина“ корбачем и рекао му да ради усрдније. Гаврило га је због тога ударио будаком и оборио са коња. Бег је од тога ударца умро неколико дана касније, а прије тога дао опис како Гаврило изгледа, јер му није знао име, или се испоставило да му је Гаврило дао лажно име.
Овдје се поставља питање да ли је Ристова прича о бегу и Гаврилу била истинита или измишљена, ако се зна да је више од сто година раније живот те породице био у опасности, јер су их хтјели истријебити, или, како се то тада у брдима данашње Црне Горе говорило, „кућу им ископати“ – више о томе на сајту породице Кезуновић.
По причању Јовичиних и Богданових потомака, Гаврило није боравио на Градини у близини Кратеља, гдје су се „склонили“ његова жена и два мала сина Јовица и Богдан (око 5. и 3. г.) и његов братић Перо од 13-14 година“. Тачно је то, као што пише у књизи у Гласинцу, да су се дуго времена звали Јокићима и да су говорили да су поријеклом из Никшићке Жупе. Шездесетак година након бјекства, након што су „заимали и постали бројни“ – њихове ријечи, које су у овом тексту у наводницима, су ми се као десетогодишњем дјечаку дубоко урезале у мозак – Јовица и Богдан су оседлали коње и „одјахали под Острог“ да траже оца Гаврила. Кад су се вратили рекли су да су га нашли и „да им је од среће умро на рукама“. Од тада они се поново презивају Кезуновић. До почетка 20-ог вијека они живе сви заједно на Градини код Кратеља, иако су имали своје земље и на Краму, и код Хан Пијеска и Пјеновца и Власенице. На Градини су имали велику заједничку кућу ограђену каменим зидом (заштита од непожењних људи и дивљих звијери). Послије 2. Свјетског рата је камење од те рушевине употријебљено углавном као фундамент главној улици у Сокоцу, прије него што су је асвалтирали.
Због лошег вођења домаћинства и расипништва најстаријег Јовичиног сина, они се почетком 20-ог вијека дијеле и праве више кућа у Зидинама, једну поред друге, изнад самог Лубурић поља са сјеверне стране гдје су имали своје њиве. Послије 1. Свјетског рата, када су им куће у Зидинама спаљене и постале рушевине (отуда назив Зидине), они се селе у Видриће и праве себи куће, сваки на својој парцели, на имањима која су још била у власништву Кезуновића, т.е. на два брда – Голом Брду и Вијору – и половини трећег брда све до Крајине Главице, гдје су Ристо и Стеван имали своје куће, као и на њивама, на Видрићкој равници/пољу, гдје су још три-четири фамилије Кезуновића саградили себи куће. Послије 2. Свјетског рата Кезуновићи и бројно и површински сачињавају отприлике половину људства и земљишта у Видрићима – без ограда и видних граница шта је чије. Ограде у Видрићима се појављују 10-ак година послије 2. Свјетског рата. До тада у Видрићима, осим 12 кућа Кезуновића, има девет кућа Бјелаковића, три куће Савчића, по двије куће Гашевића, Мирјанића и Каповића и по једна кућа Фурдуловића, Мемедовића и Дупљанина. Мало касније се ту досељавају двије фамилије Дрљића. Бојовићи и неке друге фамилије, које наводи аутор књиге о Гласинцу, тада нису спадале у административне границе Видрића.