Legende čačanske košarke: Mioljub Bole Denić

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Miloš Timotijević

Mioljub Denić je po mnogo čemu „otac” čačanske košarke, u tome su svi saglasni. Za svaki kolektivni sport koji se organizuje preko klubova podjednako su važni igrači, treneri i funkcioneri, a Bole Denić je na sa tri polja dao nemerljiv doprinos čačanskoj košarci.

Sticajem okolnosti Mioljub „Bole” Denić (8. jun 1925 – 13. novembar 2014) rođen je u Kosovskoj Mitrovici. Denići su velika i razgranata porodica, starinom najverovatnije iz Kosovskog Pomoravlja, odakle se u drugoj polovini 19. veka sele u oslobođenu Srbiju. Dali su niz značajnih pojedinaca za srpsko i jugoslovensko društvo, među kojoma je i čuveni kostimograf Miomir Denić.

Bolov otac, pukovnik Milorad J. Denić (1882-1972), rodio se u Kragujevcu (porodična slava Đurđic – prenos moštiju Sv. Đorđa). Bio je učesnik oslobodilačkih ratova 1912-1918, u kojima se proslavio u mnogim borbama, da bi na kraju rata sa svojom jedinicom ušao u Klagenfurt (dašanja južna Austrija). Za svoje zasluge odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV reda, Belim orlom sa mačevima IV reda, sa jednom Srebrnom i čak tri Zlatne medalje za hrabrost. Posle rata obavljao je vojne dužnosti u mnogim mestima (Kruševac, Kragujevac, Štip, Maribor, Kosovska Mitrovica, Sombor). Oženio je Anku Popović, ćerku protojereja Vladimira iz poznate porodice iz Zablaća kod Čačka, sa kojom je dobio tri sina.

Najstariji sin Radivoje završio je  medicinu i radio kao ginekolog u Čačku, srednji sin Mioljub Bole takođe je doplomirao medicinu, a najmlađi Milorad Cica farmakologiju i radio je u bolnicama u Sarajevu i Trebinju, a živeo u Dubrovniku. Porodica se zbog oficirske službe Milorada Denića često selila, da bi posle njegovog penzionisanja živeli u Beogradu.

Zato je Mioljub Denić osnovnu školu i gimnaziju učio u nekoliko gradova tadašnje Jugoslavije (Novi Sad, Beograd, Čačak). Sa košarkom se upoznao u Beogradu još pre 1941. godine. Zapravo, Bole Denić je najpre počeo da trenira fudbal u juniorima BSK-a, ali je posle jedne teže povrede noge na insistiranje majke napustio ovaj sport. Za povredu je bio zaslužan kasnije čuveni fudbalski reprezentativac Ivo Stevović. Tako je sticajem okolnosti Bole Denić košarku počeo da trenira u Trećoj muškoj gimnaziji u Beogradu neposredno pred Drugi svetski rat.

Na insistiranje Anke Denić, što je bio svojevrsni „predosećaj” nesreće, porodica se neposredno pred bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. seli u Zablaće, potom u Kraljevo. Najstariji sin Radivoje već je radio u čačanskoj bolnici, a otac Milorad je kao visoki oficir u zarobljen Sarajevu, gde je bio njegovo mesto mobilizacije, i do kraja rata ostao je u logoru u Nemačkoj. U jesen 1941, opet na insistiranje Anke Denić, porodica se iz Kraljeva seli u Beograd, tako da su izbegli masovno streljanje.

Tako je Bole Denić jedno vreme ponovo sa majkom živeo u Beogradu, gde je nastavio da igra košarku u klubu „Sk 1913”  (predratna „Jugoslavija”) u Košarkaškoj ligi Beograda zajedno sa mnogim drugim ličnosti koje su obeležile srpski i jugoslovenski sport (Bora Stanković, Aleksandar Nikolić, Mija Stefanović). Poslednja dva razreda gimnazije Denić je završio u Čačku, u vreme kada je Nacionalna služba rada okupacione vlade Milana Nedića u gradu postavila prve košarkaške konstrukcije. Najpre u Pivarskoj ulici, potom iza fudbalskih terena pored Zapadne Morave. Tada su Denića konsultovali oko izgleda i dimenzija terena, pa je tim poslom odlazio i u Požegu i Gornji Milanovac. Međutim, ovaj sport u Čačku i okolini ipak nije zaživeo za vreme okupacije, kao što je to bio slučaj u nekim drugim delovima Srbije.

Oslobođenje zemlje dočekuje u rodnom kraju svoje majke, i već krajem 1944. upisuje Medicinski fakultet u Beogradu, ali je odmah izbačen sa prve godine studija zbog negativne „karakteristike” koja je stigla iz Čačka. Bilo je to vreme revolucionarnog ekstremizma, što Bola Denića ipak nije pokolebalo, pa je sledeće godine nastavio studije. Inače, nikada nije postao član komunističke partije, što mu je ipak smetalo u karijeri, jer mu između ostalog nisu dali pasoš da otputuje na Olimpijadu u Rimu 1960, što je bila nagrada koja mu je dodeljena za razvoj košarke u Čačku.

Bole Denić je kao student u Beogradu nastavio je da se bavi košarkom u klubu „Metalac” (1946-1950), u kome je jedno vreme bio i trener (1946-1948). Već tada „Metalac” (budući OKK „Beograd”) igrao je Prvu jugoslovensku ligu, a Denić je 1947. dobio i poziv da igra za reprezentaciju, ali ipak na kraju nije otišao na Evropsko prvenstvo u Pragu, što je dodeljeno tada još mladom i malo poznatom Srđi Kalemberu iza koga je stajala „Crvena zvezda”. Dok je bio u „Metalcu” trenirao je i Radivoja Koraća. Svoja trenerska znanja učio je posmatrajući rad Žorža Bisnela, Eduarda Korija, Aleksandra Nikolića, Nebojšu Popovića i prilagođavao uslovima i igračima koje je imao.

Krajem 1950. Bole Denić se preselio iz Beograda u Čačak, gde su mu već živeli roditelji i odakle je bila njegova supruga Jelena, rođena sestra poznatog čačanskog fotografa Aca Simića. Iste godine Bole Denić je kao trener juniora KK „Borac” bio prvi u Srbiji i učestvovao na završnom turniru za prvaka Jugoslavije u Karlovcu, što je bio najveći uspeh košarke u Čačku do tada. Već sledeće godine prešao je u seniorski tim. Prvih pet godina u „Borcu” (1951-1956) Denić nije bio samo trener, već i aktivni igrač. „Borac” je dva puta uvodio u Prvu jugoslovensku ligu (1952, 1954), „otkrio” je talenat Radmila Mišovića već 1958. kada ga je uveo u prvi tim, kao i Slobodana „Conje” Koprivice. Posedovao je trenersku licencu najvišeg ranga u tadašnjoj Jugoslaviji. Bio je i inicijator da KK „Borac” dobije novi stadion i učestvovao je u njegovom podizanju od 1954. godine. Zbog svega navedenog, Mioljub Bole Denić je po svojim zaslugama sigurno jedan od „očeva” košarke u Čačku.

Uporedo sa bavljenjem košarkom završio je studije medicine, što je bila i njegova osnovna profesija. Diplomirao je na Svetog Savu 27. januara 1955, da bi internu medicinu specijalizirao 1960, kada napušta košarku. Potom specijalizira medicinu rada (1967) i kardiologiju u Beogradu. Zvanje primarijusa dobija 1976. godine. Bio je zaposlen u nekoliko zdravstvenih ustanova u Čačku od 1955. do 1988. godine. Započeo je kao lekar u Fabrici hartije (1955) gde je osnivao Kardiološku ambulantu (1960), da bi kasnije bio jedan od osnivača Službe medicine rada i pokretač inicijative da se podigne posebna zgrada za ovu ustanovu, gde je godinama obavljao i dužnosti načelnika i direktora. Bio je i dugogodišnji saradnik Internog odeljenja čačanske bolnice, prvi i dugogodišnji urednik podliska „Zdravstvo” koji je štampao „Čačanski glas”. Pored toga Bole Denić je bio i predsednik i sekretar Podružnice Srpskog lekarskog društva u Čačku, član Udruženja kardiologa Jugoslavije i Evropskog kardiološkog društva.

Pored medicine i bavljenja košarkom odlično je svirao violinu i redovno je u svom stanu organizovao male koncerte klasične muzike. Govorio je engleski jezik, poznavao i čitao francuski i nemački jezik. Kao trener „Borca” nastojao je da svoje igrače edukuje na mnogo načina, tako da je koristio gostovanja u Beogradu da ih vodi na predstave u Narodno pozorište. Bio je veliki prijatelj i sa Borom Stankovićem, dugogodišnjim predsednikom Svetske međunarodne košarkaške federacije FIBA.

Sa suprugom Jelenom dobio je sina Srđana koji je završio medicinu u Beogradu, da bi u SAD postao specijalista interne medicine, hematologije i onkologije. Na kraju karijere radio je kao profesor na medicinskom fakultetu u Ujedinjenim arapskim emiratima. Jedan njegov sin, Vladimir Denić, predaje molekularnu biologiju na Harvardu. Vesna, ćerka Bola Denića, završila je Prirodno-matematički fakultet u Beogradu i sada živi u Njujorku.

Za svoj dugogodišnji rad u medicini i sportu Mioljub Bole Denić dobio niz priznanja. Dobitnik je Povelje „Dr Dragiša Mišović”, diplome Saveza lekarskih društava Jugoslavije, Ordena zasluge za narod sa srebrnim zracima, Zlatne značke Košarkaškog saveza Jugoslavije i Nagrade za životno delo sportskih novinara Čačka, kao i niza drugih povelja i diploma. Sahranjen je na čačanskom groblju.