Легенде чачанске кошарке: Миољуб Боле Денић

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Милош Тимотијевић

Миољуб Денић је по много чему „отац” чачанске кошарке, у томе су сви сагласни. За сваки колективни спорт који се организује преко клубова подједнако су важни играчи, тренери и функционери, а Боле Денић је на са три поља дао немерљив допринос чачанској кошарци.

Стицајем околности Миољуб „Боле” Денић (8. јун 1925 – 13. новембар 2014) рођен је у Косовској Митровици. Денићи су велика и разграната породица, старином највероватније из Косовског Поморавља, одакле се у другој половини 19. века селе у ослобођену Србију. Дали су низ значајних појединаца за српско и југословенско друштво, међу којома је и чувени костимограф Миомир Денић.

Болов отац, пуковник Милорад Ј. Денић (1882-1972), родио се у Крагујевцу (породична слава Ђурђиц – пренос моштију Св. Ђорђа). Био је учесник ослободилачких ратова 1912-1918, у којима се прославио у многим борбама, да би на крају рата са својом јединицом ушао у Клагенфурт (дашања јужна Аустрија). За своје заслуге одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, Белим орлом са мачевима IV реда, са једном Сребрном и чак три Златне медаље за храброст. После рата обављао је војне дужности у многим местима (Крушевац, Крагујевац, Штип, Марибор, Косовска Митровица, Сомбор). Оженио је Анку Поповић, ћерку протојереја Владимира из познате породице из Заблаћа код Чачка, са којом је добио три сина.

Најстарији син Радивоје завршио је  медицину и радио као гинеколог у Чачку, средњи син Миољуб Боле такође је допломирао медицину, а најмлађи Милорад Цица фармакологију и радио је у болницама у Сарајеву и Требињу, а живео у Дубровнику. Породица се због официрске службе Милорада Денића често селила, да би после његовог пензионисања живели у Београду.

Зато је Миољуб Денић основну школу и гимназију учио у неколико градова тадашње Југославије (Нови Сад, Београд, Чачак). Са кошарком се упознао у Београду још пре 1941. године. Заправо, Боле Денић је најпре почео да тренира фудбал у јуниорима БСК-а, али је после једне теже повреде ноге на инсистирање мајке напустио овај спорт. За повреду је био заслужан касније чувени фудбалски репрезентативац Иво Стевовић. Тако је стицајем околности Боле Денић кошарку почео да тренира у Трећој мушкој гимназији у Београду непосредно пред Други светски рат.

На инсистирање Анке Денић, што је био својеврсни „предосећај” несреће, породица се непосредно пред бомбардовање Београда 6. априла 1941. сели у Заблаће, потом у Краљево. Најстарији син Радивоје већ је радио у чачанској болници, а отац Милорад је као високи официр у заробљен Сарајеву, где је био његово место мобилизације, и до краја рата остао је у логору у Немачкој. У јесен 1941, опет на инсистирање Анке Денић, породица се из Краљева сели у Београд, тако да су избегли масовно стрељање.

Тако је Боле Денић једно време поново са мајком живео у Београду, где је наставио да игра кошарку у клубу „Ск 1913”  (предратна „Југославија”) у Кошаркашкој лиги Београда заједно са многим другим личности које су обележиле српски и југословенски спорт (Бора Станковић, Александар Николић, Мија Стефановић). Последња два разреда гимназије Денић је завршио у Чачку, у време када је Национална служба рада окупационе владе Милана Недића у граду поставила прве кошаркашке конструкције. Најпре у Пиварској улици, потом иза фудбалских терена поред Западне Мораве. Тада су Денића консултовали око изгледа и димензија терена, па је тим послом одлазио и у Пожегу и Горњи Милановац. Међутим, овај спорт у Чачку и околини ипак није заживео за време окупације, као што је то био случај у неким другим деловима Србије.

Ослобођење земље дочекује у родном крају своје мајке, и већ крајем 1944. уписује Медицински факултет у Београду, али је одмах избачен са прве године студија због негативне „карактеристике” која је стигла из Чачка. Било је то време револуционарног екстремизма, што Бола Денића ипак није поколебало, па је следеће године наставио студије. Иначе, никада није постао члан комунистичке партије, што му је ипак сметало у каријери, јер му између осталог нису дали пасош да отпутује на Олимпијаду у Риму 1960, што је била награда која му је додељена за развој кошарке у Чачку.

Боле Денић је као студент у Београду наставио је да се бави кошарком у клубу „Металац” (1946-1950), у коме је једно време био и тренер (1946-1948). Већ тада „Металац” (будући ОКК „Београд”) играо је Прву југословенску лигу, а Денић је 1947. добио и позив да игра за репрезентацију, али ипак на крају није отишао на Европско првенство у Прагу, што је додељено тада још младом и мало познатом Срђи Калемберу иза кога је стајала „Црвена звезда”. Док је био у „Металцу” тренирао је и Радивоја Кораћа. Своја тренерска знања учио је посматрајући рад Жоржа Биснела, Едуарда Корија, Александра Николића, Небојшу Поповића и прилагођавао условима и играчима које је имао.

Крајем 1950. Боле Денић се преселио из Београда у Чачак, где су му већ живели родитељи и одакле је била његова супруга Јелена, рођена сестра познатог чачанског фотографа Аца Симића. Исте године Боле Денић је као тренер јуниора КК „Борац” био први у Србији и учествовао на завршном турниру за првака Југославије у Карловцу, што је био највећи успех кошарке у Чачку до тада. Већ следеће године прешао је у сениорски тим. Првих пет година у „Борцу” (1951-1956) Денић није био само тренер, већ и активни играч. „Борац” је два пута уводио у Прву југословенску лигу (1952, 1954), „открио” је таленат Радмила Мишовића већ 1958. када га је увео у први тим, као и Слободана „Цоње” Копривице. Поседовао је тренерску лиценцу највишег ранга у тадашњој Југославији. Био је и иницијатор да КК „Борац” добије нови стадион и учествовао је у његовом подизању од 1954. године. Због свега наведеног, Миољуб Боле Денић је по својим заслугама сигурно један од „очева” кошарке у Чачку.

Упоредо са бављењем кошарком завршио је студије медицине, што је била и његова основна професија. Дипломирао је на Светог Саву 27. јануара 1955, да би интерну медицину специјализирао 1960, када напушта кошарку. Потом специјализира медицину рада (1967) и кардиологију у Београду. Звање примаријуса добија 1976. године. Био је запослен у неколико здравствених установа у Чачку од 1955. до 1988. године. Започео је као лекар у Фабрици хартије (1955) где је оснивао Кардиолошку амбуланту (1960), да би касније био један од оснивача Службе медицине рада и покретач иницијативе да се подигне посебна зграда за ову установу, где је годинама обављао и дужности начелника и директора. Био је и дугогодишњи сарадник Интерног одељења чачанске болнице, први и дугогодишњи уредник подлиска „Здравство” који је штампао „Чачански глас”. Поред тога Боле Денић је био и председник и секретар Подружницe Српског лекарског друштва у Чачку, члан Удружења кардиолога Југославије и Европског кардиолошког друштва.

Поред медицине и бављења кошарком одлично је свирао виолину и редовно је у свом стану организовао мале концерте класичне музике. Говорио је енглески језик, познавао и читао француски и немачки језик. Као тренер „Борца” настојао је да своје играче едукује на много начина, тако да је користио гостовања у Београду да их води на представе у Народно позориште. Био је велики пријатељ и са Бором Станковићем, дугогодишњим председником Светске међународне кошаркашке федерације ФИБА.

Са супругом Јеленом добио је сина Срђана који је завршио медицину у Београду, да би у САД постао специјалиста интерне медицине, хематологије и онкологије. На крају каријере радио је као професор на медицинском факултету у Уједињеним арапским емиратима. Један његов син, Владимир Денић, предаје молекуларну биологију на Харварду. Весна, ћерка Бола Денића, завршила је Природно-математички факултет у Београду и сада живи у Њујорку.

За свој дугогодишњи рад у медицини и спорту Миољуб Боле Денић добио низ признања. Добитник је Повеље „Др Драгиша Мишовић”, дипломе Савеза лекарских друштава Југославије, Ордена заслуге за народ са сребрним зрацима, Златне значке Кошаркашког савеза Југославије и Награде за животно дело спортских новинара Чачка, као и низа других повеља и диплома. Сахрањен је на чачанском гробљу.