ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Милош Тимотијевић
Мишовићи из Чачка су у више генерација везани за кошарку као мало која породица у Србији. Чувени Радмило Мишовић на много начина симболизује кошарку у свом граду, коју су са доста успеха играли и његова браћа и сестре.
Мишовићи старином потичу из Нове Вароши, где су живели крајем XVIII века и славе Свете Козму и Дамјана (Врачеви, празнују се 14. новембра).
Јован Мишовић (1791- после 1863), оженио је Јашу Јаковић (1798 – ?) са којом је добио четири сина Дамјана (1827), Алексу (1828), Илију (1832) и Николу (1835) и кћерку Софију. Сви су рођени у Новој Вароши, одакле одлазе пошто су Турци Јовановом деди пред судом одсекли главу, највероватније тридесетих година XIX века. Имање у Негбини, засеок Читлук-Доруља, продали су бегу Долмагићу за 400 гроша. На том имању касније је насељена фамилија Курћубић. Дућане у Новој Вароши продали су Стевовићима. Кућу и плац су завештали православној црквеној општини, а други део имања продају. Српска православна црква је на плацу који су поклонили Мишовићи саградила храм посвећен Светој Тројици између 1857. и 1869, који и данас постоји.
Није познато када се тачно Јован Мишовић са породицом преселио у Ивањицу, коју је основао моравички капетан Симо Јаковић 1833. године, иначе рођак Јаше Јаковић. У попису из 1835. Мишовићи нису забележени као житељи ове варошице.
Јованови синови Дамјан, Илија и Никола нису се женили, нити су имали деце, и преминули су у Ивањици. Ћерка Софија удала се за хаџи Настаса Дунчу из Крагујевца, где је и умрла 1902. године. Није имала деце.
Мишовићи су у Ивањици били имућна породица, која је поред презимена Мишовић носила и презиме Синђелић. Њихова имовина процењена је на 150 дуката, а месечни приходи од плате и привреде износили су 14 талира.
Према подацима из 1863. године Јован је био земљорадник, Дамјан трговац, Илија терзија, Никола писар Примирителног суда. Алекса Мишовић (1818-1850), био је трговац у сопственом дућану. Оженио је 1842. Јану Јеремић, са којом је добио ћерку Јелисавету (1847) и син Миљка (1851). Алекса је умро 4. новембра 1850. и сахрањен је у порти цркве у Ивањици.
Алексина ћерка Јелисавета-Савка удала се за механџију Тодора-Тоша Бојановића из Ивањице. Син Миљко родио се неколико месеци по смрти свога оца Алексе. Постао је абаџија и у браку са Аном Поповић (пореклом из свештеничке породице) добио је синове Илију (1875), који је умро по рођењу, и Николу (1884 – 1935), као и ћерку Катарину која се удала за Михаила Петровића из Ивањице.
Никола Мишовић је већ у Ивањици био имућан човек, да би 1906. по ступању у брак са Јелисаветом Катић (1889 – 1934) из Трстеника добио и велики мираз. Породица Катић била је веома богата и утицајна. Трговац Стеван Катић (1808-1873) имао је важну улогу у поновном избору Милоша Обреновића за владара Србије на Светоандрејској скупштини 1858. године. Стеванов син Петар Катић (1839-1916), таст Николе Мишовића, Гимназију је завршио у Чачку, да би потом био трговац, народни посланик и сенатор. Као и отац Стеван био је присталица либерала. Петров старији син Светислав био је полицијски писар у Чачку и Трстенику, потом и градоначелник Трстеника. Оженио је учитељицу Зору из Чачка са којом је имао три сина и две ћерке. Млађи Петров син Сретен био је кафеџија и као каплар умро у Првом балканском рату (1913). Петрова кћи Јелисавета удала се за Николу Мишовића.
„Кућа Катића” у Трстенику проглашена је за културно добро велике вредности, и један је од важних симбола града који спаја моравски стил са примесама оријенталне архитектуре. Оно што је важно, књижевник Добрица Ћосић је у својим романима употребио породицу Катић као модел за приказивање историјског развоја Србије и изношење својих властитих интимних ставова према животу, човеку, нацији, смислу постојања.
Никола и Јелисавета Савета Мишовић имали су двоје деце, сина Јована и ћерку Ану, и најпре су живели у Трстенику. Пошто је Никола Мишовић 1913. на јавној лицитацији добио посао изградње здања Гимназије у Чачку, одлучили су да се преселе. Исте године купили су кућу официра Пантића подигнуту поред цркве у Чачку, у којој и данас живе потомци Мишовића.
После Првог светског рата изградњу Гимназије преузело је друго предузеће, а Никола Мишовић је купио многа имања од своје куће до Западне Мораве, ка и са друге стране реке на Сувом Брегу. Подигли су стругару, отворили циглану, саградили млин. Поседовали су плацеве у вароши, многе економске зграде и канцеларије. Кућа Мишовића била је испуњена луксузним предметима, поседовали су два клавира, угошћавали утицајне људе, међу њима и епископа Николаја Велимировића.
Били су богати и обезбедили образовање своме сину Јовану (6. јануар 1911 – 30. децембар 1961), који је завршио Гимназију у Чачку, а у Београду Трговачку школу; одлично је говорио француски, служио се немачким, свирао виолину и клавир. Његова сестра Ана (22. мај 1908 – 2. јануар 1991) свирала је клавир, школовала се у Француској и удала за Николу Трохара у Београду са којим није имала деце.
Јован је у Чачку релативно рано остао без оба родитеља. Оженио је Чачанку Милицу Стефановић (1913-1992), рођену у Смедереву од оца Стевана и мајке Милеве. Миличин рођени брат био је Ратомир Ратко Стефановић (1915-1943), механичар, предратни члан КПЈ, командир Друге чачанске партизанске чете 1941, касније командир чете Друге пролетерске бригаде. Погинуо је у бици на Пљевљима 6. децембра 1943. године. Према усменом и непровереном предању породице Стефановић, они су по женској линији у одређеној фамилијарној вези са Шантићима из Херцеговине.
После 1945. нова власт је Мишовићима одузела имање, плацеве, предузеће и у кућу им уселили станаре. Узели су им и сво луксузно покућство, оба клавира. Према сазнањима породице Мишовић (која тек треба потврдити) један њихов клавир налази се у Шабачкој гимназији, све са плочицом власника. Одузету имовину никада нису повратили.
Кућа им није одузета, и у њој су Јован и Милица наставили да живе са своје петоро деце: Николом (1937-2008), Петром (1938-2001), Аном – Цуцом (1946-2011), Милевом – Мимицом (1949-2010) и Радмилом (1943), који су се сви са мање или више успеха бавили кошарком.
Никола Мишовић (31. март 1937 – 1. новембар 2008), први је почео да игра кошарку, најпре у „Борцу”, потом у „Железничару”. По завршетку играчке каријере дуго година је био тренер. Радио је са сениорима „Борца”, „Железничара”, „Слоге” из Краљева, „Студента” из Ниша, „Марибора ’66” из истоименог града, женском екипом „Борца” и са млађим екипама из Чачка и Краљева. Са јуниорима „Борца” 1979. осваја југословенску титулу. Био је и тренер женске екипе „Агрос” са Кипра (2000-2001). Тренирао је многе талентоване кошаркаше и репрезентативце: Драгана Ђукића, Јосипа Фарчића, Жељка Обрадовића, Садика Зејниловића, Драгана Тодорића, Драгана Арсића и многе друге. У браку са Емилијом Благојевић, која је такоше играла кошарку за „Борац” и „Црвену звезду”, добио је три кћерке: Ивону (1973), Ирену (1979) и Исидору (1988). Ивона и Ирена играле су једно краће време за „Борац”, а Исидора је имала добру кошаркашку каријеру у клубовима „Градац”, „Моравац”, „Карабурма”, „Вождовац” и играла низ прволигашких сезона.
Петар Мишовић (12. април 1938 – 19. јул 2001) имао је велики таленат за кошарку, али због болести није имао спортску каријеру нити се женио.
Ана Мишовић – Цуца (22. фебруар 1946 – 22. април 2011) била је истакнута кошаркашица „Борца”, а једно кратко време играла је и у београдској „Црвеној звезди”. У браку са Слободаном Мијатовићем („Бата Џо”) родила је синове Дејана (1968) и Дарка (1973). Дејан је играо кошарку за „Борац” и друге прволигашке тимове, да би се веома рано посветио тренерском послу. Као селектор млађих категорија репрезентације Србије постигао је изузетне резултате (освојио је бронзану медаљу на европском првенству са младом репрезентацијом у Грчкој 2014. године; са јуниорима осваја два пута сребрну медаљу на светским првенствима 2011. и 2013. године; на европским првенствима са селекцијом до 18 година осваја златну медаљу у Шпанији 2007. и бронзану у Литванији и Летонији 2012).
Милева Мишовић – Мимица (11. јун 1949 – 5. септембар 2010) играла је кошарку за „Борац”. Није се удавала и није имала деце.
Радмило Мишовић (14. март 1943) почео је да игра кошарку као пионир већ 1951, а за први тим „Борца” наступао је 20 сезона, од 1958. до 1978. године. Каријеру је завршио у чачанском „Железничару” у сезони 1979/1980 (15 утакмица, 259 кошева). За 12 сезона у Првој савезној лиги СФР Југославије одиграо је 249 утакмица и постигао 6.669 кошева, просечно 26,8 по мечу. Пет пута је био најбољи стрелац Прве лиге: 1968 (645 коша – 30,7 просечно по утакмици), 1969 (625 – 28,4 просечно по утакмици), 1971 (645 – 29,3 просечно по утакмици), 1972 (662 – 31,5 просечно по утакмици) и 1974 (821 – 32,5 просечно по утакмици). На „вечној листи” Прве југословенске кошаркашке лиге Радмило Мишовић је други стрелац (први је Винко Јеловац). Процењује се да је у свим првенственим и куп утакмицама дао око 10.000 кошева. Био је тренер јуниора „Борца” (1967) и женске екипе „Борца” (1969). После завршетка играчке каријере наставио је да ради у „Борцу” на разним функцијама све до 2010. године.
Због сукоба са селектором Ранком Жеравицом за репрезентацију Југославије одиграо је свега 15 утакмица и није дао ни један кош. Са репрезентацијом је освојио златну медаљу на Балканском првенству 1966. године. Био је и остао најпопуларнији спортиста Чачка који му је 1973. доделио Октобарску награду; добио је и Орден рада са сребрним венцем. Град Чачак му је 2008. доделио Децембарску награду. Проглашен је и за најбољег спортисту Града Чачка у XX веку, да би од 2000. до 2003. био и народни посланик у Скупштини Републике Србије на листи Странке српског јединства. Венчао се 6. августа 1970. са Весном Марковић, кошаркашицом „Борца”, са којом је добио ћерке Ану (1972) и Јовану (1978).
Извори:
Чачански крај у народноослободилачкој борби : 1941-1945. : пали борци и жртве (Чачак : Центар за културу, 1977);
Српски биографски речник. [Књ.] 4, И-Ка (Нови Сад : Матица српска, 2009);
Светислав Љ. Марковић, Радмило : [монографија о Радмилу Мишовићу] (Чачак : Удружење Мајстор баскета, 2013);
Биографски лексикон Народне Библиотеке „Јефимија“ у Трстенику (http://www.bibliotekajefimija.rs/lang/lat/digital-library/biographical-lexicon/k.html);
Интервју са породицом Мишовић у Чачку.
Коментари (0)