Драган Кићановић – легенда југословенске и чачанске кошарке

8. октобра 2022.

коментара: 0

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Милош Тимотијевић

Спорт је незамислив без надметања и борбе за освајање трофеја. У модерно доба број медаља и постигнутих рекорда постао је једини критеријум успешности сваке екипе и појединца. Малим земљама као што је била Југославија (данас још мања Србија) никада није било лако да се равноправно такмиче са бројнијим, организованијим и богатијим нацијама, које су поред осталог имале старију и развијенију спортску културу. Још теже је било учествовати на међународним такмичењима ако живите у малом граду попут Чачка.

Међутим, када је у питању кошарка, све је изгледало другачије. Југославија је седамдесетих година XX века била спортска „велесила”, Чачак у правом смислу град кошарке, а Чачанин Драган Кићановић према свим показатељима успешан кошаркаш на планетарном нивоу. И то не само по квантитативним подацима које у први план истиче савремена спортска култура усмерена на слављење обарање рекорда и постизање изузетних резулата, већ и кроз лепоту игре која је осликавала један другачији однос према кошарци, спорту и животу.

Породица Кићановић пореклом је из села Рајца на Јелици у близини Чачка (славе Аранђеловдан), одакле се Драганов деда Вук пресилио у Чачак. Драган Кићановић родио се 17. августа 1953. године у Кључкој улици у Чачку, где су му тада живели родитељи са којима се касније сели у Дубровачку улицу. Ужа породица и шира фамилија углавном је радила на железници (деда, стриц, отац). Отац Милан најпре је био маневриста, потом магационер на Железничкој станици, а мајка Јованка – Јока трговац. Драган је њихов син јединац коме је отац Милан док је имао само три године кући донео легитимацију пријатеља и члана КК „Железничар” из Чачка.

Драган је учио у Основној школи „Милица Павловић”, потом је завршио Техничку школу (грађевински смер) и на крају Вишу економску школу. Међутим, суштински, Драган Кићановић се највише бавио кошарком, потом и руководећим функцијама у спортским савезима.

Попут већине дечака и Драган Кићановић најпре је желео да буде фудбалер. Узор му је био Шекуларац. У детињству су га звали „Лаћо”, касније „Кићан”, ређе „Кићо”. Вредно је тренирао две године у „Борцу” (код тренера Микија Стојановића), поседовао је таленат, али је приликом једног пада сломио руку и дуго провео са гипсом. У то време поред фудбала занимљиви су му били и одбојка, рукомет, чак и тенис, па и шах.

Међутим, када је напустио фудбал активно је почео да се бави кошарком у својој основној школи где му је први тренер био Слободан Бобо Стефановић, наставник енглеског језика и познати кошаркаш „Борца”. Кићановића је већ тада са друговима интензивно играо баскет, да би свој таленат показао на такмичењу основних школа у Чачку организованом на „Желовом” игралишту, када је примио и победнички пехар, први трофеј у животу.

Тада га је уочио тренер „Железничара” Прево Вучићевић, позвао у клуб и брзо увео у јуниорски тим. Према званичним подацима у „Железничару” почиње да игра 1966. године. Захваљујући тренеру Преву Вучићевићу, као и старијим играчима „Железничара” који су га 1968. пријатељски прихватили у сениорској екипи, Кићановићев таленат брзо је дошао до изражаја.

У то време је још увек играо и за школске екипе, тако да је у првом разреду средње школе играо на првенству Србије за техничке школе у Крушевцу, кад су заузели треће место. Као и свим младим кошаркашима Чачка у то доба, највећи спортски узор био му је Радмило Мишовић који је био на врхунцу каријере. Због успешних игара у континуитету, Кићановићу су већ 1970. „пророковали” да ће бити „други Радмило”.

Кићановић је 1970. као члан „Железничара” био и јуниорски првак Србије 1970. године. Био је то први трофеј који је „Желе” освојио у својој историји. Касније су „Желовци” имали пуно успеха у млађим категоријама. Истовремено он је играо и за сениорски тим „Жела” који се исте 1970. квалификовао за улазак у Другу савезну југословенску лигу.

Већ тада Кићановић је био одличан стрелац. Са лакаоћом је постизао преко 20, потом и 40 поена по утакмици. За први тим „Железничара” играо је на укупно пет првенстава (1968-1972) и постигао око 1.700 кошева. Највише поена на једној утакмици дао је 1970. против екипе „Црвене звезде” из Гњилана, чак 91 поен. Била је то Српска лига, јужна група.

У сезони 1971. Кићановић је имао је просек од 30,5 поена по утакмици, 1971/1972. постигао је укупно 628 кошева на 19 утакмица, просечно 33 по мечу. Треба имати у виду да у то време нису постојала „тројке”, које су по правилима ФИБА уведене тек у сезони 1984/1985. године, када је Кићановић већ престао да игра кошарку.

Огроман кошаркашки квалитет који поседовао Драган Кићановић брзо је уочен, тако да га је 1971. Мирко Новосел позвао да игра за кадетску репрезентацију Југославије. Стицајем околности Новосел је Кићановићу потом био тренер и јуниорској, затим и сениорској репрезентацији. Оно што је битно, Новосел је допустио слободу и маштовитост у игри младим играчима као што су били Кићановић и Делибашић, што им је помогло да се формирају у одличне кошаркаше.

Управо та 1971. била је одлучујућа година за Кићановића, јер је најпре са кадетима Југославије освојио Европско првенство организовано у Горици (Италија). Била је то веома талентована генерација којој су Чачак и „Желе” те године дали Драгана Кићановића и Зорана Биорца, што је био велики успех за цео град. Први стрелац тима био је Мирза Делибашић (17,2 поена по мечу), други Драган Кићановић (15), пети Зоран Биорац (6,4).

Исте 1971. године Драган Кићановић је освојио и Балканско првенство за јуниоре организовану у Измиру (Турска). Тренер је опет био Мирко Новосел. Исте године, у истом граду (Измир, Турска), Кићановић је био и члан сениорске кошаркашке репрезентације Југославије која је освојила златну медаљу на Медитеранским играма.

Тако је Драган Кићановић 1971. године освојио три златне медаље у кадетској, јуниорској и сениорској конкуренцији. Такав спортски успех у Чачку још није поновљен. Оно што је важно, он је тада већ као играч „Железничара” постао и члан сениорске репрезентације Југославије.

Таленат који је поседовао потврђивао је сваке сезоне на свим такмичењима. Драган Кићановић је 1972. као члан јуниорске кошаркашке репрезентације Југославије освојио златну медаљу на европским првенству организованом у Задру. Први стрелац тима био је Мирза Делибашић (16,3 поена по мечу), други Драган Кићановић (12,9).

Била је то његова четврта златна медаља коју је освојио као играч из Чачка. Свима је било јасно да после укупно седам сезона у „Желу” (две у јуниорима и пет у сениорима), Кићановићу „природно” следује прелазак у већи клуб.

Тако је Кићановић те исте 1972. године прешао из „Железничара” у „Борац”. Заправо, административно посматрано била је то само „позајмица” за једну сезону. „Борац” је спремао тим да освоји југословенски шампионат, а долазак Кићановића појачао је амбиције. Управо у то „Кићановићевој сезони” 1972/1973. „Борац” је освојио четврто место у Првој лиги, што је највећи успех овог клуба у целокупној историји. Те године сваку утакмицу „Борца” у Чачку пратило је неколико хиљада људи, а понекад је толико остајало и испред хале. Цео град је био у еуфорији. Кићановић је био први стрелац „Борца”.

Већ на почетку каријере свима је било јасно да се ради о изузетном стрелцу, што је повећало пристисак „великих” клубова да га одведу из Чачка. По завршетку првенства 1972/1973, Кићановић је формално опет био само играч „Железничара”, а не „Борца”, што је отворило „врата” за арбитражу Кошаркашког савеза о томе коме заправо треба да „припада” тако квалитетан играч. У све се умешао и београдски „Партизан” који се спремао да створи своју шампионску екипу, јер у ранијим сезонама никада није освојио првенство Југославије. После великих полемика и отворених протеста из Чачка (јер су се кршили сви прописи), Кићановић је на крају ипак прешао у „Партизан”, што му Чачани тада нису могли да опросте. Као што му многи нису опростили ни што је из „Жела” прешао у „Борац”.

Међутим, Кићановић је већ од јесени 1973. био у Београду где је почео да игра за „Партизан”. Као и већини Чачана прелазак у Београд није му пријао. Недостатак друштва „лечио” је непрекидним дуготрајним тренинзима, што је само појачало квалитет који је поседовао. Убрзо је постао „љубимац” публике свога клуба, одлично се уклопио у нову средину.

У клубу су већ били играчи који су пре њега из Чачка дошли у Београд (Јосип Јоле Фарчић и Драган Ђукић), тако да је све на неки начин имало и обрисе завичајног клуба. Такву традицију негује и савремени „Партизан” у коме су Чачани добро застуљени на свим фунцијама, од играча, преко тренера до управе.

Драган Кићановић је са „Партизаном” постигао огромне успехе. У периоду од 1973. до 1981. одиграо је укупно 238 утакмица и дао 6.592 коша, просечно 27,7 по мечу. Освојио је три првенства Југославије (1976, 1979. и 1981). Нарочито је било важно освајање прве титуле 1976. године. Поред тога освојио је и Куп Југославије (1981), а на међународном плану два Купа Радивоја Кораћа (1978, 1979) који је у то време био европско такмичење. Био је и три пута најбољи стрелац Прве лиге: 1975/76 (775 кошева; 30 по утакмици), 1977/78 (894; 34,4) и 1978/79 (743; 33,8). Када се посматрају све утакмице које је одиграо у Првој југословенској лиги (1972-1981), Кићановић је играо у 193 утакмице и постигао укупно 5.460 кошева, просечно 28,3 по утакмици.

Чачани су ценили свог земљака и његов успех, али нису могли да опросте одлазак у Београд и „издају” родног града. Навијачи „Борца” били су убеђени, као и „цео” град уосталом, да би са Кићановићем сигурно освојили бар једну шампионску титулу. Вероватно су били у праву. Зато Кићановићева гостовања са „Партизаном” у Чачку нису била једноставна.

Када је децембра 1973. први пут као кошаркаш „Партизана” играо против „Борца”, публика му је некоректно добацивала. Све било на ивици озбиљног инцидента, а милиција са шлемовима опколила је терен. „Борац” је на крају тријумфовао (114:111), што је задовољило домаће навијаче. Временом, тензије су смањене, али нису нестале.

Повремено је ипак играо за „домаће” клубове. Када је 1977. у Чачку гостовао московски „Спартак” том приликом је „Борац” у овој пријатељској утакмици појачао Кићановић, који је у тандему са Мишовићем бриљирао, а публика је тражила да се врати у родни град. Исте године „Желе” је појачан са Кићановићем и Далипагићем играо утакмицу са репрезентацијом Румуније. Следеће 1978. Кићановић је играо за „Борац” и на опроштајној утакмици Радмила Мишовића. Међутим, Кићановић је остао у „Партизану” веома дуго (1973-1981) и по правилу одлично играо против „Борца”, што се Чачанима није допадало.

Тако је Кићан у родном граду и поред огромних успеха могао да буде само „други” кошаркаш (први је заувек био и остао Радмило Мишовић), а када би играо баскет на „Желовом” терену сви су били силно мотивисани да га победе и покажу да за разлику од „света” у завичају важи другачија хијерархија.

За то време репрезентативна каријера Драгана Кићановића ишла је само узлазном линијом, са изузетним успесима у светским оквирима. За сениорску репрезентацију Југославије на првенству Европе 1973. у Барселони (Шпанија) освојио језлатну медаљу. На овом такмичењу није добио већи простор за игру, тако је био тек осми стрелац тима. Била је то прва златна медаља коју је Југославија уопште освојила на европским првенствима. Исте године освојио је и златну медаљу на Балканским играма организованим у Турској.

Следеће 1974. са репрезентацијом Југославије осваја сребрну медаљу на првенству света у Порторику, на коме је био и МВП играч и најбољи стрелац своје екипе (19,9 поена по мечу). Исте године освојио је и златну медаљу на Балканским играма организованим у Грчкој.

Потом 1975. са репрезентацијом Југославије осваја златну медаљу на првенству Европе организовано у Београду. Кићановић је на овом такмичењу био најбољи стрелац своје екипе (13,7 поена по мечу). Исте године освојио је и златну медаљу на Балканским играма организованим у Румунији.

Затим 1976. на Олимпијским играма у Монтреалу (Канада) са репрезентацијом Југославије осваја сребрну медаљу. Био је други стрелац свога тима (15,8 поена по мечу). Исте године освојио је и златну медаљу на Балканским играма организованим у Бугарској.

Кићановић је и 1977. на првенству Европе у Лијежу (Белгија) са репрезентацијом Југославије освојио златну медаљу. Био је први стрелац екипе (20,3 поена по мечу), а „одбојка” са Славнићем у мечу са СССР-ом је највероватније најпознатији детаљ са свих утакмица које је Југославије икада одиграла.

Потом је 1978. на првенству света у Манили (Филипини) са репрезентацијом Југославије освојио златну медаљу. Био је други стрелац свога тима (18,9 поена по мечу).

После три узастопне медаље на европским првенствима, Југославија је на такмичењу организованом у Италији 1979. освојили бронзану медаљу. Кићановић је био први стрелац своје екипе (19,5 поена по мечу).

Затим је на Олимпијским играма у Москви 1980. репрезентација Југославије освојила златну медаљу. Кићановић је био други стрелац свога тима (23,6 поена по мечу). Остала је упамћена његова повреда у сусрету са Италијом (ударац Дина Менегина) после које су га изнели са терена, тако да је златну олимпијску медаљу уместо њега примио Зоран Славнић. Иначе ово је једина златна медаља коју је Југославија освојила на олимпијадама, што је у Москви било олакшано због неучешћа репрезентације САД и многих других западних земаља које су бојкотовале такмичење у комунистичком СССР-у.

Драган Кићановић био је најбољи стрелац (18,7 поена по мечу) репрезентације Југославије која је 1981. на првенству Европе у Чехословачкој освојила сребрну медаљу.

Затим је опет као најбољи стрелац Југославија (21,8 поена по мечу) освојио бронзану медаљу на првенству света у Колумбији 1982. године.

На крају репрезентативне каријере са Југославијом заузео је седмо место на првенству Европе организованом у Француској 1983. године. Кићановић је на овом такмичењу био трећи стрелац екипе (14,8 поена по мечу). Првенство је обележила и велика туча играча Италије и Југославије, а један од актера догађаја био је и Кићановић (сукоб са Дином Менегином).

Био је то крај доминације „златне генерације” југословенске кошарке у којој је Драган Кићановић био једна од највећих „звезда”.

Управо у ово време Драган Кићановић је завршавао и своју играчку каријеру у клупској кошарци. После одласка из „Партизана” играо је за Италијански „Скаволини” (1981-1983), са којим је 1983. Освојио ФИБА Сапорте куп (Куп купова). Потом је отишао у париски „Расинг” (1983-1984), након чега се опрашта од активног играња.

Поред освојених трофеја на репрезентативном и клупском нивоу, добио је и друга признања. За европског „играча године” проглашен је два пута (1981, 1982), за најбољег спортисту Југославије (1982). У анкети спортских новинара Србије 1995. године, проглашен је за „спортисту века”. У „Кућу славних” кошаркаша ФИБА уврштен је 2010. године.

Према свим показатељима Драган Кићановић имао је импресивну играчку каријеру. За први сениорски тим репрезентације Југославије играо је укупно 13 година (1971, 1973-1983). Дуже од њега једино су играли Ћосић, Данеу, Далипагић и Радовановић. Био је укупно 7 пута најбољи стрелац репрезентације Југославије, бољи од њега били су само Радивој Кораћ и Дражен Петровић. Одиграо је укупно 239 утакмица за све категорије репрезентације Југославије и постигао 3.585 поена (више од ње дали су само Дражен Петровић и Дражен Далипагић). Само на 216 утакмица сениорске репрезентације Југославије од 1973. до 1983. године Драган Кићановић је постигао 3.330 поена и био победник у 180 утакмица. Када се посматрају и други статистички подаци Драган Кићановић је међу прва три, или првих пет кошаркаша „свих времена” када је у питању репрезентација Југославије.

Низ медаља је изузетан. Са Олимпијских игара има две медаље (по једну златну и сребрну); са светских првенстава три медаље (по једну златну, сребрну и бронзану); са европских првенстава пет медаља (три златне и по једну сребрну и бронзану); са Медитеранских игара има једну златну, а са балканских игара четири златне медаље. Поред тога има златне медаље са шампионата Европе у кадетској и јуниорској категорији, као и јуниорског првенства Балкана.

Укупно 13 златних, три сребрне и две бронзане медаље. Осамнаест одличја за 13 такмичарских година (1971-1983). По свим показатељима (репрезентативним, клупским и личним трофејима) Драган Кићановић је један од најбољих европских кошаркаша 20. века.

Победе су увек биле важне, али је начин ка који су постизане био много значајнији. Драган Кићановић је био један од кошаркаша чија је игра промовисала слободу, спонтаност и креативност, што је постао индивидуални израз југословенске кошаркашке традиције и још више локалне чачанске школе која је дала низ одличних бекова изразито прецизног шута. Није било довољно бити само снажан и упоран, већ и интелигентан, спретан и спреман за преузимање ризика, чиме се надмудрују јачи, искуснији и организованији противници.

Тако је Кићановић постао и део популарне културе у доба социјалистичке Југославије. Његовој препознатљивости нарочито је допринела телевизија. Већ од почетка седамдесетих поседовање телевизора постао је део свакодневице највећег броја домаћинстава, нарочито у градовима. Директни преноси кошаркашких утакмица и велики успеси репрезентације у којој је Кићановић био један од најважнијих играча увели су га у „митски круг” југословенских хероја-спортиста. На популарност је утицало и надметање у домаћем кошаркашком првенству, а „Партизанов” тандем Кићановић-Далипагић („Кића-Праја”) постао је симбол овог клуба који им је донео прве титуле.

Сви су били изненађени када је Кићановић 1984. прекинуо активно играње, у 31 години живота. Ипак, то и није било тако чудно, јер је имао 18 година кошаркашког „стажа” (1966-1984). Међутим завршетак играчке каријере није значио опроштај од кошарке. Драган Кићановић је управо 1984. постао директор КК „Партизана” и на тој позицији остао читаву деценију (1984-1994). Суштински, он је био један од твораца шампионске екипе која је имала огромне успехе. Нарочито генерациае која 1987. освојила првенство Југославије у конкуренцији тада европски моћних домаћих југословенских клубова. Следеће 1988. „Партизан” је на Фајнал фору Купа шампиона био трећи у Европи, да би 1992. освојли и европску титулу са младим тренером Жељком Обрадовићем (рођеним Чачанином), кога је управо Драган Кићановић и убедио да прекине играчку и започне тренерску каријеру. „Партизан” је 1989. освојио и Куп Радивоја Кораћа, тада европско такмичење, а у земљи Куп Југославије. Управо у доба „директоровања” Драгана Кићановића створен је „култ” КК „Партизана”, чији су успеси једно време поистовећивани са српском кошарком.

Поред тога Драган Кићановић био је и две године (1995-1996) директор репрезентације Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора), која је на првенству Европе у Атини 1995. године освојила златну медаљу, вероватно емотивно најважније одличје српске кошарке, јер је земља била пре тога четири године била под спортским санкцијама, избачена са свих такмичења. Био је и члан Председништва и Извршног одбора Југословенског кошаркашког савеза, као и Кошаркашког савеза Србије.

Драган Кићановић је имао и истакнуту каријеру изван ужег поља такмичарског спорта. Био је министар спорта у Влади Републике Србије (1991-1992). Биран је два пута за председника Олимпијског комитета Савезне републике Југославије (Србија и Црна Гора) на чијем челу је провео читаву деценију (1996-2005). На крају је био и генерални конзул Републике Србије у Трсту (2013-2018).

Поред медаља које је освојио на многим такмичењима, уручена су му и бројна признања. Добио је Орден заслуга за народ са златним венцем, Октобарску награду Београда, Октобарску награду Чачка, Мајску награду СОФК Србије (1974), Седмојулску награду СР Србије, Златну значку Кошаркашког савеза Србије (2008), Златну плакету КК „Железничара” из Чачка, Специјалну награду Спортског савеза Србије. Проглашен је и за почасног грађанина Чачка (2014).

Можда је највеће признање које је добио било преименовање „Желовог” терена код Железничке станице у Чачку по његовом имену (2017). Уосталом, Драган Кићановић је изабран у „идеалну петорку” КК „Железничар” из Чачка, поред Миодрага Марјановића, Милана Пеце Петронијевића, Рада Шљивића и Радисава Ћурчића.

Приватно Драган Кићановић је више од две деценије веома повучен човек. Власник је једног дела Хотела „Олимп” на Златибору од 2000. године у коме је 2021. организовао свадбу сину Марку.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.