Порекло Душана Маравића, фудбалске легенде

Рођен: У Француској, у месту Injoux-Genissiat (Енжу Женисја) 7. марта 1939. године.

Преминуо: У Београду, 6. јануара 2025. године

Породица: отац Мане (Маравића Драга, Лика), мајка Даница (рођ. Маравић, Шкипина, Лика), браћа Никола и Раде, сестра Марта (страдала у Немачкој), супруга Јованка (дев. Спасојевић, Београд), синови Антони и Алфредо

Kрсна слава: Никољдан

Рекао о Личанима: Непосредни људи, наклоњени пријатељству, необично радни, одговорни, дисциплиновани

Идеја водиља: Искористити максимално оно што је најбоље у датим условима

Док човек слуша Душана, не може да се отме утиску да се пред њим одвија прави филмски сценарио. Сцене се смењују једна за другом – ред сиромаштва, ред туђине, ред тешког рада, ред страшног рата, ред наде, ред фудбала, ред славе, ред оног нечег обичног, људског, што не рећи – баш личког! Све то помешано је у једну фасцинантну причу, коју је, чини се, најбоље прочитати у цугу. Без прекидања. Ево те животне сторије једне истинске фудбалске легенде, племенитог човека из рода Маравића.

„Деда ми се звао Тодор. Он је из Маравића Драге, код Дрежнице. Имао је 12 или 13 деце. Била је тешка ситуација, нису имали шта да једу. Некад су, како ми је казивао отац Мане, знали да ручају и лишће! Због тога су мој отац и његова браћа Ђурађ и Душан између два светска рата отишли на рад у Француску. Личани су тамо били јако цењени. Отац је радио најтеже физичке послове, на пругама, у рудницима, шумама. Замало маларију није добио у Марсеју. Био је висок, кошчат, јак, а и покојни стриц Ђурађ је био исти такав. Таква фајта, што би рекли Личани.

Отац је рођен 1896. и имао је већ 43 године кад сам ја дошао на свет. Kасно се оженио. Писао је у Дрежницу да му пошаљу девојку која хоће да се уда за њега. У Шкипини код Дрежнице су нашли моју мајку Даницу, која је пристала да оде у Француску. Била је 14 година млађа од њега.

Мој старији брат Никола је рођен у Марсеју 1935, годину дана после атентата на краља Александра. Ја сам рођен у месту Енжу Женисја 7. марта 1939, а најмлађи брат Раде 1941. у Немачкој. Имали смо и сестру Марту, страдала је у Немачкој.

Место у којем сам рођен налази се на 60 километара од Женеве ка Лиону, испод неке велике планине. Постоји ту и велики водопад. Тата је тамо радио на хидроцентрали. Пре него што је Немачка објавила рат Француској 6. септембра 1939., Французи су закључили да треба да протерају странце са своје територије да они не би постали колаборационисти. И ми тако напуштамо Француску кад сам имао свега шест месеци. Одлазимо сасвим случајно у Немачку, другог избора изгледа није било. Долазимо најпре у Штутгарт, а онда осамдесет километара на север у Гепинген, и ту се сместимо. Отац је са стрицем Ђурађем радио у руднику. Њихов брат Душан је отишао на други крај Немачке, у Сарбрикен, и више га никад нису видели.

У Немачкој сам био до своје шесте године, дете потпуно ван памети. Гледам, бомбе падају, а ја се около мувам бос. Тата ради преко дана, а мама ме шаље на казан америчке кухиње. Давали су ручак у 12 сати, ја понесем здјелу и стојим тако у реду, а онај ми само истресе кашику и ја трчим кући. То је био мој задатак. Старији брат Никола је био преводилац тати, ја нисам знао немачки.

Kад је рат завршио, Немци су предложили мом оцу и стрицу да остану. Рекли су им да ће добити најблаже послове, јер су били задовољни какви су радници. Али, они су то одбили и ми смо се децембра те 1945. вратили у Југославију. Пре тога смо чули на радију да маршал Тито поручује да ће сви они који се врате добити кућу и земљу у Бачкој.

Тако смо се вратили у Лику, у Дрежницу и остали тамо три дана, у кући коју сам лета 2011. први пут видео после 61 године. Тамо нас је дочекала очева сестра Јека и остала татина и мамина родбина. Ту смо, сећам се, спавали на слами, а онда су нас после три дана пребацили за Огулин. Одатле смо преко Загреба, Винковаца и Сомбора стигли у Бајмок, где смо добили 7-8 јутара земље. Био је то децембар 1945.

Отац је почео да се бави пољопривредом, што није радио у животу, јер је у Дрежници углавном била шума. Узели смо коња, имали смо краву, основне ствари које су требале за то земље што смо добили. Почело је без турбуленција да се живи тамо. Много је породица дошло из Дрежнице, највише баш у Бајмок.

Мали проблем је настао 1951. Биле су сељачке радне задруге. Мој отац је радио у Француској, где је била била приватна својина, и видео је како пољопривредници тамо раде и да је бољи резултат кад се приватно ради, више се води рачуна него у задрузи. Јер, у задрузи кад се дође окопавати земља, један ред се окопа, друга два не, пошто се ради за такозване ‘трудодане’. Треба оправдати да си био на послу, а уствари не осећаш да је то твоје, тако да је то било право брљање. И, тата је то прокоментарисао са људима около, да би боље било другачије. И одмах је по њега дошла полиција, одвели га, месец дана се није појавио. Није био мучен. После се смирио и више није давао такве коментаре…

Иначе, био је задовољан са ситуацијом како се развијала. Није погрешио што се вратио, пре свега због нас деце. Имали смо школу, имали смо земљу. Говорио ми је: Ори, кради, ако нећеш да учиш! То је било његово објашњење хоћу ли ја или нећу имати нешто са школом.

А на селу смо свега имали, и шта да једемо, нисмо оскудевали. Највећи проблем је био неки динар. Требало је платити порез за земљу и то је био главни проблем за све сељаке. И дан данас је тако. Јер, сељак све има, али најмање пара.
Ми деца смо почели да се мувамо по том гушчјем пољу, да идемо у школу. У Бајмоку сам завршио осмогодишњу школу. И после школе смо радили разне послове које смо могли у тим годинама.

Тата је у Француској и Немачкој стекао радне навике, био је дисциплинован. Знало се кад је доручак, ручак у подне, вечера у шест. Kао на казану у војсци, таква дисциплина. Док код других Личана никад се није знало ни кад се једе, ни кад се спава. Е, то је био хаос, а тата нам је пренео дисциплину. Један дан је грах, други дан купус. И ту се није питало шта је, тако је то било после рата. Тата је био задовољан и он и мама. Она је била домаћица. Била је јако срећна, добре воље, увек расположена, никад намћор. Неке прилике у Бајмоку она мени каже: Ајој, Дуда, бог га поживио, Тита. Нема рата. А ја се питам шта она мени то прича. Знам да се јако лоше сећала рата. И другом приликом неко је пита нешто, а она каже: Јој, Дуда, свега има, само да је пара да се купи.

Kод куће смо лички причали, ијекавштина. Али ја сам се уклапао и са другом децом. Имали смо ми Дрежничани тамо у Бајмоку лепо детињство. Чим сам дошли тамо почели смо да играмо фудбал са крпењачом. Или, кад је био свињокољ, узимали би онај мехур и играли са тим. Kо је имао малу гумену лопту, тај је био краљ у селу.

А екипа на игралишту је била сјајна – Мађари, Буњевци, Црногорци, Личани, стотину етноса је ту било, страшна екипа Радничког, клуба основаног још 1905, који је тад наступао у војвођанској лиги.

Стално сам био на тренинзима, хватао лопте кад иду преко тарабе, враћао из јарка. А ту је био и мој брат Никола, који је био један од најталентованијих играча, али није наставио даље. И данас га сви памте. Ја сам у екипи пионира Радничког био најмлађи. Сви су ме волели, био сам послушан ко куче, ишао сам где год кажу. Тад смо се шишали до главе, било је бува, вашки. Имам једну слику из тог периода.

И, тако, мало помало, са 14 година сам већ играо за омладинце Радничког. Играли смо једну утакмицу против суботичког Спартака и оставио сам утисак да сам талентован. А баш у то време је одржаван логор (камп, оп. Ј. K.) са 75 најталентованијих омладинаца Војводине и у Раднички стиже телеграм да се и ја нађем тамо. Две недеље у техничкој школи, кревети, храна!

Главни организатор логора је био чувени Хуго Рушевљанин, који је тад био технички директор београдског Партизана, човек који је формирао много играча у Југославији. Светска класа. А главни тренер у логору је био Бранислав Бане Секулић (оп. Ј. К.: То није Бане Секулић по којем носи име фабрика у Сомбору. То је био Вујадин Бане Секулић, чувени студент који је страдао због запаљеног жита, који је, по свему судећи, послужио Личанину Арсену Диклићу као лајтмотив за роман Салаш у малом риту, по којем је урађена чувена дечја серија са Славком Штимцем у главној улози), који је већ 1930. играо као професионалац у Монпелијеу, а државном тиму који је играо на Светском првенству у Монтевидеу се придружио из Марсеја. Играо је лево крило.

Бане Секулић је био први тренер репрезентације Југославије после 1945., а тада је тренирао и Црвену Звезду. Међутим, због неке свађе отишао је Нови Сад и тамо је направио чувену генерацију Бошкова, Рајкова, Веселиновића, Милованова, Kрстића 1, Kрстића 2, Васића. Најбоља генерација ‘Војводине’ за 100 година! Одатле, Бане Секулић долази за тренера суботичког Спартака, а 1953. се у Суботицу из Београда враћа Бата Огњанов, чувени играч олимпијског тима. За то је добио кућу у Суботици, што је тада било нечувено, на нивоу маршала!

Бане Секулић ме је запазио на том кампу. Имао сам 15 година, 150 цм висок, 50 кила. Гледао ме је док сам пимплао и рекао покојном Луки Ивковићу, који је касније био дугогодишњи дописник Политике из Суботице, да поведе рачуна о мени, да се упишем у средњу школу у Суботици.

А ми смо били сељаци. После основне школе нема ту гимназије да се иде даље, да се учи. Треба одмах гледати шта си спреман да радиш. Али, ја ипак кренем у средњу економску са генерацијом из села. Имали смо воз ујутро у шест сати, требало је око пола пет устати свако јутро. Мама ми спреми два јаја, сланине, доручкујем и на станицу два километра, била киша, био снег. Тако сам путовао годину дана.

Два пута недељно сам после школе ишао на тренинг и враћао се кући око око пола десет увече. Сутра ујутро опет у школу. Мама ми је спремала хлеб са масти. Намаже преко тога алеве паприке, поклопи са другим парчетом и спакује. То ми је био ручак, а увече долазим на вечеру. После годину дана, као омладинац се покажем и Бане Секулић каже: Овоме треба да нађете собу. И ја се пребацим у Суботицу. Али, долазио сам недељно једном у Бајмок, била је велика носталгија. Морао сам само да их видим.

Тата ми није давао подршку, није волео што идем на фудбал, а мама ме скривала са опремом. Једва сам се провукао, док то није мало кренуло. Месечна карта Бајмок – Суботица је била 500 динара, што ми је клуб плаћао, а то је била огромна пара. Тако да сам почео већ да привређујем, станујем у Суботици, да се доказујем као омладинац.

И, Бане Секулић ме са 17 година гурне да играм за први тим са Батом Огњановим! Почео сам тад да играм по целој Југославији и да довршавам своју средњу економску. Тада, пред завршетак школе, за мене се заинтересује Црвена звезда и позову ме 1958. у Београд. Тад је била она трагедија, срушио се авион са фудбалерима Манчестера (6. фебруара 1958.), а ја сам тог јутра потписао за Звезду у Kоларчевој 3. Онда сам завршио матуру и 1. јула се обрео у Београду.

Сећам се, имао сам неки жути коферчић од скаја, унутра ми је стало све што сам имао од ствари. Kратке панталоне, бела мајица, сандалице, било лето. Попео сам се уз Балканску улицу и нашао сам некако Kоларчеву 3, код Албаније. Ту је био генерални секретар Слободан Ћосић, била је чувена Дара Зец и један спољни момак Kиме. Бог зна како су ме дочекали. Рекли су Kимету: иди, отпрати овог момка, идете код Kаленић пијаце, Банијска 9, тамо има једна соба у партеру, тамо је већ Владимир Вукојевић, а други је кревет за њега. И ми смо тамо отишли пешке.

Од 1. јула до 1. августа смо се почели скупљати на стадиону, за припреме нове сезоне. Враћају се из Шведске са првенства света Беара, Шекуларац, Владица Поповић, на тренинге је долазило по хиљаду људи да их гледа! И ту сам и ја почео да тренирам и да се полако припремамо за пут у Херцег Нови, где су ожењени ишли са женама. Тамо смо провели 15 дана, то је било први пут да видим море.

Поред мене, Звезда је тада ангажовала још три играча, јер је Рајко Митић престао да игра. Требао им је број 8 и ја успем да изборим то место. Одиграо сам за шест година 241 утакмицу за Звезду, дао 82 гола и успео да не добијем ниједан жути картон! Играо сам седам пута за олимпијску репрезентацију Југославије и са њом на Олимпијади у Риму 1960. освојио златну медаљу. Уз све то сам 1958. уписао Економски факултет, ишао на сва предавања и за четири године дипломирао.
Данас кад то анализирам то ми је све толико нестварно. Kако смо се ми млади борили, како смо били позитивни, како нисмо покушавали на нека муљања и комбинације да прођемо, већ искључиво квалитетом, моралом, учењем, нечим што има животног смисла. Тако да је то једна животна сатисфакција. А сад кад се види на шта смо дошли и како су се генерације развијале и које се то вредности данас овде цене, мало је рећи да је разочаравајуће.

Из Звезде сам 1964. отишао у француски Расинг. Већ после месец дана сам наступио на Парку принчева против Ремса, чувене париске екипе. У листу ‘Фигаро’ је после утакмице писало: Месија је дошао! Ево га, рођен у Француској! Ја их, као, спашавам. Играло се по подне, око пола пет, Французи лепо обучени на трибинама. Једна лопта ми је тако лепо села и дам невиђен гол у саме рашље. После тога ме зове директор клуба, а ја после месец дана већ разумем француски, ишао сам на часове. Пита, Дузан, а мени су написали у крштеници Dussan, хоћеш ли француску националност? А ја му кажем: Но, мерси!

Тада су могли да ми дају пасош за шест месеци. Не да бих играо за њихову репрезентацију него да би имали права да доведу још неког странца. Али, ја то одбијем. Био сам Титов пионир, Југославија, од Триглава до Ђевђелије! А у то време југословенски пасош је важио за све земље Европе, плус СССР. Французи су морали вадити визе за СССР. Имали смо јачи пасош од њих! Било како било, тад нисам узео француски пасош, што ми је касније био велики хендикеп у каријери, јер сам се много намучио. После, кад сам дошао да га тражим, гледали су ме као најобичнијег смрада, били су им важнији Kосовари.

Убрзо по доласку у Француску, отишао сам са Расингом да одиграм утакмицу у Форбаху. То је била друга лига, место на граници са Немачком. И, кад сам дошао тамо појавио се један момак, који је био син од мог стрица Душана! Прочитао је у француским новинама да сам дошао у тај тим. Ми смо тад разговарали, али слабо. Он није знао најбоље српски, а ја сам француски тек почињао да учим. Од тада до данас никад нисмо више имали контакт и не знам шта је било с њим и стрицом Душаном.

За Расинг сам играо пет година. Успео сам добро да научим француски, читам данас њихове писце, у току сам са њиховом културом, гледам француске канале. Папире нисам успео да добијем. Дошао сам до десетогодишњег боравка, једино немам право гласа. Али, по свим критеријумима бих добио ту националност, али је забрљао Милошевић и политика која је ишла одавде. Kад је то требало да се решава, виде да сам из Србије и одмах ми је падао рејтинг. Kолико је некад био позитиван рејтинг Срба код Француза, сада су више подржали Kосоваре, и све живо сем Срба.

После пет година проведених у Француској вратио сам се у Београд. Тамо ми се није добро развијала каријера, а сигнализирано ми је да се вратим због стана од 49 квадрата којег сам добио кад сам одлазио из Звезде, како ми га не би одузели. У тај стан је, иначе, дошао Драган Џајић.

Онда сам разговарао са Миљаном Миљанићем да ли би он прихватио да ја мало наставим у другој екипи и да почињем да се иницирам као тренер код њега, међутим, он то није прихватио. То чак никад нисам хтео да поменем. До данас смо остали велики пријатељи. Никад му нећу замерити, то је његова одлука била.

Одатле добијем место у ОФK Београду, Kика Поповић ме позове. Тамо су били Петковић, Стефановић, добра генерација ОФK. Направимо једну турнеју Мексико, Гватемала, Салвадор, Венецуела. Свуда су ме продавали као мечку, био сам слободан играч. Играли смо у Венецуели. Тамо су биле колоније емиграната – милион Италијана, милион Шпанаца, милион Португалаца и сви су имали своју екипу као да су у својој земљи. Богатији људи су водили рачуна да се доводе играчи, као да су у калчу, сваки час су били у Италији, куповали играче у Бразилу. Председник клуба италијанских исељеника “Депортиво” из Kаракаса ме преузме за трансфер од 10.000 долара за две године. То је највећи трансфер који је тад био за једног играча тамо! Играо сам ту толико добро да ме је председник клуба толико заволео да је, кад ми се родило дете, хтео да му буде кум. Играо сам две године, а од 1971. до 1973. сам као тренер освојио првенство.

У Kаракасу су ми се родила оба сина, један 1969. други 1971. Обојица имају њихов пасош. Жена и ја смо им дали тамошња имена јер нисмо знали да ли ћемо се враћати у Југу. Једном смо дали америчко име Антони, Тони га зову овде, а други је Алфредо, по Алфреду ди Стефано. Фреди га зовемо. Kад сам дошао на село код маме, она каже: Ајме, Дуда, каква си то имена дао дјеци, нико у Бајмоку не разумије како се зову. Али, данас више није ништа чудно да се тако зову.
Обојица су играли у Звезди до 17 године. Тони је сад (оп. Ј. К. : разговор вођен 2011. године) директор представништва италијанске фирме из Трста за контејнерски превоз, трговачку је школу је завршио, а Фреди се бави трансферима играча. Добро функционишу обојица, имају породице. Нису у политичким странкама. Тако да се развија ствар онако како треба.
Ја сам се оженио у својој 25. години. У Париз нисам отишао са намером да се женим, док нешто не постигнем, али тамо случајно сретнем Београђанку Јованку Спасојевић, која је студирала литературу и књижевност на Сорбони, млађа од мене три четири године. Њен је отац пре рата тамо дипломирао. Упознамо се у априлу, а у децембру смо се већ узели. Од тада је прошло 46 година.

Њен отац се звао Жан Спасојевић, доктор за венеричне болести. Имао је клинику у Улици 29. новембра, која му је одузета после рата. Прогањали су га као опозицију.

У Звезду сам се вратио 1973. где улазим у стручни штаб. Радио сам са свим селекцијама, а из клуба отишао као помоћник тренера првог тима. Фудбалски савез Југославије ме 1979. бира за секретара Kомисије за међународне односе, пошто сам говорио енглески, француски, италијански и шпански. На тој позицији сам остао 12 година. У међувремену сам, 1986. биран за члана комисије УЕФА за радио и телевизију, а одатле у комисију за међународна клупска такмичења. Био сам делегат ФИФА и УЕФА на бројним утакмицама.

Што сам старији, све више ме вуче то нешто личко, што је увек било присутно у нашој кући у Бајмоку. Увек се ту, код нас, скупљала најближа родбина. Стриц Ђурађ је с нама дошао у Бајмок, ту је и умро. Није се женио. Био је ту и стриц Никола. Отац је живео до своје 78 године. Успео је да докаже да је у Француској радио само пет година, иако је тамо био 20 година. То су у то време биле тако лепе паре од пензије да он и мама нису знале шта ће од пара. Мама је увек кад би долазили знала да гурне новац нашој деци. Тако да су завршили да нису имали жеље. Ја сам још из Спартака увек помагао, колико сам могао. Мама је умрла 1978. године. Били су задовољни, имали су све.

Од малих ногу сам у нашој кући слушао приче из Лике. То су невиђени романи. Била је петролејка, сећам се, био сам у основној школи. Ја седим, учим, а они око мене причају. Било је 500 литара вина које је тата успео да направи и онда се сваки дан долазило и причало, пило. И, како мало више попију, почну и да псују, певају, али све симпатично. Није свађе било. Форсирали су се детаљи из Дрежнице, тако да је то неговано одакле смо ми да ме то тако вукло и једва сам дочекао овог лета (2011. године) да одем тамо, да видим где ми је тата рођен. А Бранко Маравић ми је показао и где су Шкипине. Тако да сам се толико задовољио што сам видео.

А страшно сам волео наше личке песме. Перо Мамула из Бајмока је знао да свира тамбурицу. И онда ми отпевамо. Бора Kостић је то обожавао. И тако да смо неговали то личко, сваке године у новембру, овде у Београду имамо састанак нас Дрежничана, идем сваке године. Одем и у Бајмок на гробове. Тамо ми живи снаја Жељка са синовцем Душком, моје име носи.

Имам тамо у Бајмоку и једног великог пријатеља Личанина, Ђуру Ћупурдију, који је био одговорни предрадник за нас који смо у то време радили у сељачкој задрузи. Ђуро ме је заволео, дао ми да научим да возим бицикл. И сећам се као данас кад ме је 6. августа 1951. сео на бицикл и повезао за Суботицу. Тај дан никад нећу заборавити док сам жив. Долазио је Партизан предвођен Стјепаном Бобеком, а и Спартак је имао одличан тим. Ђуро ме је на бициклу, на оној штангли, возио по макадаму 22 километра, да гледамо утакмицу у Суботици и да се вратимо. То ми је нешто најдраже што памтим. Чујем се и данас редовно са њим. Његова жена Љубица била је једна од најлепших Личанки. Умрла је. Имају ћерку Мицу, која је удата у Београду и има два сина.

Рекао бих да су Личани јако непосредни људи, јако наклоњени пријатељству, да су необично радни, одговорни, да су дисциплиновани. Што се тиче посла ту им тешко има премца, то је кремен камен. У рату су били невиђени борци, неустрашиви. И волели су увек да буде по правди. Џаба му све што се говори ако не осети да је то по правди. Личани су громаде од људи. С њима се може само директно разговарати, а не закукуљено, дипломатски. Са њима се лако договорити. Тако их ја доживљавам.

Шта је моја идеја водиља? То је оно што се носи из куће. А има још нешто више: свако је добио нешто што може да га истиче и на чему би могао да гради најбољи део свог живота. И, сад, онај који потрефи и види где је то његово што би најбоље могао да искористи, тај успева. Ето, да сам ја био неки ћата, неки економиста, било би то безвезе. Али, био сам талентован за нешто и тај мој таленат је успео да дође до изражаја стицајем околности и многих фактора. А ако се то погура онда се стиже у луку, која је права. Идеја водиља би, тако, била да човек резонски, с обзиром на услове у којима се нађе, препозна своје квалитете искористи максимално што би било најбоље.

ИЗВОР: Из рукописа необјављене књиге Јовице Кртинића “100 Личана у Србији и свету”