Поријекло шахисте Светозара Глигорића

Пише: Велибор Лазић

Светозар Глигорић, по резултатима, доприносу теорији, али и дужини каријере, највећи српски и југословенски шахиста, рођен је 02.02.1923. године у Београду, гдје је и умро 14.08.2012. године.

Практично ни једна његова биографија не садржи податке о његовој породици, или поријеклу. У најбољем случају може се пронаћи кратка прича о томе да је веома млад остао најприје без оца, а затим и без мајке, те да је бригу о њему преузео чувени доктор Нико Миљанић, који је и сам био страствени шахиста.

Чланак о Азбуковици на Википедији једини помиње да је и Светозар Глигорић један од знаменитих људи поријеклом из тог краја.

Овај чланал представља скроман шокушај да се на једном мјесту први пут изнесу основни подаци о поријеклу овог великог човјека.

Поријекло по оцу

У Картотеци житеља града Београда постоје два документа, на основу којих је са релативно високом поузданошћу могуће реконструисати основне податке о поријеклу великог Глиге, али и о његовим веома бурним предратним годинама  у Београду.

На основу пријаве од 18.03.1924. године утврђујемо да се отац Светозара Глигорића звао Драгоје, те да су његови родитељи били Милорад и Јелка. На жалост није уписан податак о дјевојачком презимену Светозарове бабе по оцу. Драгоје Глигорић је рођен 04.01.1899. године у Доњој Оровици (Ораовици) у Азбуковици. Данас то село припада општини Љубовија, али је у одређеним периодима припадало и општини Крупањ.

У доступној литератури која се бави поријеклом становништва Азбуковице нема података да су Глигорићи породица која је у 19. вијеку настањивала Доњу Оровицу, али их има у сусједном селу Горња Љубовиђа. За Глигориће из Горње Љубовиђе Љубомир Павловић каже: “Глигорићи су Дробњаци, стара дробњачка породица из једне од њихових Комарница; дошли су овде као сточари; узели су средину села; има их доста спуштених над Љубовиђу; зову се: Тадићи, Лукићи, Лазићи, Павићи и Лазаревићи. Од њих су се многи истицали у доба наших устанака личним јунаштвом и радо причају како су поједини њихови јунаци и опевани у народним песмама (24 к.; Св. Ђурђе).”

Дакле, по свему судећи имамо основа да претпоставимо да је Светозар Глигорић по мушкој линији Дробњак, да му је крсна слава била Ђурђевдан, те да ке вјероватно припадао хаплогрупи I1.

Поријекло по мајци 

Из већ поменутог документа датираног на 18.03.1924. године сазнајемо и да се мајка Светозара Глигорића звала Љубица, а да јој је дјевојачко презиме било Ракић. Рођена је 14.06.1903. године у селу Близоње код Ваљева.

Наредни документ даје нешто више података о њој, па тако сазнајемо да јој се отац звао Драгић, а мајка Милка, те да је и мајчино дјевојачко презиме било Ракић. Поредећи двије пријаве увиђамо и да су неки подаци из пријаве од 01.02.1932. године у колизији са онима наведеним у пријави из 1924. године.

Наиме, у пријави од 01.02.1932. године њено име је наведено као Љубинка. С обзиром на чињеницу да је 1932. године она носилац домаћинства те да је код саме пријаве, претпостављамо, било нужно утврдити њен идентитет, повјерење би требало поклонити каснијем документу, остављајући могућност да јој је крштено име било Љубинка, али да је Љубица кориштено у свакодневном обраћању.

Разлика се јавља и у дану и мјесецу рођења – 17.07.1903. године. Опет би веће повјерење требало поклонити новијем податку из већ наведеног разлога.

Трећа разлика се односи на мјесто рођења, јер је у документу из 1932. године наведена Бранковина. С обзиром на то да литература потврђује постојање Ракића у раније поменутим Близоњама, док их у Бранковини нема, али имајући у виду и то да су Близоње биле у саставу некадашње општине Бранковина, оправдано је претпоставити да су управо Близоње мјесто поријекла Љубинке-Љубице Глигорић, рођене Ракић.

О Ракићима из Близоња Љубомир Павловић у дјелу “Колубара и Подгорина” каже: “Оснивачи данашњег села су 2 брата досељена у почетку 17. Столећа или раније, од манастира Св. Тројице код Пљеваља, у области Полимљу. Браћа су се кренула из свога места због турске обести, а случајно се населила у овом селу, пошто је њихова намера била да иду даље. Од ова два брата готово су све данашње породице у селу; оне су населиле џемате: Ђурђевића, Марнића, Пањеве и Ракића. Њих је много расељених из овог места по Тамнави и овој области. Из ове је породице било доста виђених и угледних људи у 19. веку. Из ове је породице поп Мата Ђурђевић, писар магистрата ваљевског од 1804. год. и свештеник при цркви бранковачкој с протом Матијом. Данас их је у селу под разним презименима 34 куће и славе Св. Јована.”

У вријеме писања тог дјела било их је седам домаћинстава, сви у засеоку Ракићи. Дакле, мајка Светозара Глигорића је, по свему судећи, из села Близоње, а даљим поријеклом из околине Пљеваља. На жалост, када је у питању хаплогрупа којој би Ракићи могли припадати, можемо само нагађати, јер тестираних сродника потврђених кроз писане изворе за сада нема, а међу јовањштацима из околине Пљеваља има припадника хаплогрупа I1, I2 PH908 и E-V13.

Остали подаци из пријава боравишта

Занимања Глигорићевих родитеља наведена су као портир и домаћица.

Прва адреса на којој су били пријављени била је Кнеза Михаила, број 20. Интересантно је да није наведено ко је власник некретнине иако је то био обавезан податак. Можемо само претпоставити да је Драгоје на тој адреси и радио као портир, а неко од оних који буду читали чланак можда ће знати и шта се ту налазило у међуратном периоду.

Ништа мање чудно ни оно што је услиједило. Следећа пријава је од 07.12.1931. године и ради се о адреси Зелени венац бр. 1/3, а као власник је наведен сам Драгоје Глигорић.

У веома драматичном даљем развоју догађаја Драгоје пријављује нову адресу већ 30.01.1932. године, свега три дана прије Глигиног деветог рођендана, у Космајској улици бр. 16, код извјесног Ристе Аранђеловића. Међутим, на ту адресу сели се сам. Умире 19.05.1932. године, свега четири и по мјесеца касније.

С друге стране, Љубинка и Светозар Глигорић 01.02.1932. године подносе пријаву на истом кућном броју – Зелени венац бр. 1, али овог пута није у питању 1/3, него јасна назнака да се ради о мансарди, чији је власник Српско љекарско друштво (могуће је да је то и први улазак доктора Миљанића у Глигин живот). Такође је уписано да муж живи одвојено на другој адреси, а касније је додата напомена да је умро.

С обзиром на то да нема помена о разводу брака, а да је смрт Глигиног оца услиједила убрзо по растанку, могуће је само изнијети претпоставку да се радило о некој болести у терминалној фази, могуће заразној – вјероватно туберкулози.

Последње евидентирано пресељење Глигорића и његове мајке десило се 01.11.1938. године, код станодавца Тодора Стојановића у Његошеву улицу, број 10. Глигорић је тада имао непуних 16 година и већ је био озбиљан шахиста.

Закључак

Можемо резимирати – чувени шахиста Светозар Глигорић (1923-2012), од оца Драгоја Глигорића (1899-1932) и мајке Љубинке-Љубице рођ. Ракић (1903-око 1940/41?) са очеве стране потиче из Азбуковице, по свему судећи из Горње Љубовиђе, а даље из Дробњака и крсна слава му је била Ђурђевдан, а хаплогрупа вјероватно I1. Са мајчине стране поријекло му је из ваљевског села Близоње, а даље из околине Пљеваља, док је крсна слава мајчине породице Јовањдан. Дјед и баба са очеве стране звали су се Милорад и Јелка, а дјед и баба са мајчине стране Драгић и Милка, рођена Ракић.

На крају, док се присјећамо шаховског великана, учесника НОБ-а два пута одликованог за храброст, младог официра – најбољег шахисте ШК Партизан, али и једног од оснивача СД Црвена Звезда (!), судије епског меча за свјетског првака између Карпова и Каспарова 1984. године,  помислимо и на дјечака који у малој мансарди на Зеленом венцу почиње свој шаховски и животни пут, над импровизованом шаховском таблом, са фигурама направљеним од чепова винских боца, ријешен да, како ће касније сам писати, игра против фигура, а не против људи, према којима је упркос свим недаћама које му је живот донио, показивао само доброту и поштовање.