ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић
Овлаштеничко право
Право на уживање, односно, коришћење земље проистекло је из Војнограничарске службе одређених граничарских породица. Оно се јавља већ са уређењем Војне границе у југоисточном Срему, око 1745. године, када су формирана углавном сва данашња села, трасирани путеви и успостављене међе атара. Потом су, 1754. регулисана права и дужности граничара уопште, па тако и у односу на земљу (Grunt) на коју су право полагали искључиво као уживаоци (право коришћења), и то над одређеним земљиштем које је граничарима дато на коришћење као „војно лено’’. Граница је реорганизована 1787. године, примењен је Кантонски ситем, чиме су донекле одвојене војне од цивилних власти (управни и економски систем), али у погледу права на коришћење земље ништа се није изменило, као и у 1807. години када је на снагу ступио Темељни закон. Специфичан правно-имовински сатус „војног лена” подразумевао је да је апсолутни власник земље била држава, која се у схватању народа поистовећивала са личношћу цара (феудални однос), а наследно правоужитништво (право уживања, коришћења) припадало је породичним задругама уз дужност давања и издржавања војника. Војник је био сваки мушкарац способан за оружје, а породична задруга је била „темељ” на коме је почивало краишко устројство (отуда закону име „Темељни”). Задружна кућа се могла делити само под условом да након поделе свака од нових кућа даје бар једног војника. Кућа у граници је била основ свих права и обавеза, било да је задружна или породична. Све куће су биле уредно пописане, нумерисане, а војна и управна власт није препознавала појединца као физичко лице, већ је својство физичког лица у Граници припадало кући са кућном нумером. Тек са Темељним законом из 1850. земља из Царског власништва прелази у (делимично) власништво Граничарских задруга након чега је, после стотину година службовања у Граници, коначно, Граничарским задругама (породицама) признато наследно право над земљом.
У годинама 1871. до 1881. са процесом укидања војног уређења, живот унутар до тада хомогеног војно-граничног подручја, динамично се мења. Донет је низ закона којима су односи између бивше Границе и провинцијала уједначавани. Године 1873. формирани су котарски судови за бивше гранично подручје, чиме су пуковници сасвим разрешени управне службе, те се тако ово разрешење сматра коначним укидањем војно-граничарског поретка. Тада су, као последица развојачења и поделе имовине, формиране граничарске имовне општине (основане су Законом 1873, Закон је имао измену 1881. године), а потом и Земљишне заједнице. Имовина коју су граничари током трајања Војне границе користили као поседе граничарских кућних задруга припала им је у апсолутно власништво, док је заједничко добро (шуме, ливаде, пашњаци итд) подељено 1871. године између цара (државе) и граничара. У овој фактичкој раздеоби имовине, граничари су од цара, односно државе, овлаштени да искључиво и једино они – граничарске задруге и граничарске породице изван задруге које су вршиле војничке дужности, те управне, школске и црквене општине, имају право на коришћење (уживање) ове имовине.
Петроварадинска имовна општина – Купиново
Управљање граничарским шумама вршено је на основу Закона (наредбе) од 1873. о имовним општинама у бившој Војној крајини, који је године 1875. узакоњен (унесен у закон). „Све месне општине бивше пуковније чиниле су самосталну имовну општину. Свака таква имовна општина носи уз свој назив и име краишке пуковније у којој је установљена.” Тако је од бивше Петроварадинске пуковније настала Петроварадинска имовна општина, а Купиново, као бивша месна општина ове пуковније постаје самостална имовна општина, чији је значајни иметак 1882. године унет у тада новоформирани Катастар. Према податку из 1910. године, Петроварадинска имовна општина Купинова, у атару Купинова, поседовала је 4.502 катастарска јутра и 1.533 квадратних хвати шумског земљишта. Године 1919, посед Петроварадске имовне општине у Купинову износио је 6.443 катастарска јутра и 1.505 квадратних хвати,577 од чега је Аграрном реформом коју је спровела Краљевина Југославија експроприсано 607 јутара 1.202 кв. хв. Остатак значајне површине шумског земљишта и дрвне залихе која се на њему налазила били су апсолутно власништво бивших граничара и потомака развојачених граничара Купинова.
Одломак из књиге: Алексић С, Купиново у изворима и грађи, Архив Војводине, Нови Сад, 2022.
Коментари (0)