Купиново – земљишна заједница (први део)

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић

Питање располагања пашњацима у време трајања Војне крајине није било спорно, с обзиром да су у местима границе обитавали само граничари, који су имали сва права на коришћење пашњака као нерасподељене, заједничке имовине. Током трајања границе појмови месне општине и земљишне заједнице са аспекта власништва и коришћења могли су се посматрати као синоними, пошто су се наведеном имовином користили искључиво граничари, који су према ранијим законима стекли сво право на коришћење ове имовине.

Пашњаци, као наслеђе које је преузето од развојачених граничарских месних општина, у Катастар који је за сва развојачена места формиран након развојачења, уписани су као власништво новостворене цивилне месне општине Купинова. Међутим, након развојачења, када се у границу почеше интензивно досељавати нови становници, месна општина и земљишна заједница нису се више могле сматрати заједничком имовином свих становника места. Бивши граничари су инсистирали на томе да досељеници немају права на удео у земљишној заједници. Досељеници су, пак, користили неузакоњени положај (1871–1894) земљишних заједница ради убирања користи за себе. Било је потребно време од две дуге деценије како би се завео ред и регулисао статус овог земљишта – године 1894. донет је Закон о уређењу земљишних заједница.

Узакоњењем земљишних заједница, регулисан је власничко-правни положај ове врсте имовине, која је коначно, 1894. потврђена као власништво граничара. Према Закону о земљишним заједницама, као битна карактеристика ове имовине у власништву граничара који су имали право на њено заједничко коришћење, био је њен „лични правни субјективитет кроз заједничко (не раздељено) уживање од стране овлаштеника, али по аликвотном принципу. Права заједничара била су налик праву употребе и плодоуживања, иста су се наслеђивала, што их разликује од стварних права у оквиру права власништва.’’

Додатним законским појашњењем утврђено је да је стицање овлаштеничког права нераскидиво везано за стари граничарски поредак, када је царевина сваком граничарском селу предала један део државних пашњака, да поједине граничарске куће могу на томе пашњаку напастати своја стада, јер је и царевина у граници узимала војнике од кућа, кућних бројева, а не од породица. Зато је овлаштеничко право „било нераскидиво повезано са кућом, са ствари, а не са породицом, са личношћу, те је зато овлаштеничко право по своме постанку и развитку стварно право. Међутим, овлаштеничко право није самостално право, него је оно само припадност главне ствари тј. овлаштене куће, те стога, стицањем власништва над таквом кућом стиче се и право које је скопчано са њом. Ко год стекне власништво овлаштене крајишничке куће, или уопште, овлаштене куће у крајишкој земљишној заједници, стекао је и овлаштеничко право – осим, ако је оно од добровољне продаје и даровања искључиво било изузето.”

У развојаченој Граници постојале су две врсте кућа: граничарске куће и куће досељеника. Њихов положај у односу на овлаштеничко право дефинисан је према настанку куће у односу на дан када је званично Граница престала да постоји. Био је то 8. јуни 1871. године, од овог дана граничарске куће су разрешене војничке дужности, сви граничарски закони стављени су ван снаге, и тада је престала да важи свака ранија забрана у вези стицања непокретне имовине, задружне деобе, изучавања заната, итд. Све граничарске куће које су постојале пре 8. јуна 1871. баштиниле су овлаштеничко право које је стечено службом у Граници, и то без обзира на деобу саме куће (кућне задруге) која је након дана развојачења спроведена. Куће граничара, односно, њихових потомака, које су настале (оформљене, сазидане) после 8. јуна 1871. имале су овлаштеничко право старе граничарске куће, тј. старе граничарске нумере: „за овлаштенике Крајишнике било је довољно, да су власници неке настањене куће у дотичној порезној општини, за њих је све једно, да ли је њихова настањена овлаштена кућа дигнута пре или после 8. јуна 1871.’’

Досељеничке куће које су настањивали некрајишници, могле су стећи овлаштеничко право у граничарским земљишним заједницама, али код њих треба разликовати да ли су овлаштеничко право стекле пре или после уређења земљишне заједнице дотичног места у коме се кућа налази. Приликом уређења земљишне заједнице морало се признати овлаштеничко право сваком досељенику ако је:

• досељеник претходно постао власник старе граничарске куће која је постојала пре 8. јуна 1871. као власништво граничарске задруге или граничарске породице која је вршила граничарске дужности;
• ако се та кућа налази у дотичној порезној општини, и ако је та кућа била настањена.

Оне куће, које су у Граници постојале пре 8. јуна 1871, али су се налазиле у државном власништву, па су након развојачења постале власништво досељеника, нису биле овлаштене, јер такве куће нису давале војнике. Куће које нису биле насељене у време постојања границе, овлаштеничко право су имале искључиво ако су након развојачења, а пре првог уређења земљишне заједнице, постале власништво граничара. Досељеник, некраишник могао је овлаштенишко право стећи по основу стицања власништва над граничарском кућом. У посед граничарске куће досељеник је могао доћи по три основа:

1. Наследством или деобом задружног имања, стицано је овлаштеничко право директно скопчано са том кућом, без обзира да ли је наследник Граничар (по тада важећем позитивном праву способност стицања и отуђивања имовине није више била везана са сталешком припадношћу).
2. Слободном куповином или поклоном, стицано је овлаштеничко право скопчано са том кућом, без обзира да ли је купац или прималац поклона Граничар, осим ако је продавац у купопродајном уговору или дародавац у уговору о поклону изричито навео, како он продаје или дарује кућу без овлаштеничког права, које задржава за себе. Ако исто није изричито наведено у уговору, овлаштеничко право је са кућом пренето на новог власника.
3. Куповином на јавној лицитацији, принудној продаји („овршном’’, „на бубањ’’ продајом некретнина ради намирења дуговања) куће стекао је купац овлаштеничко право скопчано са том кућом, без обзира да ли је купац граничар, и без обзира да ли је у условима принудне продаје и у записнику са одржане принудне продаје јавном лицитацијом наведено да се с кућом продаје и овлаштеничко право, пошто онај, чија се кућа продаје у принудном поступку нема никаквог утицаја на јавну лицитацију и на права спојена са кућом која је предмет продаје.

Одломак из књиге: Алексић С, Купиново у изворима и грађи, Архив Војводине, Нови Сад, 2022.