ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић
О градњи јавних објеката у Купинову, нарочито у времену након развојачења, обилато сведоче огласи, односно, позиви за набавке радова, а који су објављивани у Народним новинама – службеном гласилу оног времена. Исти извор информише о деобама граничарских кућних задруга, као и о поступцима принудне наплате продајом имовине на јавним лицитацијама. Односи у друштву, културне матрице, социологија живота и рада, свакако да су у блиској вези са економским токовима и свим околностима датог времена, од којих је и зависио развитак Купинова. О важности присуства испоставе Петроварадинске имовне општине у Купинову на социологију самог места, у нас нема спроведеног истраживања нити публикованог рада. Из извора, али и усмене традиције познато је да су у Купинову у коме је постојала Шумарија још током постојања Границе, службовали шумари, који су у селу обитавали са својим породицама. Госпође шумарке донеле су у Купиново своје навике и обичаје, као и своје кулинарске рецепте. Од њих су се Купиновчанке научиле похерају, готовљењу милшпајза, чушпајза, мешењу торти итд. Вероватно да је са госпођама шумаркама у Купиново стигла и „бечка мода”, а што потврђује фотографија са освештења спомен-комплекса престолонаследнику Рудолфу из 1891. године, која осим о догађају сведочи о људима једног времена.
У години 1893. у Купинову је школу похађало 147 деце, од тога мушке 76, а женске деце 71, што говори у прилог равноправног образовања оба пола. Купинци су држали до тога да се сва деца науче читати и писати. Током година које су уследиле, у Купиново, поштом, пристиже штампа разне провинијенције, између осталога и модни журнали. О томе како су се држале газдачке кћери из Купинова, сведочи фотографија Ангелине Стајчић начињена 1917. године, у току Великог рата, само годину дана након повратка Купинаца из интернације у Славонији. Кућа у којој је рођена и одрасла Ангелина налазила се код Духовске цркве у Купинову а до Стајчићеве куће, прва комшијска, била је кућа у власништву Петроварадинске имовне општине која је коришћена као службени стан Шумарије. Из сведочења Ангелинине деце сазнало се да се госпођа шумарка другујући пре Великог рата са госпођом Стајчић, својски потрудила да Стајчићкине кћери подучи „домаћинству и моди”. Са образовањем стеченим у школи у Купинову и „ноблес” образовањем стеченим од госпође шумарке, Ангелина се 1917. године удала за Димитрија Алексића из Бољеваца. Уз образовање, Ангелини је у брак унела мираз који се састојао од „меканих ствари”, дуката, сеферина, златног накита, два јутра винограда и нешто намештаја, од кога је, до данас, сачувана једна кухињска витрина – креденац
Ангелинина фотографија сведочи о моди једног времена, али и о имовној снази породице Стајчић. Међутим, раслојавање граничарског сталежа које се догодило након развојачења, а у чему је пресудна била тада вођена економска политика, уз елементарне непогоде које су често погађале ово поднебље додатно осиромашујући становништво, кулминирали су током Великог рата, када су услед ратних дејстава, интернације и пљачке имовине, становници Купинова, као и остатка Срема, доживели економски крах, без права на репарацију као бивше аустроугарско подручје. Коначно, потпуно осиромашење бившег граничарског сталежа догодило се након Другог светског рата, када је значајна имовина у поседу бивших граничарских породица од истих одузета. Пашњаци и шумски комплекси на које су граничарске породице полагале право, о чему сведочи помоћна Земљишна књига – Катастар овлаштеника, након Другог светског рата су „у име народа” преименовани у општенародну имовину. Тако је, сасвим урушен један свет који је, као граничарски сталеж, бивствовао преко два века на простору Срема.
Одломак из књиге: Алексић С, Купиново у изворима и грађи, Архив Војводине, Нови Сад, 2022.
Коментари (0)