Купиново (први део)

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић

Мало је места која се, попут Купинова, могу похвалити не само континуитетом свог постојања, већ улогом које је ово место, током дуге и бурне повести, заузимало у разним догађањима, која су оставила трајни печат у националним и изван националних оквира. Иако се у изворима могу пронаћи подаци који се конкретно односе на Купиново, ово место никада није посматрано као самостална целина у времену и простору, већ искључиво у оквиру других догађања, која Купиново, због његовог географског положаја и значаја самог места које је имало у одређеним временима, нису могла мимоићи. Позната је средњовековна улога Купинова у српској националној историји.

Купиново у Срему је био последњи откуцај рањеног срца Немањићке државе. Након освајања Купинова од стране надмоћне војске султана Сулејмана, у вековима који су потом долазили, Купиново више никада није успело да поврати улогу коју је имало у временима пре турског освајања, чија се управа у Срему назире кроз историјске вести, углавном сачуване у пореским евиденцијама – тефтерима. Заборављени средњовековни град, чије рушевине и данас чувају свет неистражених истина, не само код становника Купинова, већ и у широкој јавности, поимају се као нешто свето, митско. Култ светородних Бранковића дубоко укорењен у равничарско тло, на којем су смештена станишта непрегледних јата птица, ушушкан крошњама древних храстова лужњака, чезне за истраживачима који ће у архивима Беча, Пеште, Будима, Дубровника, и другим ризницама оригиналних докумената, као и у археолошким слојевима самог места, дотаћи тренутак постојања једног времена, изузетно значајног. Међутим, ни каснија историјска раздобља, не мање значајна, нису истражена. Изузетно важан тренутак у националној историји српског народа, позната Сеоба 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, иако нема опипљивих артефаката на простору Купинова, чува се у староседелачкој традицији, где се и данас може чути да су одређене породице у Купиново приспеле баш у тој сеоби. Да ли су данашњи староседеоци збиља доселили у Купиново тада, или су баш ти, из Сеобе под патријархом Чарнојевићем у Купиново стигли касније, након развојачења Потиско-поморишке границе, када се размишљало да се у Купинову оснује шајкашки батаљон, не може се са сигурношћу тврдити. Оно што се поуздано зна је то да је на Збору народних црквених првака у Београду 1690. години као изасланик Срема присутан Тодор Марјановић, капетан из Купинова. Касније историјске вести упућују на Другу сеобу Срба, сведоче о насељавању Купинова људима под заповедништвом Вука Исаковича, о спорењима између новонасељеника и староседелаца у вези са полагањем права на земљиште Обеду, о формирању Војне границе, уређењу села, сеоског атара, путева. Током постојања Војне границе Купиново је припадало IX Петроварадинској пуковнији. Налазило се у статусу „штапског места”.

Средином XVIII века, према организацији Српске православне цркве, Купиново је седиште протопопијата Купиновачког. Историјске вести, између осталога, информишу да 1770. године у Купинову ради школа, али и да су у Купинову присутне продавнице, кафане. Од привредних активности, као најзначајнија, чини се, трговина дрветом и другим шумским плодовима, рачунајући и шумску испашу, која је становницима из провинцијала, а нарочито становницима слободног града Земуна давана у закуп. Национални узлети и устанци Срба крајем XVIII и почетком XIX века, преливали су људе и догађаје са једне на другу страну реке Саве, па тако ни Купиново није остало изван ових токова, као ни оних каснијих, нарочито у вези са Револуцијом 1848–1849. која је потом условила доношење Темељног закона 1850. године. Након ступања на снагу Темељног закона, положај граничара јасно је дефинисан, са коначно признатим и у грунтовнице уведеним власништвом над земљиштем, које су током претходних стотину година граничари уживали као војно лено. Након укидања Војне границе (1871) живот унутар до тада затвореног подручја динамично се мења. Купиново, као и друга развојачена места Срема, у новонасталим околностима током инкорпорације (1871–1881) у цивилне оквире које је карактерисао капиталистички начин привређивања са додатно отежавајућим фактором – економском кризом, фискалним наметима и досељавањем становништва, доживљава драстичне промене. Управо ове промене намећу домицијалном становништву Купинова, као и осталим развојаченим житељима Срема, нови вид борбе, за њих много теже од борбе под оружјем на коју су били навикнути – политичке борбе. Од укидања Војне границе, током десетогодишње инкорпорације у цивилни систем, развојачени граничари налазили су се у врло сложеном пложају, без изборног права и права гласа. Све битне одлуке које су донет током те деценије, а које су се директно тицале развојачених граничара и њихове имовине, донете су без њих. Иако је при развојачењу формирана „Крајишка инвестициона заклада” граничари овим значајним фондом нису управљали, а на капиталне инвестиције које су финансиране из овог фонда нису имали утицаја. Отуда, не чуди што се кроз развојачену границу југоисточног Срема у периоду инкорпорације није подигла ни једна пруга, није изграђен ни један значајнији пут. За развојачене граничаре једини фактор политичке и економске моћи представљала је Петроварадинска имовна општина, која је, водећи рачуна о изузетно вредном шумском комплексу развојачене Петроварадинске пуковније, једина била у могућности да колико-толико заштити граничарске интересе.

Одломак из књиге: Алексић С, Купиново у изворима и грађи, Архив Војводине, Нови Сад, 2022.