Порекло Борислава Михајловића Михиза (Ириг, 1922 – Београд, 1997)

19. октобар 2021.

коментара: 3

Михиз, књижевни критичар, књижевник, драматург, сценариста, есејиста, путописац, песник и драмски писац, некад политички подобан, али углавном не, за себе је једном рекао да је био провинцијалац: „…(код нас се) и реч провинција и реч провинцијалац употребљавају у негативном значењу, а то, бар у нашем случају, није ни сасвим тачно, ни сасвим оправдано. Провинција може да да детету, том малом човеку, за живот и неке драгоцене вредности. На пример, чврстину и честитост патријархалног морала, оног од Десет заповести, снажно породично осећање, свест о одговорности за себе и за своје и у моралном и у животном смислу, може да му да блискост и да му блискост са суседима, да му присно осећање природе неба, видика, биљке, животиње. И да му још једну велику драгоценост, свест да сви око њега знају ко је и чији је, да га доцније то брани и греје од велике опасности од усамљеничке туге градског анонимитета.“

За своју породицу је записао: „Сви моји преци, колико год сеже и памти породична хроника, и по очевој и по мајчиној линији, били су Сремци. Нема ту ниједне снахе Бачванке или Банаћанке, ниједног зета Србијанца или призетка Славонца. Све сам Сремац и Сремица. У читуљи коју сам наследио од оца убележило се шест генерација мојих предака: тројица свештеника, а пре њих тројица занатлија, ћурчија, кожухара. Мајка је унела у породицу своје претке сељаке. Моји паори, ћурчије и попови живели су и умирали по целом пространству Горњег и Доњег Срема, по Вуковару, Бингули, Чалми, Лединцима и Иригу, у коме сам се и ја родио.“

Дакле, био је Сремац, а „…Сремци су свет веома бистар. Али једне бистрине, једне брзе интелигенције које је доста површна, и врло често лишена дубине. Затим су Сремци свет брзорек, многорек. Али једном речитошћу која је китњаста, барокна и нема чврсту једноставност наших горштачких казивања. Сремац је, затим, хвалисав, подсмевач, дрзак. Има јако развијено осећање да примети мане код других. Воли да доскочи. Хоће да буде ироничан. Али, има и некаква изненадна и претерана одушевљавања“ говорио је.

Какво је, дакле, порекло Борислава Михајловића Михиза?

Најпре да кажемо да је он први у породици рођен као Михајловић. Право породично презиме је Бећаревић (Бећаровић). Његов деда, jереј Стефан Бећаревић је себи и својој деци 1903. године променио презиме у Михајловић. Зашто? За сада није познато. Оно што се зна јесте да је промена извршена на основу дозволе Одсека за унутрашње послове Краљевске земаљске владе број 27.805 од 6. априла 1903. године. Промену презимена јереј Стефан је огласио у “Српском сиону” 30. априла 1903. године.

Потпис Михизовог деде са презименом Бећаревић, 1890. г.
Потпис Михизовог деде са презименом Михајловић, 1903. г.
“Српски сион” од 30.4.1903. г.

Крсна слава Бећаревића је Св. Јован.

Борислав Михајловић је рођен у Иригу 17. октобра 1922. године у свештеничкој породици Гојка и Вукосаве (рођене Јефтић). Крштен је два дана касније у храму Успенија пресвете Богородице, а кум је био апотекар Милан Попић.

Уписано рођење и крштење Борислава Михајловића, 1922. г.

Бећаревићи потичу из Вуковара. Тамо се у матичним књигама српске православне парохије крајем 18. века помињу браћа Тимотеј и Јевтимије Бећаревић.

Тимотеј Бећаревић, наврдеда Борислава Михајловића, венчао се 21. јануара 1789. године са својом суграђанком Маријом, ћерком Перице Миливојевића. У браку су имали седморо деце: Паву (1790), Стефана (1792), Петра (1795), Јакова (1797), Марка (1799), Кирила (1800) и Григорија (1803).

Уписано венчање Тимотија Бећаревића и Марије Миливојевић, 1789. г.

Петар Бећаревић, чукундеда Борислава Михајловића, рођен је 17. јуна 1795. године у Вуковару. Био је опанчар. У браку са Мартом имао је Софију (1817), Катарину (1819), Јована (1822), Ружицу (1825), Михаила (1828) и Теодора (1831).

Уписано рођење и крштење Петра Бећаревића, 1795. г.
Уписана смрт Петра Бећаревића, 1863. г.

Михаил Бећаревић, прадеда Борислава Михајловића, рођен је 14. новембра 1828. године у Вуковару. Био је опанчар (сапожник). Имао је два брака. Са првом супругом Софијом (1836-1866) имао је Марију (1857-1879), (Атанасија 1859), Стефана (1861), Катарину (1863) и Катарину (1866). Почетком септембра 1866. године у Вуковару се појавила колера. Од 2. септембра када је преминуо Јован Пандур као први пријављен смрти случај од колере до 2. октобра када је пријављен последњи смртни случај – Ана, ћерка Матеја Миланковића, преминуло је укупно 23 особе. Међу њима је била и Софија Бећаревић, прабаба Борислава Михајловића, која је преминула 30. септембра 1866. године. Као удовац, Михаил Бећаревић се поново оженио 25. новембра 1866. године са Љубицом, удовицом Марка Максимовића из Мирковаца. У другом браку је имао само ћерку Драгињу (1867).

Уписано рођење и крштење Михаила Бећаревића, 1828. г.
Уписана смрт Софије Бећаревић, 1866. г.

Стефан Бећаревић, деда Борислава Михајловића, рођен је 30. фебруара 1861. године у Вуковару као друго дете својих родитеља. За разлику од, како је Михиз то помињао, три генерације занатлија, Стефан је постао свештеник. Од 1886. године службовао је у парохији у Бингули (Општина Шид) где се и упокојио 1904. године. Венчао се 20. септембра 1886. године у Добановцима, Екатерином, ћерком тамошњег пароха Живоина Тошића. Матичне књиге за Бингулу су парцијално очуване па су у њима нађени подаци само за троје Стефанове и Катаринине деце: Гојка (1892), Марту (1894) и Надежду (1904). Јереј Стефан је преминуо 1904. а Екатерина 1912. године, обоје су сахрањени у Бингули.

Уписано рођење и крштење Стефана Бећаревића, 1861. г.
Уписано венчање Стефана Бећаровића и Екатерине Тошић, 1886.
Уписана смрт јереја Стефана (Стевана) Михајловића (рођеног Бећаревића), 1904. г.

Гојко Бећаревић, отац Борислава Михајловића, рођен је 19. децембра 1892. године у Бингули, у парохији свог оца. Наставио је очевим стопама и постао свештеник. Похађао је Карловачку богословију од 1911. до 1915. године. Оженио се у Лединцима Вукосавом Јефтић. О Јефтићима знамо само да су носили надимак Вићентијеви и да су славили Св. Илију.

Уписано рођење и крштење Гојка Бећаревића, 1892. г.

 

О породици Тошић (Добановци, Сремски Карловци)

Баба по оцу Борислава Михајловића била је Екатерина Тошић. Рођена је 1861. године у Добановцима, у свештеничкој породици Живоина и Драгиње. Њен отац Живоин дакле још један у низу Михизових предака свештеника, рођен је 21. јула 1822. године у Сремсим Карловцима. Рукоположен је 1849. године, а службовао је у Беочину и Добановцима. Венчао се 21. јуна 1849. године Драгињом (1824-1914), ћерком Атанасија и Јелисавете Јанковић из Сремских Карловаца. У браку су имали Софију, Евицу, Екатерину, Михаила и Атанасија. Атанасије (1852-1932) и његов син Јован (1882-1953) такође су били свештеници и службовали у Угриновцима, Бежанији, Суботишту, Пећинцима, Брестачу и Крњешевцима. Јереј Живоин Тошић је преминуо 25. октобра 1901. године у Добановцима.

Уписано венчање Живоина Тошића и Драгиње Јанковић, 1849. г.
Уписана смрт Живоина Тошића 1901. г.
Уписана смрт Екатерине Михајловић рођ. Тошић, 19012. г.

 

Извори:

  • Матичне књиге српске православне парохије у Вуковару
  • Матичне књиге српске православне парохије у Бингули
  • Матичне књиге српске православне парохије у Добановцима
  • Матичне књиге српске православне парохије у Сремским Карловцима
  • Радован Сремац, Крсне славе у Срему (у штампи)
  • Подаци Предрага Пузића
Avatar photo

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Воја

    Гласови против рушења капеле

    Борислав Михајловић Михиз: Обретеније главе Владике Рада

    „Која то црна судбина хоће да најсветије мошти мога рода не мирују, да се, вековима већ, потресају кости прађедовске. Једне је, оне родоначелне, првородне, из Трнова у Милешеву донесене – сажегао Синан на Врачару.
    Онда смо дуго, вековима, Лазара без главе безглаво носили у сеобама, бежанијама, егзодусима нашим, од Раванице једне до друге, од Сент Андреје до Београда, цвилећи, преклињући: „Востани Сербије, востани царице!“
    И када је најзад востала, када се подигла кука и мотика, онда је црна глава Ђорђева, кумовском руком укинута са рамена, пала и откотрљала се до престола цара од Стамбола. Једне су само кости, умивене миром и вином, почивале – чинило се за вечитост – тамо где је и ваљало, где су саме хтеле, „где је зрно клицу заметнуло“, да стражаре у караули-капели над родом и језиком.
    Па ево и њима нема мира. Једном их је с Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас им прах потреса, вољу крши, зиндан над њим зида превелика глупост људска. И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се отпрема лепа Његошева глава. На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона.“

    Извор: Балканска геополитика