Преци Ђорђа Ф. Недељковића, великог српског добротвора

27. августа 2021.

коментара: 0

Ђорђе Недељковић је рођен 1824. године у Новом Саду од оца Шиђанина Филипа Недељковића и мајке Катарине из знамените породице Мачвански из Каменице. Катаринин брат је био новосадски градоначелник и председник суда Павле Мачвански.

Ђорђе Недељковић је завршио основну школу и четири разреда гимназије у Новом Саду, пети и шести разред гимназије у Кечкемету, а филозофију у Пешти. После завршене школе постао је трговац и водио велику трговину у Бечу (до 1863). Вратио се у Нови Сад 1863. године. Оженио се 1869. године Анастасијом Станковић, братаницом композитора Корнелија Станковића.

Филип и Ђорђе Недељковић (Рукописно одељење Матице српске)

Ђорђе Недељковић је био члан народне либералне странке. Био је члан Матице српске, члан Српске читаонице, почасни члан ватрогасног друштва. Био је велик приложник и добротвор. За зидање српске гимназије у Новом Саду приложио је 500 форинти, Задрузи жена Српкиња је давао новац за помоћ сиротиње, а директно је лично помагао много старих и болесних Новосађана.

Недељковићева кућа у Змај Јовиној улици у Новом Саду

Сва своја доброчинства крунисао је својим тестаментом. За народне потребе поклонио је 126.000 круна: „… сећајући се српскога народа, из кога сам поникао и српске источно-православне вере, у којој сам васпитан, наређујем и завештавам следеће легате“:

– 20.000 круна за фонд велике српске гимназије у Новом Саду тј. на умножавање тог фонда

– 20.000 круна фонду Св. Саве у Сремским Карловцима

– 10.000 круна друштву Св. Саве у Београду

– 2.000 круна институту за умоболне који се у том моменту оснивао на Цетињу

– 20.000 круна Српској православној црквеној општини у Новом Саду, да њима посебно рукује као са „Фондом Ђорђа Ф. Недељковића за мираз сиромашним девојкама“, које се удају за добре и солидне занатлије Србе: „…Умољавам српску православну црквену општину, да са овом фундацијом родољубно, праведно и без обзира на политичке странке управља, а да узима у обзир особито такове занате, којима ми Срби поглавито оскудевамо“.

– 20.000 круна Матици српској за „Фондацију Ђорђа Ф. Недељковића за сиромашне српске списатеље из Аустроугарске“. Помоћ ће се издавати српским добрим сиромашним оболелим или остарелим списатељима из Аустроугарске.

– 10.000 круна друштву Српског Народног позоришта у Новом Саду за припомоћ глумцима и глумицама. Ако позориште нестане онда новац иде за развијање драмске књижевности.

– 10.000 круна Српској женској задрузи у Новом Саду за дрва сиротињи и за одело деци.

– 2.000 круна трговачкој болници у Новом Саду докле јој год управа буде у српским рукама.

– 2.000 круна политичкој општини у Новом Саду да се подели сиротињи без разлике у вери и националности.

Још око 30.000 круна поделио је физичким лицима.

Дакле, овај умирући великан пар дана пред смрт имао је у виду разне потребе Срба у Аустроугарској, па је сетио цркве, школе, позоришта, болнице, књижевности, сиротиње итд. У Споменици Матице српске из 1927. године о Ђорђу је записано следеће: „Да је имао љубави према свом народу и да је познавао народне потребе, сведочи већ то, што је своју задужбину наменио таквој сврси, коју могу да уоче само људи јаче образованост, наиме, на помагање књижевних и просветних вођа у малену делу српског народа, који у оно време није имао помоћи ни са које друге стране, до ли до сама себе“.

Ђорђе Недељковић је умро 6. децембра 1899. године у Новом Саду. Сахрањен је на Успенском гробљу.

 

О породици Недељковић

Породица Недељковић потиче из Шида. Презиме Недељковић спада у старија шидска презимена. Већ средином 18. века постојале су две породице са овим презименом, за које не можемо да утврдимо да ли су биле у крвном сродству. Обе породице припадају богатијем трговачко-занатлијском сталежу, и обе су имале куће у самом центру Шида.

Једна породица је била и свештеничка.  На спољашњем платну зида храма Светог оца Николаја у Шиду узидана је нагробна плоча јереја Авксентија Недељковића (1727-1788) и његовог брата Григорија (1749-1813), синова Тадије Недељковића (1701-1783). Јереј Авксентије је рукоположен 1752. године, а у Шиду се као свештеник први пут помиње 1756. године.

Као родоначелник друге гране, којој припадају и Ђорђе и Филип Недељковић, може се узети Василије Недељковић († 1827). Василије је са супругом Алком имао Јелисавету (1782), Јулинку (1784), Ану († 1792), Роксу († 1787), Филипа (1788), Димитрија (1790), Саву (1793), Јована (1796-1796), Јелисавету (1797-1800), Алексија (1799-1801) и Јефимију (1801). Јулинка се удала 1802. године за шидског јереја Григорија Георгијевића.

Уписана смрт Василија Недељковића, Ђорђетовог деде, 1827. г.
Уписана смрт Алке Недељковић, Ђорђетове бабе, 1828. г.

Димитрије, син Василија Недељковића, засновао је у Шиду заиста бројну породицу. Његова најмлађа ћерка Марија (1820-1855) удала се за шидског трговца Стефана Драгина. Њихова ћерка Христина Драгин удата Тубић била је мајка Персиде Тубић удате Шумановић, а баба академског сликара Саве Шумановића.

Филип Недељковић, Василијев син, рођен је 26. октобра 1788. године. У Шиду се последњи пут помиње 1799. године. Био је по занимању трговац и држао је трговину на велико Philip Nedelkovits & Söhne у Пешти 1849-1853. и Бечу 1853-1860, а потом је пребацио у Нови Сад. Са супругом Катарином Мачвански Филип је имао два сина: Антонија и Ђорђа, и ћерку Рахилу удату за угледног новосадског трговца Михајла Георгијевића.

Застава, 1879. г.

Антоније Недељковић је завршио гимназију у Новом Саду након чега је постао трговац. Емигрирао је у Чикаго око 1865. године.

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012). Аутор је 27 монографија и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.