Слово о породици Радичевић из Бољеваца

5. септембар 2021.

коментара: 1

Бољевачку породицу Радичевић проналазимо у Попису Епархије сремске, сачињеном у Нерадину 25. октобра 1756. године, где се као катански лајтнант помиње Бошко Радичев. Следећи  који се помиње у пописима је Глигорије Радичевић, од оца Јефте, као тутор бољевачке цркве од 1802. до 1805. године.

Глигорије Радичевић ожењен је Аном. Имали су  сина Стевана и две кћери. Једна од две кћери Глигорија и Ане Радичевић била је  Ангелина, касније  удата за Максима Рајића. Рајић је био активан у војној служби. У години 1892. Рајић је поручник у пензији у Митровици.

О другој кћери Глигорија и Ане нема поузданих историјских вести, чак ни у вези њеног имена.  Све што се о њој зна је то да је била удата у Сурчин  – о чему сведочи тестаментална воља Теодора Радичевића.

Син Глигорија и Ане – Стеван Радичевић, рођен је  у Бољевцима 13. јуна 1780. године. У војну службу ступа као и све друго становништво Војне границе. Прво је био компанијски писар у Купинову, потом је службовао на царини у Кленку и  Новом Саду, а затим све до двадесетих година 19. века био је на служби у Броду као ”контролор код армиције”. Стеван је  почетком свог службовања у Купинову ступио у брак са Станом, рођеном у Купинову  1781. године у породици Стајчић. Из овог брака, током Стевановог службовања у Новом Саду, 27. децембра 1801. године рођен је Тодор Радичевић.

Извор: ИАБ – Збирка црквених матичних књига, Црква Св. оца Николе Земун, 1832-1840, књ. 20

Тодор, син Стевана и Стане, као и његови преци у Граници, ступа у војну службу која га одводи у Славонски Брод. У Броду се 11. маја 1822. оженио Ружицом кћерком трговца Михајловића, са којом је 24. марта 1824. године добио сина Алексија, који је касније променио име у Бранко (1824-1853), наредне године сина Стевана (1825-1845) и нешто касније кћер Амалију (1831-1832). Из Брода, породица Радичевић  се 1828. године сели у Земун, где 18. маја 1833. године Стану Радичевић смрт затиче у 54 години живота, на стану код  сина Тодора. У матице умрлих  које су вођене при храму Св. оца Николаја  убележено је да је  Стана ”умрла од слабости”. Исти документ сведочи да је Стана у тренутку смрти била удовица почившег Радичевића, контролора, што упућује да се Стеван упокојио пре Стане. Трагичне вести у овој години сведоче о још једној смрти у породици Радичевић. Исте године упокојила се и Ружа Радичевић, у својој 31. години. Као разлог њене преране смрти уписана је ”туберкулоза”. Стана и Ружа Радичевић сахрањене су на Земунском православном гробљу. Надгробњак породице Радичевић обновљен је након 1925. године трудом и настојањем Српске црквене општине Земуна. Епитаф сведочи да на том месту ”леже кости чиновнице Руже Радичевић, рођене Мијајловић, која се родила 1802, а умрла  1833. године. Поживела 31 годину” и да у истом гробу ”леже кости контролоровице Стане Радичевић рођене Станчић, која се родила 1781. а умрла 1833. године.” Споменик мајке и бабе песника Бранка Радичевића постоји и данас.

Бранко Радичевић (1824-1853). Фотографија: Анастас Јовановић

О пореклу Бранка Радичевића још крајем 19. века вођене су полемике, чак и неутемељене тврдње да је песниково порекло везано за Зету, као и нетачан податак који је објавио Милан Ђ. Миличевић 1888. године да је песников стриц Стеван Радичевић (попечитељ у Србији, први председник Друштва српске словесности, аутор Устава Војводства сербског). Годину дана раније, у  Бранику 1887. године штампана је изјава Милана Стајчића из Купинова који као рођак, па отуда и  одличан познавалац породице Радичевић, тврди да је порекло Бранково према мушкој линији из Бољеваца, а по женској из Купинова, што између осталога потврђују надгробњак на Земунском православном гробљу и матичне књиге умрлих цркве Св. оца Николаја.

Лоза породице Радичевић након смрти Бранка, потом Бранковог оца Тодора, продужена је у њиховој старој, граничарској кући у Бољевцима. Литература упућује на податак да је Тодор у Бољевцима имао брата од стрица, извесног Рафаила, мада, међу историјским вестима може се ишчитати податак да је Рафаило ”адоптован” Радичевић. Ову вест поткрепљује и тестаментална воља Теодора Радичевића, који свој иметак оставља свом непосредном крвном сродству – тетки по оцу, односно, њеним наследницима у Сурчину.

Надгробњак Рафаила Радичевића, фото С. Алексић, март 2021.

Из Бољеваца, са Радичевићеве граничарске нумере број 21, током револуционарне 1848. године, као депутат на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, Акт о проглашењу Српског војводства потписује Рафаило Радичевић. У документу из исте године, у вези мобилизације ”за оружје способног људства Бољеваца” ишчитава се да је осим Рафаила, коме је тада 60 година, пописан и Јован Радичевић, старости 20 година. Рафаило се упокојио 1870. године. Сахрањен је на Српском православном гробљу у Бољевцима. На његовом до данас сачуваном надгробњаку, испод епитафа потписује се ”син Јован”. О Јовановим потомцима, у расположивој литератури нема писаног помена, али се може претпоставити да је Константин – Коста, чији надгробњак се налази крај надгробњака Рафаиловог, Јованов син.  На надгробњаку Косте Радичевича разазнаје се  епитаф: ”Овде почива Коста Радичевић, поживео 76 година, умро 1911. Спомен подиже ожалошћена супруга и син Илија”.

У време Првог светског рата у Бољевцима су вођене  жестоке борбе између српске и аустромађарске војске, између којих се препречила река Сава.  У Бољевцима се аустромађарска војска једно време ушанчила. Према Сави, преко њива, дуж долме са сремске стране, били су ископани бункери и траншије. Линија фронта ишла је с јужне стране села Бољеваца, преко Живаче и сеоског атара ка Прогару. Илија Радичевић, син Константина и Круније, рођен 1879. године, ратар из Дужног сокака (данас Улица Мира) имао је њиву у јужној страни села, која је претворена у  ратно поприште. По причи формираној након 15 година од догађаја, а коју је забележио Т. Искруљев у књизи ”Распеће српског народа у Срему и Мађари”, на овој њиви аустроугарска војска је пронашла упаљен фењер. Сазнавши ко је власник њиве, патрола предвођена аустријским мајором, војвођанским фолксдојчером, хаспи Илију са укућанима и одводе их у Петроварадин, у аустријску тамницу за православне поданике. Ту је породица Радичевић стрељана, о чему сведочи и белешка у Домовном протоколу парохије бољевачке ”на денунцирање злотвора сва обитељ стрељана у Петроварадину новембра месеца 1914.” Код кућне нумере Илије Радичевића забележено је и ”изумрла фамилија”. Тако је кућа последњих Радичевића у селу опустела и угасила се.

Једини правни наследник трагично страдалог Илије била је његова сестра Живана, удата у породицу Божић у Прогару. Како је кућа стајала пуста, замандаљена, за њу се 1921. године заинтересовала породица Магловски. Исте године Живана са Магловскима потписује купопродајни уговор о продаји куће, окућнице и земље, о чему сведочи Грунтовни уложак из Земљишне књиге која се данас чува у Архиву града Београда.

Живана је имала две кћерке: Злату и Милену. Обе беху удате, једна у Новом Саду а друга у Београду, и обе су умрле без потомака. Живанин син Душан имао је сина Озрена, који  потомака није имао, те се тако и овде угасила свака нада да ген великог песника Бранка васкрсне у некоме од Божића.

У Бољевцима, о породици Радичевић, са старом граничарском нумером 21, чије је Крсно име био Свети Јован, осталал да сведочи једна страна Домовног протокола, као и два надгробна споменика на српском православном гробљу.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:

– Алексић С., Бољевачка гробља, Зборник радова КИД ПЧЕСА Сеоске цркве и гробља у Војводини,  Едиција културно-историјска баштина Војводине, Књ. 15, Матица Српска,  Нови Сад,  2000, 913-916

– Алексић С., Окамењена ћирилица ишчитавана између и преко редова, Удружење за одбрану ћирилице ”Добрица Ерић”, Београд, 2017, 97-99

– Алексић С., Илијина прича, ИК Прометеј, Нови Сад, 2018, 75-84, 175

– Политика, 27. новембар 1938, 2

ИАБ- Збирка црквених матичних књига, Црква Св. оца Николе Земун, 1832-1840, књ.20

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Надгробњак Рафаила Радичевића, фото С.Алексић, март 2021.

 

 

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Anica

    Podaci o Živaninim potomcima iz pretposlednjeg pasusa ovog teksta su netačni. Zlatina je moja baka, bila je udata u Progaru i imala je sina Vladu i kćer Milenu – Jeju, Milena je moja majka i imam brata Petra. Zlatinina sestra Milena udata u Novom Sadu imala je pet sinova, a Ozren ima kćer Danu i sina Dušana i imao je pet sestara.
    Srdačan pozdrav i čestitke autoru teksta na naporu da istraži ovu priču.