Порекло америчког ратног обавештајца Николе Ника Лалића (1916-2001)

7. новембар 2021.

коментара: 2

ПИШЕ: Милош Тимотијевић

Амерички обавештајац Никола Ник А. Лалић (Nikola „Nick” A. Lalich 8. мај 1916 —11. мај 2001) рођен је у Лорејну у савезној држави Охајо (САД), у породици српских емиграната. Одрастао је у Кливленду, а основне студије је завршио на Државном универзитету Охајо и 1938. стекао диплому из индустријског дизајна. Мастер рад одбранио је на Универзитету Колумбија града Њујорка.
Активно се бавио кошарком још током студија. Од 1936. до 1938. играо је за Охајо, а од 1938. до 1942. за Кливленд. Управо у Кливленду је упознао и Џесија Овенса, чувеног америчког атлетичара афро-америчког порекла познатог по медаљама које је добио на Олимпијади у Берлину 1936. године, са којим је остао дугогодишњи пријатељ.

У војску САД регрутован је већ децембра 1941, да би следеће године обукао униформу. Регрутован је у службу везе (Signal Corps) где је стекао чин поручника, али је 1943. због образовања, познавања српско-хрватског језика и спортске кондиције прекомандован у Канцеларију за стратешке услуге (Office of Strategic Services – OSS), америчку обавештајну агенцију. Рат је завршио са чином капетана.

Ник Лалић је 1943. био у Барију где је имао обавештајне задатке у вези уништавања нафтних поља и постројања за вађење и прераду нафте у Румунији. Немачка привреда и војска посебно су биле зависне од увоза нафте и њених деривата из Румуније, која је 1939. у Немачку извезла 1,7 милиона тона различитих производа своје нафтне индустрије. Тај извоз се 1941. повећао на 2,9 милиона тона, да би следеће године опао на 2,2 милиона. Током 1943. испоручено је 2,4 милиона, а 1944. нешто више од једног милиона тона нафте Систематско бомбардовање у периоду од 5. априла до 19. августа 1944. године (пред румунску промену ратујуће стране) условило је губитак од 1.139.000 тона сирове нафте и 640.000 тона изгубљених услед реконструкције оштећених постројења, укупно 1.779.000 тона. Из тих разлога бомбардовања Румуније била су значајна, изнад које изгубљен највећи број авиона (74,5%) који је летео изнад Балкана. Многе летелице пале су на простор Србије чију је унутрашњост највећим делом контролисала Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО) генерала Михаиловића.

 

Тако је Ник Лалић и одређен да буде део операције „Халијард”, мисије која је требало да из Србије у јужну Италију пребаци авијатичаре које је спасавала ЈВуО. У Прањане је слетео у зору 10. августа 1944. са једним од четири транспортна авиона Ц-47 којим су Американци довезли медицинско особље, санитетски материјал, опрему и храну за своје авијатичаре које је спасила и чувала до евакуације ЈВуО. Војсци генерала Михаиловића и Србима сељацима који су се искрено жртвовали за своје савезнике није допремљена била каква помоћ. У то време западни Савезници максимално су помагали партизане којима су допремали десетине хиљада тона оружја, муниције, војног и санитетског материјала, а затим пребацивали хиљаде рањеника у болнице стациониране у јужну Италију.

Пошто је због протеста Британаца америчка команда у Барију повукла Џорџа Мусулина, који је допустио да управо 10. августа 1944. Михаиловић у Италију пошаље своју политичку делагацију, капетан Ник Лалић је од 26. августа руководио евакуацијом амерички авијатичара са импровизованих аеродрома под контролом ЈВуО. Задња евакуација из Прањана изведена је у ноћи 5/6. септембра 1944. године.

У исто време одвијао се велики продор партизанских јединица на простор западне Србије, када су Титове снаге на Јеловој гори 8. и 9. септембра 1944. потиснуле главнину ЈВуО. Једна партизанска тројка је у ноћи 10. септембра 1944. напала кућу у Прањанима у којој је била смештена америчка радио-станица. Исте вечери генерал Михаиловић се са својом Врховном командом и америчком мисијом повукао из Прањана и кренуо ка Мионици. Са њима је био и капетан Лалић. Заједно са партизанским јединицама које су продирале на Маљен и Сувобор биле су и британске војне мисије задужене за снабдевање Титових снага и прикупљање обавештајних података. Мало је недостајало да партизани између Мионице и Диваца заробе генерала Михаиловића и америчку мисију која је била са њима.

Нову полетну стазу за евакуацију америчких авијатичара ЈВуО је припремила између 15. и 17. септембра на ливади Реље Марковића у селу Свилеуви код Коцељеве. Радовима је руководио капетан Лалић. Американци су 18. септембра са два авиона евакуисали укупно 27 људи са овог аеродрома, од тога тачно 22 авијатичара.

Убрзо су снаге ЈВуО морале да се повуку и са овог простора и пребаце у источну Босну. Са њима се повлачила и америчка војна мисија са авијатичарима и капетан Лалић. Нова писта изграђена је у селу Бољанићима код Добоја између 22. октобра и 1. новембра 1944. године. Са овог аеродрома последњи авијатичари су евакуисани 27. децембра 1944. године. Операцију је до последњег дана организовао капетан Лалић. Пред последње полетање позвао је генерала Михаиловића да са њим крене у Италију, који је понуду одлучно одбио. Неки други официри ЈВуО нису били спремни за жртвовање, па је Лалић морао да из авиона избаци потпуковника Петра Баћовића који се укрцао као „слепи путник”.

После повратка у Италију амерички пуковник Џорџ Крајгер је капетану Лалићу претио дисциплинским мерама, јер се наводно огласио на Радио Балкану заједно са генералом Михаиловићем, што је изазвало протесте Титове агенције Танјуг и Владимира Рибникара. Лалић је демантовао такве нападе. Иначе, оперативци ОСС-а из Барија разматрали су могућност да евакуишу генерала Михаиловића, али су на крају закључили да САД не могу утилитарно да донесу такву одлуку. Преовладао је став да не треба преузимати пуну одговорност за Михаиловићеву судбину (то је очекивано од Британије), осим да таква наредба не дође директно из Вашингтона.

Капетан Ник Лалић је стицајем околности провео највише времена са генералом Михаиловићем од свих америчких обавештајаца који су били упућени код ЈВуО, од 10. августа до 27. децембра 1944. године, тако да су постали веома блиски пријатељи. Истовремено у овом периоду одвијала се операција „Халијард” у оквиру које су евакусаина 343 америчка и осам британских авијатичара, 17 руских и девет француских војника. Поред тога у Италију су пребачена 24 Италијана, 11 Југословена, двa Пољака и три америчка цивила. Укупно 417 особа. Капетан Лалић је у овом периоду и командовао операцијом „Халијард”, тако да су његове заслуге у мисији спасавања и пребацивања авијатичара несумњиве. Евакуације су организоване и пре доласка Лалић у Србију, као и после његовог одласка у Италију, тако да је ЈВуО заслужна за пребацивање укупно 382 савезничка авијатичара, као и још 130 које су прихватили али нису успели да их самостално пребаце на територију коју су контролисале америчке и британске снаге. Ако се овом броју додају и особе које су евакуисане, а нису били авијатичари, долази се до закључка да су снаге ЈВуО евакуисале сасвим сигурно преко 500 људи. Партизани су у исто време евакуисали преко 2.000 савезничких авијатичра, а савезнички авиони пребацили су у Италију пкрео 15.000 партизанских рањеника на лечење. Ипак, у партизанској митологији та чињеница никада није истицана, јер су са западним Савезницима били искључиво војни свезници, али истовремено и велики идеолошко-политички непријатељи.

Капетан Ник Лалић је и после повратка у јужну Италију 27. децембра 1944. и даље радио на обавештајним пословима, као и након завршетка Другог светског рата. Када је 1947. године Канцеларије за стратешке услуге (ОСС) променила име у Централна обавештајна агенција (ЦИА), Лалић је остао њен официр. Између 1952. и 1957. године био је ангажован на обавештајним пословима у Грчкој.

На цивилном плану Лалић је после завршетка рата наставио да се бави спортом. У сезони 1945/1946, такмичио се као кошаркаш тима „Youngstown Bears” у Националној кошаркашкој лиги (НБЛ), која је касније прерасла у НБА лигу. Николин млађи брат Питер Лалић (1920-2008) такође је био кошаркаш, и неколико сезона се такмичио у НБА лиги. Поред брата, Никола је имао и две сестре.
Ник Лалић се после играња кошарке брзо вратио свом занимању и запослио се у Кливленду као професор индустријског дизајна. Потом је радио за маркетиншку агенцију „Kenyon & Eckhardt“ у Њујорку. Између осталог био је задужен за рекламну кампању Пепси-коле. Почетком шездесетих година XX века преселио се у Балтимор и запослио у савезном Министарству трговине САД (United States Department of Commerce).

Ник Лалић се 1952. године оженио Миром Вукчевић која преминула 1993. године. Са Миром је добио кћерку Стефани Лалић Адамс, која му је родила унуке Каролин Никол и Александру Роуз. Оне су посетиле Прањане 2019. године. Иначе некадашња америчка конгресменка Хелен Делић Бентли (републиканка из Мериленда), била је пријатељица из детињства Лалићеве покојне супруге. Хелен Делић Бентли имала је значајну улогу на првим демократским изборима у Србији 1990. године, и одлучујуће је утицала да опозиционе партије ипак изађу на изборе упркос изразито неравноправним условима у односу на владајућу партију.

Ник Лалић је увек био активан члан српске заједнице у САД која је чувала сећање на мисију „Халијард”. У Србију је поново дошао 13. маја 1995. када је са Ричардом Фелдманом и Чарлсом Дејвисом, америчким авијатичарима ветеранима које је евакусала ЈВуО, посетио и Прањане. Била је то прилика да се поново сусретне са мештанима који су му помогли у евакуацији и евоцирају успомене на пријатељство САД и Србије, сарадњу ЈВуО и америчке војске. Међутим, пошто се све одвијало управо у време када су снаге САД и НАТО бомбардовале положаје Војске Републике Српске у Босни, које су 2. јуна 1995. обориле и један амерички авион Ф-16, цела посета остале у сенци новог рата и сукобљавања Србије и САД. Евакуација пилота (Scott O’Grady) изведена 8. јуна 1995. постала је прворазредни глобални медијски догађај, јер га је потом у Белој кући примио и председник Бил Клинтон. Касније су о томе снимљена два документарна и један играни филм („Behind Enemy Lines”, 2001), написане две књиге и много новинских чланака.
Кампања бомбардовања 1999. тешко је погодила Ника Лалића, јер иако није подржавао тадашњи режим у Србији сматрао је да ће народ тешко страдати. Преминуо је 11. маја 2001. године у Балтимору (Мериленд). Након опела у Грчкој православној цркви у Балтимору, посвећеној празнику Благовештења, сахрањен је на локалном гробљу.

ИЗВОР:

 

Порекло Николе Ника Лалића

Никола Ник Лалић (пуно име Nick Andrew Lalich) рођен је априла или маја 1916. године у Лорејну, а преиминуо 11. маја 2001.)

Отац Михајло Мајк Лалић, мајка Ружа (Роза) дев. Вигњевић. Обоје из села Поникве код Огулина. Михајло приспео у Америку 1903, а Ружа 1907. године. Сестре Нада (Нили) и Милица (Мили) и брат Петар (Питер).

Крсна слава: Свети Јован (20. јануар)

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Вест бриџ

    Сјајан чланак.

  2. Драгослав

    Коментар је за чисту десетку и као такав би требало упутити многим информативним кућама у Србији и Републици Српској.