Порекло становништва насеља Богетићи, општина Никшић – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се покрај рута Даниловград — Никшић. Захватају источно подручје горњопјешивачког села Церово, које се брдовито спушта према Глави Зете. Насеље је лоцирано у средњем дијелу Горњих Пјешиваца у коме су „најзнатнија, уједно и врло стара (вероатно и најстарија) насеља пјешивачка: Томићи, Церово са Богетићима и Доња Повија . . . кроз тај главни, средњи дио Г. Пјешиваца ишао је од вајкада један од најглавнијих путева старе Зете, онај што је из Никшићког поља силазио y зетину долину.
Граница атара се на правцу од сјевера ка југоистоку пружа од Пријечца преко Голог бријега до на Перућицу. Одатле на запад води преко Вранчића крша до на врх Обогштичке капе, а северо – сјеверозападно преко Црквеног брда до Вардишта, одакле повија истоино од Гостојевића до Веље гомиле и мало даље до на Пријечац. Тако уоквирен простор, дуг (И–З) 2 и широк (С–Ј) 1,5 km, захвата 3 km2 површине. Средина насеља налази се на висини (под цркве) од 410 m.
Историјат.
На основу бројних камених гомила из паганских времена, старих кућишта, гробља, топонима и антропонима Шобајић је разложно констатовао да је пјешивачпа територија врло давно насељена. Од старих пресловепсиих заједница остао је помен о Шпањима, а затим о словенским Лужанима. међу које су се „населили и развили досељеници после Косова”. Први помен Церова потиче из 1455. год. Према турским дефтсрима из 1521. и 1523. г. оно је имало 38, односно 24 куће. Године 1899. имали cy 33 д. са 155 сгановника (80 м. и 75 ж.; писмених 27 м. и 4 ж.). Ердељановић је у Богетићима евидентирао 22 д. Међутим, у Речнику места из 1825. г. за Богетиће нијесу дати посебни подаци, већ су дати у оквиру Церова (130 д. са 489 становника). А према новијим пописима имали су: 1948 (20:90), 1953 (19:64), 1961 (18:68) и 1971 (22 :78). Од задњег броја те године у мјесту је од рођења живјело 54, а 24 се доселило, и то 6 до 1941, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (4:6), са 2 (4:3), са 3-5 (3 :7), са 5-8 (5:4) и са 8 и више (2 :2). Истовремено је састав главних старосне–полних група био: прве 28 : 32 (ж. 13:15), друге 30 : 32 (ж. 17:18) и треће 10 : 12 .(ж. 7 : 8).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 16 : 11 (ж. 14 : 9), са четворогодишњом 24 : 28 (ж. 12 : 15), са осмотодишњом 0 : 11 (ж. 0 : 6), са средњом 8:2 (ж. 3:1), са врпцом школом 0:4 (ж. 0:3) и квалификовани радници 3:3 (ж. 1:0), а неписмених је било 10 : 8 (ж. 9 :8).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (7 : 10), до 2 ha. (2 :5), са 2-5 (3:5), са 5-10 (1:1), са 10-15 (1 : 1) и са 15 и више ha (4:0), односно пољопривредних 3 :4, мјешовитих 8 :2 и непољопривредних 7 : 16.
У исто вријеме активних мјештана је било 21:28, издржаваних 41:43; у пољопривреди – првих 7:13 и других 13 : 8, а са личним примањима 6 :7.
Тип села.
Због повољног географског и посебно саобраћајног положаја Богетићи су се, нарочито до краја прошлог вијека, почели развијати као територијално средиште између Даниловграда и Никшића. Гравитира им читава пјешивачка територија па су од раније постали племенска, а касније општинско и мјесно административно средиште. Ту је наиме најприје било сједиште капетаније, затим између два задња рата и касније до 1955. г. сједиште општине, а отада мјесне канцеларије. На мјесту садашње продавнице до 1920. г. био је хан, па затим до 1941. приватна кафана, а од 1946. продавшша са кафаном. У мјесту је у приватној кући од 1869. г. била основна школа; 1910. г. подигнута је нова школска зграда, али је покривена тек 1920, откада је y њој до 1941. радила школа. Италијанима је служила као постаја, да би 1942. Била спаљена, а затим обновљена 1945/6. год. Најзад је 1962. г. дограђена, проширења и претворена y осмогодишњу школу. У саставу зграде мјесне канцеларије су пошта и амбуланта, које раде од 1947. г. Нови пут преко Главе Зете, прошао је кроз Богетиће 19154, а електрично освјетљење у мјесту уведено је 1956. г. Поред ових јавних објеката насеље има 13 кућа и 1 друштвену зграду са 4 стана. Међу кућама 10 је приземних а 3 на изби. На удаљености од око 0,5 km (источно од средишта — низа страну) одваја се заселак Јакља страна са 2 куће. Стамбени фонд насеље. пописан je као 19 станова са 680 m2, од којих су 6 из првог, 16 из трећег и 7 из четвртог периода. Само један од њих 1971. није био електрифициран. Према врсти су: 8 једнособџних и гаргсоњера, 7 двособних и 4 посебне собе; сви су бити настањени.
Воде.
Насеље (се водом опскрбљује са 2 чесме, 2 убла и 8 бистијерни. Прве су на цјевоводу доведеном (3 km) са Јаворка, извора у Повији, а ублови су сеоски, стари звани Брестовац, док су бистијерне мање кубатуре и приватне.
Родови.
Септембра 1973. у насељу су живјели:
-Драгићевићи,
-Контићи;
-Рогановићи,
-Вучетићи,
-Доронгићи и:
-Маговчевићи (по 1 д.), затим:
–Мијушковићи (2) и:
-Мандалинићи (6 д.).
Повремено дошази 1 д. (из Никшића). Послије (1945. иселила су се 4 д., односно укупно 17 мјештана (највише у Никшић). Од 14 засослених 1971. 5 је радило ван насеља. Од 64 становника 1973. старијих од 55 г. било је 14, а пензионера 5.
Раније је на рад у Америку ишло 7 мјештана.
Остали подаци о селу.
Послије увођења електричног освјетљења мјештани .cy прибавили 10 електричних шпорета, 5 телевизора, 5 фрижидера, 8 радио-пријемника и 4 грамофона. С друге стране је општа опремљеност станова, сем мањих изузетака y задње три деценије тотово из основа изпшјењена, нарочито y реномираним кућама и новим становима. Локација кућа заједно са двориштима, помоћним објектима, окућницама и недалеким имањимa, извјесно је поводнија него у другим пјешивачким селима. Ту предност су условили локални топотрафони чиниоци и општи положај насеља. Имања су од кућа y просјеку удаљена 400–600 m. Нешто удаљеније је само сеоска „планина“ иза Купића, на којој је катунонала ситна стока. Прије 1941. г. на њој је 6 д. имало своје стаје; данас не постоје, нити ce тамошња пасишта користе.
ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)