Порекло становништва насеља Велики Залази, општина Котор – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Попут Малих Залаза и паралелно њима – налазе се изнад Которског залива, тј. на високом рубу Добротских страна. Смјештени су на омањој, љуто карстификованој површи, окруженој, нарочито са сјеверне стране, стрмим и оголићеним брдима — Луком, Раздољем, Брчињим брдом, Осовјем, Пестинградом, Краолицом, Степенима, Винограцом и Бабином главом.
Граница атара који чине голети, вртаче, мање увале и брдске стране, почев са сјевера, води од мјеста Лука преко брда Даске долине и Малог ждријела до највећег узвишења Вељег врха. Одатле се затим спушта југоисточно-подножјем брда Татинца, па даље иде врхом брда Мрављаника, те подножјем брда Кнеж до излази на Пестинград. Одатле граница повија према сјеверу, пролази на око 200т испред кућа засеока Доњи Гачевићи и завршава се y Луку. У том оквиру атар је дуг (CИ-JЗ) 2,9, широк (С–Ј) 1,8 km и захвата 5,56 km2 површине. Насеље је (код цркве) на висини од 790 m.
Историјат.
Како смо већ навели, Залази се (Мали и Велики заједно) помињу у повељи цара Душана из 1351. г., којом их он даје граду Котору. Према томе помену „јасно је, како то разложно закључује Ердељановић, да су Залази већ тада били старо село са својим правинама”. То на посредан начин потврђују и подаци о величини села које налазимо у турским дефтерима из 1521. и 1523. г. По првом је оно као махала села Његуша имало 32, а по другом 24 куће. С друге, стране, и предање мјештана о њиховим прецима које је Ердељановић консултовао и забиљежио потврђују Ковијанићеви налази у поменима њихових потомака током 14, 15. и 16. вијека у которским споменицима. Касније податке о насељу према консултованим изворима саопштили смо у дијелу о Малим Залазима. Године 1879. имали су 54 д. са 253 становника (137 м. и 116 ж.), а 1883. и 1903. 45, односно 57 д. Припадали су његушкој капетанији. Ердељановић је у селу евидентирао 44 д., а 1925. Било их је 50 са 320 становника. До 1948. број првих се смањио за 42, а других за 235. Затим је било: 1953 (14:58), 1961 (9:36) и 1971 (6:18).
У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (1:2), са 2 (1:0), са 3–5 (4:2) и са 5-8 (3:2). Уједно су главне старосно–полне групе изгледале овако; прва 12 :3 (ж. 6 :2), друга 16:9 (ж. 10:5) и трећа 8:6 (ж. 4:3).
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана била су: без школе 16 : 13 (ж. 7 : 9), са четворогодишњом 15:5 (ж. 10 : 1), са осмогодишњом 1:0, и квалификовани радници (1:0), а неписмених је било 12:10 (ж. 7:6).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (0 : 0), до 2 ха (8:6) и са 2-5 (1:0), односно пољопривредних 3:2, мјешовитих 6:3 и непољопривредних 0 : 1.
У 1953. г. 24 активних издржавало је 30 лица; у пољопривреди 21:27, а са личним примањима било је 4: Исти Однос у сљедећа два пописа био је: активних 19 : 8, издржаваних 13:7, у пољопривреди 12 :7 и 9:4, а са личним примањима 4:3.
Тип села о родови.
Од некадашњег релативно великог села Великих Залаза (укључујући његове засеоке Доње и Горње Гачевиће) мало је остало. Сада је у главнини села 5 и y Г. Гачевићима 1 кућа у којима се Може становати. У првом дијелу има 14 запуштених кућа (њихови власници су y Доброти), затим у Д. Гачевићима 5 полусрушених или срушених кућа (власници су им – 3 у Доброти, 1 се ископао, 1 у Рисну и 1 у Војводини) и у Горњим Гачевићима, сем једне куће, у коју повремено долази 1 д. из Доброте, остале су (6) порушене, а њихови бивши власници живе у Доброти. Заједно са Малим, Велики Залази су примјер највише опустјелих сеоских насеља Старе Црне Горе.
Шест још очуваних кућа у селу пописане су као шест станова са 295 m2, од којих су 4 приземна и 2 на изби ; 4 су покривена тиглом, а 2 сламом, док су са дашчаним плафоном 3, са малтерисаним 1 и без плафона 2 куће. Према попису — 4 стана су из другог и 2 из трећег периода. Сви су са огњиштем и без електричног освјетљења, а третирају се као једнособни. У њима сада живи 5д. и то:
-Ђуровића 2,
-Николића 2 и:
-Братичевића 1.
У Д. Гачевићима живјели су:
-Ђуровићи и:
-Данчуловићи, а у Горњим:
-Капетановићи и:
-Поповићи.
У главнину села повремено долазе 2 д. (из Доброте).
Воде.
На подручју В. Залази има 7 ублова. Сви су сеоски и сматрају се врло старим. Направљени су у ђеру и озидани сувомеђом. То cy: Веља локва, Убао, Пријевор, Комарница, Ћурин до, Вељи убао и Дубравица.
У самом селу су 2, а остали су око њега. Осим њих у селу има 8 бистијерни, од којих су 2 изграђене послије 1945. г., а остале y периоду 1918–41. Сем једне веће сеоске, изграђене уз помоћ државе 1937. г., друге су приватне и помање. Но и воде су овдје, као и куће и имања, највећма запуштене.а
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Због тешких услова живота, знатније напуштање села започело је пет деценија унатраг. До 1945. г. исељавање се одвијало поступно и, ако се тако може рећи, „једва“ примјетно, за разлику од новијег, које је наступило нагло и масовно. Најприје је послије 1945. г. колонизовано 10 д., а затим се до 1972. г. иселило још 68 мјештана (сви у Бокy; 62 у Доброту). Након исељења добар дио њих је ради одржавања имања с почетка повремено долазио у село, а затим временом све мање и мање. Истовремено, међу онима што су се дуже задржавали у селу било је највише старијих особа, које су ту остајале до краја живота или су се, уколико су физички бине јаче, и оне касније код својих преселиле.
За Залажане је иначе одраније било карактеристично да се поред трговине баве и другим пословима (углавном по Боки) или да иду у друге земље на зараду. У Америку је ишло 20 мјештана.
Мршави природни услови за земљорадњу давали су приоритет сточарству. Највише су се гајили кромпир, купус, раж и мање пшеница и кукуруз, а y новије вријеме нарочито шаргарепа (нека домаћинства су убирала по 4—6 квинтала), намијењена которској пијаци. Али овдје се у основи живјело од стоке. Село је држало и по 600 брава. Ко је имао 30 или мање грла, звао се „покрдица” (сиромах), јер су поглавито имали по 80—120 грла, више коза него оваца, јер је за овцу било мање паше. Називали су је „дивља коза“ – давала је током 5-6 мјесеци по 2 литра млијека, а затим би запрегнула. У брчув је било доста млијека (од ситне брдске овце по 1 литар дневно), а за јесен, зиму и прољеће спремао се сир, мање скоруп и кастрадина. Сеоска „планина“ захвата подножје Ковача, подгорину Полица и Ртове, односно Подртове, Ситни до, Потполицу и Потковач. Тамо су мале њиве и ливаде у приватном посједу, а остале брдске површине изван њих — комунице. Исто тако, све огољеле стране поменутих брда изнад села су као комун коришћене за попашу. Ниже села, на странама ка Доброти, такође су испаше y камењару, на којима се преко зиме стока чувала. Док би село било под снијегом (каткада напада и више од 1 m), тамо се стока држала y пећинама, међу којима је највећа Кобиоштица (кажу да се у њој смјештало до 3000 грла). Почетком маја (на Марковдан) испаша се забрањивала док у њу не „уђе срп“, а затим се пуштала стока. То се чинило у Погруђу, док је у Даским долинама и y Зајевику стока могла да се пусти 28. августа (тј. на Госпођиндан). Добротске стране, међутим, чувале су се за зимску испашу. Љети се дакле стока држала y „планини“ – више села, а зими на странама ниже њега. У првом дијелу, удаљеном од села 1 сат хода, биле су стаје (сувомеђе) и торови. Вода за Подгруђе и Ситни до узимана је из Ћурин -дола и Убла, а за Потковач са Пријевора.
Као и друга његушка села, В. Залази су највише трговали са Котором. Највише су предавали сир, суво месо, кромпир, купус и шаргарепу. Све, и најмање и најудаљеније парцеле овдје су биле не само обрађене него и „узрађене“ што ће рећи и, колико је то било могуће, крчењем камена прошириване и озиђане ради заштите од ерозије и похаре.
Пренасељеност је томе била главни разлог. И све што је овдје немјерљивим напорима генерација створено, створено из камена и на њему, поново је највећим дијелом препуштено или се препушта „скамењивању” и праисконској пустоши. Мукотрпна историјска судбина насеља објективирала је најзад и своју негацију.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)