Порекло становништва насеља Мирац, општина Котор – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово велико његушко село налази се јужно од Крсца, на ширем потезу пута Његуши – Котор. Са њиме је повезан краком (2 km) изграђеним 1916. г. Повише Тројице је на удаљености од 3,5 km и ниже Жањева Дола; Од њега је удаљен 6 кm. Топографска и еколошка позиција му је знатно повољнија него код Пода и Чавора. Ужа локација му је на прегибној и извјесно запођеној зони, од које се навише и наниже стеру доста окомите стране. У ствари су Мирац, Чавори и Пода, по положају истоветна; подигнута су на највишем флишном поду, y изворишту Кримаљског и Коложуњског потока. Пошто су подигнута високо под планином, на уском флишном поду, са кога се не добија довољно производа за прехрану. То су ова села – више од свих приморских – упућена на шуму и пашњаке Ловћена. Почев са југа, граница његовог атара води од Жуњева локве у правцу сјевероистока, те прелази колски пут Мирац–Пода и стазу која иде за Чаворе и излази на врх брда Грабова продо (1452 m). Одатле продужава у правцу сјеверозапада врхом брда Дебела греда (1385 m) до на мјесто Звјероњак, одакле истоименим потоком скреће на југозапад и даље преко брда Трољезе (556 m) излази на око 300 m западно од извора Пипољевца. Затим продужава према југоистоку (300 m ниже цркве св. Ђорђија и 200 m испод колског пута Мирац–Пода и завршава на Жуњевој локви. Тако уоквирен атар је (СЗ–ЈИ) дуг 2,7 и широк (З–И) 2 km, те захвата 5,49 km површине. Насеље је на висини (код цркве) од 620 m.
Историјат.
И Мирац је, попут Залаза, „врло старо насеље”. Помиње се 1351. год. y повељи цара Душана, којом га је, као и Залазе, подложио Котору „со свими правинами своими”. Цар Душан га је „заједно са цијелим Грбљем (Доњим и Горњим) дао y својину Котору. Име му је очигледно српског поријекла. Уопштене, касније податке о њему, које су навели Болица, Дипре и Сомијер, саопштили смо говорећи o Малим Залазима. Године 1879. Мирац је имао 32 д. са 142 становника (66 м. и 76 ж), а 1883. и 1903. 34, односно 40 д. Припадао је његушкој капетанији. Према Ердељановићу село је имало 25 „фамилија“ и 16 „кућа“, а 1925. г. 46 д. са 251 становником. До 1948. број првих се повећао за 10, а других за 53. Затим је било: 1953 (61:351), 1961 (56:292) и 1971 (51:258). Од задњег броја те године y селу је од рођења живјело 216, а 42 се доселило, и то (сем 4 из исте) сви из сеоских насеља других општина; 20 се доселило прије 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (4:5), са 2 (5:6), са 3-5 (11 :12), са 5-8 (29:20) и са 8 и више (7:8). Уједно је структура главних старосно–полних група била: прве 137:90 (ж. 73:42), друге 115:122 (ж. 61:58) и треће 40:46 (ж. 23:28).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 70:53 (ж. 56:44), са четворогодишњом 137 : 123 (ж. 58:63), са осмогодишњом 14:17 (ж. 2:6), са средњом 4:9 (ж. 1:1), са вишом школом 1:2 и квалификовани радници 6 : 15 (ж. 1:1), а неписмених је било 41:32 (ж. 37:29).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (4:6), до 2 ха (51:35), са 2-5 (1:10), односно пољопривредних 10 :4, мјешовитих 42:26 и непољопривредних 4:21.
У 1953. г. 139 активних издржавало је 205 лица; у пољопривреди 69:45, а са личним примањима било је 7 лица. Исти однос је у два наредна пописа изгледао овако: активних је било 121:86, издржаваних 162:136; у пољопривреди 47:37 и 22:10, а са личним примањима 9 : 36.
Тип села.
Поред веома збијене главнине села са 45, Мирцу припада и заселак Пипољевац (удаљен око 2 km) ca 7 кућа. Од њих су 24 приземне, 24 на изби и 4 двоспратне. Покривене су тиглом: дашчани плафон је у 25, а малтерисани у 27. У периоду 1918-41. год. преправкама и доградњом било је захваћено (нарочито на кровним конструкцијама) 7 кућа, а послије 1945. г. 27. У селу су пописана 52 стана са 2524 m2, од којих су 14 из првог, 15 из другог, 13 из трећег и 10 из четвртог периода. Са огњиштем их је било 25 и са електричним освјетљењем 44. Према врсти су: 21 једнособни и гарсоњере ; 19 посебних соба и 4 трособна; сем 2 који су коришћени за вријеме сезонских радова остали су били стално настањени.
Родови.
Јуна 1973. г. у селу су живјели:
-Кашћелани (22 д.),
-Мароши (4),
-Милаши (4),
-Пераши (4),
-Шеваљевићи (4) (у Пипољевцу),
-Бујаши и Перовићи (по 3) и:
-Кушевије (1 д.).
Послије 1945. иселило се 127 мјештана, и то: y Пореч (Истра) 7 (из Пипољевца), у Цетиње 18, у Пераст 15, Рисан 10, Тиват 15, Столив 16, по 1 у Титоград, Београд и Сисак, а остали у Котор и Шкаљаре. Повремено долази 7 д. Запуштених кућа има 6, а напуштених 2. У Војводину су колонизована 3 д., од којих се 1 вратило.
Раније је на рад у друге земље ишло 11 мјештана. Године 1971. Било је 46 дневних миграната; сада у селу има 35 пензионера.
Воде.
Село се водом опскрбљује са 3 извора: Сутића, Пипољевца и Љесковца. Први је у Мирцу а друга два у Пипољевцу. Сутић је озидан на три „точка“, а испред њега су корита – посебно за прање и појење.
Сем њега, углавном у новије вријеме, направљено је (уз куће) 10 омањих приватних бистијерни, које се мање користе за пиће, а више за друге потребе.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Послије увођења електричног освјетљења 1955. г. мјештани су прибавили: 3 електрична шпорета, 6 телевизора, 6 фрижидера, 22 радио-пријемника и 16 грамофона. Ипак, претежни дио домаћинстава поред редовне употребе обичног шпорета користи, махом повремено, и огњиште (обично ради сушења меса, печења хљеба и сл.). Остала опрема станова доживјела је готова радикалне промјене. Иако је више заступљена у дијеловима него, тако да кажемо, y „комплетима“, она је безмало сва новије, фабричке произвоцње. Намјештена y реновираним и новоизграђеним кућама, она селу допуњује физиономију приградског насеља, коју је највећим дијелом стекло. Глобална фасада села и пролази кроз њега дају му она специфична архитектонска обиљежја, која су иначе карактеристична за приморска сеоска насеља. Дворишта и помоћни објекти су уклопљени у насеобинску цјелину, тако да је грађевинска локација насеља максимално „попуњена“, односно искоришћена.
Подно насеља пролази поменути крак пута, ниже кога су на доста нагнутим странама поређана главна имања. Њихове, селу најближе, парцеле користе се као окућнице – са поврћем и виновом лозом, која овдје, будући да је на страни присојној, даје релативно добар род. Гаји се углавном на подлози пјескуше, која заједно са. „гњилом“ чини главно тле. Кад се засијава, потребно јој је знатно ђубрење. Лоза је, међутим, посљедњих година све више захваћена филоксером. Раније се вино у релативно великим количинама продавало (нека домаћинства и по 1200 литара), а сада неупоредиво мање.
Напоредо са земљорадњом, посебно виноградарством – Мирцу је, као подгоринском насељу Ловћена, сточарство такође било главна основа привредног живота. Положај села према високим пашњачким зонама Ловћена, као и у другим његушким селима, предоцредио је сточарству полуномадски карактер. Мирачке „планине“ су у Коложуњу, Доловима и Куку. Тамо су поред пасишта и приватни посједи; у Коложуњу их има 6 д., y Доловима 21 и на Куку 6. На њима су колибе за становање преко љета. Данас су оне дијелом запуштене, а неке су обновљене. Најљепши катуни су у Доловима и чине посебно насеље.
Сада је, у односу на предратно стање, сточни фонд веома смањен. Прије су, рецимо, Перо Митров и Никица Богданов Кашћелан имали по 100 брава (70 оваца и 30 коза), волове и коње. Данашња стада, међутим, броје по 20–40 грла.
Привреда села је, дакле, пружала добру основу за трговину. Сточарским, виноградарским и мање ратарским произвоцима село је највише трговало са Котором. Ортачење је и овдје било готово устаљени облик трговине, обично трговине на велико. У периоцима сметњи и отежавања трговине са Котором село се окретало његушком и цетињском тржишту. Током нешто више од стогодишње аустријске окупације Боке и дијела Црногорског приморја гранична линија између Црне Горе и Боке пролазила је ниже села, његовим домаком, дијелећи му атар. Усљед ње су, због шверца који је како смо истакли био веома уносан, искрсавали многи неспоразуми и тешкоће. Будући да се шверцовало и са стоком, вршена је контрола стада која су се изгонила на пашу с ону страну границе. Грла су се због тога чагк морала и обиљежавати. Истакнимо на крају да је Мирац познат и као историјско мјесто. Поред умира који су се у њему вршили између братстава и села, ту је почетком прошлог вијека дошло и до, у историји Црне Горе толико значајног и познатог, разговора између Петра I Петровића и француског маршала Мармона.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)