Порекло презимена, село Мали Залази (Котор)

6. октобар 2021.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Мали Залази, општина Котор – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазе се југозападно од Његушког поља, на високом рубу добротско–ораховачких страна, које се овдје готово окомито уздижу. Смјештени су y благо угнутом крашком подручју, око кога су оголићена брда — Вељи врх, Сојак, Лук и Осинац и на сјеверозападу вала звана Валишта.

Почев са југозапада, граница атара води од Лука преко брда Даске долине, Малог ждријела и Вељег врха (кота 1212 m) до на врх брда Блатине. Одатле продужује према истоку до на стазу која иде из Залаза за Његуше и њоме даље према сјеверу, паралелно Валиштима, до врха брда Петров до. Одатле силази правцем (око 500 m) сјеверозападно од засеока Валишта, а затим иде на врх брда Плочника (909 m), одакле се југозападно завршава на Луку. Тако уоквирен, атар је дуг (С-Ј) 4,3 и широк (З-И) 1,7 km, те захвата 7,01 km2 површине. Насеље се налази на висини од 810 m.

Историјат.

Судећи према првим поменима насеља, може се закључити да је оно, у односу на претежни дио насеља Старе Црне Горе, врло старо. У которским споменицима први пут се помиње 1336, а затим у Душановој повељи „којом су падложени Котору” 1351. год. Истина, данашње становништво Малих Залаза је „сразмјерно новијег поријекла (Од досељеника с почетка 16. вијека), али су y њему поуздано очуване успомене o староме становништву, које су његови преци били ту затекли”.

Према турским дефтерима из 1521. и 1523. г., Мали Залази су као махала села Његуша имали 12, односно 10 кућа. Почетком 17. Вијека М. Болица навоци да је „село Његуши (са Мирцем и Залазима)“ имало 200 домова са 480 војника. Два вијека касније Дипре и Сомијер, како смо већ навели, саопштавају да су Његуши, Залази Велики, Залази Мали, Заљут, Мирац и Врба имали 300 домова и 600 војника. Године 1879. имали су 36 д. са 172 становника (81 м. и 91 ж.), а 1883. и1903. 31, Односно 36 д. Припадали су његушкој капетанији. Ердељановић је у селу евидентирао 25 „кућа“ и 8 „фамилија“, а 1925. било је 48 д. са 230 становника. До 1948. број првих смањио се за 25, а других за 160. Затим је било: 1953 (23:101), 1961 (15:61) и 1971 (4 :5). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (4 : 3) са 2 (0 : 1), ca 3-5 (6:0), са 5-8 (4:0) и са 8 и више (1:0). Уједно је структура главних старосно–полних група била: прве 18:0 (ж. 11:0), друге 28:2 (ж. 16 : 1) и треће 15:3 (ж. 13:3).

Структура становништва.

Према образовању, мјештани су били: без школе 20:4 (ж. 18:4), са четворогоцишњом 31:1 (ж. 17:1), са осмогодишњом 1:0 и квалификовани радници (1:0), а неписмених је било 18:5 (ж. 16:4).

Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала оваке: без земље (0 : 1) и до 2 ха (15:3), Односно пољопривредних 5:0, мјешовитих 10:0 и непољопривредних 0:4.

У 1953. г. 40 активних издржавало је 54 лица: y пољопривреди 31 : 34, а са личним примањима било је 7. У наредна два пописа тај однос се измијенио оваке: активних је било 29:0, издржаваних 28:1, у пољопривреди 20:0 и 8 :0, са личним примањима 4:4 лица.

Тип села.

Насеље се састоји из два груписана дијела — главнине са 7 и засеока Валишта са 5 кућа. Све куће су приземне. Тиглом су покривене 3 а сламом 9; дашчани плафон је у 7 и без њега је 5. У првом дијелу села има 12 запуштених кућа, а напуштених у које се само повремено долази (власници живе у Доброти и Љутој.). Куће y Валиштима су такође напуштене. Њихови власници су се иселили између 1955. и 1960. г. Настањени су (то су Матковићи) у Прчању и на љутој код Ораховца.

Готово све куће у селу грађене су у сувомеђи, додуше тако да исклесане каменице у редовима потпуно налијежу једна на другу, не остављајући шупљине. Тако озидане, неке су још и малтером окартане. Настањене куће пописане су као 4 стана, Од којих су 1 из првог, 2 из другог и 1 из трећег периода. У свима је, огњиште, а 3 су са земљаним подом. Сви су третирани као .једнособни.

Родови.

Јуна 1973. y селу су живјела:

-Пејановића 3 д. Раније су живјели још:

-Ивановићи, Дудићи и Матковићи.

У Војвоцину су колонизована 3 д. Послије 1945. иселило се 106 мјештана, и то 1 y Будву, а сви остали у Доброту, Љуту, Прчањ и Столив. Раније је у Америку ишло 12 мјештана. Повратници из Америке обично су куповали нова имања и подизали куће, најчешће у Доброти.

Воде.

Село има 4 заједничка убла и 3 приватне бистијерне (изграђене у периоцу 1918—41. г.). Ублови су стари. Направљени су у ђеру и озидани сувомеђом. Називају се: Плочник, Локва и (2) Јаворак. Прије, док је било пуно стоке, воде су често пресушивале, па су се стада гонила на појиште Љуте, а каткада и у Језер (Ћеклићи).

Остали подаци о селу.

У овој кршевитој „тврђи“, која не само што испуњава него својим стрмим и голим облицима напросто опсиједа амбијент насеља, заиста је било мукотрпно живјети. Иако је свака, и најудаљенија „врљугица” била обрађивана, глад за живоотом је овдје била неутољива. Не мање тешкоће чинили су издвојеност подручја и његово беспуће. У таквим условима се као сигурнија основа опстанка, једино нудило сточарство. Поглавито се заснивало на могућности коришћења брдских испаша (комуница), како оних што се стеру на добротским и ораховачким странама пониже села, тако и оних по брдским падинама повише њега, нарочито Валишта и Водица. Доња зона користила се зими, а горња љети. С јесени и зими у селу иначе напада обиље талога – и кише и снијега. Као егзогени агенси, они су овдје може се рећи, максимално развили ерозивне процесе. Земљиште је практично једино могуће одржати y мањим депресијама које су махом ограђене. Оне су нарочито погодне за. кромпир и поврће, док су за жита доста „танке“ и посне.

У свему слично Великим Залазима, село је одувијек било упућено на поменута приморска мјеста. Сви токови живота почивали cy на њиховим комплементарним везама. Трговина се, зависно од околности, одвијала редовно, било на мало што ће рећи „свакодневно“, или на „велико”, обично у облику ортачења. За прехрамбене, текстилне и друге кућне потребе продавала се стока, сточни производи, кромпир и друго поврће. Многи сељани су силазили у Боку „на зараду“; они што су успијевали да стекну извјесне услове за рад и живот радо су тамо и остајали.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.