Порекло становништва насеља Чавори, општина Котор – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се на јужним обронцима Ловћена, односно на најјужнијем дијелу његушке територије. То је у ствари дио рајичевићке „планине“ Колужањ. Насеље је, снимио Подима, веома издвојено. Лоцирано је на дијелу високе и узане подасте зоне којом се завршавају окомити врхови Ловћена и од ње настављају простране стрме равни према његовом јужном подножју. Почев са запада, граница атара води од Жуњеве локве y правцу сјевера преко колског пута Мирац – Пода до врха Грабова продо (1452 m). Одатле силази у правцу сјевероистока до изнад насеља, па преко брда Поди и повише кућа засеока Коложуњ иде на југ, на извор потока Коложуњ. Даље се југозападним и западним правцем наставља потоком Коложуњ до извора Усјенак, а затим потезом нижим од сеоског гробља за око 200т излази на Жуњеве локве. Тако уоквирен, овај поглавито стрми простор дуг је (СЗ-ЈИ) 1,5 и широк (З–И) 1 km те захвата 1,53 km2 површине. Средиња насеља је на висини од 680 m.
Историјат.
Чавори су једно од најмлађих насеља Старе Црне Горе. Први Чавори (братственици) доселили су се овдје збот крвне освете 1813. г. До њиховог доласка овз мјесто се звало Радова Њзива, а припадало је цркви св. Госпође y Рајичевићима. Владика Петар I дао им је ово мјесто након умира између њих и Станишића. Доселили су се из Рајичевића (из засеока Жупани). Овдје је било рудинасто, па су морали крчити камењар ради отварања омањих њивица. Иначе, водеће занимање им је било и остало – сточарство. Знатно су се занимали (као и Мајстори) прављењем ћумура, јер је шума била релативно близу. Временом се, додуше, усљед сјече, одаљила, али сада је подмлађена, јер ћумур више не праве.
Све до новијих пописа Чавори су, будући да су братственички везани за Рајичевиће, третирани као њихов саставни дио. Међутим, статистичком подјелом насеља послије 1945. год. Чавори су издвојени као посебно насеље у склопу општине Котор. Године 1948. имали су 13 д. са 64 становника, а затим: 1953 (10:61), 1961 (11:65) и 1971 (9:41). Задње године у селу је од рођења становало 39, а 8 се доселило, од којих 3 прије 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (0 : 1), са 2 (0 : 1), са 3–5 (3 : 1), са 5-8 (6:4) и са 8 и више (2:2). Тада је састав главних старосно-полних група изгледа овако: прве 29:22 (ж. 13:9), друге 29 : 19 (ж. 16:10) и треће 7 :6 (ж. 3:2).
Структура становништва.
Према образовању мјештани су били: без школе 14 :7 (ж. 11 :6), са четворогодишњом 29 :27 (ж. 10:12), са осмогодишњом 2:3 (ж. 2:1), са средњом школом 0:2 (ж. 0 : 1) и квалификовани радници (1 : 3), а неписмених је било 11:2 (ж. 10:2).
C друге стране је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (1 :1), до 2 ха (10 :5), са 2-5 (0:3), односно пољопривредних 5:1, мјешовитих 4:6 и непољопривредних 2:2.
У 1953. г. 23 активна издржавала су 37 лица; y пољопривреди 19:22, а са личним примањима било је. 1 лице. Исти однос се y два наредна пописа измијенио овако= активних је било 26:20, издржаваних 39 :21; y пољопривреди 15 :12 и 23 :15, а са личним примањима 0 : 6.
Тип села.
Чавори се састоје из главнине села са 6 и засеока Коложуњ са 3 куће, који је од првог дијела Удаљен (источно) за око 2,5 km; куће: у њима су груписане. Све су на изби и покривене тиглом. Дашчани плафон је у 7, а без њега су 2 куће. У новије вријеме само на неколико њих су обновљени кровови. У селу је пописано 12 станова са 453 m2, од којих су 3 из првог, 7 из другог и 2 из трећег периода; 6 их је имало огњиште. Према врсти су: 8 једнособних и гарсоњера и 4 посебне собе. Настањених је било 9.
Родови.
Јула 1973. г. y селу су живјели:
-Чавори (6 д.),
-Кустудићи (1) и:
-Радоњићи (1).
Послије 1945. иселило се 45 мјештана; из Коложуња 27 (у Грбаљ 1, а остали у Тиват) и из Чавора 18 (у Котор 10 и у Војводину, тј. Ловћенац 8). Раније је на рад у Америку ишло 8 мјештана. Од исељеника ријетко који повремено долази. Дневних миграната 1971. било је 7; радили су на Његошевом маузолеју на Ловћену.
Воде.
Село се воцом снабдијева са неколико извора. У Коложуњу и његовој близини су Добра вода, Коложуњ, који тече као поток до улива у море7, Горња вода (поточић, улива се у Коложуњ), Стуценац и мањи извор, звани Вода на Пастреском гувну. Јужније од Чавора је извор Ракита.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Будући да су издвојени, релативно тешко приступачни и без електричног освјстљења с једне, те захваћени исељавањем у новије вријеме, с друге стране, Чавори су остали као примјер оних села y Старој Црној Гори која су се усљед истих или сличних чинилаца сасвим незнатно измијенила. Куће нијесу реновиране, а опрема у њима је задржала све главне старинске елементе, као што су рафови (сканцијере) за посуђе, ниска сједишта, кариге и софре, кашуни, бауни, скриње итд. У неколико кућа иновирани су само они дијелови у којима је огњиште замијењено шпоретом.
Локације кућа топографски су доста стијешњене и неповољне. Дворишта и обори су без одређених облика, најчешће неравни, а постојеће појате, грађене y сувомеђи са онижим зидовима, су доста трошне. Овдје је иначе сточарење представљало основ опстанка. Домаћинства су држала до 50-50 грла оваца и коза. Сточарило се углавном у виду ортаклука: ситна стока се обично давала Грбљанима да је изазиме, и то под условом да они за то добију млађ (јагњад и јарад), а преко љета Чавори су узимали стоку из Грбља и држали је под условом да Грбљанима дају сир, и то ако стоку прихвате прије 15. маја (што је био рјеђи случај), давали су по грлу оку сира, а ако је прихвате послије 15. маја, онда по 1 kg. Стоку су узимали само од Грбљана.
Иначе су само 4 д. из Чавора имала планину на Ловћену (на Ивановим Коритима), и то као приватну својину. Осим њих, три домаћинства су под арендом користила дио племенске комунице Његуша. Раније су аренду плаћали племенским главарипиа, а касније општини његушкој .
Саме чаворске комунице претежно се налазе сјеверно од села (изнад Жуњењива, у Сиљавици, Лонцу, Клачини, на Вукашиновим кућиштима, y Никову потоку, Гребену и на простору помеђу Чавора и Пода), као и са јужне стране села, (Пашкарда, Гомилице, Петка, Дубока продо и Паштровница). Прве су искључиво користили Чавори, а друге, иако мало, и околна села. На комуницама су имали неограничена права. Коришћене су само као пасишта. Нешто шуме на њима сјекло се према договору. С обзиром на то да су сви били браћа, договори су били лаки и одлучни. Шума се сјекла за огријев и ћумир; већином је дубова, а има и јасена и граба. Чавори су били веома сложни, јер су знали да се тако могу најбоље одржати. Будући да су били дошљаци међу осталим селима, морали су бити такви.
Читав атар Коложуња био је до средине 18. вијека својина Побора. Од тада су га постепено откупљивали Мирчани, а од њих затим, углавном од средине прошлог вијека, Чавори. Коложуњ је, наиме, био поборски све док су Побори заједно са Мајинама били y саставу Црне Горе.
Поменути дијелови комунице са јужне стране села били су од почетка прошлог вијека на „аустријској“ територији, тако да су Чавори имали много тешкоћа у вези са прелазом преко граничне линије, али у току самог чувања стоке на тим испашама. Са аустријским гвардијанима на граници готово свакодневно су имали проблема, а исто тако са мјештанима дотичних села која су била на прекограничној територији, али су користили комунице недалеко од Чавора. Утолико више што се и преко овог, као и других дијелова исте границе вршио шверц кафом, шећером, дуваном, сољу и стоком, нарочито воловима.
Изузетно велика братственичка солидарност села (попут Кустудића у Мајсторима) огледала се поред осталог, и у ставу, доведеном на ниво обичајног права да су се Чавори готово искључиво женили из Његуша, мање из Бајица, а одиве су највише Удавали у Грбаљ.
Ради издвојености овог крајњег периферног села Старе Црне Горе забиљежимо, најзад, и овдашње главне топониме. У подручју Коложуња су: Килибарда, Паштровница, Голиш, Станишића продо, Раван, Папратни до, Карабегов бријег, Баћа, Орлов крш, Ђурина продо, Kyшевинска рупа, Дукове лазине, Језери, Паламидина страна (сматра се да су се Радоњићи некада звали Паламиде), а у подручју Чавора: Вјешала, Вукашинова кућишта, Жуњеве њиве и други поменути називи.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)