Порекло становништва насеља До Пјешивачки, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово пјешивачко село налази се у истоименом „делу“ који је у ствари повећа издужена увала са извјесним котлинастим– цртама. „ДО“, наиме, није поглавита творевина егзогених процеса, већ су они дали форму већ угнутом облику, спуштеном дуж секундарних расједа, какве налазимо и на другим мањим потезима ободне зоне овог дијела Бјелопавлипке равнице. Те секундарне расједне линије уздужног правца, који је тектонски паралелан истоврсним примарним линијама поменуте сусједне равнице, овдје су знатно изразите тако да је „до“ окружен напоредним окомитим странама, које га граниче. То су са сјевера и сјевероистока стране брда, званог Плато, које се пружа од Селишта до Обадова бријега. На њему се од сјевера ка истоку ређају врхови – Орловина, Тушина кила, Бијеле пећине, Клачнице и Дебели крш. Са југоистока и југа су Курило, Орја Лука и; даље, Чиста страна. Ка југозападу и западу граница иде на Тијесно Ждријело и Вучји под па у правцу Раочева лаза (подножје Гарча) преко Студенога до Високе главице, а затим правцем на Андријино катуниште, те низ Гарач, (границом према Ћурчићима) до Ђинове главице. Тако уоквирен, атар села је дуг (СЗ–ЈИ) 2,8, широк (С–Ј) 1 km и захвата 2,85 km2 површине. Средина села (код цркве) је на висини од 240 m.
Историјат.
И овдје су, несумњиво, први зачеци насеља врло стари. Према Шобајићевим налазима и на територији Пјешиваца су били насељени балкански старосједиоци – Шпањи. Они су временом били асимиловани од стране првих словенских досељеника, Лужана. Каснијим усељавањем (поглавито послије косовског боја) „ускока са разних страна“ Лужани су већим дијелом истиснути, а мањим су се ту задржали, Братства y Доњим Пјешивцима (којима До припада) понајвише су поријеклом из „катунских племена” (Катунске нахије–ПР). Ове налазе и „научне закључке П. Шобајића потврђују которски архивски извори“ – каже Ковијанић. У тим изворима Пјешивци се први пут јављају 1431. гоцинс. За сами До Пјешивачки, међутим, Ковијанић у истим изворима није нашао помена. Говорећи о поријеклу братства у истом Селу, Шобајић, генеалошком методом, увјерљиво долази до закључка да су се Павићевићи ту доселили у вријеме Ивана Црнојевића. Њихов предак, први досељеник Иванко, затекао је ту старца Обрада Пејовића са девет синова, а припадао је „једном исељеном лужанском братству”. На другом мјесту Шобајић казује како су се Антоновићи (мисли на Антовиће–ПР) у Долу раније презивали Шуленде, те како му „за њих неки рекоше да су од Шпања, још старијег свијета од Лужана“? На основу ових и других исказа и налаза, међу којима и материјалних о којима Шобајић говори, може се закључити да је До, попут још неких насеља у Пјешивцима, старо насеље. На његов релативно давни настанак и развој примарно су утицали овдашњи знатно повољни природни услови.
Према турским дефтерима из 1521. и 1523. г. До је имао 15, односно 11 кућа, а по Болици Пјешивци су 1614. имали 227 домова и 487 војника. Два вијека касније Дипре и Сомијер наводе да је Пјешивачка нахија имала 227 домова са 660 војника (по првом) односно 482 (по другом), а само До 30 домова. Према Болици су почетком 17. вијека у Пјешивцима била четири села: Пјешивци са 77 домова и 100 војника, Брајковићи са 50 д. и 120 војника, Грдово са 60 д. и 16 војника и Ранци са 70 д. и 107 војника. Шобајић оправдано напомиње да је у Пјешивцима било више села него што Болица наводи; он је у једно село „рачунао негдје по неколико села, мање уз веће село, из кога је био старјешина, главар њихов.“ Ово мишљење потврђују и подаци из турских дефтера из 16. вијека.
Године 1865, село је (заједно са Ћурчићима и Ржиштима) имало 121 д., а 1899. само оно 60 д. са 346 становника (188 м. и 158 Ж.; писмених 23 м.) и 1903 (заједно са Ржиштима) 81 д. Ердељановић је забиљежио да До сачињавају 4 „села“! – Ржишта, Матковићи, До и Ћурчићи. У Матковићима је било 6 „огњишта“, у Ћурчићима 10 кућа, а у „друга два дољска села 60 кућа” (домаћинстава-ПР), од којих Павићевића 50. Деценију касније Шобајић је само y Долу евидентирано 42 домаћинства, док их је 1925. г. у горњем саставу села било 79 са 320 становника. До 1948. г. ;(без Ћурчића) број првих смањио се за 13, а других за 4. У самом Долу (укључујући Матковиће), дакле у статистичком оквиру у коме се у поратним пописима воли, било је: 1948 (46 д.: 208 ст.), 1953 (50:223), 1961 (41 :190) и 1971 (43:79). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 163, а 16 се доселило, и то 7 до 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (4 : 10), са 2 (7:9), са 3—5 (13:5), са 5—8 (12:3) и са 8 и више (5:6). Уједно је састав главних старосно–полних група био: прве 83:71 (ж. 40:33), друге 69:69 (ж. 45:38), и треће 38:39 (ж. 24 : 21).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 52 : 56 (ж. 41 : 32), са четворогодишњем 74:82 (ж. 39:37), са осмогоцишњом 8:17 (ж. 1 :5), са средњом 1 :1, и квалификованих радника 1:5 (ж. 0 : 1), а неписмених је било 45:34 (ж. 40 : 29).
Тада је посједовна и дохоцовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (3:2), до 2 ха (10:9), са 2-5 (5:13), са 5–10 (15 :8), са 10–15 (5:4) и са 15 и више ха (3:7), односно пољопривредних 29, мјешовитих 10:6 и непољопривредних 3:8.
У 1953. г. 69 активних издржавало је 147 лица; y пољопривреди 63 : 130, а са личним примањима било је 7. Исти однос се у наредна два пописа измијенио тако да је активних било 50:73, издржаваних 130 :95; у пољопривреди 44:68 и 86:80, а са личним примањима 10 : 11.
Тип села.
Село је од старог пута Даниловград– Никшић (преко Орје Луке) удаљено око 3,5 km; са њиме није повезано. Од општинског, односно мјесног средишта, Даниловграда, удаљено је 7km. Својим главним потребама у снабдијевању и другим упућено је на њега.
Насеље се састоји из главнине села (Дола y ужем смислу) са 20 кућа и три засеока: Доњег луга са 5, Рупа са 4 и Матковића са 5 кућа. Први заселак је од главног дијела села удаљен око 2 km, а други и трећи по око 1 km. Сви су они као издвојени дијелови насеља релативно збијени. Заједнички су им црква и гробље у главном дијелу села, као и старо збориште код кошћеле на Радетином кршу.
Приземних кућа у читавом селу је 19, а на изби 15. Од њих је 6 покривено тиглом, а 8 сламом; дашчани плафон је y 21, малтерисани у 9, а 4 су без плафона. У периоду 1918–41. год. преправкама и доградњом захваћено је 6, а послије 1945. год. 7 кућа. У току НОБ–а паљене су 2, а послије 1945. запуштено и напуштено је 6 кућа. Стамбени фонд сачињавају 42 стана са 1539 m2, од којих су 20 из првог, 10 из другог, 7 из трећег и 5 из четвртог периода; 26 је имало отворено огњиште, а 20 земљани под; сви су били без електричног освјетљења. Према врсти су: 23 посебне собе, 17 једнособних и гарсоњера и 2 двособна; сви су били настањени.
Становништво.
У селу су маја 1973. г. живјели:
-Павићевићи (23 д.),
-Антонићи (6),
-Матковићи (5) и:
-Рајовићи (2).
Послије 1945. иселило се 107 мјештана (у (Даниловград 33, на Орју Луку 29, у Никшић 22, y Титоград 7, y Србију 8, y Босну 6 итд.), а у периоду 1918-41. год. 56 (у Метохију 20, Цетиње 3, Никшић 3, y Србију 12 итд.). У Војводини је 1946. г. колонизовано 6 д. са 25 чланова, а раније је на рад y Америку ишло 33; неки су ишли по неколико пута. Сада y селу има 50 лица са преко 55 година старости.
Воде.
Воде у селу су бројне. Подножјем брда Плата је (на растојању од 2 km) 5 извора: Ћуковац, Локвина, Бистијерна, Андријаш и Бистиra“. Сеоски су, иако се љети смање не пресушују. У главном дијелу села има 14 бистијерни, од којих су 9 изграђене послије 1945. г. Дном Дола протиче поток који се, почев од Плијевора, формира од кишнице и извора. У доњем току се назива Грачаница (улива се y Зету), а y горњем Поток. На првом дијелу су била два приватна млина (један је радио до 1960. г., а други до 1969. г.), а на другом један, такође приватни (радио је до 1945. г.). Поток љети пресуши. а y вријеме киша јако надође. У Доњем лугу су два извора (бунари), звани Јама и Бистига. Мјештани, сем за пиће, користе и Грачаницу. Овдје, кад закиши, устану врела, међу којима. је највеће Гвоздено. У Рупама је 6 приватних бистијерни, изграђених прије 1941. г. У Матковићима има 8 бистијерни, од којих је 7 у камену, а 1 је озидана. Осим једне заједничке (старе око 200 година), зване бистијерна Милетића, која се налази у подножју Мрђенова бријега (удаљена од засеока око 0,4 km), остале су приватне.
Село такође има своје воде y планини, на високим странама Гарча. Тамо је један заједнички извор, звани Стуценски до и 6 приватних бистијерни.
Остали подаци о селу.
С обзиром на то да село није повезано са поменутом саобраћајницом и да нема електричног освјетљења, те да је задњих деценија захваћено великом емиграцијом, логично је што ни промјене y њему, у смислу пораста стандарда, нијесу адекватне промјенама у многим другим селима. То се очитује како у изгледу већег броја кућа тако и y њиховој опреми. Тачније речено, у реновираним кућама, нарочито у новоизграђеним, најчешће су извршене готово цјеловите измјене y намјештају и покућству уопште. У другима, пак, оне су релативно мале или их практично нема. Наведени подаци говоре да знатан број кућа још користи само огњиште и да има земљани под. У њима углавном још преовлађују старе ствари.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)