Порекло становништва села Билећа, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Припадају Доњем Загарчу. Село је размјештено на пристранцима брда Плане, а његов атар разграничава Доњи Загарач од катастарске општине Косови луг (Бјелопавлићи) на једној и катастарске општине Бандићи на другој страни.
Граница му, почев од коте 106 m (код Сађавца) води y правцу истока до гребена Сађавца, гдје скреће на сјевероисток до Сука; одатле повија према сјеверозападу и Батаљонским комуном силази на ријеку Сушицу до на Дукиће Чејовића, које обухвата, а затим се наставља узводно Сушицом до на Међице; ту скреће на југ и излази на Кукавичину гомилу, даље води ивицом Гребена, те пролазећи источно од Алијина сјенокоса (који не обухвата) излази на поменуту коту. Дужином (З–И) од 2,9 и ширином (С–Ј) од 1,1 km, атар захвата 3,14 km2 површине. Средина села је на висини од 80 m.
Историјат.
C обзиром на то да су овај простор захватали Малоншићи, може се као и код Браћана претпоставити да су првобитни зачеци насеља стари. Поред наведених помена о Малоншићима, наведимо да је њихова махала Једноши (по том називу је поље добило име) по турском дефтеру из 1521. имала 8, а по оном из 1523. г. 6 кућа. У которским споменицима Једноши се први пут помињу почетком 1551. године.
Ердељановић је у селу евидентирао 29 д., а 1925. било их је 30 са 147 становника. До 1948. број првих се смањио за 11, а других за 67. Затим је била: 1953 (24:93), 1961 (15:74) и 1971 (19:79). Од задњег броја те године у мјесту је од рођења живјело 60, а 19 се доселило, и то 7 прије 1945. а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (0 : 3), са 2 (4:4), са 3–5 (4 : 1), са 5—8 (6:10) и са 8 и више (2:1). Уједно је структура главних старосно–полних група била: прве 36 : 38 (ж. 19:22), друге 26:33 (ж. 15:16) и треће 12:8 (ж. 4:4).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 17 : 18 (ж. 15 : 13), са четворогодишњом 36:30, са осмогодишњом 1:10 (ж. 1:5), са средњом 0:1 и квалификовани радници (0 : 2), а неписмених је било 11:3 (ж. 11:3).
На другој страни је структура домаћинстава према посједу и извору дохотка у истом периоду изгледала овако: без земље (0 : 1), до 2 ха (9 : 18), са 2—5 (6:0), односно пољопривредних 9:4, мјешовитих 6:3 и непољопривредних 0:12.
У 1953. години 32 активна издржавала су 56 лица; у пољопривреди 22:37, а са личним примањима било је 5. Исти однос се у наредна два пописа промијенио oвaкo: активних је било 23:15, издржаваних 49 : 57; y пољопривреди 22:7 и 44 : 16, а са личним примањима 2:7.
Тип села.
Билећа такође имају релативно повољан географски положај. Са поменутим путем према Петровачу повезани су краком дугим 3 km, изграђеним 1972. Од Даниловграда су удаљени 6, а од Титограда 11 km.
Билећа се састоје из главнине села са 15 и засеока званог Плана са 8 кућа. Иако су куће мјестимично удаљене једна од друге, село ипак, због унутрашње повезаности, припада полуразбијеном типу насеља. Оно има 17 приземних и 6. Kyћa на изби ; дашчани плафон је у 9, малтерисани у 11, а без плафона су 3 куће. На већем дијелу њих су у новије вријеме извршене преправке и доградње. Стамбени фонд села пописан је као 19 станова са 683 m2, од којих су 2 из првог, 9 из другог, 2 из трећег и 6 из четвртог периода; отворено огњиште је у 1, земљани под у 2, а електрично освјетљење у свима. Према врсти су: 10 једнособних и гарсоњера, 7 посебних соба и 2 двособна. Сви су били настањени.
Становништво.
У селу су октобра 1974. живјели:
-Ћупићи (7 д.),
-Лакићевићи (4),
-Николићи и Ичевићи (по 2) и:
-Велимировићи, Оташевићи и Радовићи (по 1 д.).
Послије 1945. иселило се 83 мјештана (највише у Титоград, Никшић и Даниловград); у Војводини је колонизовано 9 д. У периоду 1918—41. иселило се 15 д. са 60 чланова, а на рад y Америку ишло је 17 мјештана. Дневник миграната било је 9, (до Титограда 5 и до Даниловграда и Спужа по 2). Повремено долази 12 д. (из Никшића 3 и из Титограда 9).
Воде.
Село је тек у новије вријеме (од 1967) захваћено водоводном мрежом. Она је саставни дио развода којим се (са Слатине и Почкајеке јаме) снабдијевају Даниловград и околна села. Прије тога насеље је користило 6 бистијерни. Од њих су двије сеоске; једна је задужбинска, изграђена (у Плани) 1887. год. Трећа је братственичка (Ичевића), изграђена почетком овог вијека, док су 3 приватне.
Остали подаци о селу.
Послије 1965. год., када је село добило електрично освјетљење, мјештани су прибавили 10 електричних шпорета, 12 фрижидера, 4 телевизора и 20 радио–пријемника. Сада ниједно домаћинство не користи само огњиште, 9 их користи огњиште и обични шпорет а 4 огњиште и електрични шпорет. Сем предмета потребних за огњиште, мањег броја ниских, ручно рађених сједишта и скриња, остали дијелови покућства и намјештаја углавном су добављени у новије вријеме.
Положај кућа је такав да око свих постоје дворишта са помоћним објектима, намијењеним стоци, живини и свињама. У њиховој близини су окућнице, најчешће као саставни дијелови главних потеса имовине; оранице су обично ближе кућама, мада су њихове површине у задње вријеме знатно смањене. Повећане су углавном површине поц поврћем и особито ливаде.
Сеоске комунице се простиру на сјеверозападним падинама Сађавца и сјеверним падинама брда Плане. Прва је, као племенска, неограничено коришћена, док је друга, налазећи се повише села, другом половином прошлог вијека издијељена по братствима. Братственичке дионице су, с обзиром на веома оскудну пашу и шуму, такође неограничено коришћене. На Лукавицу, пак, као загарачку племенску планину, прије 1941. год. су готово сва домаћинства изгонила стоку. Тамо су имала своје колибе. Сада је изгоне само три домаћинства.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)